header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Одговори оца Лазара Милина митрополиту Ј. Зизјуласу Штампај Е-пошта
уторак, 08 септембар 2009

ПРОДУЖЕНИ ИНТЕРВЈУ

АПОЛОГЕТИКА НИЈЕ ПОРАЖЕНА

• Ако је то тачно да је апологетика потпуно поражена, и да је због тога треба заменити догматиком и литургиком, значи да хришћанство, па ни религија уопште, не могу навести никакав доказ за своју истинитост•

         У "Православљу" бр. 791 од 1. марта 2000. године, у преводу јерођакона Максима (Васиљевић) штампан је интервју Високопреосвећеног митрополита пергамског др Јована Зизиуласа, савременог православног богослова (предавача на Теолошким факултетима у Атини, Солуну, Глазгову, Лондону, Риму, Њујорку; члана Грчке академије наука; почасног доктора Богословског факултета СПЦ у Београду) на тему: "Црква у освит трећег хиљадугодишта" - без ознаке ко је интервју водио. Репортер је митрополиту поставио (кратко наведено) следећа питања:

 

 

Питања (укратко)

1) Иако је последњих неколико деценија теологија у процвату, ипак изгледа да она све више губи везу са светом и животом. Да ли је заиста тако?

2) Ако јесте тако, шта митрополит предлаже да се учини да би Црква понова пронашла језик разумљив за свет, језик који би био плодоносан за живот?

3)  На који начин би се могло помоћи Васељенској патријаршији као Матери Цркви, да се њено зрачење опажа у целом свету, а помесним Црквама помогло да превазиђу своју заточеност у националним границама и националистичким схватањима?                           

 

Митрополитов одговор

(укратко)

Нажалост, тачно је да постоји раскорак између теологије и живота. Разлога за то има више. Први, а ваљда и главни, разлог који је митрололит навео, јесте неуспели покушај Цркве да помоћу апологетике убеди свет у истинитост наше вере. Па пошто је апологетика доживела потпуни пораз, то је теологија принуђена не само да се одрекне и окани своје апологетике, него је због тога ослонца на апологетику изгубила и своју оријентацију.

На друго питање, митрополит предлаже да се теологија сведе на догматику и литургију, специјално на евхаристијски живот, а Црква да прихвати језик љубави.

На треће питање митрополит одговара да Васељенска патријаршија и нема други разлог постојања, него да потпомаже православне Цркве својим служењима да превазиђу своје заточење у својим националним границама, да се ослободе опасности етнофилетизма. Ту цитира једног неименованог српског почившег богослова који је рекао: "Кад не би било Васељеиске патријаршије, требало бн је измислити."

Сматрам да сам, иако скраћено, суштински верно изнео референтова питања и митрополитове одговоре.

 

Моје питање и одговори

Да сам ја био присутан кад је рађен тај интервју, и да сам имао право питања и одговора, поставио бих извесна питања и молио да добијем на њих одговоре. Сва је штета што те одговоре не могу сада да добијем. Почећу од трећег питања и митрополитовог одговора.

На то питање се уопште не осврћем. Остављам га без икаквог свог личног коментара и упућујем га на надлежност стручњацима за канонско право, за историју Цркве, и онима који су надлежни за вођење црквене политике.

 

Света Литургија и евхаристија

Што се тиче другог питања и одговора, ни у њега нећу улазити дубоко и опширно. Рећи ћу само неколико речи. Сматрам да су литургика и догматика још како важни предмети теологије. А ако одговарајући професори тих предмета успеју да покажу дубоко убеђење и живу веру кад предају те предмете, као што је то умео мој покојни професор догматике Теодор Титов, и професор литургике Лазар Мирковић, онда је тај услов за оживљавање теологије већ испуњен.

Што се тиче дејства свете Литургије на моју душу, и посебно свете тајне евхаристије, причешћа, мене света Литургија својом лепотом и светошћу толико одушевљава и преноси у духовни свет, да сам после сваке Литургије коју сам служио, рекао својим саслужитељима да нема на свету ништа лепше од ње, - свете Литургије. А да у светом причешћу под видом хлеба и вина примам право Тело и часну Крв Христову, то толико дубоко верујем да је та моја вера појачано равна позитивном знању. Јер, кад васкрсли Господ Исус Христос сведочи да је то његово Тело, и његова Крв, а Он је својим васкрсењеми целим својим земаљским животом очигледно и опипљиво доказао да је прави Богочовек, онда јачи доказ од тога не може  дати ни математика ни физика. Овој својој исповести могу додати само још то, да ме је овој вери научила апологетика, још кад сам је заједно са догматиком учио у шестом и седмом разреду гимназије, где је на часу веронауке катихета доказао стварност Христовог васкрсења. А после једног часа физике, кад нам је професорица објаснила Хајгенсов принцип таласног кретања молекула течности, који се крећу по такозваној синусној линији, питао сам се: Откуд молекули знају математику која и нама ђацима задаје толико муке? Тада сам себи одговорио: ако је Бог присутан у кретању молекула таласа воде, зашто би било немогуће да је реално присутан и у светом причешћу?! Ту веру сам продубио на факултету, када сам за испит из апологетике учио теолошки доказ. Био сам тада сам у читаоници, тако да сам од одушевљења просто играо око стола. Да, нема вере у свету евхаристију без вере у васкрсење Христово, нити вере у васкрсење Христово без дубоког уверења и осведочења да постоји Бог. А све то пружа ми апологетика!

- Знам, предлаже се уместо апологетике хришћанска љубав. Сасвим је умесно и оправдано улазити у свет са хришћанском љубављу у срцу. Једино што не видим шта би тој љубави сметала апологетика? Заиста не видим да се хришћанска љубав и хришћанска апологетика узајамно искључују!

Најзад, могу да литургичарима од свег срца пожелим да у дијалогу са светом покажу далеко више успеха него што је то показала "поражена" апологетика, иако - искрено да признам - не знам како ће они изаћи на крај са Холбахом, Фојербахом, Бихнером, Кантом, Дарвином, Шопенхауером, Ничеом и осталим "лученосцима" антихришћанства.

 

О апологетици

У вези са првим питањем и митрополитовим одговором имао бих много шта да кажем, али ћу се ограничити само на неколико саопштења.

Ваше Високопреосвештенство! Ваш одговор да је апологетика крива што је Црква изгубила везу са светом и животом, изазива у мени крајње запрепашћење. Тврдња да је апологетика и потпуно поражена, то изазива у мени просто очајање, кад то чујем од једног еминентног теолога, па још облагодаћеног највишим степеном свете тајне свештенства! Ако је то тачно да је апологетика потпуно поражена, и да је због тога треба заменити догматиком и литургиком, значи да хришћанство, па ни религија уопште, не може навести никакав доказ за своју истинитост. Све виси у ваздуху без икаквог ослонца на било шта. "Вера је апсолутни скок у непознату провалију, један чист ризик", вели Карл Барт и многи други теолози - али протестантски, а не православни митрополити! Лако је протестантима да тако тврде. Они тиме само продужују, макар и несвесно, Лутерову тврдњу да је разум прва наложница ђаволова. Међутим, ако ми у цркви певамо "Свјатим Духом источник божествених сокровишч, от његоже премудрост, разум страх...", онда православна теологија нема разлога да се боји разума ни апологетике као разумног богословља, јер разум је дар Духа Светога. Зато ме антиапологетски став било којег православног теолога, а поготово митрополита, најблаже речено, збуњује, и не могу да поверујем у православност таквога става. Једино ме теши чињеница да та тврдња није тачна.

Могу свему овоме додати још и чињеницу да се атеистичка пропаганда радује таквом ставу, па један совјетски професор на Институту научног атеизма г. А. Габински, кад пориче научну могућност апологетике, позива се на изјаве неких православних теолога да и они сами проричу доказаност својих поставки. Да је он знао за ову Вашу изјаву о поразу апологетике, верујте ми, Високопреосвећени, да би је цитирао са аплаузом и захвалношћу.

Постоји једна чињеница која посредно сведочи да апологетика није поражена. То је став совјетског власти према апологетици. У богословским школама Совјетског Савеза постојале су и догматика и литургика, само не апологетика, свакако зато што им је сметала. Нису се они бојали ни догматике ни литургије ни евхаристије, јер у то нису веровали. Али апологетика им је још како сметала. У ствари, бојали су је се, јер је она давала животну енергију вери и догматици, да догматика буде као жива наука, која има везе са животом, а не да се претвори као код протестаната У Историју догматике, Dogmen-geschichte. Истину да Вам признам, Високопреосвећени, ја не видим како се може богословствовати а да се човек баш ни најмање не очеше о апологетику. Сваки човек поставља себи три питања: шта да верује, коме да верује и зашто да верује?

Рећи ћете: па веруј Христу! Којем Христу? Ономе што је по тврдњи "науке" отишао у Тибет да се ожени; или оном што је - опет по тврдњи "науке" - долетео из васионе на некој летелици; или ономе Христу који - опет проблем решисте без и најмањег ослањања на апологетику - ја не умем!

Можда ћете ми лако рећи: веруј еванђелском, васкрслом Христу! Хоћу! Али Еванђеље је митологије. Ено још у 18. веку је Толанд написао дело "Хришћанство без тајни" (De Christianismo mysteres carente), a у Наше време Бултман својом теоријом "демитологизације Еванђеља" продужује то исто. Коме да верујем, Високопреосвећени? Коме?! И како? И зашто?

Познато ми је, Високопреосвећени, да се говори: апологетика није никога убедила да буде хришћанин, и да никога није спасла да не отпадне од хришћанства. Та тврдња, просто-напросто, није тачна. Могу Вам навести мноштво познаника, чак са писменим признањима, које је апологетика или спасла од отпадања, или (уз благодат Божју) учинила верујућим хришћанима. Грех је одузимати им ту котву спасења. Мало пре сам себе навео као конкретан пример. Будите дубоко уверени да нисам сам. Ево навешћу један пример који се може проконтролисати. Чарлс Дарвин се тако рећи, исповеда кад каже да му је читање Пејлијевих дела " Докази хришћанства", "Морална филозофија" и "Природна теологија", чију логику и јасност необично хвали, причињавало исто задовољство као и Еуклид. А то је ефекат апологетике.

Знам, стално се понавља приговор да има људи које апологетика није успела да придобије, за хришћанство, нити за икоју религију. То је тачно!

А ко је успео да баш свакога задобије за хришћанство?! Ко? Да ли теологија хришћанске љубави? Па нико није написао величанственију химну љубави него апостол Павле, па је ипак у Листри доживео каменовање, а у Риму да му одсеку главу! Апостол Јован је стално говорио и писао о љубави, па да ли је успео да придобије свакога? Зар би га онда ико бацио у врело уље?! Најзад, нико није показао већу меру љубави, па још поткрепљену толиким чудесима и логичном науком којој су се чак и непријатељи дивили, него што је то показао Господ Исус Христос, па је ипак одведен на Голготу да буде разапет. Значи, ни Он није успео да придобије и привуче себи све. С којим се правом онда сме тражити од апологетике да буде убедљивија?!

 

Искрено вам признајем, преосвећени, да ако је заиста дошло до тога да теологија нема везе са животом - у шта ја не верујем -, онда је томе најмање крива апологетика. Напротив, она је мост између теологије, са једне стране, а философије, књижевности, и природних наука, с друге стране. То је неоспорна чињеница коју увиђа свако ко зна апологетику. А да апологетика решава и егзистенцијалне проблеме духовног живота, сведоче они многобројни примери које је апологетика сачувала у хришћанству, или их из атеизма, окултизма и секташтва вратила у православље.

Најзад, ако бисмо одбацили апологетику, зато што је тобоже поражена, морали бисмо одбацити и Свете оце, чија је литература још како богата апологетским елементима. Јер, ако је апологетика доживела потпуни пораз, то онда важи и за светоотачку апологетику, а не само за апологетику нашег века.

Додуше, тачно је да многи и на Истоку и на Западу отпадају од своје Цркве, али они то не чине због тобожњег пораза апологетике -многи од њих не знају ни шта је то апологетика! -, него због стотине других разлога; можда баш и због сугестивне изјаве да је апопогетика претрпела дефинитиван пораз, или можда због магловитих и неразумљивих чланака многих теолога.

Целивајући Вашем Високопреосвештенству свету архијерејску десницу, молим Вас да ми уделите свој благослов и да примите изразе мога дубоког поштовања и дивљења богатству Ваше учености.

 

Протојереј-ставрофор

др Лазар Милин

Редовии професор апологетике

Богословског факултетв СПЦ

у пензији

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 фебруар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.