header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow НАЈЧИТАНИЈА ПИСМА arrow Веронаука еп. Игњатија Браничевског или пут који води у пропаст
Веронаука еп. Игњатија Браничевског или пут који води у пропаст Штампај Е-пошта
уторак, 10 новембар 2009
Image      Још пре неколико година у једном разговору са протојерејем Жарком Гавриловићем, усудих се да овом истинском - неустрашивом слузи Христовом кажем: „Оче Жарко, мислим да сте претерали са јавном критиком онога што у Српској Православној Цркви, као институцији, није у реду. Мислим да се Вашом јавном критиком наслађују само непријатељи наше Цркве“.

Смирени служитељ Божији не замери ми на повишеном тону, који је одисао жестином. Родитељски благо, милујући ме својим гласом, одговори ми: „Дете моје, да ли се опака болест лечи и сасеца у корену, када се појаве њени први симптоми, или се пусти да метастазира, па се онда приступи лечењу?“ Чувши одговор, погнух главу и заћутах. Иако ми сујета не дозвољаваше да се отресем мисли како отац Жарко греши што јавно критикује ствари које сматрах за унутарцрквене, порази ме снага истине која је прожимала његов одговор. Једном речју, био сам разоружан.

И сада се питам: шта би данас у нашој Цркви било, и како би било, да смо још пре десетак година имали макар неколико „Жарка Гавриловића“? Готово сви они који су били позвани да лече болест која је показивала своје прве симптоме, завлачили су главу у песак као нојеви. Говорили су: „Немојте ви да се у то мешате. Није то ваша ствар. Има ко о томе да брине. Немојте ви да осуђујете. Пазите ви на себе“. То исто огромна већина говори и данас, када је болест већ метастазирала, и када већ увелико разара мир и јединство у Српској Цркви. 

Не тако давно, седео сам у друштву многобројне браће и сестара. Неко је рекао како један духовних говори да одбрана чистоте Вере и богослужбеног поретка мора бити чвршћа и одлучнија – бескомпромисна. На то једна сестра у Христу, саблажњена речима овог духовника, рече: „Ма немојте, молим вас! Како ја да се супротставим свештеницима?  Па ја сам нико и ништа. Ја ћу их слушати у свему, а они ће сами одговарати за то што чине“. Сачеках да се бучни коментари стишају, па упитах ову сестру: „Драга сестро, када бисте Ви видели неког сумашедшег, који мацолом, крампом и пијуком удара у зидове вашег храма, покушавајући у безумности својој да га сруши, шта бисте Ви учинили?“ Она без премишљања одговори: „Ја бих у тренутку скочила и отела бих му његова оруђа којима руши мој храм!“ Тада јој рекох: „Е видите, драга сестро, Ви бисте покушали без премишљања да зуставите безумника који руши Ваш храм, и храм Ваше деце, и храм Ваших предака. А шта он руши? Руши грађевину начињену од цигала и бетона; грађевину која се може поправити и обновити. А у нашој Цркви, Цркви Светосавској, постоје они који не руше зидове храмовне (премда и таквих има), који се могу обновити и поправити. У нашој Цркви постоје они који руше и за вечност уништавају душе људске. И што је најгоре - душе детиње! Куда заводе, и куда одводе они својим змијским језиком, речима заводљивим, сладуњавим, лукавим, где одводе душе детиње? Одводе их са јединог спасоносног пута који води у вечни живот, на странпутице које све до једне воде у вечну пропаст. То су рушитељи живе Цркве, а не црквених грађевина. И Ви немо посматрате те рушитеље над рушитељима, те безумнике над безумницима, који попут јеврејских фарисеја сами не улазе у Царство Божије, а и другима који би хтели да уђу врата затварају! Господ је рекао: 'Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели' (Мт. 23,13). Ви нећете Веру своју да браните, јер 'нећете да их осуђујете', како кажете. Ја не знам да ли бисте Ви, сестро, били међу онима који би и самог Господа укорели за Његове  речи упућене јеврејским фарисејима, али знам сигурно да би оних који би то учинили било много, премного“.

Сестра је ћутала. Видело се да се у њој нешто ломи. Одједном рече: „И од таквих бих моју Цркву бранила!“

Колико данас имамо „оца Жарка“? Колико неустрашивих и бескомпромисних браниоца Вере свете, Вере Православне? Мало, али много више него што их је било у време оца Жарка! Отац Жарко је сада стар и тешко болестан  - на многаја љета оцу Жарку! – али, хвала Богу, Бог Цркву своју није оставио без истинских пастира и неће је оставити до свог Другог Славног Доласка.

Све што написах, написах подстакнут писањима оца Матеје Матејића. Колико је оних који су попут оца Матеје Матејића устали да са кровова народу српском реч Истине проповедају, ум просветљују и очи разума отварају, да прстом покажу у правцу онога и оних који руше Цркву Светосавску; који кваре Веру од Отаца нам наших чисту и неукаљану предану; Веру због које су они, Свети преци наши, на коцу и конопцу висили, да би је нама бистру као извор планински предали, како бисмо се спасавали и ми, и деца наша, и деца деце наше. Јер нема друге Вере под сводом небеским кроз коју се човек може спасати!

Али ми зебња обузима срце, и очи ми се пуне суза када помислим: и отац Жарко, и отац Матеја, и наши правоверни епископи и свештеници, и наши правоверни монаси - духовници, који свој глас против опустошитеља душа правоверног српског народа дижу, сви су они пили са извора Вере Праве, са извора бистрих и незагађених. Али, још ни једног од оних који покушавају да жеђ своју угасе на замућеним и загађеним изворима не видех да глас свој диже против кварења Вере и безакоња у богослужбеном поретку у Цркви Светосавској. Нема их, а да ли ће их бити само је Господу Свезнајућем знано. Јер свако има време дато му од Бога да покајањем душу своју очисти.

Ја се надам да ће бар неки читалац разумети мој бол. Ја сам родитељ. Ја имам дилему. Ја имам тегобу и муку. Они који би требали да  помогну мени, и мени сличнима, то не чине. Они који би требали да помогну мени, и мени сличнима, ћуте или говоре: „Борбе против појединих јереси трајале су по сто и више година“. Ја ћу викнути мој бол, па макар ме и осудили сви који читају, али мени ће савест бити мирна. Јер ја сам дужан да положим душу своју за породицу своју, за децу своју. И зато ја вичем: „Не, оци и браћо! Не, ви који говорите о времену од сто и више година! Не, ја се не слажем са вама! Ви успављујете савест правоверног српског народа! Ви благосиљате и одобравате разоритељима и уништитељима душа детењих да свој злочин - злочин над злочинима - спроведу до краја! Моје дете ме позива да му помогнем да одговори на питања из веронауке коју је написао Еп. Игњатије Мидић. У одговору на питање мора се, по књизи, одговорити да су Адам и Ева створени смртним и још много што-шта неправославно. Али ја ту видех, у том „Катихизису“ за четврти разред основне школе, нешто што ме покоси као муња.  Хтео бих да прокоментаришем најпре, али нећу. Ево слика па, драга браћо и сестре, закључке доносите сами (Еп. Игњатије Мидић, Православни катихизис за четврти разред основне школе):

 

Image

Image
 
Image

Ево и једне лекције из истог „Катихизиса“ (Еп. Игњатије Мидић, Православни катихизис за четврти разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд):

БОГ ЈЕ СТВОРИО СВЕТ СА ЦИЉЕМ ДА СВЕТ ПОСТАНЕ ЦРКВА

Црква је заједница слободе, љубави створене природе преко Богочовека Христа с Богом Оцем. Другим речима, Црква је Тајна Христова, односно Христос. Зато што је Христос, односно Тајна Христова, јединство створене природе преко човека с нествореном природом у личности Сина Божијег.

Бог је створио свет с циљем да свет постане Црква, Тајна Христова, заједница читаве створене природе са Сином Божијим преко човека Адама.

Христос је, међутим, једна посебна личност, док је Црква заједница многих личности с Христом. Како је онда могуће да су Христос и Црква исто?

Христос се поистовећује с Црквом, са заједницом многих личности, због тога што Христос као личност не постоји сам. Личност је биће које извире из заједнице с другом личношћу. То видимо када волимо једну личност. Тада не можемо да замислимо своје постојање без ње. Христос је и Син Божији зато што је у заједници с Богом Оцем. После рођења, као човек, Христос је ступио у заједницу и са многим људима, са свима који су крштени, не прекидајући заједницу с Богом Оцем. Зато се Христос и Црква поистовећују.

Бог је желео да човек у заједници са Сином Божијим постане као Бог, односно као Син Божији. Преко њега би сва створена природа остварила заједницу с Богом, постала бесмртна и живела вечно.

С тим циљем Бог је створио свет и на крају човека и благословио, или зажелео, да човек слободно, из љубави оствари заједницу са Сином Божијим, а преко човека и читава створена природа, односно да свет постане Црква.

 

Подсети се и одговори

С којим циљем је Бог створио природу и људе? Како изгледа заједница људи и природе коју је Бог замислио стварајући свет? Опиши је. Ко је одређен да се у име Свете Тројице сједини с човеком -Адамом? Ко би постао Син Божији при сједињењу с човеком, а ко би у тој ситуацији постао човек? Ко је Христос? Шта је Црква? Зашто се Христос и Црква поистовећују?

 

Научи

Природа света је створена ни из чега и зато је смртна.

Свет је створен као многа бића и врсте из једне јединствене природе. Зато су сва створена бића смртна.

На крају стварања Бог Отац, Син и Свети Дух створили су човека сличног себи. Човек је створен слободним да би постао биће заједнице.

Свет је као један велики човек, односно човек је свет у малом.

Бог је зажелео да буде у заједници слободе, љубави са светом преко човека у Христу, своме Сину, да би на тај начин човек, и свет у њему, живели вечно.

Бог је створио свет с циљем да овај постане Црква, односно Тајна Христова.

Када сам свом духовном оцу показао овај „Катихизис“, рекао сам:

„Па оче, ово није за децу“. Одговорио је: „Не да ово није за децу – ово није ни за кога!“

Због свега што сам рекао, ја нећу допустити да ми децу учи Еп. Игњатије Мидић, који је сам скренуо на странпутице, али и многе, премноге на исте заводи! Нећу допустити да ми децу учи Епископ који каже да је „хомосексуалност природна“. Колико је деце затровао овај Епископ својим неправославним учењима? Ко ће то поправити? Док нас успављују и говоре како је потребно да прође сто и више година па да се и неправославна учења Еп. Игњатија осуде саборски, дотле он и његова духовна чеда сваким даном трују и трују. Иако је тужен Сабору због својих неправославних учења, којима трује душе студената Богословског факултета у Београду, он је и даље предавач на истом, уместо да буде суспендован док се његово учење не испита. Иначе, због неправославних учења која се шире на том факултету, Еп. банатски Никанор не даје благослов за упис студената из своје епархије на тај факултет.

Многи перу руке и завлаче главе у песак као нојеви. Многи перу своју савест говорећи да нису криви, да су им „руке везане“ и да не могу ништа учинити. Али, глас, глас имате, оци и браћо! И вама је Бог дао глас, као што га је дао оцу Жарко, оцу Матеји и неким нашим духовницима - ревнитељима. Па зашто ћутите?! Не знате ли да се ћутањем издаје Бог?! Свачији ће живот проћи као трен, као трава пољска, која данас јесте а сутра се у огањ баца. Сви ћемо ми изаћи на Суд да добијемо свако по делима својим. Сви ви који помињете време од сто и више година, чекајући да одете са овог света, па да други дигну свој глас уместо вас, само ви чекајте! Ја нећу да чекам. Учинићу оно на шта имам право. Заштитићу своју породицу и све своје ближње који желе да чују и изврше реч Божију. Ако других добрих дела и немамо, да бар пред Господа и житеље Небеске Србије чисту Веру принесемо.

Драган Радосављевић

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 29 јун 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 155 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.