Како је то тужно... да чујемо речи кукавичког опортунизма (према духу Антихриста) изречене у одбрану цркве лукавствујућих. Обмањујући себе и друге, кажу да ће по цену договора са хришћанском савешћу, по цену сарадње са непријатељима Христовим, тобоже сачувати Цркву.

Али Црква Христова се не чува онда када се чувају цигле и камење, него када се дух вере сачува у људском телу, а не у цигли...

У овим временима, али несумњиво последњим по квалитету, нема другог... за Цркву пута, осим пута исповедништва. И последњи дани истинствујуће Цркве биће слични првим данима -, њен крај ће бити као почетак, тако и круг историје Цркве на земљи ће се затворити, где ће се оба краја на крају спојити у подобију. Тако је предсказало Божанско откривење одозго.

 Господ Исус Христос је основао Цркву на камену. На каквом? – Храброг исповедништва. На камену, пријатељу, на камену, а не на песку, или лепљивој глини кукавичког прилагођавања ратујућег богогоборства и покорног саглашавања са њим...