header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Побуна у манастиру Високи Дечани! Штампај Е-пошта
недеља, 24 август 2008

Побуна у манастиру Високи Дечани!

         Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

         24. август 2008. 11:10

Image
епископ Артемије
Поводом побуне која је избила у манастиру Високи Дечани против надлежног Епископа рашко-призренског др Артемија, доносимо Званичну Белешку, састављену од стране Епископа Артемија, о тим догађајима и њиховим узроцима, како би се, између осталог, допринело истинитом информисању јавности.

Побуна у манастиру Високи Дечани

Август 2008. године

ЗВАНИЧНА БЕЛЕШКА

Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег Викара са титулом:  Епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних Епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године).

Нажалост и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијем помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника, који је то непосредно после хиротоније, и показао (случај  манастира Гориоча, питање покретања Тужбе против четири европске државе - на Видовдан 2004. године, и даље, опонирање свих мојих подухвата у борби са неправдом, и у циљу заштите нашег народа и наших светиња. Позната чувена спрега са Грибоским из Вашингтона, тајно дописивање са њим и минирање наших напора. Нарочито од 15. децембра, када је отворено кренула борба и притисак за повлачење већ поднете Тужбе у Стразбуру. Та борба је детаљно описана у тадашњим актима, саопштењима и тд. Онда долази фамозни Меморандум, и позиција коју Теодосије задобија од стране неких Епископа, чланова Светог архијерејског синода и сабора, пре свега од Митр. Амфилохија и бившег ЗХ Атанасија. Захваљујући тој подршци, Владика Теодосије се отпадио, братију дечанску - није успео све - индоктринирао против Нас. Сејао је сплетке по другим манастирима наше Епархије, међу свештенством, па и међу народом. Користио је сваку прилику да покаже посебну „бригу“ за угрожене, за децу, за повратнике... Онако авесаломски. Дајући утисак и дојам да Владика Артемије не брине о народу, о цркви... Нарочито је устао против мојих сарадника. Посебно против о. Симеона. Из зависти. Тај свој анимозитет успео је да пренесе на још неке манастире, па и на неке Епископе, са којима је изузетно близак - Амфилохије, Атанасије, Григорије, Јоаникије...).

Такав опак рад траје већ четири године. Трпели смо и подносили схватајући нашу тешку ситуацију на Косову и Метохији. Заједно смо се виђали, служили, давали утисак да је све у најбољем реду. А није било. Даље се тако није могло. Двовлашће у Епархији рашко-призренској (противно св. Канонима) морало се прекинути. Црквено-канонски поредак повратити и утврдити.

Уследиле су наше (дубоко промишљене) одлуке. И онда је дошло до отворене побуне у Дечанима. То је, укратко, било овако:

21. август 2008. године, сагласно Уставу СПЦ Чл. 211. послао сам изасланство од три члана; Протосинђел Симеон (Виловски), г-н Миливој Марковић, благајник ЕУО и јеромонах Пимен (Дејановић), да однесу и уруче наше написане одлуке. Изасланство је онемогућено од стране Еп. Теодосија да изврши наш благослов. Дочекани су непријатељски уз увреде и понижења. Ни Наш телефонски разговор са Теодосијем није уродио плодом. Делегација се вратила необављена посла. Боље речено, изјурена из манастира.

22. август 2008. године. У 7,00 часова кренули смо са пратњом. Ја и о. Симеон у џипу УН полиције, и наша кола (субару) која је возио о. Варнава, а у њима су били г-н М. Марковић и о. Пимен. У Дечане смо стигли у 8,30. Братија на челу са Владиком Теодосијем нас сачека. Изашао сам из кола, поздравио се са Владиком Теодосијем. Братија прилази за благослов. И нешто цивила. Полазимо,  по обичају, у цркву. Они збијени око мене, и одмах почињу да певају: „Достојно...“. (раније су почињали тек по уласку у цркву). (То је изрежирано да ја не бих видео и чуо шта се догађа са о. Симеоном).  После целивања моштију светог Краља и светог Престола, обраћам се братији да сви идемо у трпезарију. Теодосије предлаже у салон (бивша трпезарија). Саглашавам се.

По изласку из цркве, примећујем да нема моје делегације, која је са нама допутовала. Питам: Шта је са њима? После краћег исчуђавања „за кога питам“, кажу (Језекиљ), да су они иза капије. Настаје мучна ситуација. Одбијам да идем у салон без мојих сарадника. И настаје прави вербални рат: убеђивање, натезање, вређање (шта ми нису поменули). „Они неће у овај манастир док смо ми овде“. То траје пола сата. Побуна отворена. Непослушност демонстрирана на најгрубљи начин. Они су непопустљиви. Најзад им уручујем коверте са одлукама. Бесно их отварају и наглас читају: Сава, па Теодосије. И одбијају да се повинују.

Улазим у кола у 9,15.  Крећемо назад. И онда сазнајем:

1. Наша кола (са двојицом делегата) спречена су од два (постављена) цивила да уђу у порту манастира.

2.           О. Симеон, чим је изашао из џипа, био је нападнут од двојице монаха (Језекиљ и Данило), а онда им се придружио још један (Исаија). Физички злостављан (задобио прелом кости у десном стопалу, и сада је у гипсу), извучен из порте и бачен (као врећа) пред капију, уз гневне речи: „Е нећеш ти у Дечане“ (Данило). Задобио је више телесних повреда, што је по повратку у Грачаницу, на прегледу у болници „Симонида“ доктор Перић и утврдио. 

ЗАКЉУЧАК.

Догађаји ова два дана најбоље показују оправданост Наше одлуке да сменимо управу манастира Дечана. Та Управа, по командној одговорности, сноси сву кривицу за ове немиле догађаје. Они су својим начином руковођења манастиром од мирних и скромних монаха, за четири године одметништва, начинили бунтовнике и разбојнике, који дрско отказују послушност своме Епископу и духовнику и који су спремни да слепо изврше и најбруталније насиље. Због тога 27-мо Апостолско правило директно погађа не само извршиоце насиља над о. Симеоном, него, пре свега, Епископа Теодосија, као игумана, и његовог заменика протосинђела Саву Јањића, који су све ово организовали и стратешки осмислили. А 27-мо Ап. Пр. гласи:

„Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, или ђакон, који бије вијерне када сагријеше, или невјерне када злобе, и кроз то хоће да застраши; јер нас томе није никако Господ научио, на против, кад су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали, није повраћао псовком, кад је трпио, није пријетио“ (I Петр. 2, 22).

Никодим Милаш, Прав. , књ. I, стр. 84.

(Види тумачење тог Правила од стране св. Никодима Светогорца, Пидалион, Атина 1976, стр. 26-27. Упореди и 9-о Правило 9-ог Помесног или Прво-другог Сабора Цариградског из 861. године, са тумачењем Н. Милаша, Књ. II, стр. 283-284.).

22. август 2008.     

Епископ АРТЕМИЈЕ

Последњи пут ажурирано ( недеља, 24 август 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 128 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.