header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Оно што новотарци настоје да разоре
Оно што новотарци настоје да разоре Штампај Е-пошта
уторак, 20 април 2021

Свештеник А. Дронов:

Историја православног богослужбеног Типика

(према „Типику с тумачењем“
проф. М. Н. Скабалановича)

У Православној Цркви постоји књига – Типик којом се уређује богослужење у храмовима.

Богослужење нам даје слику усхођења људске душе ка Богу, како у оквирима једне службе, тако и у оквиру целог круга – дневног, седмичног и годишњег. Почињући од служења Богу овде, на земљи, православно богослужење нас узводи ка небеском. То усхођење се не врши у усамљености и затворености, не као духовно делање одвојене људске душе, већ као саборно делање целе Цркве Христове, земаљске и небеске.

У богословској науци учење о историји и вршењу богослужења представља посебну дисциплину – литургику. Овај чланак има за циљ да на основу „Типика с тумачењем (Изложење Типика с објашњењима и историјским уводом)“ професора Кијевске духовне академије Михаила Николајевича Скабалановича, – тачније, прве свеске ове књиге, – изложи укратко неке основне моменте историје формирања савременог православног богослужбеног Типика. За ово капитално дело аутор је 1912. године удостојен титуле доктора црквене историје, а само дело је стекло признање широких слојева црквених читалаца. 1910. године је изашла прва свеска „Типика с тумачењем“ која садржи, како смо већ рекли, историју богослужбеног Типика, 1913. г. – друга свеска (историјско тумачење садржаја прве и друге главе Типика – о деветом часу, малој вечерњи и свеноћном бдењу), а 1915. г. – трећа (наставак излагања о другој глави – о првом, трећем и шестом часу и променљивим деловима недељне Литургије и о чину Панагије, као и излагање треће главе Типика – „о празнику светог са бдењем, ако падне у недељу“). Поред излагања историје православних чинова богослужења аутор често даје занимљиве податке о инославном богослужењу. У почетку је „Типик“ био замишљен и отпочет као практични приручник за свештенослужитеље, али како је књига писана њен садржај се проширивао и продубљивао. Аутор је био понесен ширином теме, повећавао је количину помоћне литературе, и тако се рад претворио у добро дело којим је проф. М. Н. Скабаланович дао велики допринос домаћој литургијској науци.

Тачан смисао грчке речи „Типик“ (од „типос“ – слика, лик, образац) показује да ова књига има за циљ не само да озакони и најмање делове богослужења, колико да наслика његов високи идеал који би својом духовном лепотом подстицао на богоопштење („Типик с тумачењем“, св. 2, стр. 1–2).

У Типику је забележено искуство молитвеног општења подвижника благочешћа с Богом. Типик је и данас приручник за литургијски живот Православне Цркве. Древни рукописни типици (на пример, 1428. и 1610. г.), придајући му првостепени значај, називају га „оком црквеним и водичем за све књиге у Божанској Саборној Апостолској Цркви“. Типик, који показује развој православног богослужења за много векова, носи, ипак, печат јединства и јесте дело целе Источне Цркве. На његовим страницама се чудесно преплићу догађаји Старог и Новог Завета. Црква апостола, мученика и подвижника стално призива: „Горе имајмо срца“. У исто време Типик није само сведочанство древности и споменик литургике, већ жив приручник Древне Цркве, поучан за свакога коме је драга и света богослужбена страна хришћанства.

+ + +

Историја хришћанског богослужења почиње заједно с историјом саме Цркве. Апостоли су добро знали да су се древна, старозаветна ишчекивања испунила у Христу и да је настало ново, благодатно време, које је захтевало нове, друкчије појмове и представе о Богу и Његовом односу према људима. Бог је за Јеврејина – Христовог следбеника престао да буде само страшни и озбиљни Судија, већ је постао и милостиви Отац и Спаситељ. Међутим, уз све ово молитве и богослужења првих хришћана који су поникли из јудејске средине нису могла далеко да одступе од јудејских обредних форми.

Апостолско богослужење првог века представљено је у два вида: с једне стране је то учешће у јеврејском старозаветном богослужењу храма – „бијаху сви једнодушно у тријему Соломоновом“ (Дела Ап., 5, 12), и са друге, – вршење свог посебног богослужења по кућама, с евхаристијским ломљењем хлеба и вечерама љубави – агапама. Богослужење је за време апостола, слично древнојеврејском, имало три дела: молитву, читање речи Божје и поуку. Већ пред крај апостолског периода дошло је до потпуног одвајања хришћанског богослужења од синагогалног јеврејског.

Треба рећи и да су у првим вековима хришћанства, осим основних извршитеља богослужења, представника тростепене јерархије, постојали још и други извршитељи – харизматици (од грчке речи „харисма“ – дар, благодат, даровање). Харизматици су људи с нарочитим благодатним даровима који се дају ради извршавања посебних служења у нарочитим околностима живота Древне Цркве. Харизматичка богослужења су настајала стихијски приликом окупљања верника, а да та стихијност не би уносила дезорганизацију, већ да би била разумљива и поучна за све присутне, апостол Павле је дао упутство како да се врше таква богослужења (1 Кор., гл. 14).

Основна богослужења с ломљењем хлеба вршили су презвитери, које су апостоли постављали. У посланици Коринћанима (1 Кор. 11, 17–34) апостол Павле, подсећајући на то да је Сам Господ установио тајну Причешћа, разобличава Коринћане због одступања од познатих традиција вршења те тајне, која не треба стихијски да се обавља, већ у одређено време за које се треба припремити, – „човјек нека испитује себе“, тј. проверава да ли је спреман, и ако није, онда нека доведе своје мисли и осећања у одговарајуће стање и тек после тога „од хљеба нека једе и од чаше нека пије“ (1 Кор. 11, 28).

Првобитно се Евхаристија вршила заједно с вечерама љубави – агапама, али већ за време живота св. Јустина Философа (пострадао 166. год.) агапе су постале чисто добротворна окупљања, о чему св. Јустин говори у својим апологијама.

Други век – епоха апостолских мужева – карактерише се „преласком са апостолске слободе и првих форми ка оним чврстим нормама и постојаним чиновима“ („Типик с тумачењем“, св. 1, стр. 45), какве видимо у временима која ће уследити, почев од трећег века.

Већ у другом веку су се хришћани окупљали ради молитве двапут дневно: ујутро (молитве, појање, читање Светог Писма) и увече (Евхаристија и агапе). Од тог времена се молитвом освећују и трећи, шести и девети час, што се касније уобликовало у данашњи чин Часова.

Свештеномученику Атиногену који је живео у то време (упокојио се 169. године) предање приписује сачувану до данас дивну вечерњу песму „Свјете тихи“. Св. Игнатије Богоносац увео је почетком другог века у Антиохији антифоно појање. Св. Иринеј Лионски помиње већ празновање Педесетнице, а тако древни хришћански споменик као што је „Учење Дванаесторице апостола“ говори о посту средом и петком.

У трећем веку се појавио доста сложени чин јутрења: разликовале су се епископска, презвитерска – свакодневна и ђаконска јутрења.

Почев од трећег века песме и молитве добијају конкретније облике, постепено се установљује одређени поредак читања Светог Писма. Оно се дели на црквена зачала, при чему се одређује када које зачело треба да се чита. Од тог доба се такође стварају посебни напеви за црквене службе, чије се мелодије разликују од синагогалних јеврејских и паганских. Учитељ Цркве Климент Александријски, учећи новопросвећене како треба да се односе према музици, говори: „Ми се за прослављање Бога служимо једино мирном речју и више не користимо ни древни псалтир (мисли на назив музичког инструмента), ни трубу, ни тимпан, ни флауту“. Али, по мишљењу Климента, хришћани не могу да прихвате све врсте певања гласом, и заиста Црква оног доба их није прихватала. „Музици, – каже он, – треба прибегавати ради украса и васпитања… Мора бити одбачена претерана музика, која растројава душу, која је превише разнолика, час плачна, час незадржива и страсна, час бурна и безумна… Морамо да бирамо мелодије које су прожете бестрасношћу и целомудреношћу, а оне које размекшавају и раслабљују душу не могу да се слажу с нашим храбрим и великодушним начином мишљења и настројења…“ („Типик с тумачењем“, св. 1, стр. 113). Али о неким родовима тадашње грчке музике Климент говори с одобравањем, налазећи у њима нешто заједничко са светом старозаветном музиком. „Образац за музику, – примећује он, – може да да Давид који је појао и пророковао, и Бога хвалио ритмично“. Од хармонија грчке музике Климент је најближом старозаветној сматрао дорску и фригијску. Климент Александријски се, очигледно, први од учитеља Цркве заинтересовао за питање регулисања богослужбеног хришћанског појања у погледу самог напева и чврсто је био за то да се у Цркви не допуштају посебно извештачени и страсни напеви. Под утицајем ових и других упутстава каснији творци црквене музике – на Истоку св. Јован Дамаскин, а на Западу св. Амвросије Милански и папа Григорије Велики – створили су дивне црквене напеве, прихвативши дорску и фригијску хармонију двотонског карактера. Ови напеви су једноставни и лепи, они очишћују и узвисују душу.

Четврти, пети и шести век имају изузетну важност у животу Цркве Христове. То је било време великих васељенских учитеља и светитеља – Атанасија Великог, Макарија Египатског, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста, Григорија Нисијког, Николаја Мирликијског, Кирила Јерусалимског, Кирила Александријског, Јефрема Сиријског, Исака Сиријског, Амвросија Миланског, Јеронима, Августина, Лава Великог и других многих како на Истоку, тако и на Западу.

Од тог времена и до осмог века пише се већина песама и целих служби за празничне и друге дане у години, које су напуниле временом наше богослужбене књиге. Ово време је било период нарочитог процвата литургијског стваралаштва у Цркви. Овде спадају најславнији црквени песници – свети творци канона, стихира и других песама: преподобни Роман Слаткопојац, Андреј Критски, Козма Мајумски, Јован Дамаскин и други. У то време настају и нови облици богослужбених обреда; тако се, на пример, на основу древних икоса за Благовести и Рождество Господње појављује прво акатистно (тј. „неседално“) појање Богородици – акатист Невести Неневесној. Обогаћујући ризнице богослужбене поезије свој допринос дају, упоредо са светим појцима од монаха и чланова црквеног клира, и световни људи, чија дела временом такође постају литургијско благо Цркве. Тако је, на пример, византијски император Јустинијан, градитељ храма св. Софије Константинопољске, написао тропар овог храма – „Јединородни Сине и Слове Божиј…“, који се данас свуда поје у православним храмовима на Литургији.

У пустињама Египта, Палестине и Сирије у исто то време су заблистали велики подвижници и аскете – преподобни Павле Тивејски, Антоније, Сисоје, Пахомије, Иларион, Јевтимије и Теодосије Велики, Јован Лествичник, Теоктист и многи други.

Сви они су својим делима и примером живота имали велики утицај на даљи развој хришћанства, конкретно, на литургијски живот Цркве.

Из дела ових Отаца сазнајемо каква је била богослужбена пракса појединих Помесних Православних Цркава. Карактеристично за овај период (4–8. в.) јесте да су богослужбени облици, који су и дотад имали доста заједничког код разних Цркава Истока, почели још више да теже ка једнообразности. Ова тенденција ка обредном јединству је наишла на извесну препреку и привремену задршку због настајања посебне врсте богослужења у Цркви. Било је то монашко богослужење које је настало у четвртом веку и које је барем током тог века и у петом веку имало веома мало заједничког са саборно-парохијским богослужењем. Тек од шестог века почињу покушаји уједињења и једне и друге врсте богослужења, који су се завршили у потпуности тек до 13–14. века. О овој ондашњој тенденцији ка литургијском јединству на свим местима црквени историчар Евсевије пише: „Сада се становници Запада поучавају… у исто време када и житељи Истока, а становници Севера поју исте песме као и они на Југу“ („Типик с тумачењем“, св. 1, стр. 317).

Престанак гоњења хришћана од стране Римске империје, оживљавање богословља под утицајем христолошких спорова и процват монаштва – то су фактори који су, по мишљењу проф. М. Н. Скабалановича, имали нарочито благотворни утицај на развој богослужења у четвртом, петом и наредним вековима.

Од почетка овог периода почиње да се уобличава пун круг дневних богослужења, настаје Месецослов светих, проширује се циклус великих празника, скоро до њиховог данашњег броја.

Престанак агапа је дао кругу дневних служби „духовни, „умни“ карактер“ („Типик с тумачењем“, св. 1, стр. 145).

До данас сачуване податке о дневном кругу богослужења 4–5. века имамо из „Апостолских установа“ (споменика сиријског порекла), „Путовања на света места“ поклонице Етерије (Силвије) која је оставила опис богослужења Јерусалимске Цркве краја четвртог века, и најзад, из древних монашких типика – молитвених правила египатских и палестинских монаха. Свети живот древних монаха, богат молитвеним подвизима, био је, да тако кажемо, садржај првих глава нашег савременог Типика. У лаврама преп. Харитона Исповедника и Јефтимија Великог, у киновијама преп. Теоктиста и Герасима и других, – ето где су се налазила изворна начела даљег развоја богослужбеног Типика. Проф. М. Н. Скабаланович даје подробне податке о самом монаштву, описује биографије оснивача различитих видова подвижништва, реконструише одређене елементе богослужења древног периода и утврђује њихов утицај и наследну везу са савременим богослужбеним Типиком Православне Цркве. У житијима тих светих подвижника темељи се сав први, дисциплинарни део нашег савременог Типика, њихови подвизи су први неписани редови Црквеног Типика. „Божанствени отац наш Сава изложио је типик који је примио од светих Јефтимија и Теоктиста, а они од оних пре њих и од исповедника Харитона. Када је овај типик уништен након напада варвара на овај крај, тада је свети отац наш Софроније, патријарх Светог Града, трудољубиво изложио, а после њега божанствени отац Јован Дамаскин, искусни у богословљу, обновио и записао“ („Типик с тумачењем“, св. 1, стр. 248–249), – говори св. Симеон Солунски. Очигледно су ови преподобни мужеви писали Типик не само за друге, већ су у првом реду сами живели према њему. Када би их окружила братија и молила за духовну поуку, они су записивали своја дисциплинарна и молитвена правила, створена у подвизима поста и молитве. Од преп. Саве Освећеног (упок. 532.) сачувао се писмени споменик – његово „Завештање“ или правила која је он пред смрт дао свом следбенику Мелиту. То своје „Завештање“ преподобни отац је назвао „обрасцем, правилом и законом“. У њему он излаже како се врше недељна и празнична бдења која трају од вечери до јутра, а не од поноћи, како су практиковали у парохијским црквама, а такође одређује строго поштовање одређених богослужбених часова.

Сва ова писмена и усмено преношена завештања и поуке пред крај осмог века обједињена су, међусобно се допунила и постала добро целе Источне Цркве.

У деветом веку се појављују већ потпуни преписи Типика који су означили установљење јединственог богослужбеног Типика скоро за сву Источну Цркву („Типик с тумачењем“, св. 1, стр. 372). Скоро сав Православни Исток је следио чин вршења служби у Палестинској Лаври св. Саве Освећеног (близу Јерусалима). Овај Типик се раширио, осим у Палестини, и у Антиохијској Патријаршији, у Малој Азији, на Синају, Светој Гори, у Грузији, а касније у словенским Православним Црквама.

Само у Константинопољу, у св. Софији, постојао је свој Типик који се веома разликовао од Јерусалимског. Ради се о томе да су у том Типику св. Софије (или Типику Велике Цркве) преовладале песме у извршавању служби. Такво обављање служби је било условљено величанственошћу св. Софије Константинопољске као дворског храма, раскошју византијског двора и учешћу самог императора у неким литургијским радњама. Касније је Јерусалимски Типик који је више одговарао духу Цркве истиснуо овај Типик. Јерусалимски типик је добио свеопште признање, саборно одобрење и опште ширење у Православној Цркви, као типик који води порекло од монашких типика богонадахнутих и богопросвећених подвижника вере и побожности. Већ ти древни типици, попут савременог Типика, уређивали су сво устројство црквеног живота, и пре свега литургијски живот.

Приметићемо овде да је тзв. Студитски типик пореклом из Константинопољског Студитског манастира, који је основао преп. Теодор Студит (упок. 826), сродан Јерусалимском типику.

После деветог века структура свих служби углавном је остала непромењена и само су додаване нове песме и канони. Проф. М. Н. Скабаланович описује делатност чувених црквених песника који су својим трудом обогатили Октоих, Минеје и друге богослужбене књиге. Ови свети литургичари су сачували и показали нам сву „дубину богатства и премудрости и разума Божијег“ (Римљ. 11, 33), одразивши у својим делима у молитвено-поетској форми сав садржај православног богословља (такозвано „литургијско богословље“).

У Русију је богослужбени типик Источне Православне Цркве дошао заједно са хришћанством. Свети руски подвижници, почев од преподобног Антонија и Теодосија Печерских и до преп. Серафима Саровског и богомудрих наставника Оптиног манастира, исто тако ревносно, као и први египатски и палестински оци, чували су та древна правила молитве и служења Богу, освештана ауторитетом древних подвижника побожности. Али за велики број верујућих многа правила Типика су се чинила неразумљива, а њихово извршавање – претешким. И веома је велика заслуга проф. М. Н. Скабалановича што је својим „Типиком с тумачењем“ учинио право „откриће“ изнова делом заборављених и већ непознатих, а делом неразумљивих литургијских детаља, створио је „мост“ између прошлости и садашњости, показао да литургичко наслеђе прошлости јесте живо богатство за сва покољења православних хришћана.

Завршавајући овај мали чланак хтели бисмо још једном да поменемо, уз захвалност и признање, Михаила Николајевича Скабалановича, као аутора „Типика с тумачењем“, – књиге која открива многа нејасна литургијска питања и питања типика, која показује црквено богатство и лепоту, очувану у богослужењу, која учи побожном вршењу богослужења по чину завештаном и подареном од Светих Отаца Цркве.

Књига проф. М. Н. Скабалановича показује важно значење Типика и то да православно богослужење, коме је својствен дух слободног поклоњења Богу у духу и истини, не уклања, ипак, потребу за одређеним облицима и правилима, јер форма чува дух.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 20 април 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Редакцијо "Србин.инфо", апелујемо на вас да потписујете извор кад преузимате материјале са "Борбе за веру"!

"Борба за веру" је извор објаве "Протокол лечења др Владимира Зеленка" на српском језику (овде:) коју смо преузели и превели са сајта др Зеленка (овде:)!

Већ смо вам се раније два пута обраћали на мејл поводом непотписивања наших прилога, и нисте нашли за сходно да нам на мејлове одговорите! Зато вам се сада обраћамо овим путем.

Још једанпут: апелујемо на вас да испуните основно информативно правило за преузимање (наших) прилога - навођење извора.

Желимо вам свако добро од Господа и успех у раду.

Уредништво „Борбе за веру“

+ + +

Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.