header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: "Да Винчијев код" и антихришћанство за масе Штампај Е-пошта
уторак, 24 новембар 2009
               Рат против Христа

Гле, Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против Кога ће се говорити” (Лк. 2, 34), рекао је Свети Симеон Богопримац Мајци Божјој и Јосифу Обручнику када је на рукама држао Богомладенца Христа. Мали Исус је у Јерусалимски храм донет пред лице Оца Небеског, из Чијих је недара, не одвојивши Се, сишао међу нас људе да нас спасе. И заиста: ни протов кога се није тако и толико говорило као против Исуса Христа. Ни Буду, ни Конфучија, ни Заратустру, ни Мухамеда нико није толико оспорио – а Њега, Сина Божијег, оспоравају и против Њега се боре од доба цара Ирода до дана данашњег. Боре се лажју и боре се насиљем: сатана би хтео да увери човечанство како Он није Спаситељ, и да свог слугу, антихриста, устоличи у срцима и умовима људи уместо Богочовека.

          И данас је тако. О Христу Исусу, Сину Оца Небеског и Марије Дјеве, говоре као о једном од великих „окултних посвећеника”, гуруу из Индије, оснивачу династије Меровинга, посетиоцу који је на планету дошао у НЛО–у, тврде да није постојао на начин на који је постојао, да није говорио оно што је говорио, да није распет на Крсту (то кажу јеховисти, који за себе веле да су „хришћани”), и, што је најважније – да није васкрсао. Јер, сатана, побеђен Васкрсењем Христовим, буком лажи настоји да заглуши свепобедну песму: „Христос васкрсе из мртви, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова”. Ако Христос није оно што Црква сведочи да јесте, онда ће он, сатана, људима дати своје „еванђеље”, он ће их научити како да се „спасу”, хитајући њему, оцу лажи, у загрљај... Две хиљаде година сатана покреће легионе демона и демонизованих људи против Христа, али ни насиље ни лажи не могу да уклоне Његов Лик из историје човечанства. Најновији покушај да се Христос уклони из историје зове се „Да Винчијев код” – крими–роман извесног Дена Брауна, потом претворен у филм Рона Хауарда.

 

О чему је, заправо, реч у „Да Винчијевом коду”?

„Да Винчијев код” описује случај професора Роберта Лендгона, који предаје „симбологију” на Харварду, и који је, изненада, оптужен да је убио Жака Сонијера, главног кустоса у Лувру. Дотични је, кад су га убијали, успео да заузме положај Да Винчијеве „Витрувијанске фигуре (цртеж човека унутар круга, раширених руку и ногу), и да остави низ шифара, бројки, анаграма, као и пентаграм на свом телу нацртан сопственом крвљу (убедљиво, зар не?) Његова унука, Софи Нево, „криптолог” (случајно?), долази до места злочина, све схвата и креће у бекство са Робертом Ленгдоном, кога не јури само полиција, него и опака римокатоличка дружина „Опус Деи” која за њима шаље једног „албино монаха” – убицу. И, на петсто страна, откривамо „тајну”: Сонијер је убијен јер је био Велики мајстор Сионског приората, тајне дружине која зна тајну Вечне Женствености, „женског аспекта Божанства”. Док се није појавило „мрачно и патријархално” Хришћанство човечанство је било срећно јер се, поред мушких богова, клањало и богињама, и Великој Богињи Мајци. Хришћанство је разорило бенигни паганизам, али... Али, оснивач истог, Исус, у ствари је био „жењен” – Маријом Магдалином, и основао династију Меровинга. Магдалини је било поверено вођење првих хришћана, но „љубоморни” апостол Петар јој је све то одузео. Црква (римокатоличка) је прикрила све те чињенице, уклонила гностичке апокрифе, склонила „Свети Граал” – кости Марије Магдалине... Софин деда, Сонијер, је, скупа са Сионским приоратом, све тајне знао; у младости је упражњавао ритуални секс са својом женом, па склонио кости Марије Магдалине и документа о „Христовој династији” испод улаза у луврску стаклену пирамиду. То је тајна пред којом Лангдон пада на колена, у вулгаризованој верзији поклоњења које стоји иза Гетеове химне с краја другог дела „Фауста” („Вечна нас Женственост/увис себи води”). Или, како је писао Андреј Курајев поводом приказивања „Последњег Христовог искушења” на „либералној грађанској „Независној телевизији у Москви за Васкрс 1997. – циљ тог приказивања (и дела попут „Да Винчијевог кода”) јесте да сведе стварност на простачку идеју типа „Ко од нас није женскарош?” Одатле прича о „Христовој династији”.

Да не заборавимо: Да Винчи је био челник Сионског приората, и све је тајне такође знао, и све је тајне сакрио на својим сликама. Под шифром: сликарском, наравно.

Ден Браун само понавља идеје које су већ биле у оптицају. Пре свега, то је студија „Света крв, свети Граал” Мајкла Бејџента (психолога), Ричарда Лија (романописца) и Хенрија Линколна (телевизијског продуцента), за коју је озбиљна наука показала да јој је аргументација на нивоу тезе да је Троја била у херцеговачкој Габели (сећате ли се Салинаса Прајса и „Хомерове слепе публике”?) Чак је и Ерих фон Деникен, онај славни хотелијер – уфолог, био „научнији” од Бејџента, Лија и Линколна. Друга књига о Граалу припада Лин Пикнет и Клајву Принсу, ауторима таквих „научних студија” каква је „Мамутова књига НЛО–а”; они су написали „Темпларско откровење са тезом о „Христовој династији” за коју су, наравно, знали темплари (А ко би други? Они су све знали.)

Идеје о „вечној женствености” Браун је преузео од Маргарете Старбед, која је повест о „божанској женствености” спојила са причом о Марији Магдалини. Ту је, наравно, и гностицизам, са својим апокрифним Еванђељима... Ејми Велборн с правом запажа: „Наведени извори требало би одмах да нас подстакну на узбуну. Његов списак не садржи ни једно озбиљно дело о историји хришћанства, ниједно дело неког значајног стручњака за Нови завет, па чак ни уобичајене наслове који се убрајају у редовну факултетску литературу кад је реч о ранохришћанској историји. Чак ни Нови завет не наводи као извор података о ранохришћанској историји”. (Управо то и доприноси популарности Брауновог „Кода”: већина његових читалаца широм света није читала ни словце Новог завета, али „знају” да је ту и нешто сумњиво”, и да је најбољи начин да се Нови завет прочита претварање „еванђељског заплета” у кримић.)

Роман је пун „доказа” за тврдњу да „историју пишу победници”: сер Ли Тибинг „доказује” да су управо гностици верни изворној хришћанској поруци, а Лангдон, стручњак за непостојећи харвардски предмет („симбологију”), одушевљено ће и прихватити ову тезу, јер он већ „све зна” о злим патријархалцима који су потискивали гностике жедне истине и прикривали све што је везано за „Богињу Мајку”. Све време римокатолички језуити из „Opus Dei” су им за петама. Фалсификују и убијају, па то ти је!

Једна добра књига (на жалост, у лошем преводу), а на тему „Да Винчијевог кода”, појавила се и код нас. Реч је о студији „Декодирани „Да Винчијев код” римокатоличке научнице Ејми Велборн, која је, тачку по тачку, показала да: 1. Леонардо да Винчи није преносио никакве тајне „граалска знања”; 2. Да су Еванђеља аутентична Христова порука, а „гностичка Еванђеља ништа друго до лепљење оригиналне етикете на фалсификован садржај”; 3. Да никаквог „брака” између Христа и Марије Магдалине није било (чак ни у „гностичким” Еванђељима); 4. Да никад нико Марију Магдалину није сматрао за поглавара ранохришћанске Цркве. Наравно, ту је и оповргавање тезе да је цар Константин наметнуо Цркви веру у Христа као Бога.

 

Нови Завет – „фалсификат”?

Колико пута до сада су непријатељи Хришћанства испричали причу о томе како је „Црква” (углавном, римокатоличка, јер је она најбројнија) „фалсификовала Библију”, нарочито Нови Завет (код нас је у то нарочито био уверен издавач „Нострадамуса”, Павле Матић, маскиран у „Деда Милоја”, који је тврдио да само Ватикан „има праву Библију”; у њој се говори о реинкарнацији, па морамо да се „покољемо с католицима” да бисмо до оригинала дошли.) Мало здраве логике нам каже да је просто незамислива ситуација у којој неколико припростих галилејских рибара измишља Христов лик и дела. Али, коме је до здраве логике? Јер, логика је увек оруђе воље, добре или зле, али човекове.

И тако долазимо до неопходности навођења кључних чињеница везаних за очуваност рукописа Новог Завета. Испоставља се да је, по броју манускрипта, Еванђеље најочуванија књига на свету, чији први примерци нису много удаљени од описаних догађаја. Шта то значи? Ево шта: Платонова дела писана су крајем 5. и почетком 4. века пре Христа, а најстарији преписи истих су из Византије, десети век после Христа; Тацит је писао око 100. године после Христа, а прве копије су из 1100. године после Христа; Тукидид је о пелопонеским ратовима писао у петом веку пре наше ере, а прве копије су из 900. године наше ере; Еврипидови текстови су настали у распону од 480. до 406. пре Христа, а рукописи су из дванаестог века; од Аристотелових списа до њихових првих очуваних верзија прошло је око 1400 година. А Нови Завет? Сав је, по тврдњама биб-листа, настао од 40. до 100. године од Христовог рођења. Најстарији рукопис до данас очуван потиче из 125. године наше ере – дакле, прошло је свега 25 година од завршетка новозаветног корпуса. И још: Платонових рукописа очувано је свега седам, Тацитових двадесет, Светонијевих осам, Софоклових сто деведесет и три, Хомерових шесто четрдесет и три, а, што целовитих, што у фрагментима, древних рукописа Новог Завета има око двадесет и четири хиљаде! Нико не оспорава аутентичност ни Платону, ни Аристотелу, ни Софоклу, ни Светонију – али Нови Завет је стално под лупом критичког ока, често слепог од мржње и предрасуда.

Овај, спољашњи доказ – толики број рукописа који се разликују само у појединостима, и верзије Новог Завета које припадају разним, често супротстављеним, хришћанским конфесијама, а истоветне су – може се допунити и неком врстом анализе мотивације аутора. Аутори тврде, попут Св. Јована Богослова, да су непосредни очевици свега што се десило (Јн. 19, 35) и да су видели божанску славу Христову (2. Петр. 1,1 6); указују да су многи већ писали о Христу, а да њихов текст има за циљ довођење сведочења до крајње тачности (Лк. 1, 3–4). Наравно, „жути интелектуалци” (миљеници „жуте штампе”), попут Дена Брауна, веле да писци Еванђеља – лажу. Зашто лажу? Да би се обогатили и стекли славу? Али сви су мученички страдали за Христа, и били пуки сиромаси. А славу нису могли да стекну пишући о себи онако како су писали. Јер, ми у Еванђељима апостоле видимо како сумњају, колебају се, свађају око првог места до Христа, одричу се свог Спаситеља (попут Св. Петра.) Да су желели да варају, себе би, за потомство, приказали као јунаке без мане; а они пишу да су се приликом хапшења Господњег, сви разбежали и да су дрхтали од страха све док се нису уверили да је васкрсао Христос.

Нови Завет је потврђен и спољашњим и унутрашњим сведочанствима управо као реч Божја. И „декодирање” Новог Завета не може се обављати путем клевете, на које пристају једино они што нису спремни да реч Божју читају, њоме се хране и по њој живе.

 

Гностичка „Еванђеља”?

У децембру 1945. године један арапски сељак је у области Наг Хамади, код Џабал ал – Тарифа, нашао земљани ћуп висок скоро метар, и у њему 13 папируса у кожном повезу. Сељак се звао Мухамед ас Саман, а списи су били „гностичка еванђеља”.

Религиолог Жил Квиспел, јунговац из Холандије, дошао је до једног дела тих списа, и са запрепашћењем прочитао да су пред њим „тајне речи које је живи Исус изговорио, а његов близанац Јуда Тома записао”. Ту су били гностички манускрипти, попут „Јеванђеља по Томи”, „Јеванђеља по Филипу”, „Јеванђеља Истине”, „Јеванђеља Египћанима”, „Петрове” и „Павлове апокалипсе”, „Тајне књиге Јаковљеве”, „Апокрифа Јовановог”. Рукописи су били коптски преводи са грчког, и потицали су из V века после Христа. Списи, по Елејн Пејгелс, која се њима дуго бавила, „обухватају тајна еванђеља, песме, квазифилософске описе постанка васионе, митове, магију и упутства за мистичку праксу”. Гностички манускрипти одушевљено су примљени у круговима нових аријанаца на Западу, који су једва чекали да још једном нападну „црквену верзију” Христове Личности.

Ко су били гностици? Гностицизам је, по речима Владислава Шабанова, „спајање паганских веровања и идеја са хришћанским учењем и представља дрзак покушај да се Хришћанство допуни вредностима паганске културе – источњачким митовима и грчком философијом”.

Основне особине гностичарског погледа на свет су дуализам, демијургизам, докетизам и гностичка трихотомија.

Дуализам је преузет из персијског зороастризма, и представља веровање у подједнаку снагу добра и зла, као божаствених начела. Учење о Демијургу је ту због теодикеје: да би се Добри Бог, Апсолут, оправдао, треба доказати да је наш свет, пун патње и зла, створило ниже божанство, Демијург. Докетизам је учење по коме је Христос само привидно постао човек, јер је људско тело, као материја, нешто чега се, са гнушањем треба ослободити. Трихотомија подразумева поделу свих људи на три групе: пневматике (духовне), изабране за познање тајног учења и спасење; психике (душевне), чија је душа заробљена материјом, али који се још увек могу надати слободи; и хилике (соматике, телесне), потпуно поробљене чулима, чија је судбина смрт.

Христов лик код гностика није лик Бога Који је постао Човек, него лик пуког доносиоца тајних знања. Он их је објављивао само Себи блиским ученицима, у посебним тренуцима (изабрани су, по гностицима, Петар, Јаков, Јован и Тома.) Исус је изасланик Доброг Бога, који се борио против Демијурга. У гностичкој „Мудрости Исуса Христа” видимо га како говори својим ученицима да је дошао да ослободи човечанство од слепила, и да више не верује Демијургу као Богу. У „Еванђељу Египћанима Сит, син „нетрулежног Адама”, меша се са ликом Христа. Историјски Исус је само привремено примио улогу вечног Христа. Како каже Курт Рудолф: „Док је Исус привремена земаљска пројава Христа као откриватеља гностичког учења, Христ је вишње биће од светлости које од почетка обитава у плироми са Оцем и углавном се описује као његова „слика”, „самоузрочан”, „син”, „прворођени”. Христ је често парњак „женског аспекта божанства” –”Софије”. Распеће и васкрсење Христово су само симболички привиди, са поучним дејством. Код манихејаца, земни Исус је био Манијев претеча. У сваком случају, обичан (мада „просветљен”) човек. Керинт је тврдио да је Исус био „син Јосифа и Марије”, мудар и праведан; „Христ” се одвојио од Исуса током Исусовог страдања, јер је „Христ” – нестрадалан. Василид је тврдио да Исус није распет, него Симон Киринејац. У „Јаковљевој апокалипси” Христ се јавља Јакову и каже: „Јакове, не брини ни због мене, ни због овог народа (Јевреја). Ја сам онај који је био у мени. Никад нисам искусио никакву врсту патње, нити сам икад био мучен, и овај народ није учинио никакво зло”. У „Делима Јовановим” Христ каже Јовану да дрвени крст није прави „крст светлости”. Он додаје: „Ја нисам онај на крсту, кога сад не видиш, али му чујеш глас.” И у „Апокалипси Петровој” Христ каже да није он тај кога прикивају на крст. Гностички Христ посматра своје привидно распеће, и смеје се.

Гностици су били непријатељи стварности страдања и васкрсења Христовог јер су били непријатељи тела и твари. Одатле је и проистицала њихова двострука етика: Сатурнијан и Маркион су презирали тело и заповедали строго уздржање у храни и одбацивање брака, док су николаити, офити и кирпократовци сматрали да тело, управо зато што је зло, треба уваљивати у што веће грехе.

Гностицизам се распао на мноштво секти. Његови вођи били су различити, а њихове космогоније и теогоније права еклектичка збрка. Тако је Василид у Александрији учио да је бог с почетка родио свој Ум, Логос – Реч, која је Разум, а од Разума се родила Софија – Мудрост и Покретачка Сила. Мудрост и Сила су родили 365 чинова ангела и небеса. Ангели, који су потоњи настали, и то од зле материје, створили су људе, који су, упркос добијању душе од највишег Бића, ипак пали. Зато се Ум – „Христ” јавио на земљи, узевши тело човека Исуса. После проповеди, осуђен је на смрт, али се он вратио на небо, а уместо њега је распет Симон из Кирине. Циљ његовог доласка на земљу је објашњење тајне Бога, света и страдања. Душа посвећена у гностичке тајне ослобађа се и враћа нематеријалној божанској праоснови.

Офити су учили да је змија у Рају била племенита гласница Софије, која је упознала Адама и Еву са духовном природом људског рода. Када је Каин убио Авеља, Софија је послала Сита да одржи гностичку светлост међу људима. Каинити су оруђем Софије сматрали Каина, а све безбожнике Старог Завета „свецима”, јер су се они борили против, гностицизма мрског, „старозаветног злог бога – Демијурга”, Јехове. Последњи прави борац за гностичку слободу био је Јуда Искариот, који је разрушио царство јеврејског месије. Каинити су, дакле, славили и Јуду.

Наравно, ако је оваква била гностичарска „христологија”, и „еванђеља” су им таква. Гностичко „Еванђеље по Марији” (Магдалини) ову представља као визионарку у чије визије сумњају „рационалисти” Петар и Андреј Првозвани. „Апокриф по Јовану” каже да се, после распећа апостолу Јовану јавила једна, тобож христолика, прилика од светлости, која га је питала зашто сумња и плаши се. „Писмо Петра Филипу” вели да су се ученици, после страдања Учитеља, молили на Маслиновој гори, и он им се јавио као светлосно биће.

Гностици су сматрали да им је дужност да стално записују нова „еванђеља” и „визије”. По Пејгелсовој, „гностици попут уметника изражавају сопствени увид у ствари, своју гнозу – стварањем нових митова, песама, обреда, „дијалога” с Христом, откровења и прича о својим визијама”. Попут баптиста, квекера и многих других секти, гностик је убеђен да ко год непосредно прими дух – општи са божанством.” Валентин је, на пример, тврдио да је сазнао тајно учење Св. Павла, а затим да се њему самом јавило новорођенче, које је рекло: „Ја сам Логос”. Валентинов ученик Марко је говорио да се њему визија јавила увиду жене, и открила му тајне које ником није. „Истина” се Марку јавила „нага”. Пошто гностици нису много волели црквену јерархију и њено прејемство од апостола, често су баш особама ван круга Дванаесторице приписивали нарочиту гнозу, па Марију Магдалину спис под називом „Дијалог Спаситеља” назива „женом која је знала све”. Сваки гностик је имао „своја” виђења и „свог” Христа. Нападали су званичну Цркву због јаловости и „немања Духа Светога”.

С обзиром да су веровали да се „прави Христ” смејао распећу човека Исуса/Симона Киринејца, гностици су сматрали да не треба да се излажу прогонима од стране Римске империје. Зато су мирне савести порицали да су хришћани ако би их власти ухапсиле. Таквим поузданим сведоцима обраћа се Ден Браун.

 

Црква и гностици

Преко својих најбољих мужева – духоносаца, Црква је раскрстила са гностичким баснама о „Петом Еванђељу”, и коме је „друкчије” Христово учење, о спасоносној „гнози” за посвећене, о једнакости Бога и ђавола... Један од најблиставијих умова Цркве, Свети Иринеј Лионски, пружио је одговор на изазове ових пагана још у XX веку. Пре свега, истакао је да је исти Бог дао оба Завета, и Стари и Нови, и да „трећег” завета, „завета Духа Светога” неће бити јер је савез успостављен са Оцем у Сину Божјем Који се ваплотио ради нашег спасења јесте вечан и непролазан. Додуше, гностици су се користили Светим Писмом ради доказивања својих теза, али је то коришћење било самовољно и пуно грешака. Истинско тумачење Светог Писма дато је Цркви. По Светом Иринеју, Књигу над књигама треба читати у заједници са презвитерима (епископима и свештеницима), то јест са Светим Оцима којима је сам Логос Очев тумачио Откривење.

Истински „гностик” („гностик”=зналац) је само онај ко пребива у Цркви и причешћује се Христом. Његово знање је са неба; то је епигноза, надзнање. Он је у стању да суди лажним учењима палог света и да избегава њихове мреже. Православни Хришћанин може да суди паганизму, који више поштује твар него Творца; јудаизму, чији су следбеници одбили да приме благовест слободе и истинског Месију; маркионитству, који учи о два „бога”, а Христа, Распетог и Васкрслог, назива „привиднм” човеком; валентинијанству и другим сектама „изопачених гностика”, следбеника Симона Мага... Он о свему и свима суди (не осуђује их, него њихово учење проверава Истином која је Црква Божја), а њему нико и ништа не суди, осим милостивог и човекољубивог Спаситеља. Господ Исус је за православног епигностичара сва гноза, знање и познање Творца и твари. Он је понео немоћи наше, на магарету ушао у Јерусалим, био Камен одбачен од зидара, вођен као Јагње на клање, раширио на Крсту руке Своје и поразио духовног Амалика–ђавола, сабрао уједно расточену децу Божју, открио нам Оца и послао Духа Светог, Он ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, а дан суда гореће као огањ (Мал. 4, 1). Он ће убити безбожнике дахом уста Својих и сабраће пшеницу – праведнике – у житницу Своју. Он је и истинити Бог и истинити Човек, а не привид: Његова су ребра прободена, његова Крв је текла, Његово је Тело сахрањено, Он је из гроба васкрсао...

Знање православних и учење Апостола је истинито, као и древна установа Цркве по свој васелени, као и апостолско прејемство у рукополагању епископа и свештеника, као и нелажно Свето Писмо. То је знање Цркве која из љубави према Господу шаље своје Мученике у сусрет Небеском Женику. Сви јеретици су „синагога сатанина” и „лажно названи гностици”. „Једна истинита и животворена вера, коју је Црква примила од Апостола и предаје је својој деци”, „канон истине, коју примисмо кроз крштење”, „целокупно тело истине” – ето шта Хришћане разликује од назови–мудраца овога света, међу којима гностици спадају у најзбуњеније и самима себи најнејасније „учитеље”, који су тврдили да је Христос извесне речи говорио од Плироме, друге од Демијурга, треће од Хороса, а четврте од Софије – као да Он у исти мах може да буде и Савршен и несавршен и Премудрост и незналица... Тако увек бива кад је критеријум истинитости – лажни разум, а не Богочовек.

Ипак, основна разлика између епигностичара Христових и гностика антихристових (понављамо: Христови зналци су православни Хришћани) јесте Причешће, животворна Храна Вечности, коју јеретици немају, сматрајући да им је непотребна, пошто поседују „спасоносне информације” мистичко–визионарске природе. Што се нас, Хришћана, тиче, вели Свети Иринеј, „наше веровање сагласно је са Евхаристијом, а Евхаристија потврђује наше веровање”, јер, ко не једе Тело Сина Човечијег и не пије Крв Његову, ма какво „знање” да има, лишен је живота (Јов. 6, 53–58). „Господ наш је Својом сопственом крвљу искупио нас и дао је душу Своју за наше душе и тело Своје за наша тела, и излио је Духа Очевог са циљем сједињења заједнице Бога и људи, низвевши Духом Бога у људе узневши Својим Ваплоћењем човека ка Богу; уз то још, Својим при-суством стварно и сигурно дао нам је бесмртност кроз заједницу са Њиме – и на тај начин је уништио сва јеретичка учења”, наставља епископ лионски. Овај критеријум за разликовање Истине од лажи остаје актуелан до краја времена, па и на Страшном суду, јер неће свако ко говори „Господе, Господе” бити заиста уведен у Царство Јагњетово, него ко твори вољу Оца Небескога. Православни не треба да дрхте пред мудрошћу овога света, која је лудост пред Свевишњим, него да Христом проверавају духове – јесу ли од Бога. Ако је стваралац чије дело разматрамо у прелести или јеретик, био он књижевник, научник, филозоф, психолог, онда су његове речи и списи – хлеб смрти. Зашто да се они, који имају Храну Вечности, хране хлебом смрти?

 

Мит о Граалу

Граал је златни пехар, украшен драгуљима, у који је, према пре-дању, Свети Јосиф из Ариматеје, часни и племенити ученик Хри-стов, узео крв истеклу из ребара Господа Исуса када је овај висио на голготском Крсту. Јосиф је, након Васкрсења Господњег и извесног


времена проведеног у првој хришћанској заједници у Јерусалиму, отпловио на Британска острва где је тамошњем становништву благовестио победу Богочовека над грехом, смрћу и ђаволом. Са собом је носио и пехар са Крвљу свога Божанског Учитеља.

Свети Граал је чуван као највећа драгоценост и након смрти племенитог Јосифа. Налазио се на двору краља Артура, сина Утера Пендрагона, који је својом мудром и храбром владавином ујединио Британију. На двору Артуровом са великом пажњом негован је витешки култ. Краљ је око себе имао дванаест витезова, врлих и неустрашивих људи, који су се такмичили на турнирима, борили се против разбојника, дивова и аждаја, ослобађали узнике и гонили из краљевства црне магове. Витезови су били верни и своме сизерену Артуру, али и понекој лепој и умној госпи, у чије име су чињени јуначки подвизи. После лутања отаџбином у потрази за подвигом, витезови су се повремено окупљали за округлим столом у Артуровом двору.

Невоља је, међутим, настала када је Граал негде ишчезао. Због његовог нестанка, Британију су сколиле несреће. Краљ Артур се разболео, а земља је престала да рађа и сјаловила се. Витезови су пошли у потрагу за Граалом. Да би дошли до драгоценог пехара, савладавали су многе препреке, често магијске природе. По једној верзији у подухвату је успео млади и смели Парсифал, а по другој весели и полетни сер Гавен. После проналаска чудесне посуде, Краљ оздравља, а земља постаје опет плодна. Парсифалов син Лоенгрин после очеве смрти Граал односи у Индију.

 

О настанку граалског мита

Прво уобличавање граалског предања јавило се на двору принцезе Марије Шампањске крајем XI и почетком XII века. Ова угледна принцеза била је кћи енглеске и француске краљице Елеоноре Аквитанске. Велики број дворјана из њене средине васпитаван је у духу куртоазне љубави, који се пројављиво у „обожавању” (нe обоготворавању) племените Даме чије је присуство оличавало Женственост. Марија Шампањска основала је и „Суд љубави”, а жене су имале задатак да уче мушкарце, да их очаравају, воде и васпитавају у осећајном, али и мистичком смислу. Дама којој се витез и песник клањају обавезно је удата, а њен служитељ жели да је види, додирне јој хаљине, добије пољубац. Жена се прославља не само као лепота, но и као врлина која представља циљ еротске иницијације. То што је она удата, подухват удварача чини тежим, али и заноснијим. Брак је нека врста тамнице из које треба извести љубавницу. (Марија Шампањска је то овако објаснила: „Љубавници дају све једно другом, и то драговољно. Супружнике, међутим, обавезује дужност да сваки од њих подноси оно што други хоће и да никада ништа не одбију”). Прељуба се тако ритуализује: она је символички пут ка посвећењу у тајне живота.

Ритуализована сексуалност није непозната паганској мистици (култови плодности, тантризам). Занимљиво је при томе напоменути да се у Хришћанству коме су званично припадали и женопоклоници са двора принцезе Шампањске за заједницу са Господом Исусом Христом употребљава слика Брака (Христос је Женик Небески, а Црква је Његова Невеста); у индуизму се, пак, сједињење душе са Кришном описује појмом прељубе (удата богиња Рада, рецимо, жуди за ванбрачним односом са младим богом Кришном). Утицај овог еротског мистицизма шампањске дружине није био једини источник надахнућа за Кретјена де Троа, првог аутора целовитог спева о Граалу.

Француском и Италијом у то време ходили су и, уз песму и шалу, проповедали многи трубадури и „Fedeli d’ Amore”. Кажемо „проповедали” јер су они, певајући од Провансе до Белгије стихове о Дивној Дами, под видом љубавних порука ширили једно мистичко учење које је настало под утицајем ислама, келтских, гностичких и оријенталних верских система. Скривеним језиком штитили су своју „гнозу” од непосвећених. То су били умни и даровити људи који су се разочарали у духовно развраћеног поглавара Римске цркве – папу, и који су своју цркву сматрали – удовицом. За њих је жена била символ Мудрости, а уместо краља Карла Великог, искреног ревнитеља папизма, као узорног монарха истицали су митског Артура, владара Келта, чији је саветодавац био Мерлин, чаробњак – друид.

Кретјен де Троа је уживаоцима ритуалне сексуалности на двору Марије Шампањске пружио још једну паганску посластицу: занимање за циклус фолклорних предања о краљу Артуру. Сасвим у складу са оријентално–гностичким инцијацијским традицијама, у средиште свог спева ставио је трагање за чудесним предметима који омогућавају улазак у сакрални простор тајанствене „гнозе”. Након многих искушења (честа су ноћна посвећеничка бдења), коначни циљ је остварена бесмртност (лечење болесног краља и обнова „пусте земље”). Наравно, уз све ово, присутна је и митологизација витешке части, као и култ Жене.

Германски ритер Волфрам фон Ешенбах легенду о Граалу уобличава коначно својим спевом „Парсифал (1200–1210). Уноси у њу мноштво оријенталних елемената. (Први који је причу о Граалу пренео Ешенбаховом учитељу Провансалцу, био је Флегетанис. Јеврејин–муслиман паганских схватања).

Према резултатима до којих су дошли савремени тумачи граалског предања, реч „граал” потиче од грчке речи „кратер” (пехар, веза, здела). „Кратер” је један од кључних символа античке алхемије. У делу „Corpus hermeticum”, древном блискоисточном зборнику алхемијских текстова, кратер је сасуд Божје мудрости упућен посвећеницима (гностицима) који ће, заронивши у њега, „крстити ум”.

Према томе, Граал је символ онога што Рене Генон зове „примордијалном традицијом”, универзалног божанског знања које поседују само иницирани. Трагање за Граалом, тумачено с те тачке гледишта, представља жудњу за откривањем традиције која је прави израз човекове божанскости. Нико никад није повезивао Граал и „тело Марије Магдалине”.

 

Цар Константин, Св. Марија Магдалина и остали о којима Ден Браун лаже

Осврћући се на писање домаћег аријанца – религиолога, Милана Вукомановића, аутора књига са карактеристичним насловима („Рани хришћански митови” и „Рано Хришћанство од Исуса до Христа”), владика Атанасије уочава да за Цркву основу идентитета представља Живи Христос, присутан у Литургији, а не Свето Писмо, чијим „разбуцавањем” савремени Аријеви следбеници верују да ће победити у тзв. „culture njars”. По вл. Атанасију, „парацрквени шунд” попут „Томиног еванђеља” никоме не може помоћи у рушењу вере Господње. Стога владика Атанасије Милану Вукомановићу (=Ден Брауну, и иже с њими, легиону квази – учењака), поручује: „Библију су, господо, давно пре вас критиковали Маркион, Целс, Порфирије, и ко све не, па Христова Црква није од тога ни ослабила, ни пропала, него оснажила и ојачала. Ви заиста не знате ни Писмо, а камоли Силу Божију (Мт. 22, 29), а поготову Хришћанство као живу Цркву Бога Живота /.../ Сав проблем и јесте у томе што је историјска критика пришла Христу као предмету, објекту, као архивском материјалу”...

Ако су тако пришли Христу, а како ће тек Христовима? Уместо чињеница, почеће измишљотине и измотавања доконих умова, попут тврдње да је Марија Магдалина била „саоснивачица Христове династије”. Браунова аргументација изгледа овако: као носиоцу „вечноженског” начела, Христос је Марији Магдалини поверио управљање протохришћанском заједницом (и, наравно, „бригу о династији”); љубоморни патријархалци, апостоли, одузеше јој власт, а њихови наследници, бискупи, оклеветаше је као блудницу, и она остаде таква – бивша блудница, а не носитељка „тајне Граала”.

У ствари, само је римокатолички Запад, од ренесансе наовамо, имао „сексуални проблем” са реинтерпретираним ликом историјске равноапостолне мироносице, Марије Магдалине. Она у ренесансном сликарству постаје покајана блудница лица подбулог од плача и распуштене косе; на православном Истоку, њу никад нису мешали са женом – грешницом која је својим сузама опрала ноге Христу и отрла их својом косом. На Истоку је била оно што и јесте – верна ученица Господња, из које је Господ изагнао седам демона, и која је међу првима срела васкрслог Господа, а затим га проповедала широм Римске империје, чак и цару Тиберију. Никаквог блуда, подбулости и еротичне беле кошуље, са распуштеним власима – никакве ренесансне бљутаве сентименталности у вези са Св. Маријом Магдалином. Али, наравно, Ден Браун то не зна, нити хоће да зна. Он има другачије циљеве.

Таквом велеуму је и могло да падне на памет да устврди како је Св. цар Константин „убедио” (силом, него како!) епископе ране Цркве да је Христос Бог (а они, наводно, у то нису веровали.)

А у шта је заиста веровала Црква од свог почетка, нека нам кажу нехришћански историјски извори. Плиније Млађи, рецимо, као управник области Понта, пише цару Трајану о хришћанима, и тражи од њега савет како да с дотичнима поступи. У извештају он вели да им је „обичај да се у одређени дан сабирају и певају песме Христу као Богу”. А Тацит је забележио да се „Хришћани као Богу клањају Ономе Кога је као злочинца казнио законити римски прокуратор” Светоније, у „Животима дванаест царева”, описује како је Клаудије из Рима протерао Јудеје, стално узнемирене због „Хреста/Христа”, а да је Нерон „казнио Хришћане, следбенике новог и злог сујеверја”...

Дакле, погани су запањени хришћанским, лудилом”: обоготворењем распетог човека, Кога је Римска империја осудила на срамну смрт... И ово су све сведочанство из I века... А Ден Браун каже како је Константин „приморао” епископе да верују у Христа као Бога! Заиста је у праву био Мерешковски када је у епохи XX века, видео доба „надирућег простака” који о Хришћанству не зна толико мно-го да и не мисли да ту има нешто да се зна!

 

Темплари

Савремена масонерија се непрестано ослања на своје темпларско наслеђе, тврдећи да потиче од витезова – чувара Соломоновог храма и да свети смрт последњег магистра темпларског реда, Жака де Молеја, борећи се против папства и круне, као оличења неслободе. О темпларима се писало и пише много: били су први банкари Европе, и имали су неке везе са блискоисточним исламским окултизмом. (О њима одлично казује Јуриј Воробјовски у књизи „Западни пут у апокалипсу”. Но, оно што масони истичу као свој циљ је обнова Соломоновог храма, симбола коначне мудрости. Највећи број њихових иницијација, почев од приче о убиству Адонирама, везан је управо за Соломонов храм, чији је значај угашен рођењем Христове Цркве и престанком старозаветних жртвоприношења. Штавише, Свети Оци кажу да ће у обновљеном Соломоновом храму седети антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства (рецимо, Св. Јован Дамаскин у „Тачном изложењу православне вере”.)

Према томе, темпларска фантастика је још једно оруђе у рушењу вере у Христа као јединог Месију. Уместо Цркве Бога Који је постао Човек – храм Соломона, коме су поданици слали 666 таланата злата у знак покорности...

Но, како рече онај руски владика бољшевицима: „Ви ћете победити, али после свих победника, победиће Христос”.

 

Леонардо да Винчи: стварност и мит

Књиге попут „Да Винчијевог кода” унапред рачунају на полуобразовану, малограђанску публику данашњице. Зашто се књига зове „Да Винчијев код”? Зашто није „Коперников код”? Или „Код Николаја Кузанскога”? или „Код Марсела Фићина”? Јер, Коперник је свакако био већи научник од Да Винчија, Кузански значајнији философ, а Фићино озбиљнији истраживач тајних знања. И сва тројица су, попут самог Де Винчија, живела у ренесанси, периоду титанских узлета и луциферијанских падова.

Овде се нећемо бавити Да Винчијевом биографијом. Нас занима „мистика Леонарда”. Сазнаћемо нешто о његовом погледу на свет, о његовом односу према животу. Велики руски естетичар, А. Ф. Лосев, бележи о њему: „Неодређеност, разливеност и, уз то, веома снажан утисак Леонардо оставља већ код својих савременика. Леонардо изгледа као легендарна фигура, која изазива и занимање и неповерење”. Значи, личност погодна за мистификацију.

А. Шастел истиче да је Леонардо волео да се допада другима и да плени пажњу. Он каже: „Волео је да запрепашћује. Није се облачио као остали: носио је дугу косу и браду који га чине сличним античком мудрацу, а фирентински путник који је у Индији срео племе вегетаријанаца, одмах се сетио Леонарда. То је човек који је живео у свом стилу, ником не полажући рачуне; због тога је често изазивао шок. Генерални викар кармелитског реда, који је у Фиренци проповедао током поста 1501, саопштио је Изабели д’Есте нешто о делима и поступцима Леонардовим, јер је принцеза од Мантове од њега хтела слику. Викар је био веома узнемирен: „Колико ја то видим, живот Леонардов је непредсказив и ћудљив; изгледа да он живи како му се ћефне.” Да ли је ту Леонардова тајна? Човек који је слободан на начин на који нико није био слободан, човек, према свему равнодушан, зато што је све могло подједнако да га занима?”

Леонардо, равнодушан према свету, гајио је култ свог „ја” у највећој могућој мери. Радио је, не само слике, за сваког ко би му дао више новца. Историјска судбина Италије у то доба га не занима; не занима га ни смисао научних истраживања – он је пуки утилитариста. У сталном додиру с тиранима пуним новца и моћи и крајње безобзирним према људима и њиховој патњи, Леонардо је скептик чији је, како каже В. Н. Лазарев, „геније лишен топлоте”. Он жели да сазна што више из свих области постојања; али не зна зашто то жели. У том смислу, Бенедето Кроче са извесном скепсом бележи у свом огледу „Леонардо као философ”: „Мени изгледа да је тврдња како је Леонардно универзална, са свих страна довршена личност, ипак само комплимент; његова свестраност бива умањена макар тиме што смо склони да га уклонимо из области чисте философије, као и тиме што је, како се сматра, он био сасвим равнодушан према судбини своје домовине и државе уопште. Аполитичност се тешко слаже са универзалношћу”. Ђорђо Вазари, човек из Да Винчијеве епохе, после похвала генијалности Леонардовој и његовом изгледу и држању, ипак вели: „Заиста је био задивљујући и небески тај Леонардо, син Пјера да Винчија; далеко би он стигао у знању и продубљивању културе само да није био тако ћудљив и непостојан. Јер је почео да изучава многе области, али, чим их је начео, одмах би их одбацивао.”

Вазари је сведочио да је Да Винчи, бавећи се многим знањима, постао „више философ (пагански, нап. В. Д.) него хришћанин”. Лосев стога уочава основну трагедију Леонардову: „Час угађа силним и моћним људима, час их презире из дна душе, час се вечно носи са својим Ја, приближавајући се самообоготворењу, а час осећа сву празнину својих животних стремљења и долази до правог очајања”. Немачки истраживач Волф је, још одавно, приметио да је Да Винчи био фаустовска природа, која је стремила знању, али остајала незадовољна. Волф је његов поглед на свет, заснован на чулним радостима живота и дивљењу творевини, назвао „сензуалистичким реализмом с естетско–религиозном тенденцијом, усмереном ка снажном еудемонизму”.

Иако је био поклоник живота, Да Винчи је често упадао у сумње и патио; живот је ипак ограничен и пролазан и свет, иако прелеп, није ништа друго до гробница људских стремљења. Живећи као антички незнабожац, Да Винчи ипак није могао да се „ослободи” хришћанских основа свог идентитета. Јер, он је, по Волфу, морао да осећа – и о томе је писао – како је пут уметника, на коме он стиче славу, пут којим се приступа богопознању и побожности. И борба је била непрестана; како би рекао Митја Карамазов, у Леонардовом срцу, као на бојном пољу, сукобљавали су се Бог и ђаво. У том смислу, Леонардо је био трагична жртва оног мита који Лосев назива „апсолутизовано-личносним и људски-материјалним”: „Целокупно битије око себе та ренесансна личност схватала је углавном као низ еманација саме себе. „Ја” – то је нови мит којим се прославила Ренесанса, мада је све време покушавано да се тај апсолутизовани субјективизам сједини с остацима средњовековне вере у апсолутну и надљудску личност /.../ Леонардо је све на свету хтео да дозна и формулише. Чак и више. Он је све на свету хтео сам да створи, одакле и потичу његови безуспешни покушаји да се бави пронала-заштвом у свим онда познатим наукама. Одатле његова неутолива жеђ да све обухвати и над свиме господари. Отуда и његов механицизам, јер је управо помоћу њега хтео све да позна, да свиме завла-да и све потчини својој вољи. Чак је у његовој уметности очита та сува скелетоликост, чак је и у уметности он све време хтео да буде математичар и механичар /.../ Па ипак, историјска судбина се гор-ко подсмехнула Леонарду. Преувеличана оцена реалног и углавном прилично слабог људског субјекта довела га је до тога да је он субјекат и његову неуморну делатност крунисао вољним захватањем читавог света, а пошто је Леонардо био склон да сав свет тумачи материјалистички, најузвишенијом маштаријом људског субјекта он је сматрао распад света на дискретне и сасвим материјалне елементе. Чак и у реалном сликању живог човека он је на крају почео да открива млитавост, беспомоћност и нихилистичку настројеност, што се јасно види на његовом „Јовану Крститељу”. Личносно материјални неоплатонизам и субјективне страсти антропоцентризма приводили су га нихилизму, раскајању у области свих његових животних и уметничких тенденција, самом истинском трагизму. И то је феномен који запањује: класична јасност форме, артистичко-боемско самообоготворење и трагизам”.

Пред крај живота, Леонардо је често био чамотан и скрхан. Али, како сведочи Ђорђо Вазари, пагански мудрац је ипак потражио Христа. „Пожелео је да подробно сазна о католичким обичајима и благој и светој хришћанској религији, после чега се са многим сузама исповедио и покајао /.../ Говорио је још и о томе колико је увредио Бога и људе, не радећи на својој уметности како би требало.”

У окултистичко–масонским круговима најпознатији Леонардов знак је тзв. „Витрувијанска фигура” – наг мушкарац у пентаграму затвореном у круг. То је приказ типичне ренесансне идеје: човек је заточен у својих пет чула, и ништа му друго није потребно осим он самом себи. За разлику од крста, Христовог знака, пентаграм је знак „духа земље”, противника Господњег: зато га и јуче и данас ето на свим заставама и грбовима градитеља нововавилонске куле (јуче је петокрака била црвена, пролетерска, а данас жута, „евроунијатска”.) Зато Браунов Сонијер успева да пошаље поруку „онима којих се то тиче”, раширивши (у смрти, еј!) руке и ноге попут „Витрувијанске фигуре”. Једном речју – хуманизам за масе; вулгарна симболика због које се озбиљном и образованом човеку чини да је боље било да писменост уопште никад није постала општедоступна.

Браун у својој књизи сеје низ неистина о Леонарду на сасвим „природан”, „неусиљен” начин, трудећи се да код читаоца који о епохи Ренесансе ништа не зна изазове утисак да је са Да Винчијем „козе чувао.” По Брауну, Да Винчи је хомосексуалац, који је непрестано био у сукобу с Ватиканом, иако су му папе и кардинали нару-чивали слике. Био је и на челу Сионског приората, који је знао „тајну Граала”.

Да Винчи није био хомосексуалац; године 1476. у Фиренци је против њега подигнута оптужба да је био у изопаченим односима с неком мушком проститутком, али је оптужба одбачена. Шервин Нуланд у својој биографији славног сликара каже: „Тај случај је једини спомен Леонардове сексуалне активности, док они који су највише проучавали његов живот претпостављају да се то никад није ни догодило”. Једном речју, неки Фирентинац је младог Леонарда оклеветао – и суд га је ослободио оптужбе. То је све.

Браун је тврдио да је Леонардо насликао „огроман број” дела хришћанске уметности, и да је Ватикан стално наручивао нова. У ствари, реч је о неколико десетина дела, укључујући и скице, а само један папа, Леон X, био је Леонардов покровитељ.

Леонардо није био никакав званични „јеретик”. Склон пантеистичкој мистици, као и већина ренесансних умова, он је веровао у Бога, али је оштро критиковао стање у Римској цркви свог времена. Критиковао је свештенство због лакомости и непобожности, као и гротескне форме светачких култова присутне у, њему савременом, католицизму. То је, уосталом, било време у коме је Мартин Лутер закуцао своје тезе на вратима виртембершке катедрале (две године касније, 1519) Леонардо је умро.)

Браунова анализа „гностичких порука” Да Винчија равна је причи о томе „како мали Перица замишља ренесансно сликарство.” За слику „Богородица у пећини” тврди да ју је наручила заједница часних сестара. Међутим, наруџбину је обавило братство Безгрешног зачећа, које је било састављено од побожних лаика–мушкараца. Наруџбина је учињена 1483, али је сукоб између братства и Леонарда око слике трајао око четврт века, јер Леонардо није испуњавао услове које му је братство поставило. Да Винчи је урадио две верзије ове слике – једна се налази у Лувру, а друга у Лондону. У обе верзије, Пресвета Богоро-дица својим дланом као да штити Богомладенца; ту је представљен и Свети Јован Крститељ као дете, у лондонској верзији одевен у животињску кожу и са штапом у руци. Браун тврди да на тим сликама Јован Крститељ благосиља Христа (сасвим је обрнуто: ко погледа на слику, видеће да Христос благосиља Јована). Анђео указује на Јована као Претечу Господњег. Никакве „вечне женствености”!

Затим се Браун окомио на Леонардово „Поклонство мудраца” које се налази у галерији Уфици у Фиренци, позивајући се на извесног историчара уметности Серацинија који тврди да преко изворног цртежа стоји слој боје што тај изворни цртеж скрива, па га треба састругати да се дође до истине. После озбиљних консултација са рестаураторима, закључено је да нема разлога за такав подухват, јер би скидањем горњег слоја слика била трајно оштећена, а горњи слој боје је нанео сам Леонардо. Ничег мистичног!

Ударац на Мона Лизу начињен је игром речи достојном покојне Миље Вујановић (Србија треба да се БИЈЕ, Русија треба да СИЈА, од Немачке неће остати ни МАЧКА, а од Енглеске ни ЛЕСКА, говорила је Миља). Наиме, Браун доказује да је Мона Лиза ондрогино биће, који одражава Леонардов идеал склада мушко–женског начела. Мона Лиза је анаграм имена египатских богова плодности (Мона – Амон, Лиза, L’Ise – Изида, на италијанском.) При том је Браун заборавио да: 1. Амон није био бог плодности, него сунца, и дружбеница му није била Изида, него Маат; 2. Слику „Мона Лиза није именовао Леонардо, него Ђорђо Вазари, његов биограф, тридесет година касније.

И на крају, врхунски „код”: Тајна вечера. На њој Исус није близак са Св. Јованом Богословом, него с Маријом Магдалином. Љути апостол Петар у руци држи нож, гневећи се што власт над Црквом неће припасти њему, него Марији Магдалини. Да је Леонардова слика „сумњива”, види се по недостајању хлеба и причесног путира. У ствари, Маријино тело је путир (?)

Овом „анализом” се, по ко зна који пут показује да је, како рече Гете, најопаснија глупост у акцији. Браун прво не зна да „Тајну вечеру” Да Винчи није сликао al fresco, него темпером по основном слоју боје на зиду, због чега је, веома брзо после окончања, боја почела да се љушти и отпада. Он не зна да тема „Тајне вечере” није Ехваристија, него Христова пророчка реч о издаји једног од ученика; зато горљиви Петар потеже нож, и наговара Св. Јована Богослова, безбрадог младића, да пита Господа ко ће Га издати (Јн. 13, 21–24). Сви ученици су запањени, и чуде се ко би то могао да буде. Нема на слици никакве Марије Магдалине: то је Сионска горња соба, и то је Христос са Својим апостолима, међу којима се налази и Јуда. Опет ништа од „вечне женствености”!

Да, Леонардо је свакако био сложен и противуречан, као и сви генијални људи свих времена и народа. Стално у борби са сопственом сенком, он је покушавао да узвишеност уметника споји са необавезношћу боемије. Сва ренесанса је трагедија антропоцентричног титанизма: самообоготворени људи се сламају под теретом света који су покушали да сведржитељски надзиру. Узвишено и ниско, уметност чији су покровитељи људи попут Медичија и Борџија, злочини на једној, а неоплатонистичка Академија на другој страни... Све је то тако. Али, Ден Браун није никакав аналитичар трагедије ренесанс-ног генија, него новинар „жуте штампе!“

 

Од „библијске критике” до христофобије

Процес отпадије, започео на Западу од пада римског папе у јерес, наставио се у протестантизму, који је индивидуалистичким приступом тајнама вере довео скоро до потпуног урушавања свега еванђелског што је постојало у хришћанству Европе. Такозвана „историјска критика” XIX века, чији су главни представници били Бауер и Штраус, разорила је поверење у богонадахнутост Писма; Ренан је устврдио да је Христос само човек, дарвинизам је привидно оповргао библијску слику стварања света и човека.

У XX веку протестанти су наставили у сличном правцу. Рудолф Бултман је Свето Писмо објашњавао као митолошку књигу. Немачки лутерански пастор, Дитрих Бонхофер, кога су нацисти убили у априлу 1945., отишао је најдаље: „Хришћанин није „homo religiosus”, него једноставно човек, као и Исус, Који је такође био човек”. Бонхофер је поставио основе тзв. „атеистичког хришћанства” (?) Англикански бискуп Џ. Робинсон објавио је књигу „Часност пред Богом” (1963), у којој је изјавио да Бога нема. Други лидер теологије „смрти Бога”, Виљем Хамилтон, записао је: „Некада је постојао Бог, у односу према Коме је поклоwење, похвала и поверење било умесно, па чак и неопходно, али... сада таквог Бога нема”. Бити хришћанин значи волети ближње и свет, чинити им добро и веровати у историјске могућности прогреса.

Затим се појавио „хришћански пантеизам”, чији је представник био католички свештеник и теолог, Пјер Тејар де Шарден. Шарден је чврсто веровао у еволуцију по Дарвиновом моделу и учествовао у палеонтолошким истраживањима... У књизи „Феномен човек” Шарден је понудио типично новодопски концепт космичке еволуције и еволуције свести ка „христосвести” и достизању божанствености – тзв. „тачке Омега”. Он је омиљен међу представницима „новог хришћанства”.

Следећа епоха у развоју отпадије од Откровења Старог и Новог Завета је стваралаштво римокатоличког монаха Томаса Мертона, који је тврдио да је могућа синтеза између Хришћанства и далекоисточних религија, између молитве и медитације. Његово дело је наставио Метју Фокс, доминикански калуђер који је, због сукоба са Римокатоличком црквом, постао епископалац.

Основна Фоксова теза је да су све религије – путеви ка Богу, и да их је „Христ” све благословио. То је такозвани „Космички Христ”. Фокс нуди култ „Мајке Земље” као живог бића. „Други долазак” Христов ће, по њему, бити буђење аутентичног мистицизма који ће исцелити рањену „Мајку Земљу”. Бог је у свему, све је у Богу, то јест – све је Божаствено.

С тим у вези, јасно је да пролази и „сурово лице” старог, „патријархалног” Хришћанства – долази женско свештенство и феминистичка теологија. Холизам, екологија, право на хомосексуалност – све је „у игри”, све је „у Богу”. „Космички Христ” је „божанско огледало које блиста у сваком створењу”. „Да ли чињеница да се Христ ваплотио у Исусу искључује да се Христ ваплотио у другима – Лао Цеу или Буди или Мојсеју или Сари или Гандију или у мени или у вама? Управо је супротно”, каже, Фокс, и додаје да треба градити основу за „дубински екуменизам”, који ће обухватити све светске религије. „Космички Христ може бити и мушко и женско, и хетеросексуалан и хомосексуалан”, тврди овај теолог из школе антибогословља. Очито, „свеобухватни”, „космички Христ” није ништа друго до – антихрист...

Нарочито је важна „феминистичка теологија”, на чијем су челу у Америци често бивше или садашње римокатоличке часне сестре. Мери Дели, са два доктората из области теологије, професор је на Језуитском колеџу у Бостону. Она себе представља као „еко–феминистичку лезбејску вештицу”. Розмари Редфорд Рутер, бивша римокатолкиња, професор на Еверетској евангелистичкој семинарији, нуди паганизам уместо хришћанства. „Много зла је било учињено у име Христа, али није било погрома ни крсташких ратова у име Ваала, Изиде, или Аполона”. Она је основала Женску Цркву, чији су обреди врло слични вештичијим култовима. Имена Бога и Христа се никад не помињу. Хришћанство је криво за „инквизицију, лов на вештице, погроме, погубљења, цензуру и концентрационе логоре”. Она каже: „Можемо отворити очи и видети да ничег нема што би било спасавано... нема бога ван света кога се треба плашити или га слушати”. Она је написала и посебан „обред за лезбејке”, а у њој „цркви” се слави благослов „откинуте јабуке”, то јест Евин грех...

Светски савет цркава је 1993. у Минеаполису, Минесота, организовао скуп жена – теолога углавном протестанткиња, које су се молиле Софији: „Наш творче Софија, ми смо жене по твом лику... врелом крвљу својих утроба дајемо облик новом животу... Наша слатка Софија, ми смо жене по твом лику; нектаром између својих удова призивамо љубавника, рађамо дете; топлим телесним течностима подсећамо свет на његова задовољства...” Тако се „нова религиозна свест” претворила у порнографију. Али то није било све. Извесни протестантски мислилац, Вирџинија Моленкот, на том скупу је изјавила: „Морамо избећи андроцентрични језик (Отац, Син, итд.) и доминантну теологију потчињености... Не могу се више молити у теолошком контексту који описује Бога као увредљивог родитеља и Исуса као послушно и поверљиво дете”.

„Исусов семинар” је теолошки правац коме атеистички кругови Америке посвећују највише пажње, објављујући текстове о „правом Христу” у угледним ревијама попут „Њузвика”. „Семинару” дају простор на телевизији. Све то помаже у ширењу отпадије како у Америци, тако и у свету. Његови припадници су увек спремни да оду даље у одбацивању Еванђеља као аутентичних докумената.

Роберт Фанк, аутор књиге „Пет Еванђеља”, сматра да су аутентичне изреке Христове сачувана у гностичарском и „Еванђељу по Томи”. Маркус Борг каже: „Као и Сократ, Исус је био учитељ субверзивне мудрости. Као и Буда, имао је искуство Просветљења. Као шаман, био је исцелитељ. Као Ганди, протестовао је против пуританистичког система”. Одмах затим додаје: „Не верујем да је Хришћанство једини пут спасења, или да је Библија откривена воља Божја, или да је Исус једини Син Божји”. Оваквом теологу би се радовао и сам Арије. Џејмса Робинсона представници „Исусовог семинара” називају „Хенријем Кисинџером” академског изучавања Светог Писма. Сам Робинсон се залаже за обнову гностицизма, и Свете Оце који су се против истог борили назива „кратковидим ловцима на јереси”.

 

„Божанска жена”

У оквиру левичарског покрета за еманципацију жена Њу Ејџ је нашао своје место још од самих почетака. То што се данас дешава у феминизму јесте све већи продор окултно–мистичних теорија женске улоге у развоју човечанства ка „божанствености”; иза овога у највећем броју случајева стоји Њу Ејџ идеологија.

Барбара Маркс Хабард, угледница Демократске партије САД и једна од лидера „водолијашке завере” у својој књизи „Евина глад” каже да се одувек поистовећивала са Евом и њеном глађу у рајском врту. Донедавно, читаво човечанство је било гладно забрањеног плода, а сад, на помолу епохе која ће значити велику „иницијацију” у древне гнозе, плод ће бити кушан: саздаће се, тврди Хабардова, нови свет, окренут друкчијем поимању „Божанственог”, које подразумева коришћење полне енергије и екстазу. Сексуална екстатичност тантризма и таоизма основа су нове религије.

Мирјам Стархок инсистира на обнови древних паганских култова плодности и ритуалне, „сакралне” проституције: „Сексуалност је света, јер је учествовање у енергији, у страсном предавању сили богиње, иманентној нашим похотама. У оргазму добијамо енергију која покреће звезде”, каже она. Мерилин Фергасон поручује да је полни живот само у границама брака већ одавно превазиђена ствар, и да су нам нужни нови погледи на стварност. Дух Сет, говорећи кроз Џејн Робертс, тврди да је природно бити бисексуалан. Стархокова наставља: „Наго тело означава истину, закон богиње је љубав: страсна полна љубав”.

Њу Ејџ феминисткиње из своје, „мистичне” перспективе одобравају све могуће врсте изопачености: хомосексуализам и лезбејство, на пример. Јер, по учењу о реинкарнацији, у „мушком телу” може се наћи „женска душа” и обрнуто; такође, може се „десити” да су се две душе волеле у „претходном животу”, па да су сад, према кармичком усуду у телима истог пола. Алиса Бејли је учила да људи напредују према андрогинизму.

Шта је то „сакрална проституција?” У доба древног незнабоштва, нарочито у Вавилону, инсистирало се на томе да се са врховном богињом може доћи у додир преко њених женских „посвећеница” које су, за новац – прилог идолишту, проституисале у име дотичне богиње (оваквих случајева било је у Индији, Египту, и другде). Ненси Квалс–Корбек предлаже да се та пракса обнови, јер, како излаже у својој књизи „Света проститутка”, свака модерна жена која држи до себе, проводећи сате пред огледалом у дотеривању и шминкању, има „сакралну блудницу” у души. На то је само треба подсетити. Моника Су и Барбара Мор уче да је прва религија коју су жене откриле била „сексуално-духовна религија, слављење космичке екстазе”. Богиња месеца обожавана је у оргијама, а жене су могле да јој се предају блудничећи са странцима у паганском храму.

Рита Грос изједначава сексуалност и спиритуалност, а вештица Ирена Твидл сматра да без полне енергије човек ни не може да оствари себе. Дејвид Вуд, отворено говорећи о крајњем смислу овакве праксе, подсећа да жена, која има пет телесних отвора, може да се поистовети с планетом Венером (римска богиња похоте), то јест – звездом Даницом, то јест Деницом, палим архангелом, то јест Луцифером – сатаном, чији је знак пентаграм, петокрака звезда. Водолијашица, римокатоличка монахиња Мадона Колбеншлаг, најављује долазак Светога као богиње, чему треба да допринесу жене, буђењем своје полности, а Метју Фокс учи о „еротичном Богу”... Свему овоме придружио се „Lucis Trust” издавањем „Компилације о сексу”, коју је Џвал Кхул диктирао Бејлијевој, учећи је основама „сакралне полности”, што ће човечанство одвести „планетарној иницијацији”...

У Откривењу Јовановом, као и код многих старозаветних пророка, Вавилон је симбол свега што је у идолопоклонству најгнусније, а антицрква се назива „блудницом вавилонском”. Кад се Њу Ејџ феминизам има у виду, ово назвање нам постаје много јасније.

Феминистичка теологија постала је омиљена и међу либералним протестантима, представницима Светског савета цркава. Како смо већ видели у јесен 1993. године у Минеаполису у Минесоти одржан је скуп „Преобликовања”, на коме је Софија, „женска страна Божанства”, била у центру пажње. У програму скупа писало је: „Софијин глас је предуго ућуткиван. Нека она говори и благосиља нас у току ових дана.” Учеснице су Софију дефинисале овако: „Софија је божанска енергија у женском бићу коју су ослободили ритуали богиње”; „Софија је премудрост у мени”, Софија је место у вама у коме почива цео свемир”. Елизабета Бетенхаузен, припадница америчке лутеранске заједнице, изјавила је: „Жене, а не Бог, су истински створитељи”. На скупу је читана молитва Софији у којој се тврди да су жене створене по њеном лику, и помињу се паганске полне разузданости. Наступале су и лезбејке, којим култ Софије такође нуди своје „погодности”. Само на основу ширења таквих идеја могао је Ден Браун да измисли причу о Марији Магдалини као „вођи Цркве”!

 

Да Винчијев „КУД” – Холивуд

Културно–уметничко друштво „Холивуд” организује своје партизанске приредбе широм света. Одмах су се заинтересовали за Браунову причу која говори против Христа, и кренули да је филмују. Наравно, то није било случајно. Ударац који им је „Страдањем” задао Мел Гибсон није био нимало лак. Цео свет је био „загрејан” за причу о Спаситељу Који се жртвовао за људе – али причу засновану на Новом Завету, а не полуписменим провокацијама новинара „жуте штампе”. Због тога је К УД „Холивуд”, који већ деценијама приређује „време спорта и разоноде”, глобализујући малограђански дух, решио да се обруши на Христа свим силама за које је кадар да их покрене.

Зашто је филм погодно средство за антихристовско „кодирање”? Зато што човек верује чулу вида. Ако је „видео”, он „зна”, чак и кад је сигуран да је то ипак само биоскопска илузија, нешто се таложи у његовом бићу, и то „нешто” ће, једном, прорадити, по принципу „ово сам гледао”. Зато се и снимају срцепарателни филмови типа „Девојка од милион долара”: тако се навикавамо на еутаназију као „милосрђе” (а не убиство) и комедије о невољама с клонираним људима (близанци, заплет драг гледаоцима још од антике.) Једном речју, К УД „Холивуд” и даље има сјајну виртуелну будућност.

 

Бејџент, Ли и Линколн: три јахача „апокалипсе малограђанства”

Пишући о реакцијама које је публика имала на књигу „Света крв, свети Граал”, Бејџент, Ли и Линколн се, у наставку исте, „Месијанском завештању”, праве наивни па кажу да им није била намера да угрозе било чију веру. Они нам нуде да замислимо хипотетичног данашњег Мексиканца који би веровао у божанственост Ернана Кортеза, како су веровали Астеци које је дотични поробио: „Не можемо ... побијати човека који верује у Кортезову божанственост, или који тврди да је на неки начин или у неком виду „искусио” Кортеза у себи. Можемо, међутим, побијати човека који би тврдио како је историјска чињеница да се Кортез родио од орла и змије, или да је Кортезу било досуђено да спасе свет, или да Кортез никад није умро и да сада броји дане у некој подземној гробници, ишчекујући повољан тренутак за повратак и проглашење своје врховне власти над Мексиком.” То јест, историјски Исус „није Христос вере”. Исус је исто што и Кортез. За све је „крив” апостол Павле: он је у Христу „видео” Бога. А онда је дошао и цар Константин. И, наравно, ту је и Тома, „Близанац”, веома сумњив. Чији је он близанац? Како му је право име? Наравно, он је „Исусов близанац”... Бејџент, Ли и Линколн су први указали на Леонарда и „Тајну вечеру” са апостолом Томом као главним јунаком. Па ту онда иде прича о „божанским близанцима” Кастору и Полуксу, Ромулу и Рему, и о Јеврејима који чекају „двојицу Месија”. Сазнајемо да су Христови рођаци, тзв. „деспосини”, тражили од папе Силвестра I власт над Црквом у IV веку. Против деспосина су били римска држава, јеврејски рабинат и хришћани – следбеници апостола Павла. Они сами су били припадници бунтовног назаренског месијанског покрета, и зато их нико није волео. Тајну „Христове династије” знали су и ирски хришћани, који су васпитали тајанственог Меровинга, Дегоберта II, у VII веку. Дакле, Исус је био антидржавни бунтовник и револуционар, а петсто–шесто римских војника упало је, уочи Великог Петка, у Гетсиманију, у којој су се узаврели устаници спремали да изазову побуну на Пасху. Зар није Исусов ученик Петар имао мач и ударио првосвештениковог слугу?

Убедљивост Бејџента, Лија и Линколна је заиста „убедљива”. Ре-цимо, они откривају да су Јелисавета, мајка Јована Крститеља, и Ма-рија, мајка Исусова, биле „сестре”; и, још: „Према Павловим власти-тим речима, он је лично био ожењен, а у време свог преобраћења био је удовац”. Теза заиста изазовна. Изазива на повраћање. Барем човека који је бар мало писмен, и који зна да је Јелисавета тетка Богородичина, а да је апостол Павле подвигоположник девствености у Цркви и да није био жењен.

У књизи се, наравно, налазе и многобројне шифроване поруке да је „Исусова династија Меровинга” активна. Ево једне: „Пастирица, нема искушења. Да Пусен, Теније, чувају кључ. Мир 681. Крстом и овим коњем Божијим довршавам или уништавам – овог демона од чувара у подне. Плаве јабуке” (А можда је и Бранислав Нушић био у завери „Сионског приората”? Сетимо се да капетан Јеротије у „Сумњивом лицу” чита оно славно: „Плава риба... Кљукана династија... Свастикин бут... Трт, трт...” Јеротије је чак и нашао смисао у свему.)

Ту су и незаобилазни темплари, и сав остали реквизитаријум. Целокупна прича „Света крв, Свети граал“ има за циљ да нам каже како ће Европом која се уједињује владати неки „месија”, потомак Меровинга, иза кога ће стајати „Сионски приорат”. Бејџент, Ли и Линколн се јасно стављају на његову страну: „/.../ Више бисмо волели да видимо смртног месију који влада уједињеном Европом него натприродног који предводи Армагедон /.../ Ако смо тачно разумели, чинило би се да Сионски приорат може да понуди месију какав је и сам Исус, као историјска личност, био.”

Почиње месијански вашар последњих времена, зар не? Али прави Месија нас је на вашар већ упозорио, рекавши: „Чувајте се да вас ко не превари”.

 

Да ли је Христос „претеча” и „морални учитељ”?

К. С. Луис, у свом огледу, шта смо учинили од Исуса Христа”, упозорава на велику бесмислицу наших дана – проглашавање Христа, Који је Себе објавио као Бога и Сина Божјег, за пуког човека, „учитеља морала”. Он каже: „Да сте отишли код Буде и питали га: „Јеси ли ти син Браме?, он би рекао: „Још увек си у долини илузија”. Да сте отишли код Сократа и питали: „Јеси ли ти Зевс?”, он би вам се насмејао. Кад бисте отишли Мухамеду и питали: „Да ли си ти Алах?”, он би прво раздрао своју одећу, а затим би вам одсекао главу. Да сте упитали Конфучија: „Да ли си ти Небо?” мислим да би вероватно одговорио: „Запажања која нису у складу с природом су лошег укуса”. Идеја да би велики учитељ морала рекао оно оно што је рекао Христос не долази у обзир”. То јест, Христос је за Себе рекао, јасно и гласно: „Пре но што се Авраам родио, Ја јесам” (Јн. 8, 58). И зато је био распет – а не због „новог морала”. И будизам, и Сократова философија, и конфучијанство, па чак и ислам, не заснивају се на вери у личност проповедника који је учење донео, него на вери у само учење које је дотични изнео. А Христос доноси Откривење које је немогуће прихватити ако се не прихвата Он као Личност. Он, који је имао власт над злим дусима (Мк. 1, 23–25), над болестима (Мк. 1, 29–34), да опрашта грехе (Мк. 2, 10), да претумачује старозаветни закон (Мк. 2, 23–28), да надзире и зауздава стихије природе (Мк. 4, 39–41) и побеђује смрт (Мк. 5, 35–43), најприснији додир са Собом – једење Његовог Тела и пијење Његове Крви – по-ставио је као услов за спасење (Јн. 6, 51), и рекао да нико неће доћи Оцу осим кроз Њега (Јн. 14, 6).

Једноставно, Христос је за Себе сведочио да је Бог. Постоје само две могућности: или је та тврдња нетачна, или је тачна. Ако је нетачна, и ако је он то знао, онда је био варалица (и то тврде сви радикални антихришћани од талмудиста наовамо). Ако је нетачна, а Он је у то веровао, није био при чистој свести. Ако је то истина, и ако је Христос Бог, онда човек може само да Га прихвати или одбаци. У свом познатом делу „Mere Christianity”, Луис то оштро тврди: „Покушавам да упозорим на велику глупост коју често чујем од оних који говоре: „Спреман сам да прихватим Христа као великог учитеља морала, али не прихватам Његову тврдњу да је бог”. Такво нешто се никад не би смело рећи. Човек који би био само човек и рекао оно што је Исус говорио, не би био никакав учитељ морала. Био би лудак, попут неког ко за себе каже да је тврдо кувано јаје, или би био паклени демон. Морате донети одлуку. Или је тај Човек био и остао Син Божји или је био умоболник, а можда и нешто горе. Можете Га назвати умоболним, можете Га пљувати и убити, сматрајући Га злодухом, и, треће, можете пасти пред ноге Његове, називајући Га Господом и Богом. Али, немојте долазити с таквом покровитељском глупошћу, тврдећи да је он био велики морални учитељ. Такву могућност нам Он није оставио.”

Како каже Курајев, бити Хришћанин значи видети Христа очима Апостола и Цркве апостолске, а не очима равнодушника или христофобне руље која виче: „Распни Га, распни!”

Однос према Христу је кључни за проверу сваке људске религиозности, која се, у доба медијски вођене гомиле, предаје јефтином „крими-хришћанском миту” какав је „Да Винчијев код”. Видимо шта јудаизам каже о Христу: „Наиме, према свему описаноме у четири Еванђеља (грчки: радосне вијести) Новога Завјета, Исус је, кратко и грубо речено, властитом вољом иступио из жидовства нијечући нека од његових основних начела. Он пориче прехрамбене прописе, шабатно мировање и друге темељне поставке. Неизравно допушта да га се сматра Месијом, што га истодобно за практичне и неромантичне жидовске сувременике чини лажним месијом. /.../ Уз то, Жидови нису могли повјеровати у Исуса као Месију јер вјерују да ће Месија, премда неупитно човјек, бити изнад људске патње, умора и боли, а Исус је патио и трпио бол” (Јулија Кош: Алефбет жидовства, Загреб 1999.) Куран је у односу према Христу такође јасан: нема Бога осим Алаха, и Иса, Син Мерјемин, није био ништа друго до Алахов весник (Куран, сура 9, 30–31). Алах „преслишава” Ису да ли је људима проповедао себе и Мерјему као богове, а Иса каже да није (Куран, сура 5, 116). Иако се на неким местима у Курану тврди да је Иса страдао, сура 4 (157–158) вели да се Јеврејима само причинио да је Иса убијен, али да га је Алах склонио. Индуизам у Христу не види више до једног од просветљених „гуруа”. Тако је Ганди тврдио како су Исус и Буда пример духовних подвига и добрих дела, али додаје: „Могу да прихватим Исуса као мученика, оличење жртве и божанског учитеља, али не као најсавршенијег човека икад рођеног. Његова смрт на Крсту била је велики пример свету, али није постојало ништа тајанствено и чудновато у њој и моје срце није могло да је прихвати“ (Запис из 1924.).

Христос се „моралним учитељем” нарочито сматра у окултизму, као једна у низу „иницираних” и „претеча” неког новог, последњег Посвећеника. И масонерија се тако односи према Христу. У једном од ритуала на „степену Руже и Крста”, изговарају масони: „Сабрани смо овде да обележимо смрт Исусову, не као неког богонадахнутог или божанског, јер није наше да о томе одлучимо”. Познати амерички масонски писац, Алберт Пајк, каже да масонерија поштује све „реформаторе: Мојсија, Конфучија, Заратустру, Исуса из Назарета, као „велике учитеље морала”. Чувена Макијева „Енциклопедија масонства” ту је јасна: „Библију масони користе као симбол воље Божје, ма како се она изражавала. Дакле, шта год за неке људе био израз воље Божје, то може да се у масонској ложи користи као замена за Библију. Стога, ако се ложа састоји једино од Јевреја, може се на олтар ставити само Стари Завет, а турски масони (муслимани) могу да користе Куран”.

Читалац је довољно мудар да појми чија виђења Христа и Његове улоге преовладавају у савременом свету.

Схватање Христа као некаквог моралног „претече и учитеља” дубоко је антихришћанско. Литвански мислилац Антанас Мацејна нам указује зашто је то тако: „Ако је Христос претеча наше културе, онда је он сав погружен и растворен у њој. /.../ Довршење никад није у рукама претече /.../ Ако је Христос претеча савремене историје, онда је управо та историја била управо оно најјаче, моћније начело него Он. Било је то начело које долази. Зато је историја расла, а Христос се смањивао.” Али, то није тако. Христос није претеча, него Алфа и Омега, први и последњи (Отк. 22, 13). Мацејна додаје: „Бити претеча – то је суштински човеков призив. Бог никад није претеча. Он је увек сав одједном. Под мишљу о претечи крије се искључење Божанства. Ко Христа сматра претечом, пориче га као Бога. Христос као претеча јесте Христос само као човек /.../”

Последњи пут ажурирано ( петак, 20 октобар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.