header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow 23. мај – Дан сећања на војника - мученика Јевгенија
23. мај – Дан сећања на војника - мученика Јевгенија Штампај Е-пошта
понедељак, 24 мај 2021

Сваке године, 23. маја ми посебно се сећањамо на једног од најдостојнијих синова наше Отаџбине – војника-мученика Јевгенија Родионова.

Он се родио и био убијен, од стране звери-Чечена, у један исти дан - 23 маја. Тог дана војник Јевгеније Родионов попео се на своју Голготу и прославио се мученичким подвигом у Чеченији.


 

Не скинувши свој крст са груди, упркос приморавању озверињених вехабија, млади граничар Јевгеније Родонов и његова три ратна друга су издржали и нису се одрекли Православне вере. Сто дана и ноћи су их жестоко тукли и мучили. Условили су их да издају своју Веру, пређу ислам и почну да ратују против својих. У заробљеника је била могућност да зауставе батине и малтретирање и да остану међу живима. Неопходно је било „само“ одрећи се Христа. Наши војници то нису учинили. Руски војници су издржали. Остали су верни Православљу. 23. маја 1996. године, на дан рођења Јевгенија Родионова, исламски екстремисти су му одсекли главу (прво су га живог заклали а затим одсекли главу – некада је на „Youtube“-у  постојао аутентични видео снимак!, нап. прев.).

Тога дана, сваке године, на гробље у селу Сатино Руско, недалеко од подмосковског села Курилово, где је одрастао и одакле је отишао на свој подвиг скромни Жења Родионов (у Русији имена имају уобичајене надимке као што су Јевгениј – Жења, Владимир – Волођа, Никола – Коља, Светлана – Света итд.), долазе многи. Овде, на гроб хероја долазе из свих крајева Русије и из иностранства поштоваоци подвига и успомене на светог ратника.

   Свештеници, један за другим служе крај последњег пристаништа војника–мученика. Дипломци граничари, пре него што оду у прекоманду по местима служења, крај гроба ћутећи, строго, у себи се духовно заклињу да ће служити тако одважно као Јевгеније Родионов и многи руски војници. Војникова мајка, Љубав (Љуба) Васиљевна Родионова – мама Жење, једноставна и доступна за разговор са свима.

  Ту су, такође, дипломци граничари, целе класе кадета, много ветерана ВДВ (Ваздушно Десантна Војска – падобранске јединице), ветерана рата у Авганистану и Чеченији, деце, православних људи... Војничка каша и чај из пољских кухиња, приче ветерана...и много друго неопходног за душе тражећих укрепљења да одоле у садашњим и будућим бојевима...

Пут: Међуградским возом до града Подољска, затим са аутобуске станице до Курилова а одалте пешке до сеоског гробља у селу Сатино – Руско.

Пожељно је доћи раније. Биће јутрење Богослужење у цркви на гробљу. После тога верујући са старешином храма иду до гроба и учествују у низу непрекидних служења код гроба ратника–мученика наизменично са придошлим свештеницима. То се продужава, понекад, и по 2-3 дана.

То је посебно корисно, васпитно за омладину. Ревносни родитељи, бринући се за духовни развој своје деце, не пропуштају такав повољан и поучан тренутак. Не пропустите овај догађај!

 

Из књиге „Он је изабрао крст“

свештеника Виктора Кузњецова:

УБИЈЕН ЗА ВЕРУ

Граничар Јевгеније Родионов заробљен је у фебруару 1996. године. Чеченски рат био је на самом почетку.

Десет дугих месеци мајка је тражила сина по целој Чеченији. Он је био убијен код Бамута после три месеца заробљеништва на дан када је напунио 19 година. Његов гроб, за огромне паре, показали су сами Чечени.

Она је препознала тело сина по његовом крстићу који је носио.

Из исповести мајке:

 „Много година раније, 23. октобра ја сам се венчала са мужем. И истог 23. октобра, двадесет година касније, својим рукама сам ископала сина из земље, довезла кући, сахранила. Натпис на споменику „Опрости, сине“ – је у знак моје вечне кривице пред њим. Он је погинуо на седам километара од мене, али ја га нисам могла наћи...“

Љуба Васиљевна је дошла у Чеченију после телеграма у коме је писало да је њен син самовољно напустио положај. Она није могла у то да поверује. И тек после неколико седмица сазнало се да четири војника, који су дежурали на положају, нису дезертирали него су били заробљени од бандита који су прешли границу у возилу „Хитне помоћи“. Од тог тренутка мајка је почела да тражи сина, једнога од 1500 несталих, без гласа, војника.

Потрагу су водиле само мајке. Ишле су по селима, по горама, под бомбама, са смртним страхом и тугом у грудима. И надале се само на Бога и на себе! Схватале су одлично: нико им неће помоћи, њихова деца никоме нису потребна. Мајка Јевгенија Родионова срела се са Сергејем Коваљовим, познатим браниоцем људских права, који јој је рекао у лице: „Зашто си дошла овде? Твој син је убица, он је дошао да убија мирне житеље“. Па како то преживети?!

Десетине фотографија сина раздала је Љубав Васиљевна житељима чеченских села и засеока, скупљајући, мало по мало, сведочења. Више пута појављивали су се посредници који су обећавали, за откуп, да јој нађу сина. Губећи наду на помоћ од својих она се сретала са командирима терориста: Басаевим, Хатабом. У Бамуту је тражила Руслана Хајхороева, оног који је убио Жењу. И чак за мртвога од ње су тражили откуп.

Када је дошла крајем фебруара, редовни војник, жив коштао је 10 милиона (рубаља). У августу, коштао је 50 милиона. Другој мајци, Мелиховој, за сина су тражили 250 милиона, зато што је официр.

Чеченски рат однео је Љуби Васиљевној Родионовој све: сина јединца и мужа, који је умро од можданог удара четири дана после сахране сина. Сада је сама у малом стану стамбене зграде у селу Курилово, подољског реона московске области. У соби сина све је остало као и раније: фотографије, његове књиге на полицама, вољени акваријум. Живот је стао.

Али крици „Алаху акбар!“ бесаним ноћима, задах лешева и разрованог гроба, који је немогуће заборавити, сцене чеченске ратне хронике нагоне ту руску мајку опет и опет да се сећа те страшне истине о рату... О томе, како се све десило, рекао је у присуству представника ОЕБС онај који је убио војника Родионова. Жења је имао могућност да остане међу живима. За то је било потребно да скине крстић око врата и назове се муслиманом. Али он то није урадио.

Од младих војника тражили су да се свесно одрекну Христа а ако је заробљеник био упоран следиле су батине, мучења, понижења. Ако ни то није помагало остајало је последње – смрт. Они који нису издржали, и који су прешли на страну бандита, мислили су да ће просто променити веру у заробљеништву а затим када се врате кући... Не, обратног пута нема. То је први корак. Други корак: терали су их да стрељају заробљене другове, руске војнике, што су они и радили. Има много сведока томе. А онда се један од њих одрекао, пред камером телевизије, од рођене мајке. Рекао је: „Ја немам мајку, ја имам – само Алаха“.

   Шта то даје снаге Љуби Васиљевној Родионовој да настави живот, остајући са својом страшном истином о чеченском рату?

О томе она говори овако: „Наравно, мени је тешко што ми је син погинуо. Али, то што се он показао достојним сином Отаџбине, није се одрекао Христа, од Православне Вере, мене теши... Ја не знам, како бих преживела да је поступио другачије“.

 

 

Тропар, глас 4.

Последњих времена мучениче,

христољубиве војске украсу,

због љубави према крсту Христовом

од Бога венац мучеништва примивши

моли подвигодавца Христа да спасе душе наше.

 

Кондак, глас 4.

Јавио си се са великом крепошћу,

Христово трпљење до смрти подржавајући,

агарјанског мучења не уплашивши се,

и крста Господњег не одрекавши се,

смрт од мучитеља примивши као чашу Христову,

због тога вапијемо ти:

Свети мучениче страдалниче Евгеније,

моли Бога за нас.

 

 

 

СИНА ИМ НЕ ДАМ

   При сусрету 5. марта 2015., године, питали су мајку херојског војника Јевгенија Родионова о томе како иде дело о његовој канонизацији?

Љуба Васиљевна се замислила а онда је тихо почела да одговара:

-   Првог марта је била годишњица погибије Псковских падобранаца. По целој Русији само у три храма је било одслужено Опело за њих. У исти дан за једнога од рушитеља Русије одржан је митинг у Кремљу. Дошло је 50 хиљада (људи?)! О чему то говори? ...

  Јесмо ли још увек народ?

-   Онда, ко смо ми? – питао је неко.

-   Нејасно је ко...

-   Говоре, у „Комисији за канонизацију“ су вама веома незадовољни?

-   О чему са њима причати? Они се мени више не обраћају. Поставили су ми услов да ако будем „била тиша“ онда ће они предузети добра дела са своје стране.

-   Не верујте им! – узнемирих се ја. – Они хоће, таквим лукавим начином прећуткивања, да уклоне „проблем“, да умртве сећање на Жењу.

   Љуба Васиљевна је наставила:

-   Видећи, од каквих личности је та „комисија“ састављена, ја им Жењу – не дам.  Они су далеки од интереса наше Цркве, од верујућих, од народа нашег. Жења и без њих живи у срцима и међу онима који га воле и поштују. А њихове дефиниције и исцрпљивање мене су узалуд – никоме не требају... Ја им Жењу – не дам“ – поновила је мајка светог мученика-војника – Јевгенија Родионова.

Ове године 23. мај ће бити – недеља, за већину нерадни дан.

   „Пандемија“, време које лети, бриге, наше обезвређивање душе, лењост и раслабљеност... чине „своје дело“. Све нас је мање на поклоњењу код гроба младог руског војника-мученика и то је веома жалосно. А огњени пламен је све ближе и биже. Чиме ћемо се укрепљавати? Веселим говорима властодржаца?

Громогласном помпом плаћених забавних часописа? ... На чему ћемо васпитавати своју децу данас? ...

   Док Господ још даје времена и могућности за то. Ето где се обједињавати! Ето где добити силу и моћ духовну! ...

  С Богом! На прави пут!

 

По материјалу са: "Москва Трећи Рим"

Превод са руског и приређивање за "Борбу за веру": Д.В.

 

Повезани текстови:

Евгеније Родионов - симбол мучеништва и нашег времена 

Епоха Јевгенија Руског 

Христов Новомученик Евгеније Родионов 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 24 мај 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 75 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.