Поштовани посетиоци,

        Са великом радошћу вас обавештавамо да је сајт "Борба за веру" добио још једног сарадника - проф. др Милана Петровића.  Објављивањем биографије др Милана Петровића, и његовог приказа књиге "Предраг  Р. Драгић Кијук, Атлантократија као језуитски идеал", отварамо нову рубрику  на сајту: "Текстови Проф. др Милана Петровића".

Др Милан Петровић

Редовни професор Правног факултета Универзитета у Нишу, рођен је у Шапцу 31. јануара 1947. године. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1969. године. Током своје професионалне каријере боравио је на стручном усавршавању и дипломирао на Faculte internacionale de droit compare у Стразбуру, Француска. Магистарску тезу одбранио је на Правном факултету у Београду 1973. године. Докторску дисертацију одбранио је са одликом на Правном факултету у Београду 1979. године. На Правном факултету у Нишу ради од 1982. године. У звање редовног професора изабран је 1994. године. Др Милан Петровић је предавао Политички систем, а сада изводи наставу из Управног права, Науке о управљању са правном информатиком, Великих правних система, Посебног управног права и Црквеног права. Главни је и одговорни уредник часописа Facta Universititas – Series Law and Politics почев од 1997. године. Објавио је, између осталих, следеће књиге:

Основи стварног права, Андрија Гамс, Милан Петровић, Београд, Научна књига, 1980; Правна везаност и оцена целисходности државних власти и органа, Београд, Савремена администрација, 1981; Weltkrieg der Religionen: der ewige Kreuzzug auf dem Balkan, Karlheinz Deschner, Milan Petrović, Munchen: Wilhelm Heine Verlag, 1995; Kreig der Religionen: der ewige Kreuzzugauf dem Balkan, Karlheinz Descher, Milan Petrović, 2. изд. Munchen: Wilhelm Heine Verlag, 1999; Упоредно право: општи део, Славољуб Поповић, Бранислав Марковић, Милан Петровић, Београд, Службени гласник, 2002; Наука о управљању као претпоставка управне политике: (општи део), Ниш, Правни факултет, Центар за публикације. 2006; Скрипта Православно црквено право са посебним освртом на римокатоличко црквено право, Ниш, 2008.

Превео је са немачког књигу: Политика римских папа у XX веку (1. и 2. том), Карлхајнц Дешнер, Београд, Фонд истине: SARD Communications, 2004, 2005.

Редовни професор Универзитета у Нишу

Предраг Р. Драгић Кијук, Атлантократија као језуитски идеал, Београд 2006, 374 стр. – ПРИКАз

Аутора г. Предрага Драгића Кијука (рођеног 1945.) готово да је непотребно представљати српскоме читаоцу. По основној струци филолог, он је дубоко укорењен у нашим културним и културнополитичким збивањима као књижевни и ликовни критичар, есејиста, антологичар, историчар, православни философ и философ православља (персоналиста и достојевиста), те оснивач и промотор низа родољубивих невладиних организација у земљи и иностранству. У време када је био управник највеће Библиотеке иностране периодике на Балкану, 1993. избацила га је са посла, из политичких разлога, тадашња власт „лихварске левице“.

Књига која је пред нама дели се на следеће огледе: Уместо увода (Србофобија или залог европске интеграције и огледни пример евроатлантске идеологије); 1. О насиљу (НАТО убија епоху; Заробљеници постхитлеровске идеологије; Глобалистичка укрштеница; Антихришћански поход на Косово и Метохију; Балканизација Европе; Европа и Србија на раскршћу; Латинско хришћанство и балканско латинство); 2. Похота за злом (Похота за влашћу; Орфејев излазак из метафоре; Дописивање апокалипсе); 3. Поново о насиљу (Крстоносни мач Римске курије; Ратоборни екуменизам; Анихилација Срба; Преторијанци и гаулајтери; Симулацја политичког хуманизма; Еврократија и орвелократија; Пролегомена за српску будућност). На крају књиге налази се заједнички Регистар имена и појмова те Белешка о писцу.

Иако су се и неки други српски писци чињеничких дела бавили анихилацијом Срба од стране појединих осовина зла, на првом месту Лазо Костић, Ратибор Ђурђевић и Војислав Шешељ, њихова дела дело Драгића Кијука надгорњује у два правца. Дела Костића, Ратибора Ђурђевића и Шешеља остају на историографско-фактографској равни. Драгић Кијук пак своја разматрања подиже на раван апстрактних појмова, тако да она имају и философску и политиколошку релевантност. Даље, дела трију првоспоменутих аутора сагледавају зло у поступцима одређених појединаца, покрета, институција и казнених експедиција против Срба. Драгић Кијук иде и даље, уочавајући зло у самим темељима западне цивилизације (западне културе) као њен „источни грех“. Његова „Атлантократија“ је с тога увелико феноменологија зла Запада, али и манифест српске саборности као духовног одговора и превазлажења тога зла и тога злом презасићенога Запада.

Драгић Кијук „атлантократију“ на дефинише непосредно. Но, она се као многоглава хидра у различитим ситуацијама пројављује као глобализам, мондијализам, натократија, медиокритетска цивилизација, глобалистичка идеологија кича, вашингтонска секта, картелска демонократија, евроамеричка нуклеарна мафија, цивилизација кријумчара и просвећених вандала, католичко-протестантски државотворни киклопи, наказно политичко хришћанство (кронократија), Римски Христ, октоподски екуменизам, лихварска демократија, лихварократија, кабинетска тиранократија, орвелократија ... На почетку књиге, Драгић Кијук вели: „Двадесети век није само изнедрио идеологије које су потресле свет (комунизам, фашизам, нацизам, атлантизам и глобализам) већ је у своју биографију уписао и два поражавајућа, антихуманистичка архипелага: цивилизацију гулага и цивилизацију расељених лица ... Иако се српски народ нашао на удару сваког од ових идеолошких маљева, евроамерички глобализам је једина политичка утопија чији је експеримент над Србима, последично, раван анихилацији.“ Он с тим у вези наводи и највећег француског државника 20. века, Жоржа Клемансоа: „Америка је једина нација у људској историји која је на чудовишан начин из варварства директно прешла у дегенерацију, без уобичајеног раздобља цивилизације.“

Занимљиво је и оригинално Кијуково поимање западне левице као збиљске деснице: „У предворје трећег светског рата глобализам уводи управо ригидна, тоталитаристичка и медиокритетска левица. Нема ничег левљег од социјалдемократа и зелених у Немачкој, или лабуриста у Енглеској, или социјалиста у Француској, или демократа у Америци – па ипак ни веће деснице у оквиру стварања новог светског поретка.“ Само, ништа бољу квалификацију није добио ни левичарски режим Слободана Милошевића (од 1990. до 2000.). То је „пронијарска левица“, власт „која је приватизацију обременила криминализацијом а демократизацију темељних институција друштва (здравство, судство, универзитет) претворила у лихварократију“, „власт и њој одана интелектуална бижутерија“, „политички мутанти“, који су нас вратили „у пету деценију века“... „Српски однарођени Југословени пропустили су прилику да медијски преокрену ситуацију у своју корист доказима о стварању прве неофашистичке државе у Европи после 2. светског рата (Хрватска) што би разбудило планетарну јавност... у времену појачаног медијског притиска на Србе етнички су очишћене Славонија, Банија, Кордун, Лика, Крајина, Далмација.“

Атлантократија је, у ствари, „језуитски идеал“ јер је њен темељ положен у 11. веку, када се римокатоличка Црква добровољно одвојила од византијског, константиновског православља. Тиме је римска Црква дала себи одрешене руке за затирање православља као „шизме“ (раскола). Драгић Кијук показује да сви тоталитаризми теже истом циљу, што их и уједињује, премда се служе различитим методологијама: „За разлику од римокатоличког тоталитаризма или муслиманског фундаменталистичког интегризма, протестантска ауторитарна тиранија се ширила делећи се на езотеријске групе и квазихришћанске секте. То, онда, објашњава зашто су на хуманитарно-окупираним територијама инсталиране бројне секте... Група Билдерберг и потом Трилатерала ће у свој програм глобалистичке банкократије уградити моделе (Међународни монетарни фонд, Светска банка и сл.) за остваривање планетарне моћи. Група Билдерберг изнова спроводи Функов нацистички план за усмеравање светске политике. Утолико је НАТО само преторијанска гарда нове злоћудне идеологије односно атлантократије.“

Велики део мање познате историје Срба је историја њиховог покатоличавања и кроз покатоличавање однарођавања. Драгић Кијук указује да Срби вуку порекло од древне цивилизације која је створила најстарије писмо на свету, „винчанско писмо“, те да су Срби, у ствари, старобалкански Трибали, како јасно следи из непобитних византијских извора. У време краља Драгутина, с краја 13. века и почетка 14. столећа, српска се држава протезала на запад до Нашица. Сликовито, али увек уз строго коришћење извора, Драгић Кијук нам чини прозирним тај густом идеолошком маглом обавијени део наше повеснице.

Мада по струци није правник, Предраг Драгић Кијук оригинално и изврсно конструише моделе будућег међународног положаја и уставног уређења Србије. То нарочито важи за конструкцију „Отворене седнице парламента“, којом би председавао патријарх и која би представљала брану тиранији већине. Ипак, писац ових редова не дели извесну – срећом, не безусловну – Кијукову благонаклоност према уставној и парламентарној монархији као облику будућег државног уређења Србије. Овде се, наиме, мора водити рачуна о томе, да је карађорђевићевска монархија практично саму себе укинула када је краљ Петар Други, попуштајући пред британским и хрватским притисцима, 12. септембра 1944. позвао Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и придруже Народноослободилачкој војсци под врховним вођством „маршала“ Тита. У истом обраћању, очигледно циљајући на Југословенску војску у отаџбини и Равногорски покрет, Краљ је осудио све оне који, „злоупотребљавајући његово име и овлашћење Круне, покушавају сарадњу са непријатељем, што само изазива неслогу у народу и што, у овом тешком времену, користи једино непријатељу“. Тиме је изазвана дубока пометња (политичка шизофренизација) српског народа и дезоријентација српског четничког покрета, које трају до данас. Последица тога је, што се још увек не зна где је гроб ђенерала Михаиловића, на коме би његови поштоваоци могли да запале свећу и положе венац. (По Хегелу, једини потпуни и непроменљиви божански закон је онај који појединцу даје право на гроб.)

Пустимо овога Вацлава Хавела српскога мрачног доба да једном својом дивном сликом закључи овај приказ: „Последично, судбина српског народа је све неизвеснија јер се задесила на путу најмоћнијег тоталитаризма у историји. Па ипак, на хитац у Србију овај древни, православни и европски народ је одговорио верно начелима истине, слободе и достојанства. Са гробром под једном, а колевком под другом руком последњи морални ратници хришћанске цивилизације бране свој биолошки опстанак са истом упорношћу као што бране свету Грачаницу, највреднији споменик хришћанског Балкана с почетка 14. века, на коју нововековни вандали атакују из дана у дан.“