header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Еп. Игњатије и питање иконостаса Штампај Е-пошта
понедељак, 05 октобар 2009

ТЕОЛОГИЈА ИЛИ ТЕХНОЛОГИЈА

ЕПИСКОП ИГЊАТИЈЕ И ПИТАЊЕ ИКОНОСТАСА

          Код епископа браничевског Игњатија иконостаси се, у неким новим храмовима, до непрепознатљивости минимизирају (црква у Костолцу, црква у селу Стубица, манастир Манасија итд.) Разлог је, по свему судећи, повратак ранохришћанском изгледу храма, када су верни „гледали целу Литургију”.
 
Новотарски "иконостас" у селу Стубица, Епархија браничевска

 

Новотарски "иконостас" у храму Светог Максима Исповедника у Костолцу, Епархија браничевска

Међутим, олтарски простор је, од када храмови постоје, увек био заклоњен завесом (иконостас се појавио касније), која се у одређеним деловима службе уклањала, а у другим опет навлачила. (Доказ за то су завесе код Копта и Јермена, који су се од нас одвојили још пре петнаест столећа, и немају иконостасе.) Часну трпезу народ гледа све време обнажену само код римокатолика, чији жупници и фратри мису служе лицем окренути народу, у складу с реформом II ватиканског концила.

На скупу „Иконостас као духовни и културни печат православних хришћана”, одржаном у организацији Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу, епископ Игњатије је говорио на тему „Дијалектички однос између Царства Божјег и царства земаљског као претпоставка за појаву олтарских преграда”. Основне тезе епископа Игњатија биле су следеће („Иконостас као...”, стр. 22-24):

>> Појава просторног символизма почиње са грађењем посебних хришћанских цркава (храмова). Појаву олтара и олтарских преграда код хришћана потоњих векова треба тражити у символизму који обухвата и природу, а посебно простор, а не само време, како је то било у првим вековима хришћанства. Епископ који символише Христа, је стајао на посебном месту на Литургији. „На месту Божијем”, како каже Св. Игнатије Богоносац (2.в.). У првим деценијама по добијању слободе Миланским едиктом 313. г. хришћани су се сабирали на Литургији у јавним државним зградама, такозваним базиликама. Те царске зграде су имале једно узвишено место за судију и простор за народ, сходно намени. Хришћани су - служећи Литургију у њима и, највероватније, прилагођавајући се овом распореду, прилагодили и положај свештенства, односно оног који служи и народа на Литургији.

Међутим, врло брзо се указала потреба да хришћани имају и своје посебне цркве, тј. храмове који би се уклапали у њену символику. Отуда почиње зидање цркава које саме по себи символишу дијалектички однос између Царства Божјег и света, док њихова унутрашњост покушава да изрази саму структуру будућег Царства Божјег. У том контексту се и даље развија црквено градитељство, али не мењајући ову идеју водиљу: да символише будуће Царство Божје у односу на спољни свет и његову унутрашњу структуру у односу на сам ентеријер цркве. Тако је црква у односу на њену унутрашњост подељена на олтарски део и део за народ. Олтар символише присуство Божје, односно Христа пред престолом Оца, док наос символише народ Божји. (Види Св. Максим Исповедник, Мистогогија, 7. в.) Олтарска преграда, где ју је било, била је више да нагласи разлику, неголи подељеност између Христа и народа, односно Цркве.

У каснијем периоду, да би се нагласила важност икона у Цркви (после 7. Васељенског Сабора), олтарска преграда је послужила за то. Она је постала иконостас, тј. место за стављање икона. (Интересантно је да Св. Максим не говори о иконостасу).

С губитком есхатолошке перспективе у црквеном символизму, као и давањем апсолутне преваге природном и просторном у односу на временску разлику између Царства Божјег и историје, изгубио се и дијалектички однос између ових реалности. Царство Божје је апсолутно одвојено, од историје. То су биле две реалности које су постале сукобљене. Као последица тога дошло је до многих девијантних појава у Цркви, као и до појаве другачијег символизма у Цркви. Црквено градитељство се развија тако да је умногоме отежавало литургијске радње. Унутрашњи символизам - као на пример иконостас који је имао за циљ да апсолутно истакне иконе, али  да тиме и одвоји олтар од наоса - почео је да се развија у знаку подељености: Бога од човека, свештенства од народа, одвајајући тако Царство Божје од историје, а не дијалектичког односа. /.../

Као што смо видели Црква има своју историју, тј. развија се у свим  сферама свога живота. Тај развој опредељује Будуће Царство Божје. Такав је случај и са њеном символиком. И она се развија у духу ове горепоменуте максиме. Међутим, у живот Цркве често је улазило и оно што није било у складу са будућим Царством Божјим. Просто зато што су поједине епохе доносиле и погрешна опредељења у односу на Царство Божје: биле су више окренуте Царству као реалности из прошлости, а не из будућности. Ту су, наравно и други фактори. Тако је дошло и до развоја другачије символике у Цркви која је символизовала раздељеност  Царства Божјег и историје, а не њихов дијалектички однос. У односу на почетну фазу развоја овакве символике Црква се, из њој знаних разлога, није борила против њега. Као што је то био случај и са другим новонасталим ситуацијама у Цркви (напр. да је неко био присутан на Литургији а да није крштен, или да је крштен а да се није причешћивао, одвајање Тајне Крштења од Литургије, и т. сл.) иако оне нису биле апсолутно у складу са ранијим предањем. Највероватније, зато што оне саме по себи нису апсолутно угрожавале саму структуру Литургије. Међутим, онда када поједине од ових ситуација постану саме себи циљ, и опасно почну да угрожавају саму структуру Литургије и њену суштину, а то се дешава у случају црквене символике која наглашавајући подељеност између  Царства Божјег и историје, а не разлику, почиње ово двоје апсолутно да дели и тако доводи у питање саму структуру Цркве као што је то случај са нашим временом, онда Црква реагује, желећи да то спречи. У таквим историјским околностима преиспитују се многе праксе у Цркви које доводе и до њиховог исправљања, као што је то био вазда случај у историји.  (Пример за то је Св. Василије Велики који је већ једну устаљену праксу у Цркви као што је то био случај са доксологијом „Слава Оцу кроз Сина у Духу Светом” променио, вративши старију од ове: „Слава Оцу и Сину и Светом Духу”. Због тога што су ову претходну користили аријанци да покажу да су Син и Дух створења Божја и да нису равни Оцу.) Једно од тих преиспитивања су и олтарске преграде, односно иконостаси.

 Треба поштовати историјски развој олтарских преграда у иконостасе, као и саму структуру иконостаса. Иконостаси су потребни да указују на разлику унутрашње структуре будућег Царства Божјег која се садржи у Христу као глави и апостолима који окружују Христа и народа Божјег, односно епископа, свештенства и народа Божјег на Литургији. Оно што је недопустиво, то је да се иконостаси развијају и тумаче у том правцу да апсолутно деле ове службе - указујући тако на њихову подељеност и независно постојање једних од других - јер ова подела опасно угрожава саму структуру Цркве. <<

Очито је да се епископ Игњатије осећа тескобно кад је у питању промисаони развој иконостаса у храму Божјем. Он би се, као и увек, вратио „ранохришћанском”, као да је „познохришћанска” Црква изгубила благодатну пуноту Духа Светог, и као да се доба Светог Игњатија Богоносца онтолошки разликује од доба Св. Јована Шангајског.

Епископ Игњатије сматра да између Царства Божјег и света постоји извесни „дијалектички однос” (иако је реч о антиномијском, а не дијалектичком односу).

Иконостас какав данас имамо  настаје после иконоломачког периода, но епископ Игњатије на почетку не исказује свој вредносни став о развоју истог (само наглашава да Свети Максим у „Мистагогији” не помиње иконостас, али то не доказује ништа - јер Свети Максим у „Мистагогији” не помиње ни Анафору, што не значи да је не подразумева.)

Међутим, постаје јасно да епископ Игњатије верује да развој високог иконостаса јесте својеврсна „девијација” првобитног „есхатологизма”. Иконостас, по њему, одваја Бога од човека и свештенство од народа. Тиме епископ Игњатије усваја схватање да је иконостас пука преграда, у свом данашњем облику неприхватљивна. Шта онда? Да  оставимо отворен олтар, а иконостасе, као деко-ративну структуру, убацимо у манастирску трпезарију? По епископу Игњатију, развој иконостаса је својеврсна грешка („другачија символика у Цркви”), против које се Црква („из њој знаних разлога”) није борила, као што се није борила ни против других „новонасталих ситуација у Цркви”, које, по епископу Игњатију, нису „апсолутно у складу са ранијим предањем”. У нескладу с ранијим предањем је и то да неко ко није крштен буде на Литургији, да је неко крштен, а да се не причешћује (претпостављамо, сваколитургијски), да се крштење обавља ван Литургије, итд.

По епископу Игњатију, дошло је доба да се „преиспитају многе праксе у Цркви”, и да се „исправе”. Зато треба преиспитати и „олтарске преграде”, односно иконостасе.

И овај текст је мали допринос том преиспитивању. Његов циљ је да покаже да иконостас није никаква ПРЕГРАДА, која скрива олтар, него дивно сведочење Божјег Домостроја, које ОТКРИВА тајну олтара - тајну обожених у Прво-васкрслом Христу.

Наша угледна историчарка уметности, проф. др Милка Чанак - Медић, указала је у свом огледу „О ранохришћанским олтарским преградама”, на то да је још Лаодикијски сабор, крајем IV века, јасно нагласио да се олтар мора одвојити од наоса, при чему је женама забрањен улаз у олтар. Она историју развоја иконостаса излаже на следећи начин („Иконостас као...”, стр. 25-28):

>> Прве олтарске преграде биле су ниске. Састојале су се од стилобата на које су постављани камени ступчићи украшени на чеоној страни профилисаним рубовима, између којих су стајале, исто тако камене, парапетне плоче, или транзене, као на олтарској прегради базилике из IV века у Локриди.  Отваран је само један улаз у олтарски простор по средини, у аксијалној оси базилике, а саме олтарске преграде најчешће су биле самосталне конструкције одвојене од архитектуре грађевине. Већ су на тим раним парапетним плочама често била исклесана хришћанска знамења: крст, као на парапетним плочама Мале базилике у Хераклеји Линкестис код Битоља, или Христов монограм, који постоји на једној плочи из базилике епископа Филипа у Стобима, а ређе богатији вегетабилни мотиви, као на парапетним плочама исте базилике епископа Филипа,  где су у ажурираној техници украшени средишни делови плоча. Пред улазом у олтарски простор постојао је, врло често, продужетак усмерен ка средишту наоса, а леп пример таквог уређаја постоји у поменутој базилици у Хераклеји Линкестис, уоквирен парапетним плочама и са конструкцијом која наглашава улаз у светилиште.  На крајевима је имао стубове са базама и капителима, који су носили лучни горњи део над пролазом. Тај ограђен издужен простор пред олтарском преградом у старијој литератури, као код Егера и Иванке Николајевић-Стојковић, када је био шири, називан је schola cantorum. У њему су стајали певачи за време одређених литургијских обреда, због чега је за њега преузет назив од школе певања и углавном се у науци није одржао.

Одавно је доказано да у том раном раздобљу хришћанских цркава, уз олтарски простор нису постојале пастофорије већ су ђаконикон и протезис подизани уз бокове припрате како би били доступни верницима који су доносили дарове  што документују примери ранохришћанских цркава у Клисе Кјој, Ивањанима, Рујковцу и Коњуху. У бочним одељењима уз припрату, од којих је једно служило као ђаконикон, одлагани су, дакле, дарови, а тамо је чувано и јеванђеље. Дарови и јеванђеље су за време литургије у свечаној поворци преношени прво у наос, а потом у олтар на часну трпезу и из тог обреда касније су се развили Велики и Мали вход.  Овај обред је био праћен одређеним молитвама, а према податку из 574. године у Цариграду су у тој прилици певане и херувимске химне. У то време још није био разрађен обред проскомидије, али тај је обред већ описан крајем VIII века. Када су пастофорије премештене уз бокове средишног олтарског простора као одвојене просторне јединице,  ђаконикон, у пређашњој функцији сабирања дарова, смештен је на јужној страни. Због своје улоге имао је улаз из наоса, а већ тада је уведен и непосредан улаз у протезис, који је остао обавезан, уз царске двери, све до касног средњег века.

Упоредо са развојем литургијског устројства ранохришћанских храмова, развијале су се и олтарске преграде. Да би се олтарски простор одвојио од погледа верника, уведене су високе олтарске преграде. Оне су над ступчићима, између парапетних плоча, добиле колонете са капителима које носе горњу греду: епистилион о који су вешане завесе. На основу археолошких налаза могла је бити у целини реконструисана олтарска преграда из базилике Афентели на острву Лезбосу. И код високих преграда постојали су наглашени улази са продужетком усмереним ка средишту наоса, као код олтарске преграде базилике на острву Тасос. Високе олтарске преграде појавиле су се крајем V века, а постале су уобича-јене у наредном столећу и од тада су биле у примени кроз цео средњи век.

Завесама вешаним о горњу греду између колонета у интерколумнијама, олтарски простор је одвајан од погледа верника за време одређених обреда! И на тадашњим олтарским преградама парапетне плоче су украшаване одређеним симболчним представама а, изузетно, и врло богатим флоралним мотивима  као на стубићима олтарске преграде из Коњуха, али неки одређени иконографски програм изгледа да није постојао пре Јустинијановог времена.

Најрепрезентативнија висока олтарска преграда постојала је у цариградској Светој Софији. Позната је на основу описа Павла Силенцијарија из 563. године. Била је врло скупоцена и према опису њени су стубови, којих је било шест на предњем делу и по три са сваке бочне стране, били оплаћени чистим сребром. Према његовом опису, длетом су на њој били исклесани ликови, а у средишту свете преграде урезан је симбол који значи много речи, како Силенцијарије наводи, што су, по свој прилици, били монограми на парапетним плочама, јер писац каже да се њима слави име цара Јустинијана и царице Теодоре. Епистилион је био украшен низом медаљона са попрсјимаХриста, анђела, пророка, апостола, Богородице. Постојала је претпоставка да је на епистилиону био представљен Деизис, иако се свети Јован Претеча не помиње изричито, већ само пророци. У сваком случају, тада је на олтарској прегради већ био заступљен сложен иконографски програм и он представља зачетак на којем су засновани познији иконостаси. Примењиван је, и даље развијан, на олтарским преградама и познијим иконостасима средњовековних цркава. <<

Највећи богослов иконе у XX веку, Рус из Париза, Леонид Успенски, у свом огледу „Питање иконостаса”, подробно је изложио дубоке и свете разлоге за постојање иконостаса у православном храму („Вечно подне”, стр. 283-311):

>> Осим непријатеља у области теоријске литургике, иконостас их налази и на пољу чисте праксе: светилиште скривено иконостасом постаје често место где се воде разговори који немају везе са Литургијом и који саблажњавају вернике. Претпоставља се да свештенство, без иконостаса, више не би било скривено, било би видљиво верницима и мање склоно „разоноди” у олтару. С друге стране иконостас доприноси немару што се тиче реда и чистоће олтарског простора. Необично је да се кривица за мањак дисциплине ставља на рачун иконостаса и то нарочито од стране самог свештенства.

Бројни римокатолици подједнако и не мање смело критикују иконостас. Неповерљив став је са њихове стране природан јер се садашњи облик иконостаса развио након раздвајања Запада од Једне Цркве Христове. Овај негативан став још више је погоршан чињеницом да је унијаћење учинило да иконостас продре у окриље Римске цркве где је био сматран као препрека честом причешћивању и култу нарочитог, „тјеловског”, поштовања Свете Тајне коју је створио „источни обред”. Природно је да извесни аутори покушавају да објасне појаву и развој иконостаса чисто спољашњим разлозима: „Након Флорентинског концила, када је раскол безнадежно обновљен, грчко свештенство је нашло задовољство у изградњи и украшавању цркава како би оне што је мање могуће личиле на латинске цркве”!/.../

Што се тиче улоге иконостаса ево како је описује римокатоличка енциклопедија: „У данашње време иконостас наставља да раздваја на два дела читаву цркву у којој се упражњава грчки, такозвани православни обред, делећи свештенство од народа који само имагинарно (управо тако!) треба да се сједини са евхаристијском жртвом и да буде стрпљив док се она не обави”. Савремени писац једне студије о иконостасу резимира на следећи начин овај критички став римокатолика: „Збијена форма иконостаса (...) веома шкоди католичком обреду јер умањује учинак церемонија скривајући их; он одваја свештенослужитеља од верника и на тај начин паралише органско јединство обреда”. /.../(Дакле, римокатолици су „теолошки непријатељи” православног иконостаса, нап. В. Д.)

У црквама из првих хришћанских векова жртвеник је био одвојен од брода цркве преградом или завесом. Облик и висина ових првобитних преграда били су различити: то су каткада били ниски зидићи, балустраде које су досезале висину човечијих груди, виша или нижа врата са гвозденим решеткама или ред стубова са или без архитрава. Ове преграде биле су означаване, у зависности од облика, терминима: решетка, ограда, мрежа итд...; израђиване су од метала, дрвета и камена и постојале су  у целокупном хришћанском свету, како на Исток у, тако и на Западу

Међу писаним споменицима, најстарије сачувано сведочанство о постојању и намени олтарских преграда приписује се Јевсевију Кесаријском. Он каже да је у цркви у Тиру, подигнутој у првој четвртини IV века, епископ поставио жртвеник у средину олтара и одвојио га једном раскошном дрвеном преградом тако да народ није могао да јој се приближи. Описујући цркву Христовог Гроба, коју је подигао цар Константин Јевсевије каже да је „полукружна апсида у њој окружена са толико стубова колико је апостола”.. Код Јевсевија, намена ових стубова није јасно назначена. Будући да у римској базилици Светог Петра саграђеној такође за време Константина, олтар од наоса раздваја дванаест стубова можемо претпоставити да су место и намена стубова у цркви Христовог Гроба били истоветни.

Да ли су ове преграде и завесе из првих хришћанских векова одговарали само практичној потреби или је њихова појава била повезана са природом и самим пореклом хришћанског обреда? Како не поседујемо ни споменике ни апсолутно неоспорне палеохришћанске текстове, размотримо, да бисмо расветлили ово питање, податке из литургике.

Савремена наука је јасно установила генеричку везу која постоји између хришћанског обреда и јеврејског литургијског предања. Ослањајући се на радове савремених литургичара А. Шмеман пише: „Хришћани су наставили да виде у јеврејском богослужењу правило које су сачували и након раскида са јудаизмом. Не само да ово правило није могло бити у противуречности са новином хришћанства (новином у вери и животу),  већ га је она, напротив, на овај или онај начин укључивала и у њему налазили своје мерило.” Или даље: „Хришћанство је схватило древни старозаветни обред не само као припрему Божјег Промисла и праслику новог обреда већ и као свој нужан основ; наиме, једино је преузимањем ових суштинских категорија (храм, свештеник, жртва) било могуће изразити и приказати новину Цркве, као појаву онога што је било обећано, остварење надања, есхатолошко испуњење. Ова „транспозиција” једне од основних категорија храма испољава се, у разматрањима хришћанске цркве као продужетак старозаветног храма, али и синагоге. Као сабор верника  окупљених ради заједничке молитве, хришћанска црква наставља синагогу, али представља истовремено наставак и храма, јер он није само место заједничке молитве већ уједно и место где се испуњава Света Тајна, место жртвоприношења. У ствари, овде имамо много више од самог продужетка: то је испуњење једног новог смисла. Далеко од тога да мења обредни оквир. Напротив, ово претпоставља позајмљивање истог из Старог Завета. Можемо претпоставити да је овај оквир био повезан са литургијским облицима које је хришћанство позајмило од јудаизма, у оквиру храмовног и синагогалног обреда. Унутрашњи простор хришћанске цркве, баш као жртвеник у старозаветном храму, и место читања Светог Писма у синагоги, посматра се са становишта служби које се тамо обављају. „Дводелна структура литургијског скупа извире из јерархијске природе Цркве... Такође, њена просторна пројекција у видљивом раздвајању свештенства и верника чини се непроменљива од самог почетка хришћанског обреда”. То је место у коме се испуњава евхаристијска Тајна која представља духовно средиште читавог здања и одређује у потпуности њен унутрашњи распоред. Простор у коме се налази Часна Трпеза и у њему Славно Тело Христово је одвојено од остатка цркве и  чини свето место, светилиште, олтар  (бема). Свети Оци у олтару виде, место које представља други долазак због Онога Који ту царује и Који ће  судити живима и мртвима”. Овакво схватање есхатолошког суда објашњава дванаест стубова из Константинове цркве, који одговарају броју апостола који ће седети на дванаест престола да би судили над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19,28; Лк. 22,30). Видимо да овакво поимање олтара без сумње сеже у прве хришћанске векове; од IV века има символички израз и бива представљано сликом Етимасије, престола Судије Другог доласка, и смештено је управо на граници олтара, на лучном своду. Такође су на тријумфалном луку приказивани Христос и дванаест апостола.

Завеса или преграда, или обоје заједно, били су спољашњи знаци који су изражавали јерархичност делова цркве. Према једном од првих научника који су спроводили истраживања о иконостасу, „употреба завеса чини се старијом од употребе преграда”. Могуће је да су завесе биле најстарија форма преграде. Чињеница да Посланица Јеврејима (10,20) пореди Христово Тело са храмовном завесом може засигурно да подстакне употребу завесе на крају Светиње над светињама новозаветне цркве, како би нагласила аналогију са старозаветним храмом. И управо је у овом смислу свети Софроније Јерусалимски изразио такву аналогију; међутим она се не односи на завесу већ на архитрав преграде. Овај kosmitis украшен крстом је представа (ekfraguisma) распетог Христа (то јест Христовог тела). Истовремено је и слика (typos) завесе. Касније, како ћемо то видети, ма каква била усвојена форма олтарске преграде, њена аналогија са старозаветном завесом наставиће да живи у црквеној свести.

Можемо дакле претпоставити да преграда и завеса, као изрази самог принципа поделе нису само некакав примитивни обичај, већ су укорењени у обредном наслеђу Старог Завета и везани су за хришћански култ. Оно што је у Старом Завету била будућност постало је садашњост. Али и ова садашњост је са своје стране претпоставка и слика будућности. Царство Божије представљено у Христу је Царство будућег века.  Заједничарење у овом Царству не укида границу између времена и вечности и та граница је у цркви означена како положајем места Евхаристије, тако и преградом. Преграда, завеса и касније иконостас, који одвајају олтар од брода цркве означавају границу између два света: света ван времена и света у времену.

 Убудуће, целокупан развој олтарске преграде и његов преображај у иконостас настављају све отвореније да приказују значај ове границе. Она не раздваја, све више и више, свештенство од народа, искључујући верне од учешћа у Евхаристији, већ напротив, као што ћемо то покушати да покажемо, она још убедљи-вије преграду открива не само као раздвајање већ, и пре свега, као спајање, као међусобно прожимање времена и вечности, олтара и брода цркве. Према светом Максиму, као што је у човеку духовни принцип повезан са телесним, тако што први продуховљује други, исто тако у цркви, лађа (брод, наос), додиром са олтаром, просвећена и вођена њиме, постаје његова праслика. Овим поступним развојем, олтарска преграда на Истоку постаје зид са иконама док на Западу нестаје.

У Византији олтарске преграде биле су обично сачињене од ниских парапета са стубовима који су носили архитрав. Са стране светилишта, налазила се завеса која се повлачила и навлачила у зависности од тренутака служења службе. Тако у формирању иконостаса имамо три елемената: покретну завесу, преграду позајмљену из градске базилике која је одвајала службенике од народа, и колонаду стубова која је, у античкој архитектури, изражавала идеју отворености (као што је зид изражавао идеју затворености). На тај начин преграда је раздвајала олтар од наоса док их је колонада сједињавала. Ове преграде у виду стубова чиниле су саставни део архитектонског јединства здања. Биле су му прилагођене, раздвајајући светилиште и наглашавајући његов значај, и важност Свете Тајне која се ту вршила. Ове ниске преграде са слободним међустубишним простором нису скривале декорацију светилишта (мозаици или фреске) сачињену да би је народ у цркви видео.

Развој иконографских тема на прегради, и њено прерастање у иконостас, почело је веома рано. Обично је архитрав носио један крст, било исклесан такође у камену било постављен на архитрав. Али већ је Јустинијан Велики (VI век), по угледу на Константина, поставивши у Светој Софији у Константинопољу дванаест стубова, дао да се на архитраву сачине у рељефу представе Христа, Мајке Божије, анђела, апостола и пророка. То је све што знамо о иконографском садржају олтарске преграде пре иконоборства, када је њен развој био прекинут више од једног века. Не само да је био прекинут већ је и уништено све што је претходно било начињено. Након иконоломства, поновно успостављање тради-ционалних форми обреда и црквене уметности захватило је свакако и олтарску преграду. Тако знамо да је по наређењу цара Василија Македонског (867-886), архитрав био украшен иконом Христа. Започиње нови период у развоју иконостаса. /.../ У византијским црквама од XI до XIV века иконостас је био портал са слободним простором између стубова који није садржавао иконе осим на архитраву. Али управо у овом периоду монументалне иконе почињу да се појављују, нарочито - и испрва вероватно на зидовима који су се налазили на бочним странама иконостаса, касније и на самом иконостасу... тамо, где је простор између стубова обично остајао слободан. То су биле пре свега иконе Спаситеља, Пресвете Богородице и светитеља којима је црква била посвећена. Изнад су постављане слике празника и минеја и на архитраву, изнад царских двери, Деизис. Деизис, што значи „молитва” представља заступништво новозаветне Цркве у личности Деве Богородице која се налази са десне стране Христа обраћајући Му се, и заступништво старозаветне цркве у личности Претече са леве стране Христа. Као што ћемо видети, Деизис је заметак који ће касније дати целокупан тематски садржај класичног иконостаса.

Олтарска преграда изазвала је природно коментаре који су објашњавали њен смисао: Свети Оци су у њој видели везу између два дела храма. Космитис (архитрав положен на стубовима) ,каже свети Симеон Солунски означава везу љубави и јединства у Христу међу светима на земљи и светима на небу. Стога се на космитису у средишту светих икона, налази представа Спаситеља и са Његових страна Пресвета Богородица и Свети Јован Претеча, анђели, апостоли, и други светитељи. „Ово нас поучава томе да је Христос истовремено на небу са Својим светима, са нама сада, и да треба поново да дође”.

Византијске преграде нису засигурно садржавале више од два или три реда икона. У овом облику и са истим символичким значењем, преграда се пренела у Русију. Читав низ битних преиначења ће овде настати, како умножавањем редова тако и њиховим положајем и распоредом икона. Од XIV века у Русији се појављују иконостаси са бројним редовима. Појавили су се у виду преградног зида, по свему судећи, још у давно прошло доба, у црквама од дрвета где су већ тада скривали олтар услед незнатне висине саме грађевине. Овај период, и нарочито XIV век, везан је за покрет исихазма, и означава полет богословске мисли, литургијског стварања и иконографије; то је нова етапа у развоју олтарске преграде. И управо се у овом периоду појављују, да би раздвојили олтар од наоса, нижи или виши компактни камени зидови, са вратним отворима. За поједине ауторе, ови камени зидови јесу „прелазни облик између античке преграде и високих олтара који ће доћи”.

Судећи по сачуваним иконама са најстаријих руских иконостаса пре епохе Рубљова, они су сачињени баш исто као и византијски темплон из три реда: оног званог „локални”, другог Деизиса и реда празника; иконе нису биле велике и личности из реда Деизиса биле су представљене до појаса. Међутим, ови редови имали су другачији распоред него у Византији: ред празника који се у Византији налазио испод архитрава, на самој олтарској прегради, у Русији је био смештен на архитраву, обично изнад реда Деизиса.

Висина иконостаса се повећала не само услед распореда редова већ и због димензија самих икона које су га сачињавале. Тако, Теофан Грк и Андреј Рубљов, радећи на саборном храму Благовести у Москви, осликали су личности из реда Деизиса у пуној величини и у висини неуобичајеној за ту епоху: премашивале су два метра висине (на тај начин два реда, од којих је један био ред празника, укупне висине од скоро три метра, уздизала су се изнад локалних икона). Године 1408, Андреј Рубљов и Данило звани „Црни” осликали су за саборни храм Успења Пресвете Богородице у Владимиру иконе из реда Деизиса у висини од 3 метра 14 центиметра и њему придодали ред пророка. Иконе ових димензија давале су иконостасу снагу израза, свечан и монументалан карактер дотада невиђен. Али такав један иконостас у потпуности је скривао олтар од очију верника. У овом периоду иконостас добија преовладавајући значај и постаје један од суштинских елемената храма. Па ипак, ово повишење иконостаса није било ни опште ни истовремено, те су античке преграде наставиле да постоје истовремено са високим иконостасима.

Почетком XVI века иконостасу се придодаје један нови ред, ред праотаца. На овај начин обликован је коначан модел класичног иконостаса са пет редова. У овом облику, иконостас задобија, као што ћемо видети карактер потпуно уобличеног теолошког система.

Па ипак проширење иконостаса се овим не завршава: у XVI веку ће се појавити уз ових пет редова и други који се зову „додатни”. Поједине  цркве имају иконостасе од седам спратова. Почетком XVII века, један ред серафима и херувима, осликаних или рељефних појављује се изнад реда праотаца. У овом периоду се на врху иконостаса уместо крста налази икона Нерукотвореног Образа или пак икона „Свете Тројице”, „очинство” (Бог Отац са Богомладенцем Христом у крилу и Светим Духом у виду голуба).

Али, у другој половини XVII века, након Великог Московског Сабора (1666-1667) који је забранио приказивање Бога Оца, иконостас је надвишавао крст са приказом Распећа. Убрзо је обочен, у појединим црквама, иконама Пресвете Богородице и светог јеванђелисте Јована. Додате су и сцене Страдања. Овим је обликовано оно што се назива „ред страдања” који је постепено преузео место реда херувима и серафима. Готово истовремено са редом Страдања појављује се још један ред: ред апостола, а крајем XVII века, чак и ред Страдања апостола. Али ово је, наравно, био изузетак, које су могле приуштити само богате цркве.

Појава ових последњих редова створила је нагомилавање спратова који преоптерећују иконостас, који услед тога губи своју јасноћу и догматску пуноту, свој монументални и пиктурални карактер. Бистрина садржаја иконостаса почиње да се расипа у нарацији. Тако је општа тенденција у црквеној уметности тог периода захватила и иконостас.

У осталом делу православног света, ниске олтарске преграде наставиле су да постоје вероватно све до краја XVII и почетка XVIII века, периода у коме, под руским утицајем, високи иконостаси продиру и до Свете Горе и одатле на Балкан који је био под турском влашћу.

У Русији се наставља развој иконостаса. Крајем XVII и почетком XVIII века развијају се иконостаси украшени богатом резбом у дрвету. Несумњиво је да је нагомилавање редова завршило теснацом: иконостас је постао декоративни елемент. „У савременим црквама (XVIII-ХIХ век) како у главном граду тако и у унутрашњости, пише Сперовски, можемо видети иконостасе најразличитијих архитектонских стилова, украшених скупоценим оквирима, величанственим и проницљивим рељефима, стубовима и пиластрима свих стилова, итд...”.

Таква је, укратко изнета, историја прерастања олтарске преграде у високи зид сачињен од икона - иконостас. Овај последњи облик био је припреман цело-купним развојем црквене уметности која му је претходила; он је плод дугог историјског развоја. Значајно је да се, у оквиру развоја хришћанског обреда, преграда светилишта нигде није одржала у свом првобитном облику: или се развила као што је то случај на Истоку или је нестала као што је случај на Западу.

Једно распрострањено мишљење у савременој науци жели да иконостас буде нека врста замене или понављања зидне декорације. „Некада су се, каже један историчар уметности из XIX века, иконе распоређивале на тријумфалном луку, апсиди, пандантифима сводова и броду; али, у XVI веку све су биле пренете на иконостас”. Ово премештање је било, уосталом, према овом аутору, један од разлога настанка високих  иконоостаса. Други аутори сматрају да редови иконостаса нису ништа друго до развијене теме са различитих архитектонских делова цркве. Тамо где су смештени иконостаси, зидови су и даље били украшавани фрескама, па смо показали да се овде не ради ни о премештању ни о простом понављању. Ипак ове теорије, постављене пре више од пола века, и даље су врло утицајне у савременој науци, и понављају се све до наших дана. Оне свакако доприносе негативном ставу појединих верника према иконостасу као „бескорисном понављању зидних слика”.

На први поглед, додуше, ове теорије могу се чинити добро основане. Наиме, најбитнији елементи фрескосликарства у храму имају подједнако своје место на иконостасу, и доста тема је присутно и тамо и овде. Даље: намена и смисао иконостаса и зидне декорације подударају се на извесном  плану. Међутим, овим се ни по чему не укидају њихове суштинске разлике. Узајамни однос зидног сликарства и иконостаса можемо стварно разумети једино уколико пођемо од намене и једног и другог, од улоге због које су начињени, а не од спољашњих знакова сличности и других појединачних видова. Ако се исте представе и налазе и на зиду и па иконостасу, оне се понављају у сасвим другачијем контексту. Можемо дакле тврдити да иконостас не преузима функције зидног сликарства, нити их замењује, зато што су његове улога и намена суштински другачије. Не постоји, уосталом, ни један разлог због којег бисмо претпостављали да су сликари (обично су исти украшавали и зидове и иконостас) несвесно понављали исте теме, а да притом нису били свесни својих поступака. У данашње време, представа о древном иконописцу, неуком и необразованом, већ одавно је само пука легенда.

Декорација у цркви подређена је једном добро утврђеном систему, развијеном током постиконоборачког периода. Међутим, ово никако не значи да овај систем садржи непроменљиве теме за сваки део грађевине. Постоји схема која у одређеним деловима цркве захтева сталне теме а која, у другим деловима, допушта велику разноврсност и мање или више слободан избор. Овим се међутим ни у чему не мења основни смисао храма. Оно што архитектонски облици изражавају символично (купола - небо, брод - земљу, итд...), сликарством је прецизније одређено и наглашено. Православна црква са свим оним што чини део њеног литургијског уређења представља космос. Она је икона обновљеног, преображеног света, слика поново пронађеног космичког јединства, супротстављеног раздору и непријатељству које влада у овоме свету. То је свет пресаздан у храму, на чијем врху је Глава Цркве, Христос, у куполи. Стога грчки иконографски приручник препоручује.да се око Христа Пантократора у куполи начини следећи натпис: „Видите, видите, Ја сам Који Јесам, и нема другог Бога осим Мене” (Зак. Пон. 32,39), и „Ја сам начинио земљу, и на њој створио човека; Ја Сам Својом руком створио небеса” (Исаија,45,12). Другим речима, декорација открива смисао храма као слике једног одређеног стања универзума, стања у којем Црква види есхатолошку норму изван граница историје. Отуда дефиниције храма као „раја”, „Царства Божијег” итд... Литургија почиње свечаним возгласом: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”; храм представља слику тог Царства. Због тога улазећи унутра човек прелази из ововременог света у свет вечности, у царство будућег века где „времена више бити неће” (Отк. 10,6).

Видимо да зидна декорација није у свим деловима од фиксираних и непроменљивих тема; насупрот томе, теме иконостаса су строго дефинисане, како у целини тако и сваком од његових делова. На њему не сме бити промена осим у избору представљених светитеља. Што се тиче њиховог распореда и положаја, они остају непроменљиви. Ово показује да иконостас има, у храмовној целини, тачно одређену намену, да су њене теме подређене другим потребама и другим циљевима, различитим од фресака у лађи (наосу) и олтару. Оне, дакле, не могу бити њихово просто понављање, нити транспозиција одређених тема са једног места на друго.

Шта је онда иконостас? Какво је његово значење? Да би га разумели пожељно је пре свега размотрити његов иконографски садржај.

Карактеристично је да се тај иконографски садржај није променио столећима. (Ово важи, бар у основним цртама, чак и за XVII и XVIII век, када се јављају доста битне разлике у детаљима). Слична постојаност већ је наглашена у студијама посвећеним иконостасу. Она се објашњава општом стабилношћу у црквеној уметности која се „одувек строго држала древног Предања и која није волела брзе и самовољне промене”. Међутим, овакво објашњење не може нас задовољити. Иконостас се из античке преграде током дугих векова развио са изузетном правилношћу, и постојаност његовог облика на овај начин стечена, сигурно није била производ пасивног става према Предању. Нема сумње да та постојаност, као и развој олтарске преграде у иконостас, представља резултат развоја богословске свести о овом месту у храму које је директно повезано са Евхаристијом.

Као што смо рекли, класичан иконостас сачињен је од пет редова икона: реда званог локални, Деизиса, реда који чине литургијски празници, редова пророка и праотаца, а све њих надвишује крст.

Иконографски садржај иконостаса може бити укратко представљен на следећи начин:

Највиши ред, ред праотаца, представља старозаветну Цркву од Адама до Мојсеја, период пре Закона, оличен у личностима праотаца који држе развијене свитке са пригодним записима. У средини је постављена икона Пресвете Тројице: која се јавља Аврааму код Мамријског дуба. То је први завет Бога са човеком и прво откривање Тројединог Бога. (У другој половини XVI века и у XVII веку, на овом месту је обично била икона која се назива „Очинство”)

Испод тога, ред пророка представља старозаветну Цркву од Мојсеја до Христа, период под Законом. Чине га иконе пророка који такође носе свитке са текстовима из својих пророчанстава о Ваплоћењу Сина Божијег. У средишту овог реда икона Пресвете Богородице Знамење представља сликовну транспозицију Исаијиног пророштва (7,14): „Сам Господ даће вам знак: Дјева ће зачети и родиће сина и наденуће му име Емануил”. Представа Пресвете Богородице са Дететом Емануилом је тај знак, то Знамење, који је објавио пророк, а које је остварено у свету.

Ова два реда показују најаву новозаветне Цркве, њену  припрему у Христовим прецима по телу, и њену објаву од стране пророка. Тако икона Ваплоћења у средини реда пророка означава непосредну везу између Старог и Новог Завета. Ако у зидном сликарству нема хронолошког реда у распореду праотаца и пророка који су сви окренути икони Пантократора у куполи, овде сваки ред представља тачно одређен период црквене историје, период припремног времена и свака од личности које их чине повезана је са централном иконом која представља крајњи циљ свих њихових пророштва, свих њихових припрема.

Следећи ред иконостаса, ред Празника, представља новозаветни период, период благодати. Он изражава остварење онога што је било најављено у два горња реда. Као што смо напоменули, у Византији овај ред је смештен испод Деизиса, на самој прегради, на веома доступној висини, тако да је икона сваког празника врло лако могла бити са њега скинута и постављена на налоњ за целивање. У Русији, на класичном иконостасу, овај ред је постављан изнад Деизиса. На овај начин постизао се логички след који одговара смислу: као што су патријарси и пророци претходили Ваплоћењу у времену, исто тако редови који их представљају непосредно претходе реду Ваплоћења, а то је ред Празника. „Један од Завета предвидео је Христова божанска дела, други описује њихово остварење; један је описао кроз праслике, други је икону оприсутнио као садашњу стварност”.

Ред празника не понавља зидне слике из храма; он није ни илустрација која прати јеванђелску историју, нити произвољан избор одређених догађаја. Овде су управо представљени новозаветни догађаји који чине литургијску годину и које Црква прославља са посебном  свечаношћу. Они су етапе Божијег промишљања о свету, постепено остварење спасења. На иконостасима овај ред обично чине иконе Васкрсења (Жене мироносице на гробу и Христов силазак у ад), и иконе Дванаест главних празника: (шест Христових празника: Рођење, Богојављење, Сусрет Пресвете Богородице и Свете Јелисавете, Улазак у Јерусалим, Вазнесење, Преображење), затим четири Богородичина празника (Рођење, Увођење у храм - Ваведење, Благовести, Успење) и две иконе из историје Цркве: Педесетница и Воздвижење Часног крста. Када место дозвољава, овде се додају иконе других, мање значајних празника, и икона Распећа. Обично су ове иконе распоређене тако да следе ток литургијске године; понекад следе хронолошки ред догађаја чији се спомен врши.

Следећи ред је Деизис. Анђели и светитељи (апостоли, њихови наследници - епископи, монаси, мученици, итд...) придружују се, следећи добро утврђен редослед, средишњој теми: троделној икони са древне олтарске преграде, Деизису. У Русији се термин Деизис примењивао како у ужем смислу да означи  троделну икону, тако и шире, да означи цео ред, чак и скуп свих икона у целини. Карактери-стично је да је ова реч служила, током премонголског периода и касније, да означи читав иконостас. У Русији су дуго називали Деизис оно што су Грци називали темплон. Тако чак и у XVII веку, Велики Московски Сабор назива иконостас Деизис. Другим речима, овај термин није био схваћен толико у свом непосредном значењу, молитвеног заступништва светих пред Христом (што, наравно, није било искључено) колико у једном ширем и дубљем значењу: као Христово дело у целини, целокупан Божији домострој. Читава композиција иконостаса тумачи овај план. У Русији пут који су следили био је пут откривења и постепеног развоја основног и суштинског смисла централне Христове иконе, у сагласности са одвијањем Литургије - Христовог дела.

Сви ови редови иконостаса: Деизис, редови литургијских празника, пророка и праотаца, нису напокон ништа друго до развијање смисла најважније иконе, прве иконе древне олтарске преграде - иконе Христа, и још раније, крста. Ова икона је, као приказ Христовог Владичанства, заиста изванредно Божије дело. Чак и нижи ред, такозвани локални, о коме ћемо после говорити, није изузетак: ако не директно, а оно бар својим смислом, и он чини део ове целине.

У украшавању цркава Деизис је имао место на луку смештеном испред апсиде, изнад олтарске преграде. Да ли је он понављао Деизис представљен на самој прегради, или је пак био представљан на луку само кад га није било на олтарској прегради? Ми то не знамо. У сваком случају, чак и ако је био премештен са лука на иконостас, не можемо говорити о промени места: ово место остало је по свом смислу у суштини исто, и Деизис је само ушао у циклус представа које потпуније откривају његов смисао.

Цео овај ред дакле није ништа друго до један развијени Деизис. Он приказује исход Ваплоћења и Педесетнице, пуноту новозаветне Цркве, тј. Испуњење онога што три горња реда иконостаса показују. Главна тема овог реда је молитва Цркве за свет. Светитељи - епископи, монаси, мученици представљени на стубовима и пиластрима Цркве, јесу овде посредници за грешнике пред престолом Божијим. Ова молитва пред Судијом је круна свих врста светитељства (епископског, владарског, мученичког...), крајњи циљ сваког појединачног пута, означеног одећом и атрибутима својственим свакој од ових земаљских служби.

Нижи ред иконостаса назива се локални ред: са сваке стране царских двери постављена је по једна велика икона; то су обично икона Христа и, са његове десне стране (леве у односу на посматрача) икона Пресвете Богородице са Богомладенцем. Овај ред, истина је, трпи изузетке и икона Христа је понекад замењена иконом светитеља или празника којем је црква посвећена. Међутим, ове иконе које су на истом месту постојале већ у византијском темплону, биле су обавезне на руским иконостасима. Испред њих су изговаране свештеничке молитве пред улазак у олтар ради богослужења које су садржавале исповедање Христове иконе испред саме ове иконе и једну молитву Пресветој Богородици испред њене иконе (уводне молитве, судећи по њиховом контексту, јављају се после иконоломства). Ове иконе предмет су нарочито непосредног и присног поштовања: целивају се, пред њима се пале свеће итд...

Испод локалних икона, смештане су представе повезане са молитвама за упокојене.

На бочним вратима, северним и јужним, представљани су арханђели или пак свети ђакони, пошто су ђакони саслужитељи у евхаристијској тајни. На јужним вратима, арханђео је понекад замењиван иконом покајаног разбојника, чиме се наглашава схватање ових врата као уласка у небески рај чега је олтар икона („данас ћеш бити са Мном у рају” - Лк.23,43). Уколико остане места са стране врата, оно је попуњено другим иконама. Овај ред не само да нема правилност ни ритам других редова, већ је често и асиметричан. Иконе које га чине су веома разноврсне и зависе од локалних потреба и карактера саме цркве.

„Царске” или „свете” двери постоје од настанка олтарске преграде; оне су украшаване иконама од најстаријих времена. А. Грабар сматра да су постојале већ у V-VI веку. Обично су на њима представљане Благовести, а испод четири јеванђелиста. Ређе се на њима могу видети Св. Василије Велики и Св. Јован Златоусти како у рукама држе књиге јеванђеља или свитке са текстовима из њихових Литургија. Понекад се такође срећу царске двери са иконама бројних светитеља. Када је олтарска преграда ниска, Благовести су смештене на стубовима лучне апсиде. Премештена на царске двери, она није, као ни Деизис променила место јер је сам њен смисао непосредно везан за улазак у светилиште. Ова врата символично представљају улазак у Царство Божије, у небески рај. Благовештење је овде полазна тачка, почетак нашег спасења који отвара човеку улазак у ово Царство; Благовести приказују благу, добру вест коју су објавили јеванђелисти. Представама јеванђелиста на царским дверима и на пандантифима куполе заједничко је да су и овде и тамо весници Царства. Али пандантифи са својим иконама означавају и четири стране света, простор обасјан светлошћу јеванђеља, док се на царским дверима њихова проповед обраћа непосредно човеку који ту долази да би се сјединио са овим Царством. И управо се овде, на солеји, на граници која одваја светилиште од брода (лађе, наоса), обавља причешће верника. Због тога је изнад царских двери приказана Евхаристија. Она представља литургијску транспозицију Тајне Вечере: Сам Христос даје причешће апостолима, с једне стране пружа хлеб шесторици, с друге путир другој шесторици. Ова двострука представа изражава причешће под два (обавезна) вида. Икона причешћа апостола наглашава Христову службу као Првосвештеника и Приносиоца Жртве; та Његова служба овде је непосредно изражена Христовим свештеничким радњама.

Кратак преглед тема представљених на иконостасу показује да је иконостас далеко од тога да је мање или више случајно нагомилавање икона; он је плод вишевековног развоја окренутог ка прецизном циљу. Теме које пред нама развија испуњују тачно одређен задатак: оне откривају смисао границе између светилишта и лађе (брода, наоса), између привремености и вечности. Овај смисао је у њиховом сапрожимању, у њиховом јединству. То јединство изражено је разви-јањем Христове иконе.

Значење крста приказаног од почетка на прегради развија се у Христову икону, док је сам крст, као знамење славе, уздигнут на архитраву: он није толико крајњи степен понижења, колико откривење Славе и Божанске Силе јављане у личности Господа Исуса Христа чија икона постаје централна на архитраву. Када се Христова икона једном појавила, иконографија олтарске преграде није могла а да се не развија. „Христос никада није сам. Он је увек Глава Свог Тела. Ни у богословљу ни у православној побожности Христос никада није одвојен од Дјеве, Мајке Божије, ни од својих „пријатеља”, светитеља. Искупитељ и искупљени су неодвојиви”. Икона Христа, видели смо, се испрва развила у самом језгру иконостаса - Деизису. То је јединство Старог и Новог Завета у Христу, „испуњење радости”, последњег пророка, светог Јована Претече, „пријатеља Женика” (Јован 3,29); то је појављивање на земљи Христове Невесте - Цркве, оличене у Мајци Божијој.

Развој Христове иконе настављен је откривењем Божијег домостроја. Окренут према верницима, на једној равној површини коју лако можемо обухватити погледом са било које удаљености, иконостас развија путеве овог домостроја: историју човека створеног по слици Тројединог Бога и Божије путеве у историји. Ови путеви, које једна молитва из евхаристијског канона описује у главним цртама, налазе свој веран сликовни израз у иконостасу: „Ти и Твој Јединородни Син и Дух Твој Свети, Ти си нас превео из небитија у битије, и пале, Ти си нас поново подигао, и ниси престао све да чиниш док нас ниси узвео на небо и дао нам Твоје Царство будућег века.” На иконостасу, путеви Божијег откривења и остварења спасења иду одозго на доле, полазећи од иконе Пресвете Тројице, Предвечног Савета, извора живота света, и Божијег домостроја; старозаветне припреме, праслике и пророштва воде до реда Празника - остварења онога што је било припремано. Одатле путеви воде ка будућем доврхунењу Божијег Домостроја - реду Деизиса. Све ово усмерено је ка Личности Господа Исуса Христа, „Једнога од Свете Тројице”. Ред Деизис представља круну овог историјског развоја: он је слика Цркве у њеном есхатолошком аспекту. Читав живот Цркве овде је сажет у својој крајњој и постојаној намени: посредовању анђела и светих за сав свет. Централна Христова икона обједињује око себе не само најближи ред Деизиса; она је кључ читавог иконостаса. Све представљене личности сједињене су у једно јединствено тело. То је јединство Христа са Црквом: totus Christus, caput et corpus - све је Христос, глава и тело. Ово јединство, то је основна тема иконостаса, пренесена снажно и јасно путем Деизисног чина. Оно показује да је „крајњи циљ Божијег ваплоћења управо да Ваплоћени Логос има једно 'тело' које је Црква, ново човечанство, откупљено и поново рођено у својој Глави (Христу)“. Ако Литургија остварује и Христово Тело, Цркву, Иконостас то показује постављајући пред очи верника слику тог организма у који они улазе као удови: он показује тело Цркве конструисано у икони Свете Тројице, икони смештеној на врх иконостаса: то је многоструко јединство у икони тројединог Бога.

Одговарајући Божијем откривењу, пут успињања човечанства иде одоздо на горе: усвајањем апостолских проповеди (јеванђелисти на Царским дверима), слагањем Божије воље и људске воље (ово слагање представљају Благовести на Царским дверима), молитвом, и на крају, заједничарењем у Евхаристијској Тајни, човек остварује свој успон ка ономе што представља Деизис: јединство Цркве. Човек постаје једно тело са Христом (Ефес. 3,6). Због тога је овај ред постављен управо изнад места где се обавља причешће верника; један од главних аспеката иконостаса је овде наглашен - аспект Суда. Наиме, оно ново што је хришћанство донело, то је суд повезан са Евхаристијом: „Суд себи једем и пијем”. Ово је јасно наглашено у свим молитвама пре причешћа. Античка идеја границе између светилишта и лађе као места суда овде се изражава представом Христа у слави, тј. Христа Судије, окруженог посредницима, баш као што је представљено на иконама Страшног Суда. Једино пролазећи кроз овај Суд човек продире у оно што показује иконостас и у оно што одговара евхаристијској молитви за све који су сједињени Светом Тајном Тела и Крви Христове: праоце, свете Оце, пророке уснуле у вери... у Старом Завету; апостоле, мученике, исповеднике... у Новом; и коначно, све живе, убрајајући ту и верне који су присутни у Цркви. Деизисни чин није довршен, настављају га верни у Цркви; Црква, је наиме, Педесетница која се наставља и, силом Духа Светог, они су укључени у ово Тело чија је глава Христос присутан у Својој икони, и телесно у Светим Даровима.

Као и храм у целини, и иконостас је слика Цркве, али у другачијем виду. Ако је место обреда литургијски простор који обухвата сабрање верних, и символично читав космос, иконостас показује будућност, успон Цркве у времену и њен живот све до њеног крунисања Парусијом (Другим Доласком). Показујући узрастајуће остварење Цркве, од Адама до Страшног суда, иконостас открива смисао временског циклуса, смисао који време добија сједињењем са ванвременским чином које представља Евхаристија.

Евхаристија обједињује, „грли сва времена и све нараштаје (...). Она је „свођење на јединство” целокупне историје, обнављање спасоносног догађаја, којим смо спознали сва времена, пре нас и после нас”.

Иконостас показује прошлост и будућност у њиховом додиру са оним, чему је време по себи потчињено као средство циљу. Он тиме открива смисао историје до њеног крунисања, до остварења онога што се верује у времену, или, тачније онога што се ствара сарадњом (синергијом) Бога и човека. Другим речима, иконостас показује ову синергију: људе и догађаје који дају свој смисао историји и који је посвећују; он открива на тај начин свакоме своје место у том развоју, и смисао тренутка, који је за свакога, садашњост.

Управо у овоме, верујемо, почива суштински карактеристика иконостаса рачунајући и иконе у олтару. Као што смо видели, декорација је повезана са функцијама различитих делова цркве и са њиховим символичним смислом. Декорација олтара усмерена је ка Светој Тајни која се ту обавља. Ма каква била њена пунота, она међутим, никада не би могла заменити иконостас, јер је њена сврха другачија. Што се тиче иконостаса, његова сврха је да покаже смисао временског тока, смисао који му је поверен Светом Тајном. Он уједињује светилиште олтара и лађу, не комбинујући поједине теме са декорације и једног и другог, већ откривајући смисао једног и другог, и откривајући смисао њиховог јединства. (подвукао В.Д.)

У току Литургије показан је символично целокупан домострој нашег спасења. Иконостас, видели смо, открива Божије устројство у иконама. На тај начин, верни учествује у њој, како духом тако и погледом.

Путем Христове иконе, поглед верника је уздигнут ка извору живота: „Хришћани почињу посматрањем Личности Господа нашег Христа, ваплоћеног Сина Божијег, и преко завесе Његовог тела, они посматрају Тројединог Бога. Христова икона, води верног ка икони Свете Тројице и „пред његовим очима се отвара.... једно друго откривење, - небесна Литургија, вечна евхаристијска Жртва, која је почела у окриљу Свете Тројице од искони и која се наставља сада, увек и у векове векова”.

Говорећи о укидању или смањивању иконостаса, обично се позивамо на чињеницу да је старозаветна завеса поцепана и да је на тај начин, граница која је одвајала Светињу над светињама укинута. Међутим, у иконостасу не треба гледати зид који скрива светилиште. Размишљајући на овај начин обично не наслућујемо до које мере поједностављујемо питање: „Да ли је раздерана старозаветна завеса, наиме, нешто друго до само символ?” Значајно је да путем старозаветне завесе, тј. „Телом Христовим”, човек види како се пред њим отвара улазак у Царство Божије коме је олтар такође само символ. „Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо ...” (Јев. 9,24). Стварности Христовог Тела одговара стварност Царства Божијег њиме дарованог. Али ово царство је у вечности, тек треба да дође. Ма колико Црква, заједничарењем са прослављеним телом Христовим, већ учествује у вечности, у осмом дану стварања, то јест у васкрсењу и Царству будућег века (због тога је, у храму, лађа, сједињена са олтаром, названа, услед тог сједињавања, Царство Божије), она још увек живи у времену; граница у ствари још увек постоји. Међутим, Царством Божијим не може бити непосредно приказано и Сам Христос га открива у сликама-параболама. На иконостасу ово Царство је приказано преко личности његових носилаца и то управо на граници Светиње над светињама новозаветне Цркве.

Као што смо рекли, поређење које прави Свети Павле између храмовне завесе и Христовог тела омогућује да схватимо да је олтарска преграда, тачније архитрав био схватан као слика старозаветне завесе (према Светом Софронију, подсетимо се, космитис је истовремено слика распетог Христа и слика завесе). Затим, аналогија између значења и улоге старозаветне завесе примењује се на иконостас и наставља да живи у црквеној свести. Запазимо да се ова сличност не примењује на завесу са царских двери, већ на иконостас у целини. Тако богослужбене књиге Митрополита Петра Могиле називају иконостас „катапетасма” (завеса). Митрополит Филарет разуме иконостас на исти начин, он га назива „унутрашњи зид цркве који је заменио тајанствену завесу Соломоновог храма која се раздерала у тренутку Искупљења”. Док је на античкој прегради њена сличност са храмовном завесом била наговештена само символично, у ембрионалном облику, да тако кажемо, и само је назначавала смисао ове завесе, на иконостасу је та символична слика „поцепана”, иконостас непосредно открива смисао подеране завесе. У иконостасу видимо (есхатолошку) будућност у храму Христовог Тела путем кога се остварује јединство „небеских и земаљских”, Бога и човека. Ово крсно успињање Христовог тела и његов исход приказани су управо на граници неба (жртвеник) и земље (лађа), уједињујући у овој слици два дела цркве. Овако схваћен иконостас представља раздерану завесу која више не одваја већ спаја два света, обележавајући њихову границу. (подвукао В. Д.)

Иконе херувима и серафима који се увек смештени на различитим деловима иконостаса означавају подједнако сличност иконостаса са храмовном завесом, премда они не улазе (уз изузетак који смо навели) у његов иконографски циклус.

Тако је иконостас скрио служење Литургије; он је подједнако скрио и украшавање олтара. Управо због овога, видели смо, његови противници сматрају да „иконостас попут изговарања молитви тихим гласом искључује народ из учествовања у Тајној Вечери Господњој”.

Али, пре свега, мање или више свесно учествовање у Литургији, не зависи од места на коме се човек налази, нити од тога да ли види или не види шта се дешава у светилишту. Ово је очигледно. Можемо се налазити у олтару, гледати све, а ипак не учествовати у Литургији, и обрнуто. Али међу православнима, главни аргумент у прилог откривеног светилишта је управо жеља за физичком близином Свете Тајне, схватајући ту близину као могућност да видимо како се она испуњава на олтару.

С друге стране, не изгледа јасно како се схвата учествовање у Тајној Вечери Господњој, из које је народ искључен, иако у њој заједничари. То свакако није учествовање верника, „царског свештенства” у вршењу свештеничких служби. Не разликује ли се јасно „царско свештенство” од јерархијског свештенства, и није ли ова разлика потврђена целокупним Светим Предањем? Један римокатолички литургичар идеју о искључивању народа из Свете Тајне доводи до њеног логичког закључка: „Верници једино маштом треба да се сједине са евхаристијском Жртвом и да буду стрпљиви док се она не заврши” (очито аналогијом са једном врстом римокатоличке мисе). Треба рећи да се код савремених римокатоличких литургичара среће и сасвим другачија мисао о учешћу православних верника у Литургији,  а она је управо везана за иконостас. „Треба признати, каже један од њих, да иконостас и зид жртвеника, по природи спречавају активно учешће верника као што ми то схватамо. Како, дакле, онда објаснити чињеницу да Православни имају толико користи од службе, и као појединци и као заједница?” У римокатолицизму, где је откривени олтар норма, концепције на ову тему се понекад мењају ових последњих година. Тако читамо, у једном чланку о унутрашњем уређењу храмова: „Олтар Византинаца је готово невидљив, а њихова служба међутим дивно погодује учествовању народа... Што се тиче самог олтара много је важније да он побуђује поштовање неголи да буде савршено видљив (...) Много боље схватамо шта је то олтар када смо од детињства били навикнути да га се плашимо, да га дубоко поштујемо него када смо га под јаким светлом посматрали са свих страна”.

Заиста, шта видимо када се испуњује Света Тајна? Покрети свештенослужитеља само су њен спољашњи вид. Када су преграде биле ниске, поглед и пажња верних нису били  усмерени на покрете свештенослужитеља ни на Свете Дарове већ на фрескопис олтара. У том циљу је ова декорација и сачињена. Насупрот томе, да би пратили покрете свештенослужитеља требало је одвојити се од посматрања икона. Што се тиче Светих Дарова, они нису, у Православљу, предмет посматрања и Црква не познаје њихово ритуално приказивање. Код нас причешћивање Светим Даровима није дефинисано као „посматрајте, обожавајте” већ „узмите, једите...пијте...” Насупрот томе код римокатолика посматрање светковања Евхаристије и Светих Дарова довело је до логичког завршетка у обреду поклонења Светом Сакраменту.<< Оволико од Леонида Успенског.

Дакле, видели смо да учење Цркве о иконостасу уопште није тако вулгарно (тобож, преграда која омета поглед верника), каквим га неки замишљају. Напротив! Иконостас је чудесно откривење тајне Олтара као тајне обожења у Христу. Он је, по оцу Павле Флоренском, прозор у вечни свет, у Царство Небеско, које има најдубљи богословски смисао. Барокно осликан високи иконостас јесте „девијација” у односу на дух Светог Предања - дух византијске натчулности и целомудрености. Али, та „девијантност” огледа се у барокном начину сликања, а не у самом начелу високог иконостаса, који је сведочанство о Домостроју Божјем у најизворнијем смислу те речи. Против иконостаса су се, у XX  веку, борили руски обновљенци; низак и провидан иконостас имају данашњи унијати. Како је могуће да неки православни теолози по том питању стоји на позицији обновљенаца и унијата?

Ми то не знамо.

Знамо само да минимизирање иконостаса у неким епархијама СПЦ уопште није случајан неспоразум, него нешто много теже и опасније, нешто што указује да је заборављено Предање Цркве од Истока. Како је и колико је заборављено - остаје да се види, и да се о томе САБОРНО суди.

 

Извор: Владимир Димитријевић, Теологија или технологија? (Питања православног лаика  епископу Игњатију Мидићу), ЛИО, Горњи Милановац, 2009., стр. 316-339.

          Приређивач: "Борба за веру"

 


Због великог интересовања које је изазавао текст Проф. Владимира Димитријевића "Епископ Игњатије и питање иконостаса", наше уважене посетиоце упућујемо на још три текста истог аутoра, у којима се такође разматра питање иконостаса.

http://www.borbazaveru.info/content/view/1006/52/

http://www.borbazaveru.info/content/view/935/52/

          http://www.borbazaveru.info/content/view/870/52/

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 16 мај 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 96 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.