Протојереј-ставрофор Душан М. Колунџић

ЕКУМЕНИЗАМ У ХРВАТСКОЈ

Потешкоће у екуменским односима, настале раздвајањем и сукобима, особито искуством трагичних ратних страдања, потребно је ублажавати и исцјељивати, прије свега, искреним кршћанским ставом и молитвом. Заједнички молитвени сусрети које предводе пастири Католичке Цркве и Српске православне цркве, готово терапијски надахњују и потичу све вјернике да опросте, да предузму стварне одговорности за настале неправде те изразе вољу изграђивати друштвену и културну сношљивост и кршћанско заједништво“.

Кад  неко са стране прочита овај извештај може помислити како се у овим крајевима вратио суживот, како се верни народ поново куми и жени међусобно, како свештеници различитих конфесија одлазе једни другима у посету, како се на улици поздрављају. Камо среће да је тако! Да међу хришћанима различитих конфесија влада оно једино Христово правило, по коме се на земљи распознају Његови ученици и следбеници, а то је међусобна несебична љубав: По томе ће сви познати да сте моји ученици (следбеници) ако будете имали љубав међу собом. (Јован 13, 35). Међутим, кад ми православни слушамо католичко свештенство свих чинова, како говоре о „опросту и кршћанској љубави“, остајемо у уверењу да се то не односи и на српски народ. Свима треба опростити, али Србима не. Да је тако сведоче и многобројни покличи усхићења младих Хрвата: „Убиј Србина! Србе на врбе“, провокативни графити на црквама и другим јавним местима, као и директни напади на објекте Српске православне цркве (Винковци, Валпово, Шибеник, Карловац, Ријека и др).

Но не само што се врши насиље над објектима СПЦ у Хрватској, већ се, по сведочењу двојице српских епископа, врши и директно покатоличење и хрватизација српског православног становништва. Владика далматински Фотије је недавно изјавио да се незванично процењује, да је покатоличено више од 30.000 Срба, а митрополит загребачки Јован је о томе известио Свети архијерејски синод још пре три године, о чему је писала и хрватска штампа.

 „Ми покушавамо да спречимо ову појаву“, каже епископ Фотије, „нашим обраћањима и радом наших свештеника у парохијама, али пресудна за решење тог проблема била би потпуна слобода вероисповедања, да људи те слободе постану свесни, односно да је она видљива у свакодневном животу“. Нажалост, у Хрватској је створена таква атмосфера, да се Срби тобоже „добровољно“ похрваћују и покатоличавају. Јер, како да поступе родитељи, ако им дете више пута плачући дође кући, након што је од вршњака било извргнуто руглу или можда било претучено, само зато што је Србин православац, а у школи и на улици нико га није заштитио. Свештеник у Задру је прошле године, од 28 умрлих Срба сахранио само двојицу, остале су сахранили католички свештеници. И то по жељи потомака упокојених. Највероватније су људи страховали како ће их гледати суграђани, јер они треба да наставе да живе и раде у тој средини, да децу школују. Таква је ситуација у свим већим градовима Хрватске, где се људи могу прикрити мењајући верски и национални идентитет. У селима је мало друкчије, јер ту се сви познају и упадљиво је прелажење из једне у другу Цркву, као што је то био случај у селу Нарти, где су објављена имена породица које су прешле из православне у католичку вероисповест.

Зоран Пусић, из Грађанског одбора за људска права у Хрватској, својевремено је јавно устврдио, да је од 1991. до 2003. године само у Загребу 20.000 православне деце преведено у католичанство, док парох загребачки Миленко Поповић каже да је тачан број Срба, који су прешли у Католичку цркву „готово немогуће утврдити, јер људи о томе ћуте“. Са крштеницом из Православне цркве деца иду на католичку веронауку, чак се приводе и на кризму, иако су на крштењу у Православној цркви примили и Свету тајну миропомазања, која се ни у Католичкој цркви не понавља. А после кризме, они су припадници Католичке цркве. Да ли је на такав „пут према сједињењу кршћана те дорпинос Католичке цркве екуменизму“ мислио загребачки помоћни бискуп др Владо Кошић и да ли је то што „Хрватска има нешто што може понудити свијету као модел или примјер заједничког корачања различитих Цркава“? Научни симпозијум на ријечкој Теологији, одржан марта ове године, закључио је: „Екуменизам код вијерника није у довољној мјери пробуђен и на том подручју још треба радити и како још увијек постоје опречна мишљења православних и католичких вјерника о Домовинском рату“. А кардинал Каспер је поручио: „Разједињеност вјерника је гријех, а екумена је могућа само уз молитву и обраћање.“

Сигурно да су на том еминентном скупу говорили и о томе ко треба да код верника побуђује идеју и вредности екуменизма и како да православни и католички верници дођу у сагласност о Домовинском рату. Свакако да није довољно да се кардинал Бозанић и митрополит Јован сретну у Загребу или надбискуп Сракић и епископ Лукијан у Осијеку, да се чак и помоле заједно, већ је екумену неопходно пренети „на базу“, у парохије и жупе. Само тако ће се екуменизам „код верника пробудити“, кад виде православног пароха и католичког жупника да заједно прошетају улицом или попију кафу у најпрометнијем кафићу. Они ће тиме показати својим верницима пример како се треба хришћански понашати, како је човек велик онолико колико је спреман да опрости. Они добро знају шта каже Апостол Љубави: Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега не види (1. Јованова 4, 20). Нећу овде да говорим о љубави и према непријатељима, јер грађани једне државе не смеју бити једни другима непријатељи, свима треба да је у интересу просперитет заједнице, а не само свога племена.

А што се домовинског или грађанског рата тиче, не би требало доносити брзоплети суд пре непристрасног суда историје, не би требало стално понављати и децу томе учити: „зна се ко је агресор“ и пребројавати жртве само једнога народа. У сваком рату се убија, у сваком рату се чине злочини али и после сваког рата преживели морају живети даље, поучени горким искуством обостраних огрешења, настојећи да се грешке не понове. Ако се настави са непрекидним оживљавањем мржње и освете, може се десити да и после пола века од домовинско-грађанског рата не зацелимо његове ране, као што се десило са анкетом Јутарњег листа, у којој 40% Хрвата и данас  подржава усташки геноцид над Србима и Јеврејима у Другом светском рату, а логор Јасеновац као легитиман државни посао.

 „Љубимо једни друге да бисмо (могли) једнодушно исповедати Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву“, говоримо и певама на свакој православној Светој литургији. Без искрене и несебичне љубави према ближњима, а Христос нас је научио да схватимо ко је наш ближњи, хришћанима је немогуће исповедати веру у Тројичнога Бога, дакле, без љубави је немогуће бити ни хришћанин ни кршћанин, ни православац ни римокатолик.

+++

ВЕРНИЦИ ОПАСАЛИ ВЕЛИКУ ЦРКВУ У МАРКУШИЦИ

Храмовна слава, Силазак духа Светога на апостоле, на Духовски понедељак свечано је прослављена у селу Маркушици, намемесништво осечко. Саборну Свету литургију служили су протојереји-ставрофори Душан Колунџић и Зоран Симић, протојереји Рајко Цабунац и Бранислав Полимац, протонамесник Миљен Илић и јереј Немања Клајић. За певницом је била група певача под роковођењем ђакона Бранимира Михајловића, а повремено и надлежног пароха, протојереја-ставрофора Добривоја Филиповића. Велика маркушичка црква је била пуна верног народа, школске деце и одраслих. Видно узбуђен и радостан, надлежни парох је при прозби јектеније „за овде присутни верни народ“, са задовољством усмеравао поглед ка лађи цркве, молећи се Богу за своје парохијане. Проповед о празнику, о благодати Духа Светога у животу сваког хришћанина и заједници верних кроз Свету литургију, одржао је прота Душан Колунџић.

За опход око храма, са ксртом, литијама и иконама, стигао је и протојереј-ставрофор Ратомир Петровић, архијерејски намесник. Док су свештеници успели да изађу из храма на западна врата, крст и литија са ђацима већ су обишли цркву, тако да је овај велики храм био потпуно опасан од верног народа. „За свјатјешег Патријарха, за надлежног Епископа, ово село, за благоверни народ, за благо поднебље и изобиље плодова земаљских молили су се свештеници на трократном опходу и три заустављања, а на четвртом су се сетили свештенослужитеља, ктитора и приложника, свих оних који су послужили у светом храму и свега блажене успомене верног народа, за њихов покој и заједницу у Царству небеском.

Славски кум, који је припремио славска обележја и храм даривао својим прилогом, био је Милован Теодоровић, а част да буде кум идуће године, припала је Милошу Васићу и његовој породици. Четвртином славског колача брат Милован је брату Милошу предао залог будућег кумства. Трпеза љубави припремљена је у сеоском Ловачком дому.

Д.М.К.