header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ЕПАРХИЈСКЕ НОВОСТИ arrow Митрополит Амфилохије: Поворка срама
Митрополит Амфилохије: Поворка срама Штампај Е-пошта
среда, 16 септембар 2009

ПОВОРКА СРАМА

(поводом најављене тзв. „Параде поноса“ у Београду)

Објављено од стране svetigora на 16/09/2009

Image     ЦЕТИЊЕ, 16. септембар 2009. (Светигорапрес) - Најављена за 20. септембар у Београду тзв. „Поворка поноса“, уствари поворка срама, поворка Содоме и Гоморе – само је потврда оне народне: Ко се Бога не боји ни људи се не стиди.

 

Давно је речено: Све ми је слободно, али није ми све на корист. Заиста, слобода нас је створила, човјек је за слободу створен. Но, само истина је она која ослобађа човјека, тј. истински начин живљења, постојања и понашања. Лажни, посуновраћени начин живљења човјековог јесте слободан али он не гради него разграђује људско достојанство. Право значи ићи правим путем и живјети на прави, праведан начин.

По датој слободи, човјек има право и на самоубиство; по сатанској филозофији живота, човјеку је „закон што му срце жуди“. Човјек је биће обдарено тјелесним и душевним силама. Све што човјек јесте и има, само онда кад се употребљава на прави начин, остварује своју сврху и постиже свој истински смисао. Човјек, по слободи, има право, може и да злоупотреби богодане силе и дарове. Тако, иста рука, иста снага и вјештина човјекова оперише и лијечи зли тумор на човјековом организму, али и закоље човјека и дијете у колијевци…

То што важи за све психофизичке силе и дарове човјекове, за могућност њихове употребе и злоупотребе, важи и за богодани дјетородни нагон човјеков. Употријебљен на прави и здрави начин, он љубављу мужа и жене рађа и ствара нови живот; њиме се испуњује заповијест Божја и благослов уграђен у мушку и женску природу: „Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њом…“

Може ли се прогласити за врлину и човјека достојно право – гажење и скрнављење тог и таквог закона људске природе, самог богоданог смисла човјековог постојања и вјечног смисленог Закона Божјег? Не претвара ли се чедоморством (абортусом) материна утроба, створена да буде радионица живота, у радионицу смрти? Исто тако и бесловесно распаљивање похоте мушког на мушко и женског на женско, не представља ли обесмишљење велике и сверодне тајне брачне љубави како у времену тако и у вјечности? Љубав је дата човјеку да рађа; свако рођење је рођење за вјечност, а не за смрт и ништавило. А „дрво које плода не рађа сијече се и у огањ баца“. Да ли је јалова љубав – љубав? А таква је мужеложничка, геј-лезбијска љубав која неће и не може наслиједити Царства Божијега, јер је бесплодна и јалова. (ср. 1Кор. 6, 9) Јер њен ерос води у смрт и самоубиство,истовјетан је са смрћу. Содома и Гомора су у древна времена сами себе уништили, сагоревши у сумпору и огњу, управо зато што су претворили природно употребљавање мушког и женског у противприродно (ср. Рим. 1, 26), самоуништавајуће.

Љубав које јесте Бог и која је дата човјеку да њоме познаје Бога, остварујући свој вјечни смисао и пуноћу постојања, постаје, злоупотребом, извор егзистенцијалног помрачења ума и сљепила, содомије. Такве, морално и духовно ослијепеле, „предаје Бог у срамне страсти“ (ср. Рим. 1, 26)

Са горе укратко наведених разлога, видовита Црква Божја не може и не смије прихватити противприродност за природност, гријех за врлину, бесловесност за разумност, античовјечност за човјечност, самоуништење и обесмишљење љубави као најсветије сфере живота, за радост живота, праведности, за избор пута који води у истинско људско живљење.

Наравно, Црква нити је икад позивала нити данас позива на насиље против било кога, па ни против оних који бирају намјесто пута живота – пут бесловесности и смрти. Она, међутим, као чуварка светиње живота и љубави, и као радионица вјечног живота и чисте, непролазне љубави, осуђујући свако насиље, има за богодану обавезу и дужност да сваког човјека, свако људско покољење, па и ово данашње, непрестано подсјећа на потребу разликовања Бога и Сатане, свјетлости и мрака, зла и добра, истине и лажи, природности и противприродности, смисла и бесмисла. Као таква, она не може прихватити нити одобрити поворку срама – за поворку поноса, поготову кад се њеним наметањем, као у овом и сваком сличном случају, врши јавно насиље над инакомислећим. Утолико прије што се таква поворка организује у граду који је под вјековним покровом Пречисте, Преблагословене Дјеве Богородице, која је нетрулежно Бога Љубави родила – за живот свијета. По народној: Оно чега се паметан стиди, тиме се луд поноси…

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
         Амфилохије

         http://svetigora.wordpress.com
Последњи пут ажурирано ( четвртак, 17 септембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.