header image
Одговор о. Велибора Џомића Жељку Которанину Штампај Е-пошта
недеља, 13 септембар 2009

Поштовани незнани уредниче сајта, помаже Бог!

У прилогу, као што сам раније најавио, шаљем одговор на текст Жељка Жугића, алијас Которанина, који сте објавили на сајту под насловом ПРЕЧАСНИ ВЕЛИБОР ЏОМИЋ И ТРАНССЕКСУАЛЦИ. Због парохијских обавеза нисам стигао раније да завршим и пошаљем одговор.

Текст можете објавити без икакве измене или краћења. У супротном, текст немате право да објављујете.

С поштовањем,

Протојереј Велибор Џомић

 

+++

У свом одговору оцу Велибору Џомићу од 20. августа /2. септембра 2009. године, рекли смо: „...Потпуно је разумљиво да ћемо све оно што будете сматрали за потребно, а што се односи на већ поменуте Ваше изјаве дате новинама и текст брата Жељка Которанина, објавити на нашем сајту.

О. Велибор Џомић нам је послао свој одговор брату Жељку Которанину у циљу објављивања, и ми ћемо га, с обзиром на дато обећање, објавити.

Иако смо већ рекли, морамо поновити: у свим својим чињењима уредништво „Борбе за веру“ руководи се свагда љубављу према Истини, и зато је потпуно излишна напомена о. Велибора да текст можемо објавити „без икакве измене или краћења“.

Овом приликом нећемо коментарисати текст оца Велибора Џомића, како не бисмо утицали на расуђивање наших посетилаца о ономе што је у тексту речено. Наш опширан одговор оцу Велибору Џомићу уследиће у наредним данима. Но, морамо подсетити оца Велибора да једно своје обећање није испунио. Наиме, отац Велибор је рекао:

„С обзиром да се тренутно налазим на путу желим да најавим одговор г. Которанину, а Вама ћу том приликом доставити оригиналну дужу изјаву коју сам једино дао за два медија: дневном листу ВИЈЕСТИ и, након њих, БОРБИ.

Једну краћу изјаву дао сам Политици. Разуме се да наслови, поднаслови, размишљања и закључци новинара нису моји. Надам се да ће моја оригинална изјава бити објављена и код Вас на сајту.“(подвлачења „Борбе за веру“)

http://www.borbazaveru.info/content/view/1392/47/

Како би све чињенице везане за насталу полемику биле расветљене, а све у циљу утврђивања истине, очекујемо од оца Велибора Џомића да своје обећање (да ће нам послати своју оригиналну изјаву дату "Вијестима" и "Борби") испуни!

Уредништво сајта

+++

Протојереј мр Велибор Џомић

ПРЕЧАСНИ ПРЕД НЕЧАСНИМ НАМЕРАМА

(Одговор Жељку Жугићу, алијас Которанину,

на текст „Пречасни Велибор Џомић и транссексуалци“)

У свом скромном, скоро двадесетогодишњем списатељском искуству полемисао сам много пута, али углавном са комунистима, прерушеним комунистима, атеистима разних врста, секташима, црногорским сепаратистима, мондијалистима, али, руку на срце, на духовне, канонско-правне и црквено-правне теме нисам полемисао са онима који за себе тврде да су православни хришћани. Отуда ова полемика са господином Жељком Жугићем, алијас Которанином, за мене представља новост, али ми и намеће обавезу. Пре свега, као човек, као свештеник и као правник имам обавезу да сведочим Истину, али и да се уздржим од сувишних и тежих речи које Жугићев текст по броју подметачина и тенденциозно замењених теза заиста заслужује.

Искрен да будем, нисам очекивао сам да ће г. Жељко Жугић, алијас Которанин, ући са мном у полемику по питању једног кристално јасног става, који сам изнео поводом конкретног случаја једног некадашњег хермафродита и његове жеље и молбе, изражене пред надлежним парохом, да се половином јула месеца 2009. године Господње изврши Света тајна брака. Још сам мање очекивао да ће г. Жељко Жугић, алијас Которанин, кад се већ и на такав корак одважио, показати невиђено незнање пошто сам са пажњом прочитао да је уважени др Миодраг Петровић уочи Вазнесења Христовог 2008. године у Манастиру Вазнесењу констатовао да га „краси блистав ум као дар од Бога“.1 А најмање сам очекивао да ћу се као пречасни свештеник наћи пред нечасним намерама г. Жељка Жугића, алијас Которанина, кога уважени др Миодраг Петровић негде од прошлогодишњег празника Вазнесења Христовог „замишља као босиљак“.2 Жао ми је што, поводом овог текста Жељка Жугића, алијас Которанина, морам да констатујем да човек блиставог ума овако не пише и не подмеће те да босиљак у руци која држи такву оловку ипак не мирише.

Дужност ми је, истине и образа ради, а и ради читалаца да одговорим на тврдње Жељка Жугића, алијас Которанина, због којих сам навео да његов текст врхуни подметачинама, тенденциозно замењеним тезама и нечасним намерама не само према мојој маленкости него и према Митрополији Црногорско-Приморској према којој већ неко време, из неких својих разлога, јавно сведочи свој анимозитет.

Жељко Жугић, алијас Которанин, својим текстом није, на жалост, показао да се у полемику укључио на озбиљан и одговоран начин. Наиме, он се, како наводи, искључиво бави мојим ставом о трансексуалцима у подгоричким „Вијестима“, а тај текст, по свему судећи, није ни прочитао него је прочитао текст који је, неколико дана након „Вијести“, на свој начин парафразирала Агенција ТАНЈУГ. То значи да је ТАНЈУГ на свој начин као опште место непрецизним препричавањем представио нешто што их је, након писања „Вијести“ о конкретном проблему једне бивше хермафродите особе, заинтересовало као новинарска тема. И на том питању се јасно огледају проблеми савремених новинара, који, по захтевима својих уредника, веома важним темама приступају површно дајући им, при том, веома ограничени и готово минимални простор у својим медијима. А када то почну и други да неодговорно преузимају, препричавају, новинарски опремају, закључују и под својим насловима објављују онда се нејасноће множе попут епидемије. То се јасно види и по „уредничкој мешавини текста“ под насловом „Став СПЦ о промени пола“, који је 19. августа 2009.г. објавило јавности до сада непознато уредништво сајта „Борба за веру“, представивши тај текст као некакву наводну моју изјаву са њиховим насловом наводно обједињено дату за „Борбу“ и „Вијести“ 17. августа 2009. године. Провером сам утврдио да је незнано уредништво сајта „Борба за веру“ под својим насловом пренело препричавање Агенције ТАНЈУГ, а не моју конкретну изјаву о хермафродитима „Вијестима“ и „Борби“.

Да је Жељко Жугић, алијас Которанин, у ову полемику ушао озбиљно и одговорно онда би се потрудио да пронађе читаву причу и без већих проблема би, наравно уколико би имао часну намеру, ушао у тему и дошао до чињеница које су итекако важне како за сватање и разумевање овог проблема тако и за ову полемику. Да је Жугић, алијас Которанин, прочитао комплетан материјал видео би да сам искључиво говорио о статусу и правима хермафродитих особа, а не о транссексуалцима, како је покушао да ми подметне (узгред, изразе „транссексуалци“, „транс-особе“, „ЛГБТ популација“ никада до овог реаговања нисам употребљавао).

Да би Жугићу, алијас Которанину, ствар коначно била јасна дужан сам, пошто га је то само делимично и за одређену сврху заинтересовало, да наведем о чему се, заправо, овде ради иако сам и раније о томе говорио и писао. Наиме, још пре пола године двоје младих људи се са валидним крштеницама из једне београдске цркве обратило надлежном свештенику са молбом и жељом да се у Светој тајни венчања благослови њихова слободно изражена воља да живот у будућности проведу као брачници. Обављен је предбрачни разговор, примљене су крштенице, заказан је термин венчања и ништа није указивало да се ради о нечему што одудара од уобичајене праксе када будући младенци дођу код свештеника да закажу венчање. Међутим, иако је Подгорица главни град Црне Горе, реч је о релативно малој средини у којој се велики број људи међусобно познаје по разним основама. Тиме тумачим и чињеницу да смо преко телефона, и то од анонимне особе, примили информацију да је реч о, како нам је речено, „женској особи која је променила пол“!?! Руку на срце, имали смо дилему у вези анонимног позива. Покушали смо да ту информацију проверимо у општинској матичној служби, али нисмо дошли до резултата. На крају, одлучио сам да те младе људе позовем и обавим разговор са њима. Указао сам им да живимо у времену разних слобода и права, али сам и њих и себе подсетио на речи Светог Апостола Павла да нам је све слободно, али да нам није све на корист. Без великог околишавања, обавестио сам их о примљеној анонимној информацији и питао да ли је то истина. Добио сам одговор да је младожења рођен као хермафродит, тј. двополни те да су му родитељи наденули женско име и тако му „одредили земаљску природу“. Унутрашња осећања и спољашња манифестација код те особе су се, међутим, кретали у супротном правцу од оног који су након рођења насумице одредили родитељи. И, да не дужим причу, Свету тајну венчања нисмо могли да обавимо с обзиром да су ту веома важну чињеницу прећутали пред свештеником, а такав случај, ипак, превазилази редовне свештеничке надлежности у парохији. Имао сам обавезу да их упознам да имају право да нашем надлежном архијереју преко парохијског свештеника доставе молбу за венчање са медицинском документацијом из које ће видети да таквим интервенцијама није приступљено из хира него из разлога медицинске нужности.    

Случај би остао у анонимности да бивши хермафродит није дао интервју подгоричким „Вијестима“, а моја маленкост се у ту причу укључила тако што је од новинара поменутог медија замољена да одговори на два питања: какав је црквени статус особа попут конкретног М.Б. (с обзиром да је у интервјуу изјавио да је крштен у СПЦ и да је верник) и да ли М.Б. може да се венча у некој од парохија у Митрополији Црногорско-Приморској?

Моје одговоре о конкретном хермафродиту су касније, мимо моје воље, сагласности и знања, преузимали, па и препричавали и други медији. Управо сам због таквих новинарско-уредничких неодговорности сматрао да је неопходно да став о статусу хермафродитих у србијанској јавности предочим преко своје редовне колумне у београдском дневнику „Глас јавности“, коју, морам да приметим, није пренело незнано уредништво сајта „Борба за веру“ (у најмању руку је за чуђење и то што је незнано уредништво овог сајта нашло и под назнаком других извора објавило парафразирану моју изјаву “Вијестима“ од стране новинара ТАНЈУГ-а у сервису те агенције. ТАНЈУГ-ов сервис информација је, колико је мени познато, затворен тако да до тих информација долазе само претплатници што само по себи није недоступно ако се незнано уредништво сајта „Борба за веру“ на нечије име није претплатило на ТАНЈУГ-ове информације. Ако се стигло до затвореног сервиса ТАНЈУГ-а не могу да се не питам зашто незнано уредништво сајта „Борба за веру“ није нашло за сходно да пренесе изворни став о тој теми који сам, надам се прецизно и јасно, саопштио у колумни под својим именом и презименом у једном озбиљном и преко интернета слободно и свима доступном дневнику какав је „Глас јавности“?). 

Као православни свештеник немам право да о озбиљним људским проблемима данашњице не промишљам на озбиљан и одговоран начин. Статус хермафродитих, као и дистрофичара, параплегичара, слепих, глувих, немих, глувонемих, кљастих, убогих, као и свих који од рођења без своје кривице пате због телесних немоћи, не сме да не заокупља пажњу православног свештеника. Наравно, о тим лицима заиста треба повести бригу. Ко има право да каже да неки од њих немају право на улазак у Цркву као лађу спасења само због тога што су, због немања довољно вере или снаге да прихвате реалност, чак и духовно погрешили у тражењу земаљског лека за своје патње. Веома бих био срећнији и задовољнији да је разговор између моје маленкости и осталих заинтересованих о хермафродитима о којима сам говорио, па чак и о, како их зову, транссексуалцима (о којима нисам говорио) кренуо мирније, разложније и сталоженије с обзиром да озбиљност теме и дубина проблема то заслужују.

Жељко Жугић је покушао да докаже да став који сам у конкретном случају изнео није став Србске Цркве пошто „не види по чему би то био став СП Цркве“ с обзиром да „Свети Архијерејски Сабор није никада донео одлуку о правима или статусу транссексуалаца“. Тачно је да Свети Архијерејски Сабор СПЦ није донео посебну одлуку о правима и статусу тих, а ни неких других лица. Вероватно је да саборски оци архијереји нису сматрали за сходно да доносе одлуке на тему да ли се такве особе могу крстити. Зашто би Свети Архијерејски Сабор доносио одлуку да сваки човек на земљи, па чак и такве особе о којима говоримо (као, уосталом, и они за које се као наказно рођене особе не може прецизно утврдити чак ни пол) има право на једно Свето крштење? Таква одлука и став вековима постоји и налази се у сржи предања Цркве, али је Жугић, на жалост, не види. Или је, по Жугићевом схватању, Свети Архијерејски Сабор СПЦ требало да донесе супротну одлуку, тј. да се такве особе не крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа и да се тако лише вечнога живота.

Жугићу је посебно занимљива, а вероватно и спорна, моја констатација (повезана са претходним питањем) да је став Цркве о тим особама формулисао Патријарх Павле још 1986. године као Епископ Рашко-Призренски. По свом обичају, Жугић прво тражи мане формалне природе (што као правник има право, али правнички ум ипак не господари Црквом) и „налази их“ у чињеници да је „Господин Павле тада био Епископ Рашко-Призренски, а не Патријарх“ те да „став једног епископа не може представљати став СПЦ“ све дотле докле га епископат не прихвати као свој, а у овом случају, како каже, „такве одлуке нема“.

По свом обичају, Жугић је само полуинформисан. Наиме, он користи само неке, али не и све чињенице. Тачно је да Епископ Рашко-Призренски Павле 1986. године, када је писао и износио став Православне Цркве о тој теми, није био Патријарх Павле. Ту и нема неке велике разлике пошто не мора да значи да је став Патријарха по одређеним питањима последично и став Цркве. Друго, и патријарх је епископ и то први међу једнакима.

Међутим, Жељко Жугић не зна да је Свети Архијерејски Синод поодавно задужио тадашњег Епископа Рашко-Призренског Павла да прати и проучава одређене теме и питања која је наметао савремени живот те да о њима износи ставове утемељене на Књизи Вечног Живота и искуства Цркве Христове. Ти ставови и ванредно значајни текстови нису никакво „писање, размишљања, неаргументовани ставови, недовршени ставови, неки ставови једног епископа итсл“ како те веома јасне и прецизне одговоре Епископа и Патријарха Павла у свом тексту „крштава“, доживљава и представља Жељко Жугић, алијас Которанин. О томе Патријарх Павле у уводу првог тома своје књиге каже: „По дужности, дакле, био сам обавезан да одговорим на недоумице и проблеме ђака у Богословији и верних у Епархији Рашко-Призренској. Међутим, посебну обавезу да одговарам на писмена питања из широке области Литургике, Типика, канонских и других прописа, наложио ми је Свети Архијерејски Синод као своме члану 1972. године. На поједина питања одговарао сам најпре писмено онима који су их постављали. На она питања, пак, од општијег значаја одговарао сам преко Патријаршијског „Гласника“. То се наставило и доцније кад сам престао бити члан Светог Синода“.Ваља напоменути да је тадашњи Епископ Павле, а то ми је лично познато, приликом дефинисања ставова о питањима попут овог о коме расправљамо и других, консултовао не само друге епископе него и врхунске лекаре и стручњаке како би се конкретно упознао са суштином проблематике којом се бавио.

Можда ће Жељко Жугић, алијас Которанин, и Светом Архијерејском Синоду из тих година оспорити извесне уставне надлежности као што је то чинио по питању надлежности претходног сазива Синода. После свега, не би ме ни то зачудило пошто је и Светом Архијерејском Сабору непозвано преко сајтова тумачио чл. 61, 62. и 63. Устава СПЦ. То, ипак, зависи само од њега и та писанија у суштини не могу да обавезују чак ни њега.

Вреди подсетити да Свети Архијерејски Сабор никада, на пример, није донео одлуку какве ће се цркве градити, па се цркве, ипак, граде по свим епархијама СПЦ. Да ли то значи да те цркве нису цркве пошто о њиховој градњи, тј. стилу и другим архитектонским и уметничким особеностима не постоји конкретна одлука Светог Архијерејског Сабора?

По природи ствари, а то је Жугићу познато, велики део надлежности, сходно одредбама Устава СПЦ, припада Светом Архијерејском Синоду. Ту веома важну чињеницу је превидео или је намерно прескочио да види у журби да престане да буде босиљак и да постане барут. Наиме, превидео и чињеницу да су јасни ставови и прецизни одговори Епископа Павла као тадашњег члана Светог Синода током дугог низа година објављивани у „Гласнику“ као једином службеном гласилу Србске Патријаршије. Тек много година касније су сви ти одговори сабрани у тротомној књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“4 те су тако доступнији читаоцима, а највише свештеницима и монасима. У тим књигама су сви текстови, тј. одговори потписани са именом и достојанством Патријарха Србског без икаквих измена што значи да оно што је написао, потписао и у „Гласнику“ објавио Епископ Павле - потписао је и у књигама објавио Патријарх Павле, наравно ако Жељко Жугић и у томе не налази какву формалну ману или „опасност за Православље“.

Дакле, став о правима и статусу тих лица је објављен пре 23 године и од тада до данас ни Свети Архијерејски Сабор, ни Свети Архијерејски Синод, ниједан архијереј, ниједан теолог, ниједан канонолог није оспорио нити оборио изнете ставове. Чак је и Патријарх у Предговору своје тротомне књиге навео да је „свестан да су извесна места у тим одговорима непотпуна, а неки став погрешно постављен и изнесен. Бићу захвалан добронамерним читаоцима ако на њих укажу како би их исправио, ради себе и ради њих. Поготово ради служења Истини, што за нас значи служење Богу који је Пут, Истина и Живот (Јн. 14,16)“.5 Патријарх је, као што се види, веома скромно позвао све добронамерне читаоце да му укажу на евентуалне грешке и недостатке. Није познато да је неко у овом конретном случају износио супротне ставове од ставова које је тада изнео Епископ Павле нити да је на црквени начин покренуо иницијативу да Свети Архијерејски Сабор СПЦ заузме супротан став од става који је у јединим службеним новинама Србске Патријаршије изнео тадашњи Епископ Павле.

Чудим се зашто Жељко Жугић, алијас Которанин, током свих претходних година, док је Његова Светост Патријарх Павле био у снази, није упутио примедбе на његове ставове у овом случају. Да је Жугић, алијас Которанин, тако поступио верујем да би Патријарх Павле прихватио аргументоване примедбе. У Жугићевој интерпретацији, испада да сам погрешио само због тога што сам се о конкретном проблему позвао на одговоре Патријарха Павла у једином службеном гласилу Србске Патријаршије. Где ми није била памет па да питам Жељка Жугића, алијас Которанина, да ме поучи како да поступам као свештеник у парохији?

Важно је и следеће питање: да ли је Свети Архијерејски Синод 1972. године имао уставног овлашћења да задужи Епископа Павла да се бави тим питањима? Наравно да је имао с обзиром да, сходно чл. 70 Устава СПЦ, овалашћује Свети Синод да „чува и брани чистоту учења Православне Цркве о вери и моралу, сузбија свако неправилно учење, верске и моралне предрасуде, празноверице и штетне обичаје; даје објашњења по прописима у спорним питањима о црквеном браку и штити светињу црквеног брака“. Ако Жељко Жугић, алијас Которанин, докаже, а Свети Архијерејски Сабор СПЦ својом одлуком потврди, да је Епископ Павле погрешио када је изнео такав став Цркве у вези особа о којима расправљамо онда ћу и ја да прихватим грешку што сам се дрзнуо да читам ставове Епископа и Патријарха Павла у службеним новинама Србске Патријаршије!

Жугић није схватио да Црква кроз векове није журила са доношењем саборских одлука о појединим, иначе веома често нејасним питањима те да су до саборских одлука примењивана различитих решења која су веома често била заснована на начелу икономије. Уосталом, како су црквени оци и пастири у својој свештеној служби поступали вековима док је неко питање дошло на ред 5. или 7. Васељенског или Помесног сабора или неког архијерејског сабора неке помесне Цркве?

Верујем да је Жугићу познато, а итекако говори у прилог мојих претходно изнетих тврдњи, да је Епископ Павле написао и штампао малу књижицу под насловом: „Питања и одговори чтецу пред производство“. Ни тај текст није усвојен од Светог Архијерејског Сабора, али се користи у свим богословијама и од свих архијереја већ деценијама.

Жугић има право на критички став према таквој пракси у нашој Цркви, па и шире, и о томе се може дискутовати, али то нема везе са оним што Жугић покушава да подметне – да то није став Цркве.

Спорна је и Жугићева тврдња да „ако ћемо црквено да гледамо, на ту одлуку Сабора мора благоверни народ да пристане, мора народ да је прихвати, јер Црква није сами епископат“.

Морам да приметим да је Жугић, водећи „интернетовско-сајтовску битку века“ са појединим епископима, свештеницима и монасима, а самопредстављајући се „у име верног или благоверног народа“, потпуно заборавио да помене и свештенство и монаштво. Ваљда и свештенство и монаштво има неко право ако га већ, по Жугићевој тврдњи и замисли, има благоверни народ. Није од пресудног значаја за ову полемику, али не мари да Жугић-Которанину као „човеку кога краси блистав ум као дар од Бога“, како рече др Миодраг Петровић, поставим следећа питања: који је то благоверни народ у данашњим приликама? Која већина благоверног народа треба да прихвати саборске одлуке епископата? На који начин се благоверни народ изјашњава о саборским одлукама епископата у данашњим приликама? Шта се догађа ако 2, 3, 5 или 8% благоверног народа не пристане на неку саборску одлуку епископата, а остатак, тј. већина пристане? Да ли то значи да неки проценат људи, ако у изјашњавању остаје у мањини, престаје да буде део благоверног народа у Цркви Христовој? Да ли то значи да досадашње саборске одлуке епископата које деценијама нису ишлу на ту врсту „потврде“, тј. прихватања од стране благоверног народа нису валидне? Да ли се благоверни народ о одлукама Сабора у данашњим условима можда изражава ћутањем које се тумачи као акламативно одобравање саборских одлука епископата? И, да ли значи да, уколико неко од благоверног народа, па рецимо и Жељко Жугић, алијас Которанин, дигне глас против неке саборске одлуке епископата та одлука не производи никаква дејства, тј. налази се у стању мировања све док и последњи житељ благоверног народа не дâ свој пристанак на њу? Да ли су епископи подложни некој епитимији уколико саборно донесу неку одлуку коју не прихвати неки део благоверног народа? У ком члану важећег Устава СПЦ пише да су саборске одлуке епископата валидне тек када на њих пристане благоверни народ или их народ прихвати? Ако таквог члана нема - да ли то значи да је Устав Србске Цркве нецрквен?

Из текста се јасно уочава да Жељко Жугић, алијас Которанин, не полемише само са мојом маленкошћу него, у једном делу, и са Његовом Светошћу Патријархом Србским г. Павлом. Он, наиме, тврди да став тадашњег Епископа Рашко-Призренског Павла „заправо, и није аргументован став; његов став није чак ни завршен став него представља размишљање о проблему који може настати“. Ману „писању“ тадашњег Епископа Павла он види кроз констатацију да су у време објављивања тог „писања“ 1986. године „операције промене пола још увек биле у домену експеримената, најчешће неуспелих“.

Да не би испало да ја у овој полемици браним Патријарха пред лицем читалаца цитирам „писања, размишљања, неаргументоване ставове, недовршене ставове, неке ставове“, како их је окарактерисао Жељко Жугић, алијас Которанин.

Дакле, Епископ Павле је одговорио на веома конкретно питање следеће садржине:

„Једно дете, крштено као женско, доцније је, хирушком интервенцијом, постало мушко. Како Православна Црква гледа на ову промену? Не би ли требало ово лице поново крстити и дати му ново, мушко име, и ако намисли да се жени може ли се венчати у цркви?“

Након веома озбиљног библијског и богословског увода и образложења, као и историјског осврта, затим тумачења Свете тајне крштења и молитвословља која се врше над људима, Епископ Павле је дао следећи одговор:

 Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19,12). Потребни су и лицу о коме је реч, које је у време рођења и крштења свакако било хермафродит, тј. имало гениталије оба пола неодређено изражене. На изглед су биле изражене гениталије женског пола те је женским и сматрано. Ho, у пубертету, унутрашњим лучењем полних жлезда, показало се да су доминантне гениталије мушког пола, те је то лице, поред изгледа женског, било мушког пола и при рођењу и крштењу, али се то није примећивало. Сада су операцијом само уклоњени облици који су телу давали изглед женског пола (По казивању ембриолога, па људском зачстку, све до пете недеље развића, не може се распознати ког ћe бити пола, него се примећују само опште основе једнаке за оба пола. Тек крајем трећег месеца од зачећа уочавају се ознаке да ли ћe бити мушко или женско. Но, понекад се на зачетку развију органи оба пола и дете се роди као хермафродит. Скала мушких и женских особина на хермафродиту може бити врло широка. Ретко се cycpeћy хермафродити код којих постоје потпуно развијене обе врсте гениталија, јајници и семеници. Али никад не бива да функционишу и једни и други производећи и јајашца (овулум) и сперматозоиде, него само једне од њих. Већином бива да су ознаке једног пола више присутне, тако да има случајева да неки "потпуни" мушкарац има женску карлицу и женске груди, а жена уске кукове и равне груди (др Ото Вајнингер, Пол и карактер, Београд 1938, стр. 26), или пак са женским бедрима а мушким доколеницама, или чак са десним мушким, а левим женским бедром (исто, 36)). Јасно нам je да je ово лице било иста личност од рођења до операције и остало иста личност и после операције, онако као што иста личност остаје свако нормално људско биће поред свију промена које се с њом свакодневно дешавају, кад од дојенчета постаје младић, па зрео човек, да би у старости постепено престајале поједине функције, међу којима и полне. Па и кад се деси да се неком лицу операцијом одстране цели поједини органи: бубрези, руке, ноге, или гениталије, оперисани свакако остаје и надаље иста личност.

Због свега тога сматрам да се над оваквим лицем, без обзира да ли је оно крштено као женско или као мушко, па се доцније изразиле особине другог пола (које су операцијом доведене до одређеног изгледа и функције, а оне друге уклоњене), но оставши иста личност, не треба поново вршити Тајну крштења, пошто је она над њим као личношћу већ извршена. А као што је познато, Тајна крштења правилно извршена, у Православној цркви не понавља се (Уп. др Лазар Мирковић, Литургика, Београд, 1967, II, 2,3,16; др Јустин Поповић, Догматика, Београд, 1978, III, стр. 565; П. Трембелас, Догматика, Атина, 1961, III, стр. 86). Довољно је само, на основу потврде медицинске установе где је операција извршена, у примедби Матице крштених увести да је лице постало мушког пола. Исто тако, на основу одлуке грађанске власти о промени имена тога лица, на истом месту уписати то ново име.

У случају да ово лице одлучи да се жени, а има уверење лекара да је за брак способно, може се без сметње брачно испитати и венчати у цркви, пошто се претходно изврше поменуте исправке у матичним књигама“.6

Из овог цитата се јасно очитује да Патријарх Павле итекако има јасан и аргументован став о тим лицима, а тај став сам и ја поновио медијима у конкретном случају. Зато је више него смешна тврдња Жељка Жугића, алијас Которанина, да је „овде злоупотребљено име Патријарха Павла и његово размишњање, да би се код релативно неуких створио утисак како је, ето, Патријарх имао неки став“!?!

Да је Жељко Жугић, алијас Которанин, прочитао књигу „Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“, коју је усвојио Архијерејски Сабор РПЦ у августу 2000. године у Москви, упознао би се и са ставом Московске Патријаршије о транссексуалцима и хермафродитима. Руски архијереји су заузели строжији став у односу на став који је изнео тадашњи Епископ Павле, али нису ни приближно строги као Жељко Жугић, алијас Которанин. Московска Патријаршија осуђује транссексуализам као побуну против Творца, али сматрају да „ако се „промена пола“ догодила пре крштења, човек који је то учинио може да приступи овој светој Тајни као и сваки грешник, али га Црква крштава као припадника оног пола у којем је рођен. Недопустиво је рукополагање таквог човека у свештенички чин и његово ступање у црквени брак“.7 Као што се види, чак и таква лица у Московској Патријаршији остају чланови Цркве Христове и не бивају изопштени како би то „пресудио“ Жељко Жугић, алијас Которанин. Из саборског става није јасно како се таква лица након (није речено ни какве ни колико дуге) епитимије причешћују.

Међутим, када су у питању хермафродити, о којима сам у конкретном случају говорио позивајући се на Патријарха Павла, руски отачаствени архијереји заступају исти став као и Патријарх Павле: „Од транссексуализма треба разликовати погрешну идентификацију полне припадности у раном детињству која је резултат лекарске грешке, проистекле из патологије развоја полних обележја. У таквом случају, хирушка корекција нема карактер промене пола“. 8

И сада долазимо до једне веома важне ствари. Ако Жељко Жугић, алијас Которанин, који више од 25 година објављује текстове по црквеној периодици и проучава теолошке, канонско-правне и црквено-правне изворе, није могао (или није хтео) да разликује транссексуалце од хермафродита онда се не чудим што то, због своје неупућености, нису могли да разликују световни новинари који немају много везе са том врстом литературе.

У овој и сличним расправама, веома је важно да се утврди да ли је код лица која се суоче са таквим проблемима у питању болест или хир. Проф. др Сава Перовић, иначе син гласовитог србског православног свештеника Василија Перовића, водећи светски уролог и члан Интернационалног комитета Светске здравствене организације за писање препорука за лечење болести трансџендеризма, експлицитно тврди да је код таквих особа реч о болести која се мора лечити, а да се, по препоруци Светске здравствене организације, неопходно морају извршити темељна истраживања пре успостављања дефинитивне дијагнозе и процеса трансформације тела. Та испитивања, према његовим речима, трају најмање две године. Ако се појави и трачак сумње код пацијента у току периода који је праћен мучним анализама није реч о правом трансџендеру. За нас православне хришћане није на одмет да знамо да, како каже проф. др Сава Перовић, такве особе „највећи део свога живота проведу патећи, у очају, због осуда околине, вређања, напада. Често они који не умеју да изађу из такве ситуације извршавају суицид“ те да „већина становништва просечне интелигенције ни данас не разуме о каквој се болести ради“.9

Друго важно питање у сагледавању проблема односи се на национална законодавства у овим случајевима. Постоје апсолутно либерална законодавства која дозвољавају да се без икаквих провера и испитивања хирушким интервенцијама, без обзира на разлоге, промени пол. Може се навести пример Тајланда где је једино потребно да се уплати новац за операцију. У тим земљама се не утврђује дијагноза болести, нема законских ограничења и могуће је да се приступи промени пола из хира што је трагично и недопустиво. Професоф Перовић истиче да се таква лица веома често касније подвргавају операцији како би вратили свој првобитни пол. Релативно либералан законски режим је и у земљама бившег СССР-а (тиме тумачим и став Архијерејског Сабора Руске Цркве из августа 2000. године). Код нас постоји веома строг законски режим у овим случајевима тако да су такве операције из хира, без испитивања и дијагнозе, апсолутно немогуће што значи да се претходно мора утврдити да је код конкретне особе у питању болест. Друго, ваља имати на уму да то није масовна појава пошто је веома мали број особа који се јавља и који живи са тим проблемом.

На жалост, Жељко Жугић, алијас Которанин, није желео да овај проблем дубље проучи пре него што је започео писање погрешним тумачењем канона који се уопште не односе на тему о којој расправљамо.

Да је тачна моја тврдња да Жугић, алијас Которанин, није прочитао оно што сам писао у конкретном случају види се и по томе што упорно мени приписује сузе и плач. Изјавио сам следеће: „Из суза које смо видели осетили смо велику патњу те особе“. Жугић, алијас Которанин, то овако препричава читаоцима: „Овде се пречасни Велибор Џомић изражава једном емоцијом – сузама које је пролио гледајући патње човека који је променио свој пол“!?! Зар се на овако нечасан начин човек односи према човеку, православни хришћанин према православном хришћанину, православни верник према православном свештенику? У времену „интернетовско-сајтовске борбе за веру“ је, изгледа, све дозвољено и то уз позивање на ревновање за Бога, и Правду, и Истину Божију! На жалост, то јасно говори да Жугићу, алијас Которанину није био циљ да ступи у коректну размену мишљења и ставова са мојом маленкошћу него да остварује одређене пропагандне ефекте код читалаца и шире јавности.

Бојим се да је тумачење Светих Канона кроз интерпретације и доживљаје Жељка Жугића, алијас Которанина, од како се „пропагандно-канонски“ расписао у последње време готово увек овако како је постављено у тексту „Пречасни Велибор Џомић и транссексуалци“.

Да његова прича пред читаоцима не би деловала канонски неутемељено, потрудио се да потражи неке каноне које би цитирао и применио на конкретан случај без обзира што немају везе са њим. Изјавио сам да се са „хирушком променом пола из разлога медицинске нужности Црква срела тек у ХХ веку док је у питању утробног чедоморства или абортуса ствар сасвим другачија. Са том појавом Црква се срела још у првим вековима своје историје и отуда постоји више канона који говоре о чедоморкама и онима који су се, на ондашње начине, бавили уништавањем плода у утроби мајке“. Дакле, о хермафродитима о којима сам говорио и о транссексуалцима о којима нисам говорио не постоје канонска правила Светих Апостола, Светих Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца Цркве Христове. За дивно чудо, и Жугић, алијас Которанин, признаје да нема светих канона ни о транссексуалцима ни о хермафродитима, али је и поред тога цитирао 21, 22, 23. и 24. канон Светих Апостола, 1. канон Првог Васељенског сабора и 8. канон Деветог помесног сабора, који се баве ушкопљеницима (обезуђенима, евнусима). Иако се тичу сасвим друге појаве, „неприкосновени тумач Светих Канона за широке народне масе од Чачка до шатре у Војловици“ Жељко Жугић, алијас Которанин, констатује да се ти канони „баве стварју врло сличној данашњем транссексуализму“!?! И, када се већ и у то упустио, уместо да сагледа статус обезуђених лаика у Цркви, Жељко Жугић, алијас Которанин, испитује да ли таква лица могу остати или постати свештеници или епископи иако то уопште није тема нити је било то било ко поменуо као могућност. И, док се за оне које су други, мимо њихове воље, обезудили и оне које су у болести повргли хирушком резању одређује да могу остати у свештеном чину, што значи да и лаици могу остати пуноправни чланови Цркве, дотле се за клирике, који су се по својој вољи обезудили, прописује да се свргну ако су у свештеном чину, а за такве лаике да не могу постати свештенослужитељи. А ако су, пак, крштени световњаци налаже им се одлучење, тј. забрана причешћа, за три године. Као што се јасно види, таква лица, без обзира да ли су се сама обезудила или су их мимо њихове воље обезудили, нису екскомуницирана из Цркве што значи да нису престајала бити члановима Цркве Христове. Такав је случај и са хермафродитима, па чак и са транссексуалцима с обзиром да, уколико су крштени, остају чланови Цркве Христове, а свакако им се налаже епитимија.

Када се говори о крштеним личностима, тј. члановима Цркве Христове, онда се, сасвим разумљиво, говори о њиховом статусу и о њиховим правима у Цркви Христовој. Лице које има статус члана Цркве без обзира на то колико је грешно, дакле лице које није изопштено из Цркве, има право да присуствује богослужењима, право на Свету тајну исповести, право на Свету тајну јелеосвећења, право на молитву свештеника, право на опело, право на свето причешће у своје време након епитимије по благослову свештеника итсл. Какав је онда проблем када сам констатовао да је „лицима која су из медицински оправданих разлога приступила хирушким интервенцијама могуће коришћење благодатних дарова Цркве Христове од крштења до причешћа, али тек након благослова надлежног епископа“. Или, таква лица, по тумачењу Жељка Жугића, алијас Которанина, као „неприкосновеног тумача Светих Канона за широке народне масе“, имају право да буду чланови Цркве, али да то не значи ништа? Или би Жугићу, алијас Которанину, било ближе да таква лица, само да му је како могуће, инквизиторски изопшти из Цркве и лиши могућности за спасење без обзира што нема канонских прописа који би то налагали?  

Жељко Жугић, алијас Которанин, банализује и карикира навођење обавезности медицинске документације за коју каже да се „од лекара добије уверење да им је душа женска, а тело мушко или обратно“. Има више случајева у парохијској пракси када се, ради обављања неке Свете тајне или обреда, захтева адекватна медицинска документација. Да поменем само случајеве накнадног опела самоубицама, који су тај грех учинили у стању душевне поремећености и растројености, а медицинску документацију о душевном стању тих личности не даје нико други до лекар. Или, обдукциони налаз судског вештака када се ради о случајевима за које није јасно да ли се ради о убиству или самоубиству.

Колико је Жељко Жугић, алијас Которанин, сигуран у своје „непогрешиво тумачење Светих Канона“ најбоље се види када каже да „8. канон Деветог Помесног сабора, ништа ново не доноси, већ управо потврђује његове речи“!?! Ваљда је требало да напише да својим речима потврђује наведени канон (чак и да занемаримо што је углавном препричавао каноне на свој начин дајући им погрешан смисао). На страну је што његова тумачења и наводи немају везе са статусом обезуђеника у Цркви. Истина је да се обезуђеници који се сами обезуде пореде са самоубицама, а они који друге обезуђују са убицама, али је још већа истина да и први и други и даље остају чланови Цркве са одређеним статусом и правима, а не одбацују се, како он погрешно тврди, с обзиром да у тексту канона дословно пише да „зато Свети Сабор одреди: да, ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон ухвати да је некога обезудио, било својом руком, било наредбом (другоме), таквога треба подвргнути свргнућу (рашчињењу (а не изопштењу –прим. В.Џ.); а ако је лаик (верник) нека буде одлучен (од светог причешћа, али не и изопштен, екскомунициран из Цркве – прим. В.Џ.)“.10

Погрешно тумачење и доживљај не само светих канона него и људских стања од стране Жељка Жугића, алијас Которанина, огледа се и у тврдњи да је „евнух негде на пола пута између мушког и женског. Јер, постати евнух значи: одбацити мушку природу“ те да је „евнух на пола транссексуалац“!?! Одстрањивање полних органа, па чак и у то време, уопште није значило и не значи одбацивање мушке природе и само по себи, и то до пола, прихватање женске природе како је то на једном месту погрешно схватио и другима приказао Жељко Жугић, алијас Которанин. На другом, пак, месту, тврди да се, у случају ушкопљеника због болести (сходно 1. канону Првог Васељенског сабора), ради „о хирушком резању, а не о претварању мушког у женско“ што значи да не постаје „до пола мушко, а од пола женско“. Како је могуће да се једном те истом хирушком интервенцијом резања полних органа у једном случају „до пола“ прима женска природа, а у другом не прима? Да не говоримо колико има светитеља у Цркви које прослављамо, а били су евнуси. Нећемо ваљда са Жугићем, алијас Которанином, да кажемо да су и они „негде на пола пута између мушког и женског“?

Жугић не зна ни то да карактеристике мушког и женског пола не одређују само полни органи. Они јесу примарни и називају се „гонадним половима“. Међутим, медицина уз њих уочава и хромозомске и психичке полове.11 Жугић не зна да надбубрежна жлезда и код мушкараца и код жена истовремено има хормонску функцију која се код сваке особе манифестује лучењем мушких и женских хормона истовремено. Чак и у случају обољења, посебно тумора надбубрежне жлезде може се догодити да се код жена и мушкараца покрене неконтролисано лучење неких од хормона те да до тада здрави мушарци без икакве операције почињу да губе карактеристике мушког пола и примају карактеристике женског пола, и обрнуто.

Узгред речено, у медицинској науци постоје и „евнухоиди“, тј. особе са урођеним или услед обољења недовољно развијеним функцијама полних жлезда те су због тога слични евнусима. Да ли су и они „негде на пола пута између мушког и женског“?  Проблематика је, дакако, много озбиљнија и шира него што је то Жугић, алијас Которанин, схватио.

Наравно да нисам за еутаназију, тј. убиство из милосрђа. Да је Жељко Жугић, алијас Которанин, читао „Светигору“ из првог полугодишта 2007.г. имао би прилику да прочита текст предавања које сам под насловом „Еутаназија – и правно и духовно питање“ у децембру 2006.г. одржао на Правном факултету у Подгорици у организацији Европског удружења студената права.

Није тачна ни Жугићева тврдња да у „Митрополији Црногорско-Приморској постоји разрађена процедура венчавања транссексуалаца“. Реч је о једном једином до сада уоченом случају који, како је на почетку наведено, није прихваћен за Свету тајну брака из наведених разлога. Ваљда је нормално да се православни парохијски свештеник, када се нађе у таквој ситуацији, обрати за савет и благослов од свог надлежног епископа. Није реч ни о каквој „разрађеној процедури у Митрополији“. Шта би тек Жугић написао да је одговор на то питање написао Митрополит Амфилохије, а не Патријарх Павле као Епископ Рашко-Призренски?

Жугић оправдава операције одстрањивања полних органа када је у питању „нужност спасавања људског живота“. Заиста је то лепо и хумано од њега, али Црква, ипак, има дубљу бригу – а то је брига за сваку душу, намучену и напаћену, и то брига за живот вечни. Црква је лађа спасења, а не судница Жељка Которанина.

Хитлер је своју нацију чистио уништавањем кроз логоре од параплегичара, хермафродита, дистрофичара, богаља. Нећемо ваљда ни ми Цркву да „чистимо“ на Хитлеров начин, а да се, при том, постећи молимо за болеснике, паћенике и за сваку душу намучену и напаћену?

Жао ми је што, на овакав начин, Жељко Жугић, алијас Которанин, и слични њему само продубљују омразу и сеју раздор међу људима. Многе теме из савременог живота потребују дијалог и осветљавање из различитих углова, али критике са подметањима и нечасним намерама само их више чине темама раздора и, на радост свих непријатеља Цркве и Србског народа, удаљују нас једне од других.

_____________

1Др Миодраг Петровић: „Пуч и пучисти у СПЦ“, ауторизована беседа уочи Вазнесења Христовог 2008.г. у Манастиру Вазнесењу у Овчарско-Кабларској клистури, http://www.borbazaveru.info/content/view/77/57/

2 Исто

3Патријарх Србски Павле: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-Карловачке, Београд, 1998.г. ненумерисана 2. страница Предговора

4 Исто

5Исто, ненумерисана 3. страна Предговора

6Исто, стр. 293-294

7 „Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“, Јубиларни Архијерејски Сабор РПЦ 13.-16. августа 2000.г., издање „Беседе“, Нови Сад, 2007.г., стр. 167

8 Исто, стр. 167

9 Интервју проф. др Саве Перовића: „Болест се мора лијечити“, „Вијести“, Подгорица, 11. август 2009. године

10„Свештени канони Цркве“, превод Епископа Атанасија, умировљеног Херцеговачког, Митрополије и Епархије: Црногорско-Приморска, Дабро-Босанска, Новограчаничка, Бачка, Далматинска, Захумско-Херцеговачка и Приморска, Православни Богословски факултет Универзитета у Београду, Манастир Тврдош, Београд, 2005.г., стр. 404

11 Проф. др Михаило Стајић и сарадници: „Репетиторијум из Интерне медицине“, „Савремена администрација“, Београд, 2005.г., стр. 177


Последњи пут ажурирано ( недеља, 13 септембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 62 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.