header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свети Атанасије Велики: Душа је бесмртна Штампај Е-пошта
уторак, 08 септембар 2009

         08. септембар 2009. 09:59

Душа је бесмртна

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Из отачке литературе: Свети Атанасије Велики

          «Ово што следи може бити ваљан доказ против оних који се још држе безстидности и безсловесности.

Дакле, како то да човек, иако у смртноме телу, размишља о бесмртности, и често за себе изабира смрт ради стицања врлине? Или како то да човек, имајући привремено тело, машта о ономе што је вечно, па ово прво као какву сметњу презире, а за оним другим жуди? Наиме, тело неће на такав начин мислити о себи, нити је у стању да размишља о нечему изван себе самога, јер је оно смртно и привремено; према томе, мора постојати нешто друго што размишља о стварима које су супротне и које су противне природи тела. А опет, шта друго то може бити до словесна и бесмртна душа? Јер, оно што је најбоље, она удахњује у тело изнутра, а не извана, управо онако како и музичар чини са лиром. А опет, будући да је око по својој природи намењено за гледање, а ухо за слушање, како то да се они од неких ствари одвраћају, а друге су им по вољи? Ко је, дакле, тај који одвраћа око да не гледа? Или ко одвраћа ухо да не слуша, кад  је слушање у складу са његовом природом? Или ко је тај који чуло укуса, којем је природно да окуша, често одвраћа од његовог природног нагона? Ко ли је тај који руку, која по природи ствари треба да је делатна, одвраћа од тога да се нечега дотиче? Ко је тај који чуло мириса, које је такође саздано да би мирисало, спречава да мирис осећа? Ко је, дакле, тај који чини све ово што је противно природи тела? Или како то да се тело одвраћа од властите природе, те се окреће ка саветима неког другог, према чијем наклону се управља? Све ово не указује на нешто друго него на разумну душу која господари телом. Јер, тело и није саздано да управља над самим собом, него да други њиме руководи и господари, као што коњ сам себе не преже, него његов власник над њим управља. Због тога, дакле, и постоје закони међу људима, како би ови чинили оно што је добро, а клонили се онога што је рђаво. Неразумне животиње, опет, нису у стању да промишљају и расуђују о томе шта је зло, јер у њих нема словесности нити подобнога разума. Мислим да смо, овим што је речено, показали да је душа у људима разумна.

Да је душа створена бесмртна, то треба да увидимо из црквеног учења како бисмо тиме поткрепили оповргавање идола. Јер, познавању душе приближићемо се кроз познање тела и кроз сагледавање разлике између тела и душе. Наиме, пошто је наша беседа показала да је душа другачија од тела, а да је тело по својој природи смртно, сходно томе душа мора бити бесмртна јер није ни налик на тело. И опет, ако душа, као што смо показали, покреће тело, а њу саму не покреће неко други, може се закључити да душа саму себе покреће; па и након полагања тела у земљу, она и даље покреће саму себе. Јер, није душа та која умире, него умире тело зато што се она од њега одваја.

А кад би душу покретало тело, тада би било сасвим природно да и она умире када се њен покретач од ње одвоји; но, пошто душа покреће тело, природно је да она саму себе покреће. А пошто саму себе покреће, природно је да живи и после смрти тела. Јер, кретање душе  није ништа друго до њен живот; онако, без сумње, као што и за тело велимо да живи све док је у покрету, а велимо да умре онда кад престане да се креће. То се јасно може видети и по њеном деловању док је унутар тела. Јер, и кад пребива у телу и кад је повезана са њим, она није потиснута нити је у сразмери са маленкошћу тела, него често бива да тело лежи на постељи и не креће се, него спава као да је умрло, а душа је по својој сили ипак будна и превазилази природу тела; па иако у телу пребива, она, као да га је напустила, замишља и созерцава оно што је надземаљско,  па често бива да сусреће светитеље и анђеле који су изван овоземаљских тела, те им приступа због чистоте свога ума. А кад се раздвоји од тела, онда када то зажели Бог, који ју је са телом и сјединио, зар неће тада имати јасније познање бесмртности? Јер, ако је живела животом изван тела и док је била сједињена са њим, тим пре ће живети и после смрти тела и њен живот неће престати, јер таквом ју је саздао Бог кроз Свога Логоса, Господа нашега Исуса Христа. Због тога се, дакле, она сматра бесмртном и вечном, јер и јесте бесмртна. Па као што сматрамо, пошто је тело смртно, да су и његова чула смртна, тако мислимо да и душа пошто промишља и созерцава оно што је бесмртно, мора бити бесмртна и мора вечно живети. Јер, мисли и разматрања о бесмртности непрестано су присутни у њој, те постају као некакав њен жиг који јој јемчи бесмртност. Стога, дакле, она размишља о созерцању Бога и сама себи показује пут, те познање и схватање Бога Логоса не задобија споља, него из себе саме».

Свети Атанасије Велики, Против идола,

Познање истинског Бога,

Познање Бога кроз познање душе,

«Беседа», Нови Сад 2003, стр. 93-96.

           http://www.eparhija-prizren.com/default.asp?idvestep=3819
Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.