header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Американизација Православља Штампај Е-пошта
субота, 07 новембар 2009

Владимир Димитријевић

АМЕРИКАНИЗАЦИЈА ПРАВОСЛАВЉА

            У тексту “Qui bono?“ већ сам говорио о циљевима неких реформатора. А они су, у најдубљем смислу те речи, секуларистички – Православна Црква се мора „припитомити“, мора постати „политички коректна“, да би хиперсекуларно царство антихриста могло коначно да тријумфује. Уосталом, покушаји „пацификације“ Православне Цркве не потичу однедавно. Ево како је то изгледало у доба руске царице Катарине Велике („Небеска заступница Петровог града / Блажена Ксенија Петроградска“, Земун 2005, стр. 58-61):

>>Завршавала се ера Јекатерине. Историчар и публициста, кнез Шчербатов, у свом познатом трактату "О паду морала у Русији", писао је о императорки: "Постоји ли код ње вера у Закон Божји? Ипак не, не постоји! Занесена неразумним штивима нових писаца, за хришћански закон (мада се претвара да је доста побожна) не мари уопште... И може се рећи да је, за време њеног царствовања и ова, неразрушива потпора врлинске савести, срушена."

Јекатеринин став према цркви изражен је у речима: "Поштовати веру, али јој никако не давати да утиче на државне послове." У писмима Волтеру, себе је називала "главом Грчке цркве у смислу власти; црква је дужна да јој се безусловно потчињава."

Своје благочестиво понашање по Типику, Јекатерина је практиковала из уверења да је то дуг монарха према вери свог народа. Ишла је пешице на ходочашће из Москве у Тројице-Сергијеву Лавру, путовала у Кијев, да се поклони печерским угодницима, постила и причешћивала се са целокупним дворским персоналом. Упоредо са тим, Јекатерина је уображавала како води херојску борбу са црквеним "реакционарима". Иза кулиса власти одлучено је да, у том историјском моменту, "око Господарево" не би смео да буде неки равнодушни чиновник, већ носилац најновије, антиклерикалне, просветитељске идеологије. Такав човек пронађен је у личности бившег директора Московског универзитета, Ивана Ивановича Мелисина, који је постављен на место главног тужиоца, десетог јуна 1765. године. Његов задатак је био да обуздава "религиозно мрачњаштво".

Мелисино је унео у Свети Синод своје знамените "параграфе". То је био предлог законских аката, који је Синод требало да преда своме делегату у Комисији 1767. године, ради изгласавања пројекта Новог Законика, који је одређивао основне правце политике просвећеног апсолутизма. Да би се добило на времену, Мелисино је представио свој пројекат, али уз напомену, да су чланови Синода дужни да му, у случају неслагања са неким од параграфа, изложе одговарајуће објашњење. Параграфи су формулисани у форми питања, али тенденциозно, и са јасном сугестијом пожељних одговора.

Ево тих параграфа, који говоре сами за себе:

1) Зар не би било упутно омогућити потпуну слободу вероисповедања странцима, које у Русију позива сама влада?

2)  Зар не би било упутно дозволити расколницима да имају своје свештенство и јавно врше богослужења?

3) Не би ли требало "у расуђивању Светог писма" ублажити и скратити постове?

4)  "Непросвећени народ" сматра Крмчију (Законоправило, прим. прев.) зборником обавезних правила. Међутим, у њој има много грешака, противречности, допуна. Можда би је требало исправити?

5) Очистити цркву од сујеверја и "привидних" чуда и празноверја, који се тичу моштију и икона. А ради ислеђивања тих случајева, саставити посебну комисију "од разних особа, незаслепљених предрасудама".

6)  У циљу ублажавања сујеверја, прекинути са обичајем ношења светих ликова по кућама.

7)  Понешто избацити из "дуготрајних црквених обреда", "ради избегавања паганске многоглагољивости", "укинути мноштво стихира, канона, тропара и сл., који су састављени у последња времена", "укинути многе, сувишне празничне дане; уместо вечерњих и свеноћних служби, служити кратка мољења са корисним поукама за народ."

8)  Прекинути издржавање монаха, који "јако много коштају", а од којих нема никакве користи и усмерити та средства у корист умешних свештеника и проповедника, из чијег састава треба узимати људе за архијерејске катедре. Монаштво није постојало у Древној Цркви.

9)  Епископи, по апостолским упутствима, треба "да имају сажиће са законитим женама".

10) Дозволити свештенству ношење "одежди које им више доликују".

11) Није ли разборито потпуно укинути обичај помињања усопших? Дотични обичај само представља повод више за разне врсте изнуђивања од стране свештенства.

12)  Треба ли ублажити строга правила о сродству, као препреку за склапање брака? Установити законске разлоге за развод "осим случаја прељубе"; слободу склапања бракова са иноверним; не забрањивати удовцима и удовицама четврти брак.

13)  Забранити причешћивање деце до десетогодишњег узраста.

У архиви Синода није остао ни један редак о било каквом званичном разматрању иницијативе главног тужиоца. Очигледно, чланови Синода су одложили званичну расправу целог пројекта онако, како би поступили у случају када би "судски чиновник за државне послове" изненада сишао с ума у току вршења својих дужности.

Ето, такав главни тужилац је био представник највише власти.

Ускоро (24.10.1768.), Мелисино је смењен.

На његово место постављен је бригадир П. П. Чебишев, који је, по оштрини свог слободоумља, чак и превазишао Мелисина. Он је био познат по томе, да се није стидео да отворено, у присуству гомиле народа, разговарајући са неким, истиче свој атеизам. "Ма, не постоји никакав Бог!", узвикивао је Чебишев. По сећањима архијереја, он је био толико злобан и груб, да је, када се чланови Синода нису слагали са неким његовим мишљењем, а нарочито када су потписивали одлуку, другачију од његовог става, чашћавао сваког потписника "ружним изразом" (наравно, "за себе", али тако да је могло да се чује).<<

Тако је било чак и у славним периодима царске Русије. А како је тек сада, у Америци, тој праслици антиутопије? У сјајној књизи „Плешући сам / Трагање за истинитом вером у доба лажних религија“ (преведена и код нас, у издању Епархије захумско-херцеговачке), обраћеник у Православну Цркву из протестантизма, син чувеног протестантског теолога, писац и режисер Фрeнк Шефер, каже (Црквени живот бр. 1/2001):

>>Пол Џонсон, чувени британски историчар, пише: "Почетком дведесетог столећа политика је почела да замењује религију... Политички зилоти су створили Њу Дилове, Велика Друштва и Државе са пуним социјалним осигурањем..."

Крајем двадесетог века једини стварни апсолут у европском и америчком животу постала је вера да нема никаквих етичких апсолута осим обавезе сваког грађанина да реализује своје "пуне потенцијале". Кад је на Западу прихваћена идеја да нема правила, нема ограничења нити природних закона, једина препрека на путу ка светлој будућности постале су назадне религијске идеје. Савремени пример таквог начина мишљења може се  наћи у хомосексуалном покрету где се "хомофобија"  схвата као "грех", а не хомосексуално понашање као такво. Секуларизована Америка је почела да верује да је стварност све оно што неко жели да стварност буде. Све се може мењати и о свему се може преговарати кроз политичку акцију да би се унапредио индивидуални човеков "избор". Чак се и биологија може уредити законом! Ако кажете да је нешто истина, и довољно пута поновите ту идеју, или донесете законе да бисте приморали људе да се понашају као да је то истина, тада можете и саму стварност прилагодити идеологији. Четвртасти клин се - довољно политички коректним ударцем тј. објашњењем - може насилно протурити кроз округли отвор. Биолошке, духовне и психолошке разлике између мушкарца и жене се могу оспорити судским пресудама. Тешко пуким чињеницама које стоје на путу политичке идеологије! Жене ће бити проглашене способним за ратне задатке у војсци, без обзира да ли су оне за то способне или не. Абортус ће бити проглашен за решење за нежељену трудноћу - без обзира на то шта нам биологија, генетика и фетусологија заиста говоре о људскости фетуса. Мужеви који су напустили своје жене и жене које су напустиле своје мужеве ради сопствене каријере или ради љубавника биће охрабривани у својим себичним прохтевима, без обзира на то шта здрави разум или научне студије кажу о штетним последицама таквога понашања по њихову децу. Абнормалним понашањем ће бити проглашен не хомосексуализам, већ "хомофобија"! Пренатална тестирања ће бити подстицана у исто време када се козметички мењају закони који треба да приморају заједницу да поставља приручна средства за помоћ хендикепираним особама. Проклета нека је стварност - пуном брзином напред! Ми ћемо доћи до нашег колача и ми ћемо гa појести! Штавише, ми ћемо се, упркос свему "добро осећати у погледу себе самих"!

+++

Модерни Американци су открили да и поред тога што стварност треба преуредити тако да им она одговара, неки људи и даље из необјашњивих разлога имају потребе за неком врстом религије. Зато је прећутно одлучено да људи треба да буду истовремено и секуларни и религиозни. Американци се веома труде да у себи имају осећања "добрих и богобојажљивих људи", чак и док чине рђаве ствари. Американци су, пре свега, научени да се "осећају добро" у вези са самима собом, без обзира на то шта раде, без обзира на то колико су противречно уредили своје животе да би о себи створили утисак врлине. На пример, постављање нарочите приступне рампе за хендикепирана лица у свакој болници у којој се истовремено агресивно спроводи пројекат "тражи-и-уништи" сваку "несавршену" бебу, кроз програм пренаталног тестирања чији је циљ идентификација свих потенцијално хендикепираних лица, има за циљ да се Американци "осећају добро у погледу себе самих". Стварности није допуштено да квари време у коме се добро осећамо! Дизниленд може да постоји заједно са обновом нацистичке еугенике, абортус са материнством, породице са разводом. Реч "избор" као таква постаје мантра. Шта је то што изабирате, уопште није важно.

Америка се развила у секуларизовану државу која је, упркос томе, високо "религијска" на нетрадиционалан, агресивно-материјалистички, егоцентрични начин. Глад и жеђ за "самопоштовањем", "снажењем", "продуктивношћу" и "срећом" заменили су жељу за светотајинском вером у људима који су данас готово неповратно раздвојени од сваког чврстог концепта стварности или вишег етичког поретка који није подложан преговорима.

Америка је данас земља у којој се Хришћанство схвата тек као још један артикал на потрошачком менију нарочитих понуда, а који неким индивидуама може помоћи да напредују и успеју у америчкој игри без граница - потрази за самоостварењем без ограничења и без осећања кривице или одговорности за крајње последице својих поступака.

Модерна Америка је земља у којој преко 90 процената људи говори за себе "да верују у Бога" а преко 66 процената људи тврди за себе да су прошли кроз искуство "поновног рођења". Али, ту је заиста мноштво доказа за чињеницу да су таква уверења потпуно индивидуална, субјективна и произвољна. Проценат развода, проценат злочина, проценат абортуса, опште прихватање пренаталнога тестирања ради откривања "дефектних" беба, распрострањеност ванбрачне деце, епидемије венеричних болести, разарање наших градова: све нам ово јасно показује да произвољна, несветотајинска религизоност нема никаквог утицаја на спољашњу стварност и понашање. Ми Американци можемо да кажемо да "верујемо у бога", али очигледно да је тај "бог" уствари наше сопствено уживање.

+++

Будући да је у Америци Хришћанство сведено на ниво секташке препирке, америчком културом доминира хедонистички, секуларно-револуционарни поглед на свет упркос свој тој површној и нежртвеној религиозности и сентименталном човекољубљу. Американци воле себе да представљају као у срцу "добре" и "великодушне" људе. Али, ако се узме у разматрање актуална стварност америчког живота, човек може да се запита који је прави смисао речи "добар" и "великодушан". Некада је реч "добар" била коришћена да би се њоме означио извесни стандард врлинског понашања, а не тек пуко осећање о самом себи.

Понекад се секуларно-револуционарни амерички поглед на свет прерушава у одећу "аутентичне", чак и "фундаменталистичке" религије, као што је то био случај код простестаната евангелиста у скорој прошлости и као што је то данас. Али, судећи по поступцима, истинска идеологија Америке - било оне која се сматра "поновно рођеном" или не - јесте класични просветитељско-романтичарски поглед на свет заснован на новој аристократији материјалистичкога успеха а не на апостолском ауторитету, на претераном поштовању себе и индивидуалном задовољењу а не на светости. Овај псевдо-религијски поглед на свет је загосподарио образовањем, хуманистичким наукама, традиционалним религијама, владом и политиком. Сматра се да ће разум и висока доза искуствене нетрадиционалне, приватне религиозности произвести "добро" у Америци, без примене вођства старог етичког поретка. Емерсон, првосвештеник америчког индивидуализма, изразио је ово осећање на следећи начин: "Ништа није свето, осим интегритета сопственог ума... највише откривење јесте да је Бог у свакоме човеку".                                 

+++

Семена модерне секуларне, над-државне и "велике" политичке власти, која стоји изнад етичких ограничења - тј. семена онога што се назива "тоталитарном државом" посејали су најпре француски, а потом амерички хуманисти који су веровали у то да моћ разума и наука треба да реше све проблеме човечанства. Протестанти су, напустивши древну светотајинску Литургију Цркве, апостолско прејемство и Свето Предање историјског Хришћанства, створили вакуум у области моралног вођства. Њихово нихилистичко недело заокружили су њихови секуларни ученици, вође француског, а потом и америчког Просветитељства и Романтизма. Кренувши од напуштања Светога Предања и предањског ауторитета у име "индивидуалне слободе", протестанти и њихови просветитељски следбеници су завршили обликујући свет у коме је, у одсуству црквеног ауторитета, апсолутна моћ припала експанзивној, незајажљивој, секуларној држави.

А будући да се жестоки и необуздани индивидуализам убрзо дегенерисао у хаос - развода, абортуса, криминала - људи су све више почели да се окрећу власти - порезима, социјалним програмима, благостању - да би одржали поредак и да би обезбедили решења за социјалне проблеме који су настали као последица слома старог етичког поретка. Као што смо видели, то значи да је створена потпуно атеистичка култура. Номинално служење Богу се увећавало - и даље се увећава! - у Новом свету. Али, "бог" који се у том свету поштује је бог у потпуности одређен једном (од њега) "вишом" стварношћу, то јест секуларним, материјалистичким, државопоклоничким "Америчким сном", политиком задовољства, самореализације и забаве, као и клањањем економском развоју, који се данас схватају као циљеви пo себи.

"Бог" има своје место у америчком друштву, али такав "бог" је сведен на само још једну у низу компонената славне нове целине -"Америчког сна", у којој протестанти и протестантизовани римокатолици и немало секуларизованих православаца могу да наставе да тврде да и даље носе одору "хришћанства", а да у исто време посвећују највећу могућу пажњу ономе што сматрају једином "правом ствари": а то је економски напредак и политичко-идеолошки крсташки рат за преобликовање рода људског у нову утопију која има за циљ да човечанство постане још "просперитетније".

И чини се да су се, укључивши се у овај себичан и секуларни пројекат, неки римокатолички бискупи (...) свештеници и теолози заразили утопијском, протестантско-просветитељском болешћу. И они, такође, уместо духовног, почињу да траже политичко (на пример, феминистичко), а не духовно решење за људске проблеме. Они, такође, почињу да позивају државу да прошири своје програме, бирократију и иницијативе да би се унапредила "правда", која се, пак, данас схвата готово у потпуности у политичко-економском или полном смислу. План и програм многих америчих римокатоличких бискупа се нимало не разликује од плана и програма државне америчке левичарске владе, уз нешто мало више тонова хришћанске етике као зачина. Извесни римокатолици и православци у Америци су, може рећи, већ сада неповратно исполитизовани. Они се труде да буду у тренду имитирајући протестанте и "либералне" теологе, попут оних који господаре Светским савезом цркава. Протестанти су, дакле, затровали извор са кога су пили воду, прихвативши "претпоставке и програм модерног секуларног света. И мада Библија и даље заузима почасно место у реторици протестантизма, она се сада тумачи у светлу модернога разума и културе... У протестаната постоји непрестани импулс за модернизацијом вере, за напуштањем оквира историјског исповедања вере, као и за прилагођавањем мишљења и праксе њихових цркава мишљењу и пракси секуларнога света":

У напуштању Светога Предања, религијска истина је - како код "конзервативних" тако и код "либералних" протестаната - постала индивидуализована. Уствари, одреднице "либерално" и "конзервативно" су у америчком контексту потпуно бесмислене. Не постоје никакви "конзервативни" протестанти баш као што нису постојали ни "конзервативни" бољшевици. Историја и данашње постојање протестантизма јесу непрекидна револуција против хришћанске прошлости. Ствари тако стоје без обзира на то што многи протестанти тврде да је Библија њихова крајња етичка основа. Будући да протестантски тумачи Библије више нису послушни Светом Предању, нити Цркви од које је Библија и дошла свету, нити уму многовековне Цркве (Православне), и будући да такво тумачење више није део свакодневне дисциплине Свете Литургије, молитве и побожности, испада да у Библији пише оно што било ко пожели да у њој пише. Отуда, једини глас у (секуларном) друштву који говори са ауторитетом јесте (секуларна) држава, јер се једино њени закони сматрају апсолутним и потпуно неподложним било каквим приватним "откривењима" (тј. тумачењима).

У Америци етичност све више постаје искључиво власништво државе. За многе Американце је постало много важније да ли је нешто "легално", "уставно" или, чак, само "научно могуће", него да ли је то, са становишта вере исправно или погрешно. Чини се да је, изнад свега, за већину америчке јавности, како оне секуларне, тако и оне "религијске", како оне са политичке левице, тако и оне са политичке деснице, најбитније од свега да ли држава доноси економски напредак, што левичари називају "правдом" а десничари "развојем", а обе стране сматрају "фундаментално исправном ствари".

Можда и против своје намере, али оснивачи Америке су нас, Американце, оставили у стању у коме политичка моћ постаје све апсолутнија и без такмаца. Религијска истина је релативизована и индивидуализована, и услед тога се стварна људска права - право на живот и слободно изражавање, на пример - све више редукују. Овај тренд је нарочито очит у милитантној нетолеранцији која се на америчким факултетима испољава према "политички некоректном" изражавању, као и у нетолеранцији према нежељеним или "дефектним" а још нерођеним Американцима, према сиромашним, црним, болесним и старим људима, као и према свима за које се прећутно сматра да стоје на путу економског самоостварења. Чини се да у америчком друштву има мало места за оне који би се могли назвати "последњима".

Пошто су вера и традиционалне јерархијске институције породице и Цркве данас у Америци потчињене држави, све сфере живота се све више политизују. Политика, нарочито у својој најпопуларнијој форми, а то је - економски, медицински и социјални инжењеринг, постају "једина права ствар". Од холова академија до декларација модернизованих америчких римокатоличких бискупа, чини се да се сви обраћају држави тражећи од ње "социјалну правду". Када данас говоримо о "моралу", ми најчешће у ствари говоримо о социјално-економском или политичком "моралу", данас општеприхваћеном реториком "људских права". Ми више не говоримо о греху, покајању нити о личној одговорности.

Вера није остала ван домашаја ове и овакве политизације. Вери је додељена улога да слабоумним људима даје мотивацију за грађанске врлине или да им обезбеђује приватну, психолошку добробит. У овом новом контексту, вера се више не бави питањима стварне истине, већ искључиво оним што чини да се њени следбеници "осећају добро" или оним што им помаже да живе продуктивно, то јест да живе материјално "успешан" и "срећан" живот.

Попут свега осталог, вера је данас постала само додатак у нашој тежњи ка секуларној, материјалној и психолошкој срећи коју данас гарантује држава као "право" њених грађана, а без које се њени грађани сматрају "жртвама". Американци конзумирају срећу као што конзумирају било који други производ. Сматра се да, попут психологије, модернизована вера треба да учини да се "осећамо добро". Нема ту више никаквог захтева за жртвом, а још мање за подвижничким и целоживотним хођењем уским путем ка Богу, којим православни Хришћани изабирају да следе Христа.

Америчка религија је, дакле, потпуно супротна историјском црквеном схватању спасења, како га описује грчки православни епископ Јаков: "Крајња нада за свакога Хришћанина јесте да постане једно са Христом, потпуно се уподобивши Лику Христовом... Истинска вера (православна) рађа се после година и година трагања, окушања и живљења Љубављу Божијом у свим животним ситуацијама".

Такозвано "искуство поновног рођења", тако карактеристично за фундаменталистички протестантизам, савршени је израз потрошачке религије нашег времена. То искуство не тражи од нас ништа више од тога до да се осећамо спасеним! У протестантским круговима, "спасење" се схвата као својеврсно инстант-самоизлечење које зависи искључиво од наше жеље, дакле као стање ума, а не као стварно, саможртвено и дуготрајно хођење ка Богу, које се остварује кроз светотајинску, црквену побожност. Таква "духовност" је, на тај начин, одсечена од спољашњег, опипљивог и стварног светотајинског живота Цркве и данас постоји искључиво у приватном свету човекових емоција. У клими приватног пијетизма, са једне, и исполитизованог "хришћанства", са друге стране, ишчезава древна духовна истина Цркве, која је обухватала унутарње и спољашње пројаве духовнога узрастања. Световни живот и религија су данас, чини се, неповратно раздвојене. Између осталог, то је последица тога што је данашњи свет напустио предањско сусретиште света и вере, тела и Духа - другим речима Евхаристију.<<

Тако сведочи Френк Шефер (иначе, искрени амерички родољуб). Његови увиди нам показују и судбину која чека Србију – да буде америчка духовна колонија, у којој ће противправославна тама бити гушћа него под Турцима. Јер, Турци су поштовали туђу религију, чак и држећи иноверце под чизмом (ислам своју метафизичку „супериорност“, од Мухамеда наовамо, доказује потчињавањем иноверних). Хришћани и Јевреји су, макар „непросветљени“ Кураном, ипак „људи Књиге“ (Старог и Новог Завета). А америчка антиутопија ради на разарању сваке вере (пре свега, хриишћанске) као делатне силе за преображај друштва.

Политиколошки говорећи, Православље може да постоји, али само „умивено“, „очешљано“, „напарфемисано“ (да не зудара на крв мученика, зној подвижника и сузе покајника). Оно треба да аплаудира секуларној држави у њеном подухвату стварања „царства Божијег на земљи“; оно се не сме супротстављати безбожним законима обоготворене моћи. Или, ако се, „по службеној дужности“, супротставља преко својих вођа, то треба да буде дискретно кашљуцање увиђавних старчића, а не пастирски позив за борбу против нових потурица, који ударају, како рече Филип Вишњић, на наше „цркве, закон и поштење“; нико не сме да каже (попут Светог Николаја Жичког, у „Небеској Литургији“) да су на власти у земљи Србији они од којих би се „марва застидјела / и вјетрови дивљи посрамили“. Док се, у негда православној, држави мењају закони, и одобравају Богу противна и по човека смртоносна „људска права“ на изопачености, ћути се, и „мудро“ се гледају „своја посла“: пишу се, на првом месту, „домаћи задаци“ из екуменизма и толеранције, али и осталих области Њу Ејџ идеологије. Народ тоне у невиђену беду, а појединци из Цркве се братиме са тајкунима – братоубицама, и њиховим послушницима, маскираним у „евроинтегралне“ политичаре. И, уз то, прогоне се, тајно или јавно, они који верују у реч Господњу и Свето Предање, и исповедају да Србија не сме да буде cloaca maxima, него предграђе Небеског Јерусалима.

Но, све би се ово могло тумачити и овако, и онако. Уосталом, за време Јосипа Броза, православни (?) и србски (?) теолози писали су, каткад, огледе на тему „Свети Сава и самоуправљање“. Ипак, језгро Цркве, њена Литургија и њен подвижнички дух, нису дотицани. Зато су непријатељи схватили: ако се хоће трајна победа, мора се обавити секуларизација (американизација) црквене утробе – а то је управо литургијски и аскетски живот.

„Протестантизам источног обреда“: тако Руси зову литургијско реформаторство. И ми смо код Шефера прочитали: дух протестантизма је дух непрестаног роварења по хришћанској прошлости, под изговором „обнове“, налажења „раних хришћанских коренова“. зато је данашња реформа тако опасна: она би да се из 21. века, слепа за историјско искуство, врати у 1. или 2. век, као да се Литургија коју је служио Св. Николај Жички светодуховски разликује од Литургије Св. Игњатија Богоносца. (Неки наши реформатори маштају чак о „златном добу“ кад је сваки епископ смишљао Литургију за своју епархију! То је сасвим у духу протестантског „мистичног анархизма“!)

У ком правцу реформаторство иде?

То се може видети опет у Америци. О процесу преобликовања православног богослужења  у Orthodox Church of America пише Павле Мајендорф. (Владика бањалучки Јефрем је први указао на Мајендорфов текст као доказ куда нас одступање од богослужбеног Предања води.)

Син свештеника и теолога Јована Мајендорфа, Павле (који је и сам био ђакон, па се оженио по други пут и скинуо мантију), држи катедру литургике на Академији Светог Владимира у Њујорку. Његов текст „Литургијски пут Православне Цркве у Америци у 20. веку“ даје нам основне правце разматрања онога што се назива „литургијском обновом“ (назив су смислили они који тај процес воде; прецизније појам је „литургијска реформа“ (преобликовање) – он, међутим, бива избегаван због извесних одречних конотација које су у њему садржане). Ево шта каже Мајендорф у уводу свог текста:

„Људи који дођу из Русије у Америку често бивају запањени приликом посете богослужењу при парохијама Православне Цркве – наследнице руске мисије, основане 1794. године на Аљасци, која се од обала Тихог океана ширила на југ до Сан Франциска и на исток, преко целог континента, до Њујорка. Посетиоци се чуде унутарњем декору наших храмова: столицама са наслонима за седење, разнобојним витражима, иконостасима у разним стиловима – од масивног руског барока, до скоро символичке преграде која не скрива ништа од очију присутних. На своје запепашћење, они обично чују евхаристијски канон који се чита наглас и гледају паству која се, скоро сва, причешћује сваке недеље. Њих запрепашћује релативна краткоћа Литургије, која, по правилу, траје сат-сат и по. Они чују антифонске псалме у целини и није им јасно зашто се неке јектеније испуштају, најчешће јектенија за оглашене.

Те разлике могу се делимично објаснити културним разликама. Православна Литургија увек зависи од локалних услова и историјских околности. Човек словенског порекла који посећује службу у грчкој или арапској парохији може се питати – припадају ли он и они истој вери. У томе је суштина наше литургијске традиције, где је искуство вере тако дубоко усвојено и тако у потпуности ваплоћено у култури. Свака култура има сопствену историју, сопствено искуство. Култура, које припадају једној и истој вери, без обзира на своје спољашње разлике, претпостављају служење суштаствено једне и исте Литургије.

Што се тиче православља у Америци, разлике у богослужењу не могу се објаснити пуким разликама у култури. Онај који посећује америчку парохију, постаје сведок не просто американизоване службе, мада се она служи на американизованом енглеском језику у згради чије су клупе неки пут буквално узете из протестантских храмова. Фактички, највећи део промена у служби је руског порекла. И то уопште не означава раскид са нашом прошлошћу, нити  капитулацију пред „страним“ утицајима.

Коренове тих промена треба тражити у Русији краја 19. и почетка 20. века. У 19. веку у Русији су спроведена историјска истраживања. Тај период је карактеристичан откривањем светоотачких извора православне вере. Откривајући академском и духовном свету списе грчких отаца, изучавајући историју источне цркве, научници су припремали, по речима оца Георгија Флоровског, ослобођење Руске Православне Цркве од вековног западног ропства.

У области историјске литургике тај период донео је много значајних радова. А. Дмитровски, М. Скабаланович, И. Мансветов, И. Карабинов, Н. Красносељцев, А. Петровски, М. Орлов и многи други истраживали су сложену еволуцију хришћанског богослужења. Као и на Западу, ови научници поставили су темељ за даљи процват литургијског богословља и на тај начин припремили даљи пут литургијске реформе.

У 19. веку у Русији сфера духовних истраживања била је у основи историјска и ограничавала се на научне кругове. Извесни напори били су предузети у области литургијских реформи. Ипак, важан изузетак у том периоду биле су новине које је увео недавно канонизовани Јован Кронштатски и руски превод Библије митрополита московског Филарета. Оба ова покушаја у то су време изазвала негативну реакцију. Руски црквени обичаји остали су, у суштини, непромењени од 17. века. После Никонових реформи и раскола који им је уследио, мало ко се усуђивао да подржи даље реформе“.

То што се Мајендорф позива на великане литургичке науке Русије краја 19. века и почетка 20. века само је реторички трик: руски литурголози нису били никакви реформатори, него су Цркву дозивали да се, у области богослужења, диви дубини Божје премудрости у сарадњи с облагодаћеном људском вољом: Скабалановичево „Тумачење Типика“ изванредан је пример онога што је владика Данило звао „ученошћу окађеном светињом“ (наравно, не само ово дело). Да и не говоримо да је неистинита тврдња Мајендорфа да су Свети Филарет Московски (жестоки борац против коришћења антихришћанског масоретског текста Старог Завета, а за предањску Септуагинту као основу руског превода Библије) и Св. Јован Кронштатски (свештени литург Цркве Божје и изразити „конзерватор“ Предања) имају икакве везе с експериментаторима из Orthodox Church of America (мада ни у њој нису сви „револуционарни“, наравно), који су своје реформе преузели од „левих“ обновљенаца из Лењиновог доба и „десних“ обновљенаца у окружењу митрополита Евлогија (Георгијевског) из Париза. Но, подробном анализом Мајендорфових тврдњи нећемо се бавити; битно је да нам он описује како изгледа АМЕРИКАНИЗОВАНО БОГОСЛУЖЕЊЕ, које нам сада, у Србској Цркви, неки намећу као „ранохришћанско“.

Било би нехришћански тврдити да сви литургијски реформатори у Цркви од Истока схватају до краја шта раде. (А урадили су, на несрећу, подоста, почев од уношења сумње у срца верујућих у  то да је Литургија дело Богочовеково, с којим не треба поступати као да је пука рукотворевина људска.) Највећи број њих мисли да је заиста реч о обнови Литургије и литургијског живота. Али, када се  зна шта Нови поредак тражи од Цркве („Или се уклони или се поклони“!) и како хоће да је стерилизује, ништа више није тако једнозначно, а поготово њихово „играње ватром“.

Ватром су се играли, ходећи путем протестантског повратка „раној Цркви“, и римокатолици после II ватиканског концила. Учинили су све да поједноставе мису и храмовна здања, да преведу, објасне, „релаксирају“ вернике. И сада је на Западу пустош равнодушности: реформе, спроведене „у име народа“, учиниле су да народ више не похађа богослужења, не крштава децу, не венчава се.

Људи који из искуства знају шта је секуларизам, попут Френка Шефера, забринути су секуларизацијом Православне Цркве, која иде путем протестаната и римокатолика. Међу њима је и православни свештеник Џон Ривз, који се, из Епископалне „цркве“, обратио у Православље (1977. године), када су епископалци решили да рукополажу жене. Он је припадник Orthodox Church of America, један од „оних других“, који се нису, попут Мајендорфа, одушевили „американизацијом“. У овом тексту о литургијским преводима и „политичкој коректности“ („Вечно подне“, Образ светачки, 2007, стр. 515-527), он нас упозорава на процесе које запажа у SCOBA (организацији која окупља представнике Помесних Православних Цркава у Америци):

>>Као англикански богослов, а затим ђакон и свештеник током седамдесетих година XX века, постепено сам дошао до уверења да је нарочито Епископална црква одбацила своје званично веровање у Ваплоћење Христово, упркос томе што је, по питању богословске усредсређености, Англиканска црква наводно црква Ваплоћења, као што се Римска црква сматра Црквом Распећа, а Источна Црквом Васкрсења.

Бискуп Пајк је већ током шездесетих порицао и Ваплоћење и Васкрсење и био кажњен само укором од стране Бискупског дома. Света Тројица је била само сувишни терет, а човек се, осветљен својом сопственом светлошћу, или психоделичним тозисом, одважио да сазна оно у шта његови стари нису успели да проникну. Усред те олује, магазин „Time" се наглас запитао: „Да ли је Бог мртав?" Средства помоћу којих је требало да се изразе истине хришћанске вере, онако како су их доживела и прокламовала разна протестантска и римокатоличка тела, прошла су кроз злокобне потресе у овим годинама које су претходиле мом ступању у богословију.

Овај потрес се неће ускоро завршити. У ствари, управо ме је моје преобраћање у Православље касних седамдесетих увело у сигурну луку Лађе спасења, и тако сам избегао буре модернизма, атомизма и јереси. Ваплоћење је код православних било признато и одбрањено. За разлику од моје парохије у Епископалној цркви, где ме је ректор убеђивао да веровање у девствено рођење није суштинско хришћанско учење, сада могу да служим у оној Цркви у којој се Маријина девственост не доводи у питање, не само пре и за време рођења, већ и после њега. Васкрсење, Вазнесење, чуда и Свето Писмо више не служе за презир и подсмех.

Оно што сам приметио у вези пропадања англиканизма, било је чудно инсистирање да се речи, које су некад биле општеприхваћени стандарди, како у грађанском говору, тако и у религиозним питањима, било да су из Светог Писма или из омиљеног Молитвеника, држе ван домашаја маса. Чињеница да је Исус био мушкарац јесте само једна „историјска незгода", обавестио је један од мојих професора ученике виших разреда. На крају крајева, то није ни важно. Женама је забрањен приступ у свештенство због предрасуда владајућих култура и, после свега, Откривење је само по себи културолошки детерминисано, итд. То је био аргумент који се вртео у круг, а ја нисам видео да се ишта у вези са Ваплоћењем може вртети у круг.

Због тога је Православље за мене заиста представљало мелем. Дубоко у себи сам знао, како је то рекао К. С. Луис, да је Христос био или варалица, или безумник, или Онај Који је рекао да јесте Бог. Током седамдесетих година, англиканизам у Америци више није био вољан да каже да је Он недвосмислено био, или шта је Он био ако је у ствари био, или да ли је Он уопште био Он.

Оно што сам сасвим јасно приметио била је једна необична игра речи која се спроводила у учионици, на проповедаоници и у богослужењу. Речи више нису коришћене онако како су се увек користиле да би изразиле стварност. Стално су измишљани неологизми и очекивало се да буду искоришћени као ознака новог правоверја, теолошког новоговора седамдесетих година у Епископалној цркви.

Логос је постао тело. Син Божији постао је Син Човечији, и свако уплитање у ову основну истину на било који начин - литургијски, библијски или теолошки - када је једном верска заједница исправно разлучила Реч Божије истине, са собом носи много опасности.

Сигурно је моје искуство у англиканизму учинило да будем помало сумњичав и помало циничан када чујем за покушаје да се измени језик Светог Писма или Литургије у Православној Цркви. Живео сам у време теолошког „прочишћавања" библијских и литургијских текстова, да и не помињем маргинализовање свештеника и световњака који су покушали да се томе успротиве. Тако је било код епископалаца. Због тога не могу да не будем скептичан када сад чујем да то исто захтевају неки православци.

Размотримо, дакле, језик, своју веру и њено изражавање, пошто сам убеђен да је уплитање у језик, његова злоупотреба и искривљавање довело до колапса англиканског богословског саморазумевања. Такође остајем при томе да ћемо, ако ову лекцију не научимо добро, бити осуђени да је поновимо у земљама енглеског говорног подручја.

 

Богослужбени језик

Верска заједница користи свој посебан речник, било да је та заједница хришћанска, јеврејска, шинтоистичка или муслиманска. То се догађа управо због тога што језик богослужења преноси оне праосновне елементе који не само што одређују заједницу, него и брину о преносу њеног идентитета и вредности с једног поколења на друго, из једног века у други. У случају хришћанства, такав језик је бринуо о преношењу наше вере из једне културе у другу, од једне расе до друге, и то од самог дана Педесетнице, када су у Јерусалиму сви чули Јеванђеље, свако на свом језику.

Православни хришћански преводиоци, како св. Кирило и Методије у 9. веку, тако и св. Никола у Јапану један миленијум касније, добро су познавали ово начело. Такав приступ превођењу захтевао је прецизност, сличну оној коју су пре њих имали преводиоци Септуагинте. У свим случајевима превод је био формални еквивалент оном језику са којег је превођен. Свака реч или израз, једном дефинисани, користили би се доследно кроз читав превод, да би на нови језик, грчки, бугарски или јапански пренели тачно оно што је било написано на изворном јеврејском, грчком или словенском. Никаква парафраза није допуштана, пошто је у питању била истина.

Улога говора у преношењу Јеванђеља је у тој мери била од суштинске важности да је св. Василије Велики имао обичај да напише да „ми не можемо бити као Бог уколико немамо познање о Њему, а без поука неће бити ни познања. Поука почиње исправном употребом говора, а слогови и речи представљају исправну употребу говора. Према томе, испитивање слогова није непотребан задатак. То што нека питања изгледају безначајна није разлог да се на њих не обазиремо... Ако човек с презиром одбаци основне елементе као безначајне ситнице, он никада неће пригрлити обиље мудрости... Ако је то тако, који је онда богословски израз толико безначајан да не би нарушио равнотежу, ако се не би употребио како треба?" (О Светоме Духу).

Свети Василије је у значајној мери писао о употреби предлога у разним славословљима [доксологијама] на различитим подручјима Цркве у његово време. У Цркви, која се још увек ослобађала утицаја аријанства које је погрешном употребом предлога (упор. Јован l, l) порицало божанску природу Сина Божијег, св. Василије је бранио божанску природу Светог Духа.

Граматика је била важна. Говор је био важан, и још увек је. Изгледа да су јереси кроз историју увек зависиле од погрешне употребе граматике: један предлог је погрешно употребљен у случају аријанства (упор. Јован 1, 1), додата је једна јота у речи „omoousion" (једносуштан) као што је био случај пре Првог Сабора; расправа о предлозима коју је написао св. Василије је увод у Други; о употреби речи „Christotokos" уместо „Theotokos" расправљало се на Трећем Сабору, као што се о речи „physis" наспрам речи „ousia" расправљало на Четвртом сабору.

Спорно питање речи „filioque" представља још један пример.

Не би требало да мислимо да је граматика важна само у исповедањима вере, у писању техничких докумената „богослова". И управо као што је св. Василије писао у вези с употребом литургијских формула, тако је и у црквеном богослужењу - у ствари, много више у црквеном богослужењу - ово од највеће важности. Lex orandi, 1ех credendi est. Ми се молимо ономе у шта верујемо, и да би се променио језик богослужења треба променити корпус веровања.

Померање са једне групе језика на другу је увек представљало тежак проблем, толико тежак да се већина религија, у ствари, са њим никад није ни изборила. У већини случајева, језик култа и народа, осим у хришћанству, остаје исти. Међутим, док језик култа и народа историјски тежи да остане исти, ни у једном случају се никад није могло показати да језик култа стоји у односу „један према један" са језиком те заједнице када заједница није на молитви. Према томе, језик култа се боље разуме од говорног језика, ако ни због чега другог, а оно због тога што је он по дефиницији један старији, утврђени облик идиома који се преноси с поколења на поколење. Нема бољих примера него што су библијски и модерни јеврејски језик, класични, литургијски грчки наспрам модерног, или курански арапски и разни арапски дијалекти који се данас говоре.

Ово је начело које су енглески (и немачки) протестантски реформатори разумели. Језик богослужења и Светог Писма, да цитирамо из 39 чланова Енглеске цркве, требало је да буде онај „који људи разумеју" (члан 24). Не помиње се да ли је то требало да буде онај који је у употреби, у моди, или нешто слично. У ствари, ни језик различитих Молитвеника на енглеском није одражавао енглески језик који је у општој употреби, нити је немачки језик Лутерове Библије био одраз немачког који се свакодневно говорио у немачким војводствима. У оба случаја, међутим, језик богослужења је био онај „који људи разумеју".

У оба случаја, језик се развио да би изразио култну истину. За енглеско говорно подручје, највиша тачка овог процеса било је издавање Ауторизоване верзије Светог Писма из 1611. г, такозвана Верзија краља Џејмса. Може се приметити да ни краљ Џејмс, који је, на крају крајева био Шкотланђанин, ни просечни становник Лондона, нису говорили енглеским ове, ауторизоване верзије и веома је спорно да ли је уопште ико говорио у маниру Ауторизоване верзије. Међутим, тај језик не само да су разумели Енглези и Шкотланђани, већ га још увек разумеју становници енглеског говорног подручја.

Нарушавање равнотеже на теразијама

Ја, дакле, кажем да становници енглеског говорног подручја још увек разумеју енглески краља Џејмса. У току неколико последњих деценија, међутим, појавила се маса „нових превода" са осавремењеном граматиком, речником и синтаксом. Један од разлога за то је, како су нам рекли, чињеница да ми заправо не разумемо енглески краља Џејмса. Истини за вољу, нико ме никад није ни питао да ли га разумем или не (ја га разумем; а што се тога тиче, разумеју га и моја деца).

Као прво, ако је св. Василије у праву, ако та питања граматике, питања говора, нису само пуке ситнице у потрази за Истином, онда терет доказа, сасвим исправно, пада на леђа оних који кажу да „застарели енглески" рецимо енглески Библије краља Џејмса треба да се замени језиком којим људи говоре, а не који „људи разумеју".

Није, међутим, стил језика је стварни проблем. Оно што је у наставку створило проблем, поготово после Другог светског рата, није била само пука застарелост енглеског, већ поновно превођење библијских текстова, уистину суптилно редефинисање библијских канона које је засновано на ставовима рационалистичке „библијске критике".

На пример, Национални савет цркава је 1952. увео Ревидирану стандардну верзију Старог и Новог Завета. Различита тумачења нису заснована само на „открићу многих рукописа, знатно старијих од оних на којима се заснивала Верзија краља Џејмса" (како стоји у предговору), увођеним повремено у у фуснотама, а понекад и убациваним у текст, него су чак и стандардна правила енглеске граматике измењена код употребе личних заменица.

Начело овог последњег је вероватно био тај што се и даље користила позната заменица „Thou", за божанство, док је задржана формална заменица једнине „you" код обраћања људима. Међутим, у новом преводу, нашем Господу и Богу и Спаситељу Исусу Христу се доследно обраћају са „you". Симон Петар се директно обраћа Господу: Ти си Христос, Син Бога живога. (Мат. 16,16). Пратећи граматичка правила Ревидиране стандардне верзије, шта би неко могао да помисли кад је у питању Христова божанска природа?

Објашњење да је позната реч сада изашла из употребе није изречено, што указује да то није ни схваћено и, у најбољем случају, одаје непознавање енглеског језика. Позната реч није била у уобичајеној употреби ни 1611: она је у прелазном периоду и повремено коришћена као замена у свакодневном говору као и, можда, књижевни Шекспиров говор. То значи да се овде заиста не ради о стилу. Међутим, шта мисле преводиоци? Сигурно је да они треба да образложе зашто су избацили божанско „Thou" и да одговарају због нарушавања граматичких правила.

Ако ово делује безначајно, на треба да заборавимо речи св. Василија: „Који је то богословски израз толико безначајан да не би нарушио равнотежу ако се не би употребио како треба?" Упоредимо једну другачију употребу верзије краља Џејмса наспрам Ревидиране стандардне верзије. У Посланици Римљанима 9, 5 налазимо: Чији су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима Бог благословени у векове. Амин. (верзија краља Џејмса)

С друге стране Ревидирана стандардна верзија даје следеће: „Њима припадају и патријарси, и од њиховог рода, по телу, потиче Христос. Бог Који је над свима нека буде благословен у векове. Амин".

У првом случају, постоји једна експлицитна тврдња о Христовој божанској природи; у оној другој не постоји веза тврдња да је Христос Бог какав је и Његов Отац. Ако се питање заменица јавља као безначајно и неубедљиво, употреба тачке и почетак нове реченице уместо апострофа, даје сасвим другачије значење тексту. Ако неприродна употреба заменица није циљала намерно да унизи божанску природу Христа, пример из Посланице Римљанима је очигледан. У овим случајевима, променом стила измењена је и догматика.

Човек мора да се запита, шта је заиста посреди? Шта се овде заиста дешава? Свакако да је проблем са приступом Националног савета цркава и текстом који је његов резултат био тај што он није био руковођен Духом Цркве, на начин на који ми православци схватамо Цркву. На пример, један јеврејски научник је помогао у превођењу Старог Завета у Ревидираној стандардној верзији. Зар треба онда да нас чуди што је 14. стих 7. главе Књиге пророка Исаије преведен са: „Гле, млада жена ће затруднети и родиће сина", што представља јеврејско, а не хришћанско схватање тог пасуса. Свети Оци су сигурно знали да по том питању постоји разлика између јеврејског и грчког текста, и они су с правом бранили употребу речи „parthenos" (на грчком „девственица") уместо речи almah (на јеврејском девојка), мада сам јеврејски на искључује девственост.

Требало би да измене као ове буду од великог значаја за православне хришћане, бар због тога што ми остајемо при тврдњи да поседујемо пуноту вере. Наравно, ни Свето Писмо краља Џејмса нису превели православни научници; и она сама има своје проблематичне делове. Међутим, верзија краља Џејмса је као своју основу користила такозване Textus Receptus, византијски текст, онај новозаветни канон Светог Писма који је прихватила Православна Црква. Најзад, јаз између англиканске мисли из раног 17. века и Православља тада сигурно није био тако дубок као што је данас.

Мада овај чланак није написан да би бранио верзију Светог Писма краља Џејмса, он треба да скрене пажњу на неки модернистички, екуменски приступ језику који, мада тврди да осавремењује језик (језик за који се, ipso facto, каже да се, због тога што се не користи, више и не разуме) ревносно „осавремењује" и богословље.

Слична паралела се може приметити и у мом личном искуству у Епископалној цркви током седамдесетих. Ревизија Молитвеника (1928) и рукоположење жена за свештенство, била су два спорна питања која су ишла руку под руку и збиља су била повезана. Поново је америчким англиканцима речено да они не разумеју енглески језик који је тако прекрасно употребљен у старом Молитвенику. Нешто од овог језика се датује уназад све до Кранмера у 16. веку, а нешто је додато тек 1928. године. Не сећам се да сам на клупи у храму икада срео епископалца који се жали да „не разуме" Молитвеник.

Многи епископалци су осетили да је у питању нешто више од пуког осавремењивања наводно архаичне верзије. То је у највећој мери показао Псалтир „неутралан по роду", додат 1979. Прописаном Молитвенику (1976). Псалтир „неутралан по роду", који је усвојен 1979, био је весник онога што ће доћи, не само у епископалној цркви, него и у екуменским круговима.

Оно што највише открива ову намеру је било осавремењивање месијанских псалама, као што је 1. псалам, Блажен је Човек (Муж), што је преведено са Срећни су они...

Према сведочењу Отаца, „Човек" о којем говори 1. псалам јесте Месија (в. чланак „феминистички Псалтир?" Хризостома Кастела у Политици молитве: Језик феминисткиња и богослужење; Ignatius Press). Грчка реч која је овде употребљена за реч „човек" у 1. псалму је „aner", реч која по пореклу никако није могла бити употребљена у грчком. Да је реч употребљена у свом генеричком значењу, тада би реч „anthropos" била прикладнија. Пропуст да се искористи приступ формалног еквивалента, удружен са политички мотивисаним непоштењем, довео је до још једног напада на Христову личност.

И римокатолици и Национални савет цркава су на сличан начин тумачили овај псалам. И римокатолички „Grail" Псалтир и верзија Националног савета цркава садрже чак и више примера, и то у псалмима 3, 7, 8, 13 (14), 15 (16), 17 (18), и 18 (19). Из незнања или намерно, псалми које је Црква по традицији схватала као месијанске били су измењени у име родног феминизма, а то су застрашујуће грешке. Оно што је на крају доведено у питање је мисија Исуса Христа, само учење о Христу.

Учење о Христу, да је Исус савршени Бог и савршени човек (anthropos) у личности једног човека, мушкарца, мужа (aner), не може бити осавремењено, угрожено или политизовано. Плашим се да нису само протестанти и римокатолици постали жртве политизације Јеванђеља у име нових превода. Многи од тих истих „трендова" који се односе на језик - тј. представљају напад на „архаични" језик - појављују се и у појединим јурисдикцијама Православне Цркве.

 

Лингвистички фашизам

Постоје покушаји да се литургијски текстови прикажу политички прихватљивим тако што ће се изоставити обележја рода као што су „човек", „људи" и „човечанство" (при чему је, у већини индоевропских језика, реч „човек" еквивалента речи „мушкарац"; нап. прир.) То се дешава упркос чињеници да је стандардна енглеска граматика увек доследно користила изразе „човек", „људи" и „човечанство" у генеричком смислу. У случајевима као што је „човек" (,,man) и „људи" („men") одсуство члана је нормалан знак генеричке употребе. Као и пре, и сада нам говоре да се ова употреба не разуме и да се мора изменити. Пошто нам је речено, ми се морамо послушно сложити са овим новим лингвистичким фашизмом или се суочити са овим специфичним бојкотом који је резервисан за људе који не иду у корак са последњим политичким правоверјем.

Најзад, фашизам није прејака реч када треба да се опише овај суптилни покушај богословског пресаздавања. Фашистички диктатор Бенито Мусолини је покушао да пропише употребу заменице „lei" у корист заменице „voi", пошто се ова прва схватала као женска и према томе политички неисправна у светлу Дучеовог сопственог схватања мушке природе.

Да ли је онда икакво чудо то што је америчким англиканцима сада одобрено да се моле Господу који нас теши као Мајка, а све је мање Отац? (упор. Виљем Оди, Шта ће се догодити Богу, Ignatius Press.) Зар нас изненађује што се и римокатолици и методисти обраћају Господу као Творцу-Искупитељу-Просветитељу, и што су неки лутеранци крштени овом истом савелианјским формулом? Да ли је икакво чудо што неке екуменске организације Господа „поново замишљају" (re-imagine) као богињу којој из груди тече млеко? Језик молитве, богослужења или Библије је суптилно прерађен у току неколико последњих деценија, библијски канон је измењен тако да одговара критичарима Библије, а нови пантеон се појављује на хоризонту.

Да би неко изменио језик молитве, он томе у најбољем случају мора прићи опрезно, разборито и побожно, да се не би изменио и корпус веровања. Чак и ако је почетна мотивација за осаврамењивањем језика настала због јасноће, оно што се на крају догодило је то да уопште није осавремењен језик, него је промењено богословље. То је утабало пут и јереси и неморалу. (О дубинском тумачењу родног феминизма, абортусу, и пратећем лезбијству, погледајте књигу Ungodly Rage; Ignatius Press.)

 

Недостаје нам имунитет

Многи од ових „трендова" који се односе на језик, то јест, напади на „архаични" језик, појављују се и у појединим јурисдикцијама Православне Цркве. Мада би било лепо да изјавимо да смо сигурно заклоњени иза зида Православља и да смо доказали да смо имуни на америчку преокупацију родном политиком, не можемо то да учинимо. Свакако да морамо да трпимо ступидне посланице на заглављима службених писама, које нас поздрављају као „сестре и браћу" (јер је политички „некоректно" да се каже „браћо и сестре"), или резолуције које се понекад односе на „жене и мушкарце", а неке црквене публикације падају у замку употребе речи „chairperson" (председавајући, без обзира ког је пола, прим. прев.) или чак „chair" (столица).

Наша екуменска удружења ипак су нас упознала са овим „новоговором". Она су га озаконила. Ми смо инфицирани, а инфекција узима свој данак.

Два одговарајућа примера показују да се вирус „политички коректног говора" шири и у литургици у америчком православљу. Један од њих је концепт Литургије св. Јована Златоустог из 1993. који је објавила комисија именована од стране SCOBA (the Standing Conference of canonical Orto-dox Bishops). Други je назван „Велика недеља и Васкрс" (Holy Week and Easter): објавио га је Nartrex Press а превео др Леонида Контос.

На неким местима промене су очите. У Литургији, на пример, постоји реченица: „за сједињење свих" (грч. enoseos ton panton) и преведена је као „for the unity of all"; међутим, у концепту SCOBA, код Контоса, она гласи „for the oneness of all" („за обједињење свих").

Свакако да се реч „људи" користи у енглеском у литургијској прозби за мир у свету, за постојаност светих Божијих Цркава, и за јединство свих људи. Ако би се изоставила реч „људи", остао би скривен предмет прозбе: на шта се она односи? Да ли је то „свет?" Да ли су то „свете Божије Цркве?" Да ли је то, можда, јединство људског рода о ком се говори? Наравно да ми не тражимо јединство Цркава са палим светом, или се бар надамо да је тако.

У сваком случају, јединства не може бити између оних који не деле исто смисаоно језгро, исту суштину. Човек се може исправно молити за сједињење свих људи (у Истини), као што се може молити и за јединство Божијих Цркава. Међутим, не може се молити за јединство света, цркава и још понечега. Мир у свету, постојаност у Црквама и јединство људи су оно за шта може да се моли; али је изостављање именице у енглеском у најбољем случају нејасно.

Узгред, може се додати да употреба речи „oneness" („обједињење") уместо „unity" („јединство") или „union" (сједињење) уместо „enoseos" једноставно указује на погрешно разумевање енглеског. И опет, без специфичне именице men на енглеском, израз „обједињење" свих може довести до нехотичног пантеизма). Сигурно би овај концепт православним хришћанима изгледао чудан. Па опет, без додавања „men" („људи") тешко је замислити шта би „обједињење" могло да значи.

Друга паралела између документа SCOBA и књиге „Велика недеља" („Holy Week") налази се у употреби облика речи „philanthropos". Овај израз би се исправно могао различито могао превести као „Онај Који воли људе" или „Човекољубац". У разним варијацијама, он се често појављује у возгласима, у отпустима, у химнама. Он описује ону врсту љубави коју Господ пројављује према човеку, однос који Бог има према човечанству, каквом се остала створена бића, укључујући и анђеле, не могу надати. И поред тога, за оба превода су изабрали да тај израз, било као именицу, било као придев, преведу просто као „Бог Који љуби". Скалпелом је одстрањено било какво позивање на онај посебни тип љубави коју Бог пројављује према човечанству.

И опет, у тексту SCOBA је убачено нешто што би критичари Библије могли назвати „исправљање текста од стране редактора". (Свакако да би критичари Библије могли додати да таква редакција текст чини мањкавим.) У свештеничкој молитви приликом литургијске Трисвете песме, каже се: „Ти си створио мушкарца и жену по Свом лику". Ту стоји фуснота која се односи на Постање, 1:27. Свакако, Постање 1; 27 каже: И створи Бог човека, по обличју својему створи гa, мушко и женско створи их.

Текст се позива на стварање људског рода у смислу постања, наравно. А Свето Писмо, које се заправо наводи у тексту молитве, измењено је да још једном оствари нечију идеју о политичкој коректности. Јеврејска библијска поезија је изгубљена за оне свештенике чије је познавање овог одељка површно, и може се спорити да ли овај одељак у оваквом тумачењу пружа доказе о двоструком стварању човека и жене. Зашто то уопште треба да се дода? Постање (1, 27) то не тврди; литургијски текст то не тврди; зашто се онда ово мора измишљати и на силу наметати вернима?

На крају, оба издања која се овде разматрају елиминисала су генеричку употребу речи „men" („di' imas tous anthropous", „ради нас људи") у оном члану Символа вере који говори о Ваплоћењу. Уместо „ради нас људи" Господ се ваплотио само „ради нас". (Ово је такође изостављено тексту ICET, The International Consultation for Common English Texts, екуменској верзији која је такође пуно утицала на англиканску ревизију.)

„Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и ваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек" је саборска формулација Символа вере. Ваплоћење није само ради „нас", него ради „нас људи". Овде сасвим смишљено постоји равнотежа у фразеологији, како у грчком, тако и у енглеском језику, између „ради нас људи" и „постао човек", и та равнотежа изостављањем нестаје. Оно што такође потенцијално нестаје јесте разумевање да ли је Ваплоћење ради читавог људског рода, или је ради неког неодређеног рода. Генеричко „људи" није изостављено због недостатка разумевања. И опет, сасвим субјективно тумачење Символа вере умањује нагласак на Христовом подвигу за наше спасење и спасење читавог човечанства. Ко треба да дефинише реч „нас?" Зар „људи" није именица, а „нас" је употребљено придевски? Коначно, ко било ком одбору даје право да избаци речи из Символа вере, макар то била „само једна реч?"

Пронађено је и једно даље „дотеривање" литургијског текста после Меgalynariona, опет у оба превода. „И сав људски род" дато је као „И сви ви људи". На овом месту у Литургији узноси се молитва за читав људски род, не само за Божије људе, али је и то прикривено.

 

Изнад родног феминизма

Коначно, постоји један још очигледнији покушај да се наши текстови на енглеском ускладе са „политички коректним" мишљењем. Он превазилази спорно питање политике о роду. У књизи „Велика недеља и Васкрс" (Holy Week and Easter), појављује се једна белешка на почетку „предговора преводиоца": „Текст садржи много референци о Јеврејима. Нама оне звуче као предрасуде. Кад год је могуће и кад год то контекст дозвољава, такви антисемитски елементи су били ублажени због осетљивости верника и због много просвећенијег става који данас преовлађује".

Преводилац „ублажава" антисемитске изразе као што су „безакони Јудејци", „пећина разбојничка" (синагога), „фарисеји" итд. Ти делови су подложни Његовом лингвистичком „обрезивању" и сакате смисао делова који су у питању. Наравно, само је енглески превод тако оштећен. Грчки остаје нетакнут и неокаљан крвљу обрезивања, и човек може само да се пита: „А зашто?"

Има нешто прилично патетично-арогантно у образложењу да такве изразе треба изоставити зато што живимо у много просвећенијем времену. Чијим то светлом ми процењујемо своју просвећеност? Ако ово представља антисемитизам, може ли се онда по сличним стандардима судити и нашем Господу, св. Павлу, св. Петру и св. Јовану, зато што су објавили шта су Јевреји урадили?

Размотримо и речи св. Стефана: Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Којега пророка не протераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, Kojегa сада ви издајници и убице сада постадосте, Ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте (д. ап. 7,51-53)?

Свакако, морамо се позабавити чињеницом да наш Господ својима дође, и cвоји Га не примише (Јн. 1,11).  То је била „синагога", типично јеврејска верска заједница, која је прекршила Закон, и на крст разапела Онога Који је тај исти Закон дао. То није предрасуда: то је проста чињеница. И још једном, ми не бисмо могли да посведочимо о Христовој спаситељској мисији уколико бисмо само и за тренутак помислили да би под небом могло да буде друго Име којим бисмо се ми могли спасти  (упор. Дела ап. 4,12).

 

Куда идемо?

Ја сам набројао само неколико паралела из мог искуства у Епископалној цркви у вези са питањем језика у литургијској и библијској употреби, плус преводилачко сакаћење библијског канона; поменуо сам употребу језика која води рачуна о родном феминизму и брисање наводно „антисемитских" појмова, чије сам покушаје открио двадесетак година касније и у појединим деловима Православне Цркве.

С једне стране, не бих био толико наиван да мислим да ће васцело Православље у свако доба ревносно бранити веру која је једном предата светима. Ја само мислим да ју је оно до сада увек одбранило, и на једном нивоу то је сасвим тачно. Ко год да су и где год да су, православни то увек чине, чак и када неки њихови великодостојаници одбаце и саму Лађу спасења.

С друге стране, било је и момената „прилагођавања", момената као што су иконоломство и сабор у Фиренци, али ти моменти су уздигли исповеднике, попут једног Дамаскина или Марка Ефеског, да би нас опет вратили на прави пут.

Знаци ових времена, међутим, нису добри. Када неко само узме у руке недавно издање The Ortodox Church, од (епископа) Калиста Вара, који сматра да се питање рукоположења жена у Православљу сада разматра као отворено питање, (макар код неких), онда је боље добро погледати сваку ситницу и реч нових литургијских превода које би неко могао да подметне и стави на наше усне, на наше животе, и, коначно, на наше душе и тела, а што може настати из било какве ревизије, из било какве промене у нашој вери.

Св. Василије нас подсећа да „испитивање слогова и речи није непотребан задатак. То што нека питања изгледају безначајна није разлог да се на њих не обазиремо". Ако се овај задатак не изврши и ако се не изврши како треба и ускоро, ми ћемо сигурно изгубити много, па чак и своје богопознање.

Да ли је онда ово што се понегде код православних збива „већ виђено?" Не бих то желео, али мислим да сам то све већ видео раније, и силно се плашим.<<

Из ове, озбиљне и одговорне, а рефлекторски снажне, расправе о језику у Цркви, види се један од путева ка американизацији Православља: од, тобож прецизнијих „превода“, ка новој, стерилној теологији „политичке коректности“.

Понављам: највећи број наших „реформатора“ не зна куда иде. Старији су умеренији, млађи – радикалнији. Старији ће, можда, чупати косе кад виде куда крећу млађи. Али, биће касно. Стјепан Трофимович Верховенски, доброћудни либерал, родио је Петра Стјепановича Верховенског, радикалног нихилисту (Достојевски о томе пише у „Злим дусима“). Стјепан је схватио шта је урадио, и шта ће бити. Није вредело – дух револуције је био пуштен из боце, црн и крвав, и коштао је Русију, онако како је Достојевски пророковао, сто милиона људских глава. Они који виде шта се дешава, и куда води пут реформе, поплочан најбољим намерама, у Цркви од Истока су сада углавном маргиналци, које реформисти називају „псеудозилотима“ и „вехабијама“.

Шта је тим маргиналцима остало?

Само да сведоче, и да певају Богу, кроз сузе:

„На рјеках вавилонских...“

„Ашче забуду тебје Јерусалиме, забвена буди десница моја...“

Тебе, Јерусалиме, Тебе, а не нешто друго, овдашње, пролазно.

Јер Небески Јерусалим је наша вечна Отаџбина, и њему идемо, преци и потомци, као Црква Јагњетова.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 08 новембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.