header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Из архиве: Трајко Ћирић: Лаки је мало нервозан Штампај Е-пошта
понедељак, 14 септембар 2009

 Г. Трајко Ћирић је у неколико наврата слао „Борби за веру“ своје текстове. Уредништво сајта иначе има високо мишљење о његовим написима и увек их с радошћу објављује.  Из статистике сајта очитује се и велико интересовање посетилаца за оно што г. Трајко пише. Његови текстови су на сајту у самом врху по броју читања. Но, очигледно изреволтиран самовољом и ароганцијом Еп. Иринеја Буловића, који својим чињењима све више подсећа на француског „Краља сунца“ Луја XIV, који је у наступу сатанске гордости изјавио: „Држава – то сам ја“ (Еп. Иринеј у својој прелести умишља: Српска Црква – то сам ја!), написао је текст „Лаки је мало нервозан“, који по својој оштрини одскаче од текстова какви су до сада на „Борби за веру“ објављивани.

Но, упркос томе, ми ћемо и овај текст г. Трајка Ћирића објавити, јер г. Трајко сведочи истину као ревнитељ светог Православља и верно чедо Цркве светосавске, али га овом приликом молимо да свој речник убудуће ублажи.         

Уредништво сајта

+++

Трајко Ћирић

ЛАКИ ЈЕ МАЛО НЕРВОЗАН

Нови напад владике Иринеја бачког на владику Артемија није ништа чудно – Лаки је, што кажу, мало нервозан. А нервозан је јер је проваљен, па су његови аргументи већ одавно трагикомични. Нарочито је потресно кад се дотични позива на каноне (он, који је читаву своју владичанску каријеру градио грлећи се и љубећи с католицима и протестантима и кршећи све каноне који забрањују молитве с јеретицима). А још је смешније кад тврди да он и Амфилохије, шеф Митрополит – бироа (алијас Св. Синод), нису ни под каквим утицајем власти у Београду.

Иринеј Буловић је, наиме, огрезао у служењу свакој власти – почев од Милошевићеве. Био је интимус брачног пара Милошевић – Марковић, верни друг војвођанског СПС – овца Бошка Перошевића, говорио на СПС хепенинзима (попут прославе годишњице „Политике“ – у то време познате као „Јулитика“), члан државне комисије за прославу 2000 година хришћанства. Наравно, натерао је патријарха Павла да потпише споразум босанских Срба с Милошевићем, којим се Милошевићу дају овлашћења да преговара са Американцима у Дејтону (после је Сабор тај потпис повукао). Радио је на довођењу папе Јована Павла II у Србију, ради помоћи посусталом Слобином режиму. У свом слугерањству ишао је дотле да је СПС-овцима обављао и личне услуге: венчао је у Саборној цркви у Београду сина и снаху Драгослава Зеленовића, првог председника скупштине Србије.

За то време, владика Артемије се одлучно борио против ненародног Милошевићевог режима и није правио компромисе с њим. Док је Добрица Ћосић био председник СРЈ, његов интимус Буловић је склонио ризницу манастира Дечана – мангупи су знали шта се спрема. Владика Артемије се противио, али узалуд.

А онда је дошао ДОС. Буловић је Милошевића пустио низ воду, и одмах се додворио новим господарима двора. Поставио је Игњатија Мидића за главног вероучитеља Србије, господарио Информативном службом СПЦ, са својим екуменском браћом правио радио и ТВ-е програме, владику Порфирија – КРШЕЋИ И КАНОНЕ ЦРКВЕ И ЗАКОНЕ ЛАИЧКЕ ДРЖАВЕ – наместио на чело Радио-дифузне агенције, и стално, иза сцене, вукао конце у СИНОДРИОНУ. Свог другара Богољуба Шијаковића (који узалудно машта да ће постати члан САНУ) наместио је на место министра вера (претходно га, на брзину, учланивши у Демократску странку.) Само захваљујући свом удворишту и снажним напорима да се Црква пацифизује и кукавички ћути под ДОСМАНЛИЈАМА, Иринеј Буловић & Богољуб Шијаковић спречавају да Богословски факултет СПЦ буде избачен са Универзитета, јер његови професори, лезилебовићи и дембели (осим неколико изузетака) не испуњавају услове да буду универзитетски професори, пошто немају научне радове (Иринеј Буловић целог живота сплеткари, и, осим докторске дисертације и нешто чланчића по „Православном мисионару“ и „Беседи“, нема НИКАКВЕ НАУЧНЕ РАДОВЕ.) Све време шурује са оним који продају Косово – што није ни чудо, јер је он антисрпски фанариота, који презире Србе, а себе сматра „Византинцем“, па је у Грчкој изјављивао да би волео да умре као Грк).

Иринеј Буловић је, као слуга Ватикана и Фанара, спречио помирење с Македонцима, одбивши посредовање Руске Православне Цркве и изабравши фанариоту Јована за вођу Охридске архиепископије (Јованче је, иначе, као и Иринеј, ватрени зизјуласовац).

И тај прича владики Артемију о КАНОНИМА и тврди да није слуга београдских власти!

Но, „лија, лија, па долија“!

Сива еминенција Иринеј већ годинама тврди да се одрекао кандидатуре за патријарха српског у корист „брата Амфилохија“, а, у ствари, чини све да га компромитује и пусти низ воду кад за то дође час. Зато и даље глуми „неутралца“ (кад су владике Григорије и Фотије, као млади јуришници, недавно хтели да смене моћног Луку Новаковића с места старешине храма Св. Саве, док су га Амфилохије и Иринеј нишки бранили, плашећи се Лукиних веза са руским тајним службама, Иринеј Буловић је „смерно“ ћутао – био „уздржан“)

За то време, сурово се обрачунава с противкандидатима (Хризостома жичког је „ложио“ да налети на свештенство и народ Чачка, Пожеге, Ариља и Ужица, компромитовао га у јавности и пустио низ воду.) Митрополит Амфилохије ће тек видети шта му мисли „брат у Христу“, и епски Црногорац налетеће на лукавог језуиту, кога нико не уме да надигра.

Трајко Ћирић,

стари Београђанин

Последњи пут ажурирано ( среда, 10 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.