header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Св. Јован Златоусти: Зашто је установљено Свето Причешће Штампај Е-пошта
четвртак, 21 август 2008

         „Ради мира с братом твојим установљена је и сама ж р т в а (св.Причешће). Зато, ако се жртва приноси ради мира са ближњима, а ти не живиш у миру, у том случају ако и учествујеш у жртвеноприношењу оно је за тебе некорисно и безвредно. Зато најбоље почни из почетка: живи у миру ради чега је жртва принесена, и тада ћеш се користити њеним добрим плодовима". 

        Свештеницима на знање

 „Ово говорим вама... свештеницима. Неопходно је да знате, да са особитом пажњом делите Свете Дарове. Не мала казна очекује вас, ако причестите кога недостојног. Из ваших руку тражиће Господ крв његову. Без обзира ко то био: војвода, још неко виши, пачак и сам цар обучен у диадему, ако приступи недостојан, ускрати му Причешће; ти имаш већу власт него он. Зато вас Господ удостојио те части... У томе је ваше достојанство, ваша вредност, ваш венац... Ако питаш како могу знати ко је достојан, а ко није? Ја ти не говорим за непознате, већ за познате особе. Рећи ћу ти још нешто страшније: мање је зло причестити лудаке неголи причестити оне који се противе Христу, Његову крв не сматрају за светињу и Духа благодати наруше (Јевр. 10,29). Причешћивање у гресима горе је од причешћивања лудога. Јер лудак се не кажњава - зато што је луд, а ко се причешћује недостојно – предаје се вечним мукама. Због тога ускратити Дарове не само лудацима, већи свима за које знамо да су недостојни... Зато, служитељу светих тајни пази, да не расрдиш Владику (Христа), да не даш мач уместо хране. И ономе који из незнања приступи св. Причешћу, забрани му, - не бој се! Бога се бој, а не људи... Пре ћу дати душу своју неголи причестити недостојног крвљу Господњом; пре ћу пролити своју крв неголи причестити кога не смем (причестити) ".

Свето Причешће је намењено свима члановима Цркве али се само достојни смеју причестити

„Христос је подједнако свима (у Цркви) рекао: примте, једите... Христос је Своје тело предао свима... Он је хлеб преломио једнако за све људе.

Нека се не причешћује ко није из броја ученика Христових (ко није члан Цркве). Нико да неприма Дарове као Јуда, да не би претрпео удес Јудин.

Кад приступаш св. Причешћу не чини ништа што је недостојно благодарења, не понижавај ближњег, не презири гладног, не опијај се, не вређај цркву. Ти се причешћујеш да би захвалио на добрима која си примио, зато се одужи и са своје стране и не подвајај се од ближњега.

Треба постити и пре и после причешћа: пре - да би се достојно причестио, а после - да се не би показао недостојан примљених Светих Дарова.

После причешћа треба да будеш смиренији од свих, да будеш као анђели, а ти си постао гори од свих; окусио си крви Господње, а презиреш брата свога, - да ли си после тога достојан опроштења? Ако би га до причешћа и презирао, после причешћа си дужан признати га за брата... Бог ти је опростио све грехе и удостојио те причешћа, а ти ни после причешћа ниси човекољубив; зато не преостаје ништа друго до и тебе предати мучитељима (Мт. 18.34).

Сети се, шта су чинили апостоли после причешћа: нису ли молитвама и појањем благодарили; нису ли се предавали бдењу и проповедању? Зар ниси чуо да су и три хиљаде верника, удостоивши се причешћа, пребивали постојано у молитви и појању, а не у пијанству и другим срамним делима?

Ако је преједање смрт за жену (1. Тим. 5.6) тим пре је оно за мушкарца; ако је оно штетно уопште, онда је још штетније после причешћа. А ти, примивши Хлеб живота (св. Причешће), чиниш дела смртна, и не дрхтиш? Зар не знаш колико зла произилази од преједања? Непристојан смех, непристојне речи, пагубне шале и много другог, о чему не приличи ни говорити. Зато, да свега тога не би било, нека сваки чува у чистоти своју десницу, свој језик и своја уста, кроз која је прошао Христос, и приредивши своју (домаћу) трпезу, приљуби мисли своје духовној трпези, вечери Господњој... Т а к о  к о ј и недостојно једе свој Хлеб или пије Чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој (1.Кор. 11,27). Зашто? Зато што пролива крв, а не приноси жртву. Тако су учинили они који су проболи Господа не зато да би пили крв Његову; тако чине и сви који се недостојно причешћују... Као они који су распели Исуса, биће кажњени и сви који се недостојно причешћују. И тако, да нам св. Причешће не би било на осуду: нахранимо Христа, напојмо, оденимо – то је достојно свете Трпезе''.

Превео: Јеромонах Никодим (Ђураков)

Преузето из ''Гласника'' – Службеног листа Српске Православне Цркве, Јануар 1973.год

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( среда, 29 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.