header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић:Шта би рекли Новомученици српски? Штампај Е-пошта
петак, 02 октобар 2009

Владимир Димитријевић

-Поводом скупа на Кипру у октобру 2009. -

О литургијској обнови и мешовитим теолошким комисијама

          Што се „литургијске обнове” тиче, Владимир Димитријевић није против ње. Штавише! Али, он под „литургијском обновом” не подразумева обновљенашко реформаторство које потиче од академских отуђеника, маскираних у теологе, него свецелосни препород евхаристијско - исихастичког Предања Цркве од Истока, чије принципе излаже митрополит Јеротеј (Влахос) у свом тексту „Богословље литургијске обнове” (у књизи „Вечно подне”, Образ светачки, Београд, 2007).

Св. Јустин Ћелијски јесте био исихастички „препородитељ” Литургије, који је превео Св. Литургију на србски језик наших дана, да би људи разумели најважнију Службу Божју; померио је и тропар Трећег часа, измештајући га на „право место”. Али, Св. авва није преко микрофона читао тајне свештеничке молитве, није држао олтар све време отвореним (док служи Литургију), није укинуо олтарску завесу, није уклонио иконостас, није примао на причешће људе неприпремљене постом, молитвом и исповешћу (о свему томе писао сам у књижици „Хлеб небески и Чаша живота”, Лио, Горњи Милановац, 2007.) И у свом тексту „Стиропорска теологија у доба апокалипсе” био сам против „одвајања литургијског од подвижничког” и против супротстављања „евхаристијског исцелитељском”, тако својственог стиропорским  литургичарима - реформаторима, какав је Петар Василијадис, са својом књигом „Lex orandi” (Каленић, Крагујевац, 2006.)

У времену свеопште преваре и лажи (нашем времену!) озбиљан православни хришћанин има право да сумња да се међу неким академским теолозима Истока збива процес претумачавања богословских истина, чији је циљ - превара, нова унија са Римом под другачијим појмовним заставама. У том смислу, ни „евхаристијска еклисиологија”, тако помодна ових дана, није изузетак. Рецимо, титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас), један од кључних заговорника „евхаристијске еклисиологије” на Истоку, је сапреседавајући Мешовите богословске комисије за православно - римокатолички дијалог. С ватиканске стране, један од чланова комисије је римокатолички теолог Пол Мек Партлан, такође заговорник западне верзије „евхаристијске еклисиологије”, и аутор књиге „Евхаристија гради Цркву / Кардинал Анри де Либак и митрополит Јован Зизјулас у дијалогу”. Де Либак је теоретичар ватиканске верзије „евхаристијске еклисиологије” и један од лумена II ватиканског концила. Предговор за Мек Партланову књигу (II издање) написао је сам митрополит Зизјулас, сматрајући да је до новог јединства Рима и Истока могуће доћи само у оквирима „евхаристијске еклисиологије”, о чијим екуменистичким потенцијалима говори унијатски теолог Јарослав Д. Скира, у свом тексту „Еклисиологија у дијалогу римокатолика и православних”:

>>У закључку, еклисиологија ове мешовите православно-римокатоличке комисије може се сумирати на овај начин.

Основа Комисијине „евхаристијске еклисиологије”, која је умногоме „литургијска еклисиологија”, укорењена је у Светотројичном богословљу. Заједница помјесне Цркве тако свој извор и циљ (идентитет) налази у Светотројичној кинонији. Ова тајна Свете Тројице оприсутњује се понајвише у евхаристијском богослужењу. Евхаристијско сабрање тако испуњава призив хришћана да буду потпуно утеловљени у Тело Христово. Овде, можемо рећи да „Евхаристија чини Цркву”. На Крштењу свака личност призвана је да буде служитељ киноније и да доприноси изграђивању киноније. И обратно, можемо тако рећи да „Црква чини Евхаристију”.

Улога Епископа (бискупа) је посебно издвојена као служба председавања (предстојања) и сабирања у јединство. Ова служба углавном се разматра као органска а не институционална, пошто се епископ (бискуп) појављује као служитељ Христа и заједнице. Ова еклисиологија такође тврди да природа Цркве јесте истовремено помесна и универзална и да Апостолност и Саборност Цркве изискују заједничење са осталим помесним Црквама. Заједничење са другим Црквама изражава се кроз епископски сабор (колегијум) и шири се на саборни живот и регионалну организацију. Ова последња тема биће у наставку претресана у предстојећем Комисионом раду у вези са првенством и саборношћу у овом „дијалогу љубави”. <<

Кад човек прочита Јарослава Скиру, очито постаје да сумња у „литургијску реформу” код православног хришћанина не мора бити само плод „гносимахије” и „нездравог апокалиптицизма”, него чињенице да се дијалог с папистима заснива на заједничким темељима „евхаристијске еклисиологије”, у којој је „евхаристијско сабрање” својеврсна самодовољна целина (чиме се заборавља да су литургијско и подвижничко у Светом Предању нераскидиво спојени.) Из перспективе „евхаристијске еклисиологије”, Православље и папизам су врло сродни. Они се разликују ПО ПЛОДОВИМА - то јест, по светима и духовности. Док је Православна Црква у Духу Светом, и рађа Симеона Новог Богослова, Серафима Саравског, Новомученике Јасеновачке, римокатолицизам рађа „свеце” попут Јозафата Кунцевича, Пија XII („Хитлеров папа”) и Алојзија Степинца.

Видели смо како се слажу теолози Истока и Запада који све своде на „евхаристијско сабрање” којим преседава епископ (бискуп). Али, ако смо толико сродни, како је могуће да светац буде и Вукашин из Клепаца и да, код наше „западне браће”, то буде Алојзије Степинац? Дакле, без обзира на све домете „евхаристијске еклисиологије” (то, да „Евхаристија гради Цркву”, кажу и Анри де Либак и Јован Зизјулас), неке разлике постоје. За православног човека, оне нису „феноменолошке”, него „онтолошке” јер из догматике происходи и етика.

Зато ћу бацити још једну рукавицу у лице оних који мисле да не треба „таласати” него ћутати („У ћутању је сигурност”, вели неки Андрићев јунак.)

Стиропорци, јавите се! Нисте ваљда у мишјим рупама својих „неопатристичко - синтетичких” курикулума? Грицкате сир из фондића „Конрад Аденауер”, канда? Или из „Pro Oriente”? Зато се не јављате - бука смета вашем варењу... Пазите да се не загрцнете тим сиром. Знате ли  чија вам верска заједница плаћа те укусне сиреве? Она иста верска заједница која литургијски прославља „блаженог Алојзија”, и којој су припадали ревносни херцеговачки крижари, о чијим подвизима је, за време II светског рата, италијански генерал Александар Лузано писао Мусолинију:

>>„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!”<<  Тако генерал Лузано.

Мислим, кад већ грицкате свој апокалиптички екуменски сир, да ли сте се икада упитали шта ће вам, кад се видите тамо горе, рећи Вукашин Јасеновачки, из села Клепаца, које је близу Пребиловаца? Знам, ви ћете рећи да је било и србских злочина према другима. Јесте, господо! Али, ко је злочине чинио, био је изрод и антихришћанин. Није га Црква од Истока томе учила. А херцеговачки крижари су покатоличени Срби, који су припали заједници што је неговала Svetu Inkviziciju и имала Вартоломејску ноћ.

Грицкајте своје сиреве, господо стиропорци! Само, понекад, понекад погледајте: некако су крвави унутра.

Толико уочи још једног дијалога Православно - римокатоличке мешовите комисије за богословски дијалог, која треба да, у октобру 2009. године, на Кипру, расправља о папином примату у II  миленијуму.

(Баш сам одвратан: кварим људима дисање на оба плућна крила, православно и католичко! Таман су нашли сестринску Цркву! Таман су засновали своје дијалоге на „евхаристијској еклисиологији”! Таман су магистрирали у Риму! Таман су им долазили кардинали попут Каспера! Таман је угледни теолог, Бенедикт XVI, дошао на папски трон! Таман... А ја, дивљак из балканских гудура, вичем: “Пребиловци! Клепци! Дракулићи! Шарговац! Мотике! Глина! Госпић! Јадовно!” Подсећам их на речи Св. Николаја Жичког да су усташе за ревност у злу  „добро знану свима / похвале добили из пакла и Рима.”

Човече! Каква дрскост! Димитријевићева, наравно.

Али, стварно, ја постављам једно дечје питање србским ученим делегатима у Равени и, у октобру 2009, на Кипру: „Шта ће вам, уважена господо, рећи учитељица из Пребиловаца, Стана Арнаутовић, са својим покланим ђацима? Шта она мисли о евхаристијској еклисиологији, примату и саборности? Или мислите да њена душа спава до Другог доласка, и да је будна само ЕПИ ТО АВТО, на литургијском сабрању.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 06 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 108 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Радованче Селић: „Задруга“ против „Борбе за веру“

 


 
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.