header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ж. Которанин: О посту у канонима Штампај Е-пошта
субота, 12 септембар 2009
         Душа човекова је као птица. Борављење на земљи јој је испуњено страхом, и чежњом за висинама. А да би полетела у загрљај Бога, она мора имати два крила. Молитву и пост. Само молитвом и постом душа побеђује окове, истерује завојевача и разгорева веру (Мт. 17. 19. - 21.).

Време је великог поста, па нађосмо умесним да обратимо пажњу на пост, онакав, каквим нам Га је кроз предање свештених канона предала Црква. Ово тим пре што од разних духовника чујемо различито о посту, а сви се позивају на црквено предање. Провера црквеног предања, обичаја, који се у разним крајевима завео јесте канонско предање, јер: „... ништа од онога, што противу закона и реда бива, не смије бити на уштрб установљеноме по правилима (канонима)" (7. канон IX Пом. Саб.)

Суштина поста је откривена јеванђељем Исуса Христа:

„Тада му приступише ученици Јованови говорећи: зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? А Исус им рече: Еда ли могу сватови бити жалосни док је с њима женик? Него ће доћи дан када ће бити отет од њих женик, и онда ће постити. Јер нико не меће нове закрпе на стару хаљину, јер ће закрпа одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити." (Мт. 9. 14 - 16.).

Пост је нова закрпа, која тек на новој хаљини испуњава свој смисао, који је у сачувању нове хаљине, новог, унутрашњег препорођеног човека. Човека препорођеног искупитељном свежртвујућом смрћу Господа Исуса Христа, којом се он и узима од апостола, „сватова" и још више им се даје. У томе је разлика поста од других аскеза, које по форми личе на пост. Јер је пост освештан! Освештан, најпре тиме што је и Син Божији постио, а потом и радошћу док је Оваплоћени Логос био са апостолима, која радост би толика да не могоше постити упркос закону и пророцима, па доцније освештан и жалошћу ради узимања Господа. Али је ипак највише освештан жртвом, литургијом која смрт Исусову објављује, а тиме и победу васкрсења; победу Доброг, најављује свима људима. И већ одавде видимо да је пост пре свега пост Цркве, дакле - пост заједнице људи.

Таквим га виде канони.

„Епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чатац, или појач, који не пости свету Четрдесетницу пред Пасхом, или сриједу, или петак, нека се свргне, осим ако није запријечен од тјелесне немоћи; ако је свјетовњак, нека се одлучи." (69. канон Ап.).

Када би се црквом установљени пост сматрао као индивидуално вјежбање у побожности, тада се преступ поста не би могао кажњавати каноничким казнама. Јер је услов примене каноничке казне постојање црквеног преступа, тј. преступа, или боље рећи иступа из црквене заједнице. Да је црквом установљени пост црквено заједничарење сведочи и 70. канон Ап.:

„Епископ, или презвитер, или ђакон, или други из именика клирика, који буде постио са јудејима... нека се свргне; а ако је свјетовњак, нека се одлучи."

Црква не може допустити да онај који учествује у Причешћу, и кроз то има заједницу Дарова, па и заједницу поста, скрнави пост, скрнави пуноћу заједнице са оним „постом", који нема заједницу Дарова, него има заједницу богоотуђености.

Пост је заједничко прегнуће целе Цркве. Онај епископ, или клирик, или световњак који не пости црквом установљени пост, и не узима учешће у свецрквеном прегнућу, тај је већ самим тим иступио из заједнице. Било заједнице црквених служитеља, било световњака, па је канонска казна само последица тога.

Црквом установљени постови јесу: Четрдесетница (Велики пост), среде и петци (осим оних што су у недељама ускршњим, духовским, месопусним - због Јермена, и оних у које се случи Божић или Богојављење, 218. правило при вел. Требнику), божићни пост (Ат. Синт. IV 583.), апостолски пост (исто), успенски пост (Ат. Синт. V 589-591 и 585-588), дан пред Богојављањем (1. канон Теофила Ал.), дан усјековања главе Св. Јована Крститеља, те дан воздвижења часнога крста (Ат. Синт. IV 565-579).

У Цркви постоје и други постови. Они настају када Епископски Сабор неке аутокефалне Цркве, својом влашћу, за своју област, установи пост, било као редовни, било као ванредни. Понекад се пост, овако установљен, само препоручује верним световњацима, и тада за њих није правно гледано обавезан, али је и тада обавезан за клирике, јер они морају бити први који се препоруци Цркве одазивају, и друге препоруци позивају.

Богочежњивост нагони неке људе да сами, за себе, одређују неки дан у који ће постити. Овај пост је лични пост. Зато прекршај тога поста не подлеже канонској казни. Ипак, премда и није Црквом заснован, такав пост није без благодати. У духовном смислу и он је црквен, само ако испуњава канонске услове.

„Клирик, који се затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине, предваскршње), нека се свргне; а ако је световњак, нека се одлучи." (66. канон Ап.).

Нико не сме себи узети за право да пости у суботу (осим предваскршње), или у недељу. Субота је дан успомене на одмор Божији по стварању света, који су дан гностици сматрали даном жалости, јер је по њиховој заблуди тад створено зло. Да би се прославио дан завршетка Божјег стварања, и да се не би мешало несмешиво, тј. да нико своју жалост над сопственим страстима не би оскрнавио постећи кад и гностици, забрањен је пост у суботу. Чак је забрањено у суботе које падају нпр. у време Великог поста пооштравати пост, уводити сухојеђе. Исто је са недељом. То је дан новога живота, дан васкрсења, дан победе. Нема те туге по Богу, која може и сме да засени дан Господњи. Пошћење суботом, или недељом Оци су сматрали великим грехом. Предваскршња субота је дан када је тело Господа ИсусаХриста било у гробу, и тај дан се по Господњој заповести мора постити (Мк. 2. 20.).

„Епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког именика, који се уздржава од... меса и вина, не ради праве  уздржаности,  него  што   се  гнушава,   заборављајући, да је све много добро... или нека се поправи, или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Тако исто и световњак." (51. канон Ап.)

Пост је вид уздржаности. И пост и уздржаност морају бити мотивисани обуздавањем телесних жеља, чишћењем срца, ума и душе. Али ако се неко уздржава од меса и вина, не због жеље да избегне замке страсти, већ стога што се гнуша, што мисли да је у месу и вину само зло, тада чини велики грех, јер вређа Бога, сматрајући да Он није сав свет створио добрим, него да је Он творац и зла. (в. 53. канон Ап., 14. канон Анк. Саб., каноне Ганг. Саб., 28. и 86. канон Вас. Вел.).

Лични пост да би био црквен у духовном смислу, мора бити одвојен од лажних учења, и мора бити одвојен од највећих црквених празника. За разлику од поста, уздржаност, која је чиста, и целогодишња, може по 51. канону Ап. да се простре и на дан црквенога празника, ако дотични пружи уверење да се не гнуша меса (14. канон Анк. Саб.).

Није пост у Цркви идол. Нису људи поста ради, већ је пост људи ради. Стога 69. канон Ап. кажњава прекршиоца поста, „осим ако није запријечен од тјелесне немоћи". Ова одредба не значи да свако ко има телесну немоћ може по својој процени да се разрешава поста. Пост штите свештени канони, дакле црквена власт. Стога само та власт, која и доноси и чува каноне и може да у сваком поједином случају допушта да се одступи од строгости канона, тј. да да диспенсацију.

„Ако је један болестан, и услијед велике болести сасвијем је изнемогао, а наступа света Пасха, да ли мора на сваки начин да пости, или ће му клирик разријешити, да због његове велике болести узимље колико може, или уља, или вина?"

Треба разријешавати болеснога, да узимље и јела, и пића, колико може да поднесе, јер који је једном изнемогао, право је, да употребљује уље. (10. канон Тим. Ал.).

Видимо да клирик разрешава строгост поста. Али, који клирик. Дати диспенсацију у Цркви, јесте законодавни акт. Носилац законодавне власти је епископ. Он у Сабору саборно са својим саепископима доноси одлуке. У својој Парохији он законодавно делује као појединац, доносећи акте спровођења канона Отаца, и одлука свог Сабора. Он може наложити својим клирицима да поступе по његовој одлуци. Али, ех канонем, он не може презвитеру пренети право да спроводи канон, дајући суд по својој процени а не тражећи од епископа приволу. Ово стога што је карактер законодавне власти у Цркви тако строго литургичан, да потпуно извире, и једино и може да извире из власти епископове. Презвитер поступа само у ономе што је редовно. Диспенсација није редовна, и за то презвитер мора да се држи 39. канона Ап.: „Презвитери и ђакони без приволе епископа нека ништа не предузимљу;"! Без ове приволе, по 7. канону Карт. Саб., презвитер сам по себи не сме да причести одлученог од стране епископа, а који је на самрти, већ мора да пита епископа, и то „ради реда",... Ради реда, наравно не ради бонтона, већ ради реда и поретка власти. При том, код диспенсације поста, презвитер, ако поступи самостално, тиме се меша у власт Васељенског Сабора. Колико је то веће кршење реда, него кад се меша у власт само свога епископа? Клирик који разрешава пост јесте или епископ, или презвитер, коме је епископ за сваку конкретну животну ситуацију дао и дозволу, и упутства, како да поступи. Обичај да презвитери сами тумаче пост је незаконит, и доводи до забуна, и слабљења угледа и значаја поста.

У првом делу, упитном, 10. канона Тим. Ал. помиње се болест. Али не као самосталан узрок могућег разрешења поста, него као узрок изнемоглости, која је већ наступила. Рећи „... услијед велике болести сасвијем је изнемогао, а наступа света Пасха", то јасно сведоче. И још, у другом делу одговора истога канона се каже: „... који је једном изнемогао", дакле, не препушта се претпоставци да би неко болестан постећи могао изнемоћи, па услед те претпоставке да се унапред разрешава поста. Кад би то било тако, не би се у канону рекло: „... а наступа света Пасха", већ би се рекло: „... а наступа Четрдесетница", и не би се рекло: „... услијед велике болести сасвијем је изнемогао", већ би се рекло: „услијед велике болести може сасвим изнемоћи". Такође је уочљиво да изнемоглост мора бити знатна.

У другом делу истог канона каже се: „Треба разријешити болеснога, да узимље и јела и пића колико може да поднесе", што упућује на закључак да се таквима пост у потпуности укида. Међутим у наставку, у објашњењу, исте реченице стоји: „... јер који је једном изнемогао, право је, да употребљује уље". Не укида се пост, него се само ублажава. Рећи: „... колико може да поднесе", не значе да тај може јести док му не буде мука, него само онолико колико може поднети најмање, а опет више, да би се избегло да болест кроз изнемоглост од поста на води не угрози и сам живот.

Не морамо се али и можемо сложити са Валсамоном, који каже:  „Али  никоме,  ма  био  и  на  самрти,  не  може  бити допуштено да једе месо никакве сриједе и никаквог петка1...", јер он само тумачи 69. канон Ап. (Ат. Синт. II89.), али нека се прихвати да овај став исказује озбиљност поста у Цркви.

Сличан десетом, је и 8. канон Тим. Ал.:

„Жена, која роди пред Пасхом, да ли мора постити и не пити вина, или се пак одријешава од поста и допушта јој се пити вино с тога, што је родила?

Пост је пронађен да се тијело наше смири. Кад је дакле тијело у смирењу и немоћи, треба да узимље и јела и пића, колико хоће и може да поднесе."

Трудница је обавезна да пости. Канон помиње породиљу, а не трудницу, и то породиљу, која је постила, па је у току поста, „пред Пасхом", родила. Ово се види и из питања: „... да ли мора постити и не пити вина, или се пак одријешава од поста". Другим речима, да ли мора по порођају и даље постити, или се пак одријешава од поста. Канон, изгледа, допушта сасвим да се породиља одреши од поста (отуда и резерва према речима Валсамоновим). Али разлог томе није толико у немоћи тела (то се помиње на другом месту), колико у смирењу породиље од телесних жеља, што је и сврха поста. Наиме, кад је човек у телесној немоћи, страсти јесу пригушене, али су и даље присутне, и пост је, можда блажи, и даље потребан. Породиљин дух је природно сав окренут детету, и на жеље властитог тела не обраћа пажњу. Канон каже: „треба да узимље и јела и пића, колико хоће и може да поднесе". Породиља и сама од себе не подноси масна и снажна јела, али има апетит, но не ради себе, већ ради детета. Да ли она сме јести и месо? По епископовом допуштењу сме.

Сматрамо да се одредбе 8. и 10. канона не могу поистоветити са обичајем, који подлеже променама. Прво, стога, што иза њих стоји ауторитет, власт, Трулског Сабора (2. канон), а потом и стога, што у 10. канону Тим. Ал. у образложењу стоји реч: „право је". То упућује на савет Светога Духа, а не на описивање обичаја.

У власти епископа јесте не само да дозволи разрешење од поста, већ и да одреди степен тога разрешења. Степен разрешења ће зависити од случаја до случаја, од конкретних околности које изнуђују разрешење. Али, постоји и духовно настројење, тј. расположеност сваког човека. При одређивању разрешења од поста епископ мора да води рачуна, већ и у духу 102. канона Трулског Сабора, о томе да његова, можда строга, одлука не поколеба духом слабијег, или да његова блажа одлука не раслаби духом јачег.

Епископ није стриктно везан разрешењем, које је одредио Св. Тимотије Александријски у свом 8. и 10. канону. Но, ако га степен разрешења не обавезује, дух канона га обавезује.

Уопштено, иза црквом установљеног поста стоји као заштита црквена власт. У свакој аутокефалној Цркви, пуноћа њене власти јесте у Епископском Сабору те аутокефалне Цркве. Зато је на територији те Цркве, њен Епископски Сабор врховни чувар канона и поста. Разрешити пост може сама власт која је и наредила пост. Али, изузетност ситуације, и крајња нужда, дају за право епископу појединцу, да разреши пост иако он није сам, по својој самосталној власти установио пост. Нужност, и изузетност ситуације допуштају епископу да по својој одговорности разрешава пост, тј. одлуку саборне, врховне црквене власти. Ово стога, што се такав његов акт сматра, не као одступање, или поништавање канона, већ као спровођење истих у његовој Парохији, у датој ситуацији, на шта по епископској својој власти има право и обавезу. Али, упркос томе, његова одлука да да разрешење поста, је по његовој самосталној процени изванредно умањење одлуке иза које стоји Сабор. Ова чињеница, опет, ради очувања поретка црквене власти, чини да давање разрешења поста, превазилази интерес само једне Парохије. Стога би епископ морао да води уредан списак свих разрешења, које је током године дао, и да исти списак достави браћи и саепископима својим, на редовном заседању Сабора.

У том смислу Руски Синод је још 21. октобра 1847. г. донео Указ. Али и без тог Указа, ваља поштовати ред црквени.

Нисмо се бавили духовним значајем поста, који превазилази само уздржавање од хране, или морално-етички кодекс поста. Чему се није дорасло у то се не треба упуштати. Стога ћемо пренети пророковање Исаије:

„Вичи из свега грла, не устежи се, нека глас твој буде као трубни поклик, и објави мом народу безакоња његова, дому Јаковљеву грехе његове! Сваки дан ме траже, моје хоће путеве да знају, као народ који твори правду и не оставља закон Бога свога; ишту од мене решења од правде, желе да се њима Бог приближи. - Нашто ми постимо, ако ти не гледаш, и мучимо душе своје, ако ти на то не пазиш? - Гле, ви и у посни дан своју чините вољу и тврди сте надничарима својим. Ето ви постите да се свађате и препирете и бездушно песницом бијете? Не постите ви као што овај дан то тражи, да би се ваш глас на висини чуо. Је ли то пост који ми је по вољи и дан у коме човек треба душу своју да смири? да савија главу своју као сита и да на кострет и на пепео легне? Ево поста који ми је по вољи: бездушности везе дај развежи, ропства ремење разреши, потлачене слободне отпусти, и да сваки јарам се изломи. С оним који гладује хлеб ти свој подели и у кућу своју сироту без стана уведи; кад човека голог видиш одени га, и од ближњег свога не клони се.

Тад ће светлост твоја као зора синути и здравље ће твоје брзо да процвате; правда твоја пред тобом ће ићи и слава Господња тебе ће пратити. Тад ћеш призвати, и Господ ће ти се одазвати, завапићеш, и он ће ти рећи: Ево ме! (Ис. 58, 1-9).

Извор: „Свети кнез Лазар“, 1996.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 03 јул 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.