header image
НАСЛОВНА СТРАНА
На слави у манастиру Свети Роман Штампај Е-пошта
уторак, 08 септембар 2009

На слави у манастиру св. Романа

        Нисам имала намеру да пишем о ономе што смо видели и доживели у манастиру св. Романа на дан манастирске славе. Прочитавши писмо брата у Христу Томислава Живoтића о "гостопримству" монахиња у манастиру Манасији, помислих да то није само један случај већ  да је све део једног ширег плана.

Као што су новотарије у литургијско служење годинама увођене прикривено и постепено како би верни народ теже приметио, а лакше прихватио, тако се сада на исти начин уводе промене у обичајно понашање по манастирима. Оно што је одувек одликовало српског домаћина, а понајпре србско монаштво је гостољубије. Ми који смо били ове године на слави у манастиру св. Романа  били смо сведоци једног  у свему новог поретка, који настаје ту поред нас и расте као плима, која прети да нас потопи. А ми који по слабости својој прихватамо да нам се вежу очи, а убаци мантра о љубави, не осећамо да је вода дошла до гуше. Не осећамо да љубави нема, не желимо да признамо да нас не трпе они који причају о љубави према нама.

Ако на манастирској слави верни народ, махом путници намерници из целе Србије, није удостојен послужења у порти манастирској, а не славског ручка са одабранима или после њих, значи да верни народ није добродошао манастиру.

Порука, која је од стране монахиња св. Романа послата верујућем народу први пут за славу ове године, није схваћена.

Наш народ дуго не примећује и лако прашта. Али ко има уши да чује и око да види биће му јасно, коју поруку шаље домаћин, који своје госте не послужи ни кад славу слави. Такав домаћин утолико пре обичним даном, а сваки дан је Божји дан, неће ни гладног нахранити ни жедног напојити.

Сестри, која је из Париза дошла да се поклони св. Роману, и затражила чашу воде јер јој је било зло, настојатељица је узвратила:

”Иди на цистерну, овде не можеш да добијеш!”

Настојатељица Марина је одавно била замонашена, кад је рођена игуманија манастира Манасије. Дакле нису године у питању.

У питању је опсежан, добро испланиран програм одвајања народа од светиња.

Колачар у манастиру св. Романа ове године био је РХ Центар ”Рибарска Бања”. Као сваки колачар и овај је имао своје госте. За њих је била припремљена трпеза у манастирској трпезарији. Верном народу приступ у трпезарију је био забрањен. Високи гости су ручали у закључаној трпезарији како их верни народ не би узнемиравао, верни народ је испред закључане трпезарије певао богомољачке песме “Помози нам вишњи Боже “. Била је то "права трпеза љубави-агапе".

Да би угледне госте заштитио од народа који испред трпезарије пева славећи Господа и Мајку Божију сишао је игуман манастира Наупаре, Дамаскин и повикао:

”Престаните да се дерете!”

Једна сестра је узвратила:

”Нисмо знали оче, да је певање Мајци Божјој драње?”

На што је он рекао:

”Изађите из порте па певајте коме хоћете!”

Игуман Дамаскин није мислио ништа лоше. Заиста у манастиру делује некако претерано побожно кад се певају богомољачке песме. За порту је прикладније нешто европскије. Наша црква прати светске трендове. Бугарска православна црква је на пр.заостала, ова црква је позвала своје вернике да не иду на мадонин концерт. Хвала Богу то са нашом црквом није случај. Наши имају слуха за музику и за све што је светско, па био то макар и Светски конгрес вештица. Светско а наше. Никоме од свештеника не би пало на памет да позове милицију због вештица и вампира. Они лете на метлама и никоме се не замерају. Милиција се зове само кад народ клечи. Шта има да клечи, боље да купи метлу, ако верује у љубав.

Порта је деловала светски такође. Бањске даме са голим леђима и свештеници са цигарама. Кад смо једног од њих упитали:

”Оче, што се бар не сакријете да Вас народ не гледа кад пушите? - искрено је одговорио:

”А што да се кријем, па ја сам свештеник, нисам фарисеј, а онда је додао:

„Па зар нисам бољи него ови монаси вандали, видите како се понашају, не дају народу ни да једе ни да пева.”

Одлазећи из манастирског дворишта чули смо шапат бака, које су више саме за себе говориле забринуто како ће да се врате за Београд и Ниш кад од јуче нису ништа јеле, спремале су се за причест.

Повели смо их са нама на ручак. У славу св. Романа и Господа Бога нашега. Господа славимо, народ служимо. Много смо заостали. А манастири одоше у Европу, пре свих нас. Достојанствено.

После ручка вратили смо се да пратимо програм испред бине у порти. Сели смо на столице припремљене за публику. Е то је тек била јерес с наше стране. Ко нам је дозволио да у пет поподне седнемо и одморимо ноге после целодневног стајања у манастирском дворишту.

Умољавања нема, Секуритате прискаче и подиже нас насилно са столица. Моју сестру буквално носе јер неће да устане.

Владика Иринеј испред бине поред микрофона води конферансу. Поздравља госте Рибарске бање.

Како лепа беседа. Хвала Господу, права туристичка, а ми мислили да владика није ту. Хтели да му пишемо како је народ у порти понижен, како му је забрањено да кроз песму слави Бога, како није удостојен ни послужења.

А он све време био присутан. Могао да види и да чује. Могао, ал није хтео. Шта би о њему мислила елита Рибарске бање, да је благословио да се народ послужи славским житом. Боже научи га опраданијем твојим.

Није он ништа забранио, он је само допустио. Допустио је да се народ упозна са новим поретком у манастиру. На реду је следећа фаза.

Удаљавање народа.

Није ствар у ручку, ствар је у савршено поступном плану. Они који на слави, од домаћина не добију, ни воду ни парче хлеба, они обично више не долазе.

Они који певају богомољачке песме знају да је то у манастирској порти св. Романа забрањено. Ни они можда више неће доћи.

Фаза удаљавања народа осмишљена је за оне најупорније. Они се морају одбити од манастира. Шта ће народ у манастиру. Ево и по црквама и у другим манастирима епархије нишке, а нарочито жичке, стално народу нешто фали, стално се на нешто жали.

Те не помиње се душа, те отворене двери, те окреће се ка западу, а не ка истоку, ко да то има неке везе. Црква је тамо где је епископ и литургија се служи онако како то наложи његово преосвештенство.

Зато је најбоље да народ не долази и да не гледа шта се у манастиру ради и како се служи. Нек седи код куће па нек се моли, нек пева код своје куће, а не у порти. Нек се договара са укућанима,а не да одговара на литургији.

На слави је била закључана трпезарија са славском трпезом. Зар би некога требало да зачуди ако једном буде закључана црква док се служи литургија.

Литургија без народа и народ без литургије крајњи је циљ једног страшног подухвата, који се поступно и само наизглед случајно остварује. А знамо да у нашој вери случај не постоји.

Сада је време да се пређе на следећу фазу. Ослабити упорност оних преосталих, наљутити их, натерати их да остану код својих кућа. Шта ће манастиру верујући народ.

Знају монахиње светог Романа да народ у последње време у црквама само прави проблеме. И то баш верујући. Стално му нешто фали, стално се нешто жали: те не затварају се двери, те не помиње се душа, те праве разлику између истока и запада, ко да то има неке везе, ваљда је црква и на истоку и на западу, а најбоље би било да слушају свог епископа јер где је епископ ту је црква.

Ако је црква где је епископ шта ће ту народ. Онда ће епископ без народа у миру служити литургију, онда ће и монахиње бити послушне свом епископу и служити како се у епархији по другим манастирима служи. А непослушни народ? Нека народ чини цркву у некој другој епархији, у св. Роману више није добродошао.

Гости са манастирске славе из 

Париза, Београда, Ниша, Републике Србске, Смедерева

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 септембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.