header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Реаговање на отворено писмо Еп. бачком Иринеју
Реаговање на отворено писмо Еп. бачком Иринеју Штампај Е-пошта
петак, 16 октобар 2009

РЕАГОВАЊЕ НА ОТВОРЕНО ПИСМО ЕП. БАЧКОМ Г. ИРИНЕЈУ –

РОДИТЕЉА ДЕЦЕ ШТИЋЕНИКА ЦРНЕ РЕКЕ

 Како знам да се именовани епископ неће осврнути на писмо из горњег наслова, тако себи допуштам да „одговорим“ ја, али не у његово име, већ у име његових дела које је моје ја упознало.

 

Срце именованог епископа је хладно и недодирљиво за обичан, мали свет у коме он не види себе, свој начин веровања и неки (можда) свој интерес.

Да би сагрешење или грех, чему је подложан сваки човек (било да је атеиста, православац или припадник неке друге вероисповести), нашло разумевање у души именованог епископа, носилац тог сагрешења или греха, мора да буде епископов „штићеник“.

Ако се крај њега пронађете, а нисте себи обезбедили пропусницу „штићеник“, на сва ваша сагрешења и грехе овај епископ реагује као што би и санта леда реаговала на додир ваших босих ногу. Како те босе ноге не би загрејале хладноћу санте леда, тако ни ваше сагрешење не би омекшало срце именованог епископа.

Поред свих емотивних врлина које га красе, тако је (на жалост) украшен и маном недодирљиве хладноће.

Ако се он одлучи да у њему живи само тај хладан човек, духовник, родитељ све сагрешене деце, онда се одлучио да заборави да су га свете књиге училе да нечастиви непрекидно вреба човека, и да најтежа сагрешења спроводи кроз најслабије, најнеупућеније, и колико год му је ава Јустин својим духовним врлинама, својим сузама над посрнулим људима, показивао како се воли, прашта и моли, он се и даље држи за хладног човека у себи.

Када би он био само недодирљиво хладан, грешник који се крај њега нађе би још имао прилику да само са тим гресима, или сагрешењима, настави даље да тумара, и у том тумарању наиђе на нечију топлину из које би изашла и ватра љубави, и крв и зној, само да се једна залутала овца стаду врати. Али када он оштрицама хладног леда казни грех или сагрешење у залуталом бићу које није његов „штићеник“, онда у то биће сви анђели, светитељи, топлодушни духовници, улажу сву небеску ватру љубави, „крви и зноја“, само да се исечена залутала овца исцели, и каква-таква, врати стаду свом.

Бог све то гледа. Гледа и оног који сече, гледа и оне који видају ране, а гледа и онемоћалу овцу.

И ако сви они (секач, видар, рањеник) гледају ка Богу видеће поново чудо Божије. Јер да нема тих Божијих чуда која се изливају у додиру са секачем, видарем и рањеником, народ, притиснут свим проблемима, свим разочарењима, поверовао би на крају свог изиграног стања ка онима који су богови на земљи и поверовао да је моћ само у њиховим рукама.

Тад би народ заборавио на Бога и дрхтао пред земаљским боговима. И богови земаљски, када би видели да је дрхтавица довољно снажно загосподарила народним бићем, загосподарили би и они, како земљом и човеком на њој, тако и небом.

И док гледамо у та Божија чуда над нашим гресима, сагрешењима, не трошимо себе на оне који нам на земљи поверовали нису, који нас нису разумели и који нам нису пружили руку да се извучемо из живог блата у које смо ушли лукавством нечастивог и нашом слабошћу да се од сађења ђавољих тикви удаљимо, већ посветимо себе Богу и Његовим чудима, да би нам та чуда увек од Њега стизала, онда када крај нас нема човека.

Тим Божијим чудима можемо се надати докле год хришћански и људски будемо чували оно што нам је од предака остало, оно чиме су нас заветовали свети оци и анђелски живот монаха Саве. Да би ту милост Божију сачували морамо се научити и сами да праштамо и да не осуђујемо. Да не гурамо прсте своје знатижеље у животе других. Морамо себе преиспитати чије смо сагрешење јавно исмејали, осудили и као деца нечастивог, место деце Божије, плесали својим поругама испред нечијих сагрешења и то сагрешење користили као тему за смејање и даље препричавање у тренуцима наше гордости или нашег доколичарског живљења.

Ако нас је неко и повредио, исекао на комаде, гурнуо од вере у веру и вере у човека, немојмо своју немоћ лечити мржњом и осудом према починиоцу зла над нама, већ видајмо своје ране сузама које ће молити Бога да моћ и снага тог неразумног бића ослаби, занемоћа, да не би уништавао даље, више...тиме ћемо, а да и не будемо свесни тога, молити Бога да пружи милост ономе ко милостив према нама није био, и тако ће нам Бог пре поверовати да смо се од стада удаљили само зато што смо били наивни. Наивност деце своје, Бог, као и ми родитељи на земљи, најпре прашта, најпре престаје да се љути и најпре нам отвара врата да се кући вратимо.

Именовани епископ не види себе како га види народ, и тако не види да би народ од виђеног много избацио да више не гледа, и због тога му не можемо судити. Толико тога и ми о себи не видимо онако како други у нама виде.

Именовани епископ никада није био пастир у природи па да би имао искуство пастира, чије око тачно зна која је овца заслужила да пастирско жезло ка њој подигне, на леђа душе њене казном да се спусти, или да је само оштријим тоном упозори да тамо ићи не може, док се не сагне и не помилује њену наивну, или јогунасту главу, и тим нежним додиром руке охрабри овцу да је све то за њено добро. И како нема искуство пастира из природе, тако му то неискуство примимо са жељом да му мање судимо.

Именовани епископ је биран за пастира људи, са епископским жезлом у руци. То жезло је њему дало „власт“ над људима, а власт као свака сласт не зна чије све руке и са каквим мислима праве колач који пред властодршца износе.

У колачу који се пред епископа износи, као и пред све друге властодршце, има много саветничких руку и мисли које командују рукама, речима, причама, и тако епископ (или неки други властодржац) са поверењем колач прима, његовим укусом крепи своја чула и не зна, не осећа да је кроз те унете комаде у себе прогутао много отрова, много интрига, много пакости.

И тако опијен жезлом у руци, и опијен опојним колачем који пред њега износе они у које он верује, не види да су га извргли руглу, да су га отровном слашћу свог колача одвојили и од праведности жезла, и од Бога који му је дао прилику да се опроба са жезлом у руци, а одвојили и од народа због ког је он и добио жезло у руке.

Па ако се шумар бори да отровану лисицу спасе, па је тера да хода, хода и хода док отров из ње не изађе, тако онда и ми ако се хришћанима сматрамо, терајмо себе да се молимо, молимо и само молимо за све оне које у сагрешењу и гордости видимо, па био он човек или епископ, био он неко ко је повредио тамо неког, или неко ко је секао и по вама самим и тим сечењем није гледао да ли ће пресећи и пут вашој деци и да ли ће та оштрица бола, неко од ваше деце оставити у памети или бацити у неки аутистични лавиринт.

И ако сте слаби да опростите, ви онда помозите себи тако што ћете умом својим ставити маску „увређености“ на своје лице и под том маском сакрити душу која никада и никога не сме да мрзи, осуђује и да се свети, и никада оно што знате о оном који вас је повредио, уништио,  не користите као средство о ком ћете јавно причати и тако мислити да сте му задали последњи ударац. Тако само обмањујете себе, бол у себи даље сами продубљујете, а непријатељ ваш ће опет бити изнад вас, јер он је ударио у вас што је хтео, али је ударио први, а сва ваша каснија препричавања ружног о њему (оног са чим он није устао против вас, већ су то само детаљи које сте ви о њему открили или вам он сам поверио) су ваша слабост и ваш пораз пред оним који вас је напао.

Бог не тражи слабиће у нама, па тако и трачаре, издајице. Бог у нама тражи човека. Прави човек зна шта је за причу, шта није, шта он може да изнесе, а у чему треба у својој немоћи да клоне пред Богом и скупљен у молитви и мислима само на себе да чека милост од Бога.

Да ли се наши епископи између себе воле, или мрзе, или у ривалству око славе боре, то препустимо њима.

Сви су они истом школом школовани, да нису не би се епископима звали. Нека они сами из тог школства извуку речи мудрих које ће за своју одбрану користити и нека се јачина њиховог мудрог и њихове вере у Бога покаже као снага са којом ће се бранити и одбранити.

Недужно нападнутом епископу ми можемо помоћи само онда ако мирно следимо његов пут којим он себе води ка Богу, јер само послушни Богу бивају нападнути, без обзира да ли су епископи или су овце стада његовог.

И ко год се одлучио да иде одлуком цара Лазара да се преда царству Божанском, а не земаљском, тај мора да се припреми на оштре литице којим ће се пењати док се на врх не попне и док не чује глас Бога, као што га је и Аврам у својој преданој издржљивости на врху стене своје и Божије чуо.

И ако је наш епископ Артемије кренуо путем тих оштрих литица, зашто се онда за њега плашимо? Зашто мислимо да нечија оштра реч, написана или изговорена, нечија изрежирана неистина, може одвратити снагу његових ногу да се уз литицу и даље пење?

И ми сами, када смо подизали своју децу, сусретали смо се на том путу са разним превртљивим, опаким и лажним болестима, које су нападале наш труд да их у здрављу душе и тела подигнемо, па као родитељи нисмо пред тим болестима капитулирали, већ смо упорније и молитвеније са децом кретали даље.

И као родитељи никада се нисмо радовали болести туђе деце, у страху да та болест не стигне и наше дете, у страху да та патња родитеља оболелог детета не закуца и на наша родитељска врата, и увек смо најискренијим страхом говорили „Сачувај ме Боже од овога и помози тим несрећницима“. Зашто онда то исто не чинимо када пред собом видимо оболелог епископа, или неко друго биће које је Бог створио са истом љубављу као што је створио и нас?

Све већа буја река између нас и оних који су се дигли против нас, ископали канал којим су пустили танак млаз воде изума свог и сада када кубни метар те измишљене воде прети да се прелије и на њихову и на нашу страну, сада дижемо каменице ми на њих, они на нас.

Ни једна страна нема право да подигне ни један камен ка оној другој страни. Иако са истим сагрешењима нисмо са онима који стоје на другој страни те измишљене воде, имамо сагрешења са којима смо многе повредили и гурнули у неке друге воде. И као такви, докле год нечију сузу носимо на делима и речима својим, немамо право да гласно судимо никоме и ничијим делима.

Јер да нема потапајућих дела у нама који стојимо на страни супротно од оне са које су се они против нас подигли, њихово усправљање у дрскости према Богу и православљу не би се десило. Бог би их код првих капљица већ исушио. Како је из тих њихових првих капљица набујала река, не судимо њима због тога, већ питајмо себе што су они у томе успели. Што се и даље протеже зараза која нам напада литургију, што се појављују бестидне руке које скидају иконостасе, или их у новим храмовима и не постављају, што је све више уста, која масна од хране и нечасних мисли и дела, причест у себе примају?

Мој родитељски лик је на комаде био исечен оштрицом именованог епископа. Није се ни осврнуо да би видо где ће комади из тог лика пасти. Мирно је заспао још прву ту ноћ, не питајући се да ли могу да спавају деца исеченог родитеља. Већ следеће јутро је мирно започео свој дан. Бринуо о удобности у том дану. Хранио своје тело да неонемоћа. Брижно облачио себе и све похабано одбацивао да му не наруши пристојност, или не ускрати удобност. И у свим тим поновљеним радњама за себе и због себе, није се окренуо да види да ли неки комад исеченог бића даје импулс живота или је све у комадима умрло, без шансе да се бићу да прилика да се бар као бесловенса глиса регенерише и у словесног патуљка израсте. Док је стављао залогаје у своја уста није му мисао задржала прибор до уста, и није се у тој заустављеној радњи питао да ли су гладна уста деце исеченог родитеља. И када је закопчавао последње дугме своје удобности, није се питао да ли су обучена и обувена деца исеченог родитеља, да ли су можда израсли из оног што им је родитељ купио док је крај њих живео, да ли ће ко постала сирочад са мислима на дане када их је родитељ од сиромаштва чувао, са дрхтаво пруженом руком потонути у сиромаштво здравог одрастања. Није се питао да ли тај горки укус нечастивог сиромаштва, који је убијањем родитеља ушао у дечија уста, једно од деце, или обоје, одвести стрампутицом, да ли ће неко од деце гњев своје дечије душе лечити кроз неки порок, или стићи до Црне Реке, или наћи љубав оног који им је родитеља исекао у „Земљи живих“?

Хвала Богу, ништа од тога кроз црни понор није прошло. Ране су остале, али су остала и бића са љубављу према Богу и милостивом молитвом да рука са сечивом у њој измени свој однос према греху, сагрешењу, незнању и да пре умне казне, душом својом схвати да пред њега излазе само бића заведена нечастивим, или бића које су заведени нечастивим у недужности пред ноге његове бацили.

Ако су те дечије руке имале снагу да кадионицом љубави своје и према Богу и према правди Његовој, и према исеченом родитељу, могла да каде над комадима оног од кога су и они поникли, зашто онда и ми зрели и повређени не би могли да носимо у својим рукама ту кадионицу љубави и праштања?

Само том кадионицом можемо победити зло које комада или зле комаде који се пред нас баце.

И колико год смо вешти у писању и причању (како о нама суди један свештеник), победи се можемо надати ако не гледамо на обалу са које нам долазе каменице којима се каменује наше светосавље, само онда ако ми не видимо њих, већ видимо себе, своја дела и недела, своје кићанке са којима смо се окитили, и видимо само оно што се у хришћанском виду и гледа, а то је Бог, апостоли Његови и наши, то су свети оци и наши преци свети.

До сада нисмо много успели из разлога што смо гледали само на њих и њихова сагрешења. Сад се погледом вратимо себи, својим сагрешењима и својим делима на којима лежи нечија суза. Када то искрено видимо, ако ништа друго, страх за нас саме ће нас натерати да се Богу молимо за нас, за оне које волимо, па и за оне које не волимо, јер ћемо се само тад уплашити да нас због мржње наше Бог не доведе до тренутка где и нас други волети неће.

Црна Река се десила, па тако се оградио и простор „Земље живих“. Немојмо више о томе полемисати. Нека то буде опомена за све оне родитеље којима су деца прошла кроз прсте као и песак што пролази и тако до наркоманије стигла. Нека то буде опомена и родитељима чија деца још пут до раширених прстију нису пронашла. Нека то буде и опомена и оним родитељима који чврсто децу држе у рукама својим, јер ако су их сачували од наркоманије, не могу се због тог успеха успавати и пустити да деца пронађу неку другу даску кроз коју ће бушити да изађу, као и прасе што буши из обора да побегне. Нека туга једне црне реке и вапај из земље живих буде опомена и онима који треба родитељима да се зову. Није лако бити родитељ, никада, па тако ни данас. Свако време родитељског улагања је носило неко бреме, неког лудила, у мањем или већем облику, али је у том тренутку за те родитеље било најтеже. И колико год није лако бити родитељ, толико је лако искрено Бога молити да му да родитељску снагу, мудрост и издржљивост још оног тренутка када се семе његовог бића у живот зачне, и никада, никада, никада, докле год животом својим чујеш да те деца као родитеља ословљавају, не престати Бога молити за помоћ да својој деци, још у овом дану, будеш родитељ од користи, савета и бриге.

Да нисмо погрешили као родитељи и препустили погрешним друштвеним „вредностима“, и тако дозволили да закон улице и труле државе уђе у наше домове и да нисмо и сами постали део луде политике, мржње, бљутавог оговарања, отровне злобе, фарисејства и престижа, наша деца не би даску издубили и из дома на улици завршили, и тако онда не би била ни Црна Река, ни „Земља живих“.

Кривица је прво у нама родитељима што су се та два места болесних дечијих постеља под различите кровове подигла. Затим је тек кривица пропале државне политике. Па онда кривица успаваних глава и празних беседа наших црноризаша, који су (како еп. Григорије каже „поред свих врлина само људи“ (као да је „људ“ опис мајмунлука, а не људске врлине)), заборавили да је њихова одлука да ризу на себе носе и одлука да се добровољно врата луксуза, јавашлука и безверја, за њима затворе, и тако заборављени у свој завет, лош пример су били и деци и родитељима деце.

Никада не смемо престати да верујемо да и у највећем деспоту, и у најтежој оштрици којом рука сече делове наше, постоји горушичино зрно доброг човека, доброг духовно-заветованог човека, и да се за то горушичино зрно искено молимо док оно у стабло не израсте и том јачином из деспота истера све нељудско. Јер и тај деспот је пред Богом створено биће, а ако се молимо за деспота и деспотство из њега оде, онда смо и ми једну залуталу овцу Богу вратили.

Исечени родитељ да је презирао именованог епископа и његову оштрицу, разбацани комади његовог родитељског и хришћанског живота, разнели би и његову децу на све пољане смећем затрпане.  Али није. Није мрзео епископа. Не мрзи га ни данас. Носи горчину ка њему, али не ону због оштрице његове, већ ону људску, када вас разочара неко коме верујете, кога волите. А тај кажњени родитељ је веровао именованом епископу, веровао је свему ономе што му је поверио, из због кога је он (родитељ) још ревносније и оданије приступао свему што епископа може заштити. Када је истина избила пред родитеља, када је родитељ видео да нема разлике између епископа и оних на које се он у поверењу родитељу поверио, и када је недостатак разлике пао као маљ на живот родитеља без осврта да ли ће умрети као човек, или ће умети као верник, родитељ није мрзео.

Склонио се од његове оштрице, и када је о њему давао свој коментар није то чинио да би му се светио, или да би гледао како му се други свете, већ из добронамерне опомене људима да се оштрице пазе.

Много пута смо и сами пазили на најоштрији нож у нашем домаћинству, када смо га у руке узимали, и још више пазили ако га неко други поред нас узима.

Станимо са мржном и ривалством, па и тамо где ту мржњу и ривалство кријемо под чаршав свилено исписаних реченица.

Посветимо се себи, оном до нас, својој породици, својој светосавској вери...вратимо љубав међу нас, као што су је имали Срби на косовском боју, као што су је имали Срби у збегу пред османлијама, као што су је имали солунци у немој колони, као што су је имали хришћани окупљени око Господа и касније својих апостола...питајмо оног до нас шта га боли, шта му недостаје, шта га тера да неправедан буде...и кад чујемо одговор од њега, пружимо му помоћ на начин како би и сами нечију помоћ желели да смо се у немоћи нашли.

И можда је заиста отац Јустин посебном љубављу волео своје изабране јеромонахе, данас епископе, можда га бол због њих и нама према њиховим делима, омета у миру душе? Можда и он неким другим лелеком као и Св. Сава клечи пред Богом и моли Га и за своје јеромонахе и за народ који види грешке и грехе у њима, сада када су епископи.

Не вређајмо мир тог истрајног малог старца, дог духовног српског дива...молимо се за његове јеромонахе и помозимо им тако што ћемо светосавску литургију још ревносније чувати и за себе, и за наша поколења, и за њих док из слепила не изађу.

Ако из слепила и не изађу, бар смо сачували светосавље, без кога би и сами постали слепци и слепу децу рађали.

Родитељ

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.