header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Милорад Вукашиновић, новинар и публициста: Жак Атали: геополитичар хиперимперије
Милорад Вукашиновић, новинар и публициста: Жак Атали: геополитичар хиперимперије Штампај Е-пошта
уторак, 31 август 2021
          Жак Атали (1943), филозоф, политички и економски теоретичар, један је од најутицајних савремених европских мислилаца. Родио се у јеврејској породици у Алжиру која се 1956. године преселила у Париз. После завршетка гимназије уписао је престижну Политехничку школу на којој је дипломирао 1966. године. Касније је докторирао из области економије, а похађао је Институт за политичке студије и Националу школу за администрацију.

Од 1970. године је члан Државног савета Француске. Био је професор економије на Универзитету „Париз – Дофин“, потом предавач на Политехничкој школи и Националној школи за мостове и путеве. Један је од оснивача међународне невладине организације Акцијом против глади (1979), покретач научног програма Еурека (1984) и међународног покрета за помоћ жртвама поплава у Бангладешу (1989). Осамдесетих година 20. века је специјални саветник француског председника Митерана, а деведесетих је први председник Европске банке за обнову и развој (1991 – 1993). Од 1998. године је на челу организације Планет фајнанс (касније Позитив планетс) која се кроз развој микрофинансирања „бори против сиромаштва“.

Као плодан аутор објавио је више од 50 књига, романа и есеја различите тематике који су преведени на више светских језика. Његове најважније књиге су: Канибализам и цивилизација. Живот и смрт у историји медицине (1984), Бука. Политичка економија музике (1985), Човек од утицаја. Судбина човека од утицаја (1987), Миленијум. Добитници и губитници у новом поретку (1992), Економија апокалипсе (1994), За европски модел високог образовања (1998), Лавиринт у култури и друштву (1999), Братства (1999), Јевреји, свет и новац. Економска историја јеврејског народа (2002), Човек номад (2003), Карл Маркс или дух света (2005), Криза, и после (2008), Кратка историја будућности (2009) и др.

Жак Атали је несумњиво више деценија једна од најутицајнијих личности француске друштвене и политичке сцене, али и теоретичар који ставовима о будућем устројству планете никога не оставља равнодушним. Следбеници га описују као „европског Фукујаму“, који се за разлику од америчког теоретичара јапанског порекла и његове хипотезе о постхладноратовском крају историје, кретао у оквирима строгог прагматизма предвиђајући појаву „ере новца“. Аталијев футуризам креће се у смеру појаве „светског трговачког поретка“ у којем последично нестаје традиционално геополитичко двојство копно-море. За овај правац неомондијализма све друге реалности као што су народ, културне, верске, етничке или друге разлике, немају никакав значај, јер је све подређено берзама, рудним богатствима, информационим системима и уопште једном трговачком поретку. Ова концепција неомондијализма заснована је на постојању светске владе која има све оперативне полуге да усмерева и одржава један овако замишљен пројекат, уз подршку „глобалних апатрида“ (реч је о милионским масама миграната чија кретања усмерава и финансира једна корпоративна влада – прим. аутора).

Његови критичари најчешће му замерају на лажној филантропији, указујући да се иза концепције микрокредитирања сиромашних крије идеја подстицања масовних миграција чији је суштински циљ урушавање традиционалног светског политичког и правног поретка заснованог на држави као основном субјекту. Нешто од свега овога можете прочитати у књизи И. Бифарини Досељеници мера штедње – Африка, неолиберализам и масовне миграције.

Планета новца

Занимљиво је да су се теорије о „крају геополитике“ појавиле упоредо са завршетком Хладног рата, као и да су у промовисању оваквих ставова предњачили углавном етаблирани западни интелектуалци. Едвард Лутвак, саветник у америчким дипломатским и војним круговима, написао је студију Турбокапитализам: победници и губитници у светској привреди (1999) у којој је истакао да ће у постхладноратовском периоду употреба војнополитичке силе бити замењена средствима економске принуде. На тај начин биће успостављен потпуно другачији планетарни амбијент заснован на економским сучељавањима, посебно у областима међународне трговине и индустријама високих технологија. Лутвак је допуштао могућност жестоких економских конфронтација и међу дојучерашњим савезницима у Хладном рату (САД, ЕЗ, Јапан), али је у потпуности одбацивао идеје о војним сукобима јер „демократије међусобно не ратују“.

Атали је, нема сумње, заступник наступајуће ере геоекономије чије карактеристике је подробно описао у делу Кратка историја будућности (2009). Француски филозоф у овој књизи указује на постојање „сила тржишта које преузимају планету“ и предвиђа „еру новца“ која ће постепено уништити све државе, укључујући и САД. На тај начин догодиће се урушавање постојећег поретка и подела интересних сфера између више регионалних сила, после чега ће се формирати хиперимперија – неопипљива и планетарна, која ће створити тржишне вредности и нова отуђења, екстремно богатство и сиромаштво, уз строго расподељену природу и тоталну приватизацију, која ће обухватити војску, полицију и правни систем. У једном таквом „друштвеном амбијенту“ човек ће вршити многе интервенције на себи и бити једна врста серијског артефакта који је и сам намењен потрошачима који су такође постали артефакти. На тај начин ће постепено нестати и сам човек (или барем овај човек којег познајемо – прим. аутора). Француски теоретичар истиче да ће се догодити хиперконфликт у оквиру којег ће сукобљене државе, религијске групе, теорористичке јединице и приватни пирати, користити до тада незамисливо оружје које би могло да доведе до „изумирања човечанства“.

Жак Атали у наставку излаже будући хипотетички сценарио који подразумева контролисану али и прихваћену глобализацију, постојање тржишта које није укинуто али је ограничено, као и појаву демократије која би била планетарна и конкретна. На тај начин обуставља се доминација једне империје и отвара перспектива бесконачне слободе, одговорности, достојанства, превазилажења и поштовања другог, тј. наступа ново доба хипердемократије. Шта ће бити обележја тог доба? Пре свега, успоставиће се демократска влада на светском нивоу, али и основати низ институција регионалног и локалног карактера. Хипердемократија ће бити ослоњена на огроман потенцијал будућих технологија што ће омогућити свима да достигну бесплатност и изобиље, једнако коришћење добробити тржишне маште, боље заштићену животну средину и заједничко стварање, односно један вид „технолошког комунизма“ (прим. аутора).

У свом футуристичком пледоајеу Атали предвиђа да ће се будућност човечанства одиграти у пет фаза: пре 2035. године ће се окончати америчка доминација, која је привремена као и све друге империјалне историје, онда ће наступити време деобе моћи између једанаест народа и тржишта, а затим три таласа будућности: хиперимперија, хиперконфликт и хипердемократија која ће, као супериорна форма организације човечанства и најсавршенији израз слободе као покретача историје, победити око 2060. године.

Крај америчке империје

У складу са својим виђењем будућих догађаја, Атали у Краткој историји будућности предвиђа радикалну трансформацију постојећег светског поретка која ће се одвијати у неколико таласа. Први талас будућности подразумева „крај америчке империје“ која је на неки начин отпочела 2007. године „првом финансијском кризом мондијализације“, а која се огледала у   неспособности америчког друштва да обезбеди пристојне зараде за средњу класу. Уместо тога само друштво је средњу класу подстицало да се задужује и тако финансира куповину станова и раст вредности некретнина и производње. Тако су финансијске институције, без икакве контроле централних банака, влада и међународних организација (тотална дерегулација – прим. аутора) остваривале профит без и најмањег ризика. У исто време захваљујући титризацији (CDO) и једном псеудоосигурању (CDS) омогућен је пораст задуживања што је „произвело панику, губитак поверења и избегавање сваког задуживања“.

Атали је у својим радовима, још на почетку кризе, предвидео да ће се почетна финансијска криза, убрзо претворити у економску, а онда и у политичку и у друштвену кризу, тако да и „сама демократија може бити у опасности“. Он додаје „да ће читава идеологија безбрижних друштава бити подвргнута преиспитивању“, јер ће пажња јавности бити не на испитивању узрока кризе, него у трагању за „жртвеним јарцем“. Француски теоретичар своју хипотезу о „крају америчке империје“, која ће се догодити око 2035. године, заснива на неохеглијанском посматрању историјског процеса у оквиру којег се свет незаустављиво креће ка „трговачком поретку“ као идеалном амбијенту у којем личност остварује потпуну еманципацију. Жак Атали улогу авангарде у описаном „историјском ходу“ додељује трговцима и предузетницима, из чега проистиче становиште да је финансијска криза тек привремен догађај, као и да „откако су се појавили демократија и тржиште, еволуција тече у једном правцу: из века у век, она генерализује политичку слободу и каналише жеље према њиховом трговачком изразу“.

Савремена криза је, по Аталију, криза „краја девете форме“ жељене еманципације човечанства (Атали наводи: Бриж, Венецију, Антверпен, Ђенову, Амстердам, Лондон, Бостон, Њујорк, Лос Анђелес, као градове-седишта различитих технолошко-иновативних структура кроз које је човечанство испољавало тежњу ка еманципацији – прим. аутора), указујући да се садашња „криза девете форме“ испољава кроз унутрашњу контрадикцију „трговинског поретка“ у оквиру којег је опала безбедност и лојалност креативне класе, уз изостанак техничких иновација и неиздрживост шпекулација. Он веома презицно описује актуелно стање у свету и појаве као што су старење популације, изазов урбанизације, непремостивост несташица, технолошки замор и предвиђа радикално испољавање онога што је већ заживело у глобалном „класном раслојавању“: постојање „хиперномадске“ глобалне наткласе, затим  угрожене „виртуелне номаде“ – остатке средњих слојева, као и губитнике глобалне транзиције – „инфраномаде“. Сви они коегзистирају у хаотичном одразу псеудоплатонистичког трипартитног друштва што у крајњем исходу доприноси историјској дијалектици  трансхуманизма.

Жак Атали сматра да ће у процесу преласка у „десету форму“ капитализма силе тржишта и новца постепено уништити државе, укључујући и САД (до 2035), и одиграти улогу варвара на рушевина бивших империја. Уследиће фаза расподеле моћи на више регионалних сила. „Појавиће се нових једанаест економско-политичких система: Јапан, Кина, Индија, Русија, Индонезија, Кореја, Аустралија, Канада, Јужна Африка, Бразил и Мексико… Све оне ће за двадесет до двадесет и пет година бити тржишне демократије или на путу да то постану“. Но, силе тржишта ће се извући изнад њих, на глобални ниво, и образовати ентитет који ће се звати хиперимеријом што ће створити „нове тржишне вредности и нова отуђења, екстремно богатство и сиромаштво“. (део поглавља парафразиран из текста А. Гајића,  Светска држава и светска криза у концепцији Жака Аталија, ЗМСД, 2015, св. 153, 699-710).

Полицентрични систем

Француски теоретичар у својим радовима поставља хипотетичко питање које гласи: Да ли је могућа десета трговинска форма? Он на оригиналан начин размишља и о томе где би могао да настане један нови светски трговински центар (данас је то Лос Анђелес у Калифорнији). У сваком случају нова десета форма, по Аталију, довешће до појаве нових равнотежа међу нацијама, прошириће слободу морала, нове технологије ће омогућити још већу редукцију времена потребног за производњу хране, одеће, превозних средстава и забаве, индустријски пласман ће поново бити рентабилан, нове услуге ће се претворити у индустријске производе, а нови радници у краткорочне најамнике и слично.

Атали прогнозира да би ново десето средиште капитализма поново могло да настане и после кризе 2025. године у Калифорнији, јер ће и после ове године Америка бити прва сила света, а Калифонија убедљиво најдинамичнија америчка држава, много динамичнија у поређењу са Источном обалом или Тексасом (можда отуда потичу и захтеви за издвајањем Калифорније из састава САД – прим. аутора). Ипак, Атали сматра да је један овакав сценарио мало вероватан, јер је Америци потребан одмор, па би се у тим околностима као кандидати појавили други градови-подручја, од Лондона до Франкфурта , преко Брисела, Лила или Париза, што умногоме зависи од способности интеграције неких земаља ЕУ, пре свега Немачке и Француске. Као могуће седиште „десете форме капитализма“ француски аутор наводи и подручје Скандинавије, између Стокхолма, Осла и Хелсинкија, јер га карактерише „изванредна клима, врхунска индустрија, сјајни универзитети, велике залихе нафте, јака безбедност, социјална заштита и уопште висок стандард људи на том подручју“. Међутим, и поред наведених предности, он мало верује у овакав сценарио због традиционалне уздржаности нордијских дипломатија које су свесне да преузимање улоге светског трговинског центра урушава њихову неутралну позицију.

У Краткој историји будућности француски аутор наводи као могуће „потрошачке престонице“ Токио, Шангај или Мумбај, али и указује на њихове појединачне недостатке. Док је, по Аталију, Токио своју историјску прилику пропустио осамдесетих године 20. века у време технолошке експанзије Јапана, дотле су недостаци Шангаја или Мумбаја инфраструктурне природе (комуникацијске, урбане, војне, полицијске). Као њихов недостатак Атали наводи и нестабилно политичко окружење и заузетост решавањима унутрашњих проблема. Аустралија, Русија и Канада, свако из својих разлога, такође не могу да постану простор нове трговачке престонице, као ни исламски свет који ни 2035. године неће поседовати индустријска, политичка, културна и финансијска средства да то постигне јер је за тако нешто потребна велика интелектуална слобода, која је у овом свету данас незамислива. Коначно, Атали не искључује као могућност ни појаву десетог трговинског центра у виртуелном простору, где ће завладати виртуелни аутомати. Француски филозоф указује да ће стварање полицентричног поретка који назива поретком Једанаест сила бити праћен убрзаним спровођењем глобализације и меркантилизацијом времена. Тржиште ће постати толико јако а цена размене података врло ниска, тако да креативна класа неће морати да живи на једном месту да би управљала светом. Наиме, нова индустрија ће се сместити на више различитих места, а трговинска форма ће функционисати без центра. Капитализам ће на тај начин бити на врхунцу.

Свет 2050.

Феноменалан развој науке и технологије знатно ће утицати на изглед будућег друштва које ће бити друштво надзора и самонадзора. Због велике мобилности „креативне класе“ ослабиће њихова лојалност према државама из којих потичу, па ће то подстицати даљу сеобу капитала на подручја с јефтинијом радном снагом. Предузећа ће у таквом амбијенту фаворизовати потрошача, што ће узроковати смањење плата радницима. Уговори ће бити неповредивији од закона, што ће од 2050. године водити постепеној „деконструкцији држава“. Веома је занимљиво да је Атали од 2020. године предвидео појаву „номадских предузећа“ која су лишена фиксне базе и која се окупљају да би испунили одређене задатке. Таква предузећа биће потпуно зависна од воље оснивача, финансијера и клијента. У свету хиперимперије, која настаје на основу планетарног тријумфа светског тржишта, највеће жртве биће „инфраномади“ који ће живети испод прага сиромаштва јер државе више неће моћи да финансирају социјалну помоћ. Реч је о друштвеном слоју који ће бити жртва епидемија, недостатка воде, ширења пустиња, климатског загревања и др. Све то подстаћи ће појаву нове „пиратске економије“.

Хиперимперија ће укинути демократију и, манипулишући ривалствима регионалних сила, изазвати хиперконфликт – сукоб регресивних варварстава и разорних ратова где ће заратити државе, религиозне групе, терористи, пирати, противници и поборници „трговинског поретка“. Почетак хиперимперије ће довести до тога да свако свакоме постане ривал. Избиће сукоби око нафте, воде, очувања територије, напуштања територије; сукоби с циљем наметања вере, борбе против друге вере, уништавања Запада, легитимизације сопствених вредности. Након што доведе човечанство до руба пропасти, из хиперконфликта ће настати хипердемократија – као империја еколошке, етичке, економске, културне и политичке извесности, којом ће владати универзалистички и алтруистички настројене елите.

Коначно, како ће изгледати институције хипердемократије? По Аталију, њих ће чинити склоп локалних, националних, континенталних и универзалних организација. У њима ће свако људско биће вредети и имати утицај као неко други. Град ће бити основно место живота, а стотинак градова ће имати више становника него данашњих више стотина држава. Државе ће бити без граница и субвенционисане, постојаће парламенти и инстанце за решавање конфликата на континенталном нивоу. Биће створене и нове планетарне организације на основу садашње ОУН. Основни акт ће се звати Устав планете и значиће заправо проширење досадашње Повеље УН. Скупштина УН ће бити трансформисана тако што ће јој бити придодата још два тела која ће окупљати представнике грађана и предузећа. Савет безбедности ће бити састављен од представника континенталних унија (попут данашње ЕУ – прим. аутора). Биће то изглед будуће „светске владе“ која ће имати ефективна овлашћења у широком спектру. У тако замишљеној хипедемократији тржиште и демократије ће бити у међусобној равнотежи, а све ће то водити заштити општег добра и појави универзалне интелигенције (колективни резултат), односно заштити основних добара и квалитетнијем времену (индивидуални резултат). На тај начин се по Аталију окончава хегелијански схваћена историја човечанства.

На самом крају овог есеја читаоцима дугујемо извесна критичка запажања о Аталијевом јавном ангажману. Реч је о прилично широком кругу оних који у његовим радовима уочавају еманацију разних конспиролошких идеја о преуређењу људског друштва која су веома спорна с елементарног моралног становишта. Тако се, примера ради, Атали залаже за „еутаназију као један од суштинских елемената будућег друштва“. Такође су, најблаже речено, спорне његове глорификације трансхуманиста као „нове креативне класе“ која ће бити носилац социјалних и уметничких иновација (Атали као пример истиче Мелинду Гејтс). Ту су и друге његове идеје о трансформацији друштва које неодољиво подсећају на познату „теорију златне милијарде“. Коначно, А. Гајић опажа да је Аталијев модел хипердемократије сам по себи противречан,  јер „није јасно зашто ће појединац, ако је историја хуманистичког развоја у својој суштини идентична његовој индивидуалистичкој емаципацији, након свих недаћа вредних ‘еманципаторског одвајања’ изван друштвеног поретка и државе, на крају опет бити ‘утопљен’ у некаву ‘колективну интелигенцију’, у трансхуманистички колектив над којим бди глобална држава“?

 

ЛИТЕРАТУРА: Жак Атали, Кратка историја будућности, Архипелаг, Београд 2010; Александар Саша Гајић, Светска држава и светска криза у концепцији Жака Аталија, ЗМСД, 2015, св. 153, 699-710; Миломир Степић, Геополитика, Институт за политичке студије, Београд 2016.

 

ПОМОЗИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"


НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА! 

 

Извор: https://www.kcns.org.rs/agora/zak-atali-geopoliticar-hiperimperije/

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 31 август 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.