header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Речи српских духовника
Речи српских духовника Штампај Е-пошта
субота, 07 новембар 2009

Иштите царство Божије а све остало ће вам се додати

            „Геополитика се обратила православним духовницима са питањем шта српски народ данас и у будућности треба да чини како би унапредио Србију у духовном и сваком другом погледу. Доносимо одговоре архимандрита Дионисија (Пантелића) настојатеља манастира светог Деспота Стефана Лазаревића у Липовцу, протосинђела Јована (Јеленкова) настојатеља манастира светог Јована Крститеља у Сочаници и протосинђела Сергеја (Палачковић) настојатеља манастира Сопоћани.

Протосинђел Јован Јеленков настојатељ манастира светог Јована Крститеља у Сочаници:1

-У последње време, код озбиљно забринутих Срба за будућност нације којој припадају, све је присутнија констатација да смо дотакли дно. Рекао бих да стално дотичемо дно и ако не знамо до којих дубина оно досеже. Опште познато је да смо у свим видовима живота у пропадању, било да се то односи на етику, економију, политику, културу ...

Једном монаху није тешко разумети да је узрок свеукупног стања у окретању од Еванђељских принципа живљења, предатих од самог Бога, Исуса Христа Сина Божијег, Који је у телу дошао на земљу и показао како треба живети на земљи, да би на њој владао мир, и радост у служењу Богу као Творцу. Некада смо били за пример православног народа, данас смо на жалост, јединствени у хули, псовки на Бога и свега што је небеско, вечно, непропадљиво.

Чини ми се да је највећа криза у Србском Роду у основној ћелији друштва, то је породица. Најбоља потврда овога су свакодневни новински натписи породичних трагедија које се дешавају по целој земљи Србији. Много је разлога, али један је изопачена слика жене Српкиње. Још је Де Гол, велики француски војсковођа и државник, говорио: „Дајте ми праве мајке Францускиње и имаћете јаку Француску“. Српкиње су у тражењу „већих права“ све више занемаривале обавезе, а посебно ону која се односи на рађање деце. И ако је Бог обраћајући се првој жени, праматери Еви након пада, рекао да ће се жена спасавати рађањем, Српкиње су одбацујући тај пут довеле у стање да смо међу оним народима који имају највећи број абортуса, чина у коме мајка убија своје дете, да нам је пад наталитета угрозио опстанак нације. Не поричем да су мужеви изузети од одговорности за тако нешто, али ако знамо да су мајке у поратном периоду васпитавале децу у складу са препознатљивом флоскулом „ако сам се ја мучила не мора моје дете“, од такве деце су прављени бескичмењаци, неспособњаковићи за животну борбу, размажени „принчеви и принцезе“, што је све учинило да смо постали све раслабљенији као народ и довели уопште у питање свој опстанак.

Главна пажња, код Срба који креирају политичку националну изградњу, треба да се усмери на стварању услова за драстично повећавање наталитета и враћању провереном начину живљења у породици, заснованом на Светом Писму и црквеном животу. Жена мора схватити, да као слабији пол, послушност мужу, рађање, васпитање и брига о деци су основи за њену радост и животну срећу.

У реализацији нове еванђелизације Срба, нормално је да водећу улогу има Српска православна црква, предвођена својим епископима, монаштвом, свештенством, да са верујућим народом свако понаособ речју, а пре свега личним примером живота, по спасоносној православној хришћанској вери, доказују и указују да је оно гарант доброг живота на земљи и истинска нада за вечност...

У том правцу много би значило формирање православне телевизије и радиа, који би водили најбољи кадрови наше цркве са богатим садржајима који би гледаоце упознали са учењем цркве, која је српски народ сачувала да преброди сва његова историјска искушења. Дубоко сам уверен да ће враћање народа Богу, превасходно живљења по Божијим заповестима створити нову климу односа међу Србима у којој ће бити елиминисан главни узрок наших подела и пораза, а то је себичност. Само жртвовање себе вишим (еванђелским) вредностима живота отрезниће и освестити овај народ, да нам је припадност нацији коју нам је Бог одредио, захтева свенародни ангажман на свим пољима како би садашњу апатију и безнађе заменила вера и нада у боље сутра.

Мислим да се заваравају они који траже помоћ са стране, нарочито са запада, не схватајући да тиме уводе свој народ у положај под старатељем, признајући тако, да су неспособни изнаћи начина изласка из садашње ситуације ослањајући се на свој народ (тешко да ће нам ико помоћи са стране ако сами себи не помогнемо). Српском народу су потребне дубоко просвећене личности са стратегијом државничке мудрости и праведности, које имају способности, поверења и ослонац у сопствени народ да га плански и организовано покрену, и само тако освешћен народ може ући у промене које ће учинити позитиван заокрет са ове садашње странпутице и увести нас у боље дане.

Молимо се Богу да нам помогне до тога доћи, као што каже Господ Исус Христос без мене не можете ништа чинити.

 

Архимандрит Дионисије (Пантелић) настојатељ манастира светог Деспота Стефана Лазаревића у Липовцу:

 

У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. АМИН.

„Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварении Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако.“ (Мт. 11, 28 – 30).

Времена у којима живимо су тешка. Ниво духовности у нашем народу је опао, и отуда је тешко напредовати на путу спасења. Стари духовници су причали да је до балканских ратова било уобичајено сретати мирјане који су се молили са бројаницом у рукама. Данас се у погледу молитве примећује свеопшта расејаност, чак и код монаштва, а плод тога је духовна раслабљеност.

Свети апостол Павле каже: „Пазите добро како живите (...) користећи време јер су дани зли“ (Ефес. 5, 15-16). Користити, односно искупљивати време, значи благоразумно користити животну енергију, од Бога нам подарену на задобијању спасења.

Све богоугодне врлине воде спасењу , а круна свих врлина – смирење - најпре нас води ка небеском Јерусалиму.

Свети Оци су свима који су трагали за спасењем саветовали да смиравају своју гордост, јер без истинске скрушености не можемо се спасти. Познати руски светитељ Преподобни Серафим Саровски је говорио својим духовним чедима: „Смири се и хиљаде око тебе ће се спасти“. У истом духу, много векова раније, је проговорио и свети пророк Давид: „Смирих се и спасе ме Господ“ (Пс. 114, 6).

Георгије Мазаридис, професор богословије у Грчкој, је често понављао: „Тамо где нема смирења, све остало је фарисејство.“

Умножило се знање, што се огледа по технолошким достигнућима на сваком кораку. У једној старој богомољачкој песми лепо се каже:

 

„Све што виде очима,
Даде Господ људима,
Да би људи преко тога
Прославили Бога.
Aл’ на жалост, ево гле,
Људи Бога презреше,
Богови се граде сами,
Богаљи у тами.“

Сва несрећа је у томе што технолошки напредак није значио и духовни напредак, односно узрастање у врлинама.

Оно што је карактеристично за савременог човека, још пре стотинак година, је приметио Достојевски: „Дошли су дотле да су се свега накуповали више, али праве животне радости имају мање.“ Само смирен човек може истински бити срећан и спокојан. Савремени човек је обоготворио себе и све око себе и зато се све више осећа усамљеним и несрећним.

Какав мелем применити за болест савременог човека? Једини лек је поћи за Христом, јер је Он једини лекар душа и тела наших. „Нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти.“ (Д. ап. 4,12).

Господ је рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8,34).

Свако би требало добровољно да узме свој крст, требало би да га заволи и да призна да га је он достојан, ма колико он био тежак.

Узети крст значи великодушно подносити подсмех, ругања, прогоне, муке, којима ће греховни свет изобилно обасути послушника Христовог. Узети крст значи без роптања и јадиковања претрпети тешки и никоме са стране видљиви труд над собом, невидљиво мучење и мучеништво душе ради испуњења јеванђелских истина. То је и борба са духовима злобе, који ће разјарено устати на онога ко пожели да са себе збаци јарам греха и да се потчини Христу.

А то јесте крст: потребна је строга пажња према себи, непрестано себе смиравати, лишавати, обуздавати, чак осуђивати и каснити себе да бисмо сачували љубав према добру. Овим путем ишао је наш Господ Исус Христос на земљи и оставио нам пример и заповест о крстоношењу, ради љубави према добру. Следујући Њему, молећи од Њега помоћ, пођимо и ми Његовим божанственим стопама путем одрицања и љубави према ближњем, путем незлобивости, кротости и уздржања, и покорности вољи Божјој. Људски живот је непрестано самоисправљање, односно стајање на стражи срца. Такав човек носи истинити крст: То је крст пожртвовања.

„Крст је најкраћи пут ка небу. Сам Христос је прошао њиме.

Крст је потпуно поуздан пут, јер су њиме прошли сви свети.

Крст је најпоузданији пут, јер су крст и страдања – удео изабраних.

То су она тесна врата којима се улази у Царство Небеско“

(Отац Архимандрит Јован Крестјанкин).

„Ако желиш поправити свет, поправи прво себе.

Ако желиш поправити државу поправи прво себе.

Ако желиш поправити народ, поправи прво себе“ савет је нашег Светог Николаја Жичког.

Чувени блаженопочивши румунски духовик, старац Клеопа, је у једној беседи рекао: „Свети Оци веле да се зло које доноси сатана састоји у овом: у безумној похоти, нерасудном гневу и брзоплетом уображавању. Јеси ли видео које је зло од сатане и од свих његових слугу? Безумна похота, јер су пожелели да буду као Бог; нерасудни гнев, јер се без разборитости покрећу да било кога убију, да се свете, да чине зло било ком саздању Божјем, и брзоплето уображавање, јер уображавају да буду као Бог заборављајући да су од Бога створени.“

За неупућене у нашој вери ће (после свега реченог) бити нејасно како да поправе себе. За почетак ће бити довољно да оно што не желе себи не чине другоме.

Праштајући се од својих саговорника Свети Владика Николај је једном приликом рекао: „А сад браћо и сестре, сви будите здраво, И чините што је Богу право, По Србији нека радост буја, Нек се вечно ори: „Алилуја!“

 

 Протосинђел Сергеј (Палачковић) настојатеља манастира Сопоћани

-Када се о постављеном питању ради мора се имати у виду да оно у великој мери и у потпуности подсећа на питање које је упућено Господу од једног јеврејског законика, а које је описано у Светом Јеванђељу. Питање гласи: „Учитељу шта ми треба чинити да наследим живот вечни„? На том истом месту дат је и одговор на питање свих питања а у чији контекст треба да ставимо и питање шта ми Срби као народ данас и у бдућности треба да чинимо. Господ упућује поменутог законика на закон Божији односно на заповести Божије које њему нису непознате , говорећи му: „То чини и живећеш“.

Од претежног значаја је сазнање да је Господ исти јуче , данас и у векове и да речи упућене законику односе се на људе свих времена и племена, а нарочито на нас и на наш народ који има изузетно светлу прошлост, предање и путоказ шта нам ваља чинити и како треба живети. Размишљати о задатој теми није могуће а не сетити се описа српске земље и србског народа из пера Константина Философа у време св. Стефана деспота Лазаревића , али истовремено и немогуће не сетити се „ Небеске Литургије“ св. Владике Николаја Велимировића.

Из Константиновог описа видимо да су ондашњи Срби били „тако послушни да им није било равних у васељени. Телесном пак чистотом превазилазили су друге народе, а уз то су милостиви и дружељубиви. Живот у целој тој земљи је као Црква Божија, и људи не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомињу узалуд сваки час Име Божије“. Код њих се знало ко је старији, а ко млађи. Ко заповеда а ко слуша „где се чуло код њих да је злостављао ко оца свога или матер? Заиста нико и никако јер се код њих врши закон по Христу. Код њих је ваистину све изванредно, а и остало бива како Павле говори: „што је часно, што је поштено, што је истинито ... и може се наћи све оно што уздиже а особито љубав која је главна свакој врлини“. Константин философ говори и онима који подражавају анђелски живот, тј. о монасима који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом, Којим се они украшавају. Међу њима има много оних који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што га славе анђели непрестаним гласовима. Ови породише велике: Симеона и Саву, јер они не оставише села и домове, тј. мале ствари, него тако велику власт и богаство и вођење војске и висину престола и осталу величину власти, а узеше на раме своје крст и пођоше радујући се ономе који их води ка неком другом Царству, бољем од овдашњег. Но избројати њихове врлине, то је исто што избројати песак морски. А у то време и остали житељи јеванђелске речи делима извршавају.

Из Константиновог описа заиста све је достојно дивљења, хвале и похвала. Но Божанском мером мерено, не задуго, из небеске Литургије св. Владике Николаја видимо:

 

„Нису Срби кано што су били,
Господа се србска изметнула,
Православље љуто потискују,
Одрекли се србског имена,
Свеце своје љуто увредили,
Цркве дижу Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују,
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили
Не поштује млађи старијега,
Свештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недељу мари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе, и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Вјечност ми је кратка за плакање...

Имајући пред собом и светли и тамни пример наше стварности од нас самих зависи којем ћемо се царству приклонити, а од тога зависи какво ће нам бити и данас и у будуће и да ли ћемо сачувати Косово и унапредити земљу своју у духовном и сваком другом погледу, као и то да ли ћемо се удостојити Царства Небеског и Живота Вечнога са свима Светима или мука вечних и огња пакленога који је припремљен Сатани и његовим анђелима. Господ нас пушта као и некада изабарани јеврејски народ да ходимо по вољи срца својих, али нас и призива кроз речи св.Давида Псалмопевца:

„ О када би народ мој слушао мене,
И синови израиљеви ( Србинови), ходили путевима мојим,
Брзо би покорио непријатеље њихове,
И на противнике њихове дигао бих руку своју;
Који мрзе на Господa били би им покорни,
И добри дани њихови били би довијека;
Најбољом бих пшеницом хранио њих
И медом бих из камена ситио их.“

Но данашње време као и људи који живе у њему оптерећени су са новим модним изазовима који се косе са најелементарнијим појмовима пристојности и стида. Сав тај морални крах, посрнули карактер људи нескривена бестидност објављују се под именом културе, просвећености, лепоте, укуса, цивилизацијског напретка и уживања, незнајући у заблуди својој да је то широки пут који води у вечну пропаст.

Док апостол Павле нас учи да се Живот Вечни даје онима који истрајношћу у добрим делима траже славу, част и бесмртност. Без обзира на све невоље, муке и проблеме који нас људе као појединце и народ у целини сналазе, може да нас укрепи и охрабри сазнање да Господ дође у овај свет ради нас људи и ради нашег спасења и да позове грешнике а не праведнике на покајање. Од непроцењиве вредности је света вера православна коју нам оставише у наслеђе наши свети преци, а она садржи сва средства и силе који су потребни да би смо живели достојно имена хришћанског. Јер ако тражимо царство Божије и правду Његову, све друго што нам је потребно биће нам дометнуто. А како се тражи Царство Божије и Правда Божија учи нас богонадахнути апостол Петар говорећи: „Да уложимо сву своју ревност да би пројавили у вери врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав, јер кад се ово има и умножава то приводи познању Господа нашега Исуса Христа и изобилно дарује улазак у вечно Царство Његово.“

Из свега изложеног недопустиво је са становишта крајњег циља и смисла нашег живота ограничавати се на неке краткотрајне овоземаљске циљеве и проблеме, јер знамо да нам не вреди ако сав свет задобијемо, а души својој наудимо. Ово не значи да смемо бити лакомислени и равнодушни и лењиви у погледу свакодневних животних потреба и послова већ нам ваља уз Божију помоћ користити време свако на свом месту и Богом дароване таланте употребити на добро своје и добробит целога народа. Нека би Бог молитвама св. Предака наших умудрио нас да творимо заповести Његове, да би смо стекли изобиље плодова на земљи и удостојили се непролазног Царства Небескога у незалазној светлости и вечној радости Христовој.

Праштајући се од својих саговорника Свети Владика Николај је једном приликом рекао:

„А сад браћо и сестре, сви будите здраво,

И чините што је Богу право,

По Србији нека радост буја,

Нек се вечно ори: „Алилуја!“

Геополитика, бр. 27, 13. август 2008.

____________

1 Протосинђел Јован Јеленков је сада настојатељ манастира Височка Ржана код Пирота - прим. уредништва сајта.

Последњи пут ажурирано ( среда, 12 децембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 110 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.