Јеромонах Петар, иначе мој ученик, причао ми је како његов деда ни у болести пре смрти није хтео да прекрши пост. У току болести зажелео је да му позовемо свештеника ради исповести и Причешћа. Ми смо му ту жељу одмах испунили. После молитве и Причешћа, укућани су замолили свештеника да болесника разреши од поста, и свештеник је то одмах учинио. Али деда није хтео ни да чује за мрсну храну. Зар сад, на крају живота, да се огрешим? То никако! И одбио је нашу понуду.

Мало доцније, почео је неком невидљивом да одговара. Нећу то да једем, бежим од мене! То је поновио још једном.

На наше питање с ким он разговара, одговорио је: неки црни човек, има рогове, већ двапут ми прилази и нуди неко мрсно јело, говорећи: Једи, ти си болестан! Али га ја отерах.

Кад су укућани после почели између себе говорити о његовој смрти, деда чу и рече: Не бојте се, нећу још. Ноћас тачно у 12 часова ја ћу отпутовати.

И тако је и било.

Иза овог примера нека се поуче они што у болести траже мрсна јела, па чак и пред смрт, мислећи да ће им јело продужити живот. То је дело ђавоље, зато и долази враг да понуди мрсно, било преко људи или сам лично, те да би имао чиме оптужити на суду и душу му зграбити. Наш је живот Христос, а не јело и пиће, а ко од Христа бежи – тешко њему. Тај не зна зашта живи.