header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Реаговање на Пролог
Реаговање на Пролог Штампај Е-пошта
петак, 23 октобар 2009

РЕАГОВАЊЕ НА ПРОЛОГ

-Писмо „Борби за веру“-

 Поштована редакцијо,

У Прологу Владике Николаја за 10. / 23.октобар, који сте објавили под насловом „Свети мученици Зографски пострадали од Латина“, видимо да Владика Николај каза:  “Када цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију...“

РЕАГОВАЊЕ НА ПРОЛОГ

-Писмо „Борби за веру“-

 Поштована редакцијо,

У Прологу Владике Николаја за 10. / 23.октобар, који сте објавили под насловом „Свети мученици Зографски пострадали од Латина“, видимо да Владика Николај каза:  “Када цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију...“

И још видимо да нас Свети Владика подсећа да ушавши на Св. Гору латинска (читај: папина) војска „почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година.“

На основу ових констатација Св. Владике Николаја намећу се питања:

1. Да ли неки одсрбљени епископи мисле да њихово слизивање с папом није злогласно? И да њихов екуменизам – јерес није злодело?

2.Треба ли почињена варварства и злогласја од стране папе и његових србомрзних следбеника наградити поданичким улизивањем том неспорном јеретику и србокрвнику? Треба ли од њега примати прстење и напрсне крстове?

Ја нисам „мудри теолог“, да бих могао да расправљам о питањима у која су се упустили у Равени  Игњатије и Иринеј Буловић, придржавајући се поданичког скута њиховог идола Јована Зизјуласа чију „мудрост“ и одступништво од светоотачког предања сведочи он сам (Јован Зизјулас главом и брадом). На екуменистичко-новотарском сајту верујем.орг, између осталог објављен је под насловом „Православље“ текст Јована Зизјуласа, који у закључку каже: „На крају, православље ће на пресудан начин морати да допринесе јединству Цркве. Његов глас у екуменском покрету биће од виталног значаја, ако јединство Цркве треба да обухвати димензију источне традиције. Да би се догодило обострано креативно спајање Истока и Запада, православље треба да се отвори за проблеме нашег времена и надиђе свој стерилни конзервативизам. Оно треба да прилагоди своју структуру својим еклисиолошким принципима и појача напоре, што, додуше, савремена православна теологија већ чини, да испита своје предање и „поново га прихвати“ у светлу данашњих проблема. To се може учинити само у блиској сарадњи са Црквама и теологијом Запада. Сваки будући допринос православља мораће да се односи на труд за јединство Цркве: наиме, само посредством уједињене Цркве хришћанство може имати значај за потребе и тежње човечанства.“

Не треба бити много мудар да би се схватила суштина ове лакрдије. А да се о лакрдији ради, сведочи чињеница да Зизјулас ни не зна да западна црква није црква, већ јерес. Јер да зна, не би западне јеретике називао „Црквом“ са великим Ц. Он би своју лудост могао да омудри ако би прочитао писмо професора Богословског факултета у Солуну др Димитрија Целенгидиса Свештеном Синоду Грчке Цркве, које је објављено на Вашем сајту.

А нашим „мудрацима“ Игњатију и Иринеју Буловићу, омудравања ради, препоручујем текст Владимира Димитријевића  објављеног на Вашем сајту под називом „Шта би рекли Новомученици српски?“ (поводом скупа на Кипру).

Део тог текста гласи:

„Видели смо како се слажу теолози Истока и Запада који све своде на „евхаристијско сабрање” којим преседава епископ (бискуп). Али, ако смо толико сродни, како је могуће да светац буде и Вукашин из Клепаца и да, код наше „западне браће”, то буде Алојзије Степинац? Дакле, без обзира на све домете „евхаристијске еклисиологије” (то, да „Евхаристија гради Цркву”, кажу и Анри де Либак и Јован Зизјулас), неке разлике постоје. За православног човека, оне нису „феноменолошке”, него „онтолошке” јер из догматике происходи и етика.

Зато ћу бацити још једну рукавицу у лице оних који мисле да не треба „таласати” него ћутати („У ћутању је сигурност”, вели неки Андрићев јунак.)

Стиропорци, јавите се! Нисте ваљда у мишјим рупама својих „неопатристичко - синтетичких” курикулума? Грицкате сир из фондића „Конрад Аденауер”, канда? Или из „Pro Oriente”? Зато се не јављате - бука смета вашем варењу... Пазите да се не загрцнете тим сиром. Знате ли  чија вам верска заједница плаћа те укусне сиреве? Она иста верска заједница која литургијски прославља „блаженог Алојзија”, и којој су припадали ревносни херцеговачки крижари, о чијим подвизима је, за време II светског рата, италијански генерал Александар Лузано писао Мусолинију:

>>„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!”<<  Тако генерал Лузано.

Мислим, кад већ грицкате свој апокалиптички екуменски сир, да ли сте се икада упитали шта ће вам, кад се видите тамо горе, рећи Вукашин Јасеновачки, из села Клепаца, које је близу Пребиловаца? Знам, ви ћете рећи да је било и србских злочина према другима. Јесте, господо! Али, ко је злочине чинио, био је изрод и антихришћанин. Није га Црква од Истока томе учила. А херцеговачки крижари су покатоличени Срби, који су припали заједници што је неговала Svetu Inkviziciju и имала Вартоломејску ноћ.

Грицкајте своје сиреве, господо стиропорци! Само, понекад, понекад погледајте: некако су крвави унутра.

Толико уочи још једног дијалога Православно - римокатоличке мешовите комисије за богословски дијалог, која треба да, у октобру 2009. године, на Кипру, расправља о папином примату у II  миленијуму.

(Баш сам одвратан: кварим људима дисање на оба плућна крила, православно и католичко! Таман су нашли сестринску Цркву! Таман су засновали своје дијалоге на „евхаристијској еклисиологији”! Таман су магистрирали у Риму! Таман су им долазили кардинали попут Каспера! Таман је угледни теолог, Бенедикт XVI, дошао на папски трон! Таман... А ја, дивљак из балканских гудура, вичем: “Пребиловци! Клепци! Дракулићи! Шарговац! Мотике! Глина! Госпић! Јадовно!” Подсећам их на речи Св. Николаја Жичког да су усташе за ревност у злу  „добро знану свима / похвале добили из пакла и Рима./../

Али, стварно, ја постављам једно дечје питање србским ученим делегатима у Равени и, у октобру 2009, на Кипру: „Шта ће вам, уважена господо, рећи учитељица из Пребиловаца, Стана Арнаутовић, са својим покланим ђацима? Шта она мисли о евхаристијској еклисиологији, примату и саборности? Или мислите да њена душа спава до Другог доласка, и да је будна само ЕПИ ТО АВТО, на литургијском сабрању.“

Када се као пијанци ухвате руку под руку Јован Зизјулас, Игњатије Мидић и Иринеј Буловић, иза њиховог пијаног заноса чујемо глас Апостола Павла „Говорећи да су мудри, полудеше“ (Рим. 1,22)

23. октобар 2009.

Д.Ж.

Последњи пут ажурирано ( петак, 11 фебруар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.