Др Миодраг М. Петровић, научни саветник

Рођен је 28. октобра 1936. године у Ратини код Краљева, од оца Милоша, земљорадника и мајке Анђелије, домаћице. Основну школу завршио је у родном месту. После мале матуре и завршеног четвртог разреда гимназије у Краљеву, уписао се (1952) у петоразредну Богословију светога Саве у манастиру Раковици, где је дипломирао 1956. године. Постављен је (1956) за службеника Црквеног суда у Краљеву, а по одслужењу војног рока премештен је (1959) да службује у Патријаршијском управном одбору у Београду. Тада се уписао у прву годину Богословског факултета у Београду. Исте године (1959) Српска црква га је послала, на основу размене студената, да студира на Теолошком факултету Атинског универзитета. Као стипендиста Грчке православне цркве дипломирао је прво на Теолошком факултету (1964), а затим, као стипендиста Министарства просвете Грчке, и на Правном факултету (1974) у Атини. Као студент теологије слушао је и полагао одређене испите на Филолошком и Филозофском факултету у Атини. У међувремену је, исто на Атинском универзитету, одбранио докторски рад (1970), за који га је новчано наградио Ректорат Атинског универзитета. За време студија у Атини предавао је српски језики националну историју у Допунској школи при Амбасади СФР Југославије. Као студент двапут је представљао православну омладину Српске цркве на међународним конгресима свеправославне организације Syndesmos у Бејруту (1961) и Хелсинкију (1964). По повратку из Атине поверено му је (1971) да води имовинско - правну службу у Патријаршиском управном одбору у Београду. Савет Богословског факултета у Београду једногласно га је изабрао (1973) за доцента, али Свети архијерејски синод Српске православне цркве није потврдио тај избор, са образложењем да нема новчаних средстава. На основу одлуке Филозофског факултета у Београду нострификована му је докторска диплома Атинског универзитета и дата (1979) титула доктора историјских наука. У Историјском институту САНУ ради од 1979. године прво у звању научног сарадника, затим од 1986. године у звању вишег научног сарадника, а од 1992. године у звању научног саветника. Научна истраживања врши углавном на пољу средњовековних византијских и српских црквенограђанских правних споменика, историје црквенодржавних односа у Византији и Србији. Посебно проучава и преводи на савремени српски језик Законоправило или Номоканон (звану Крмчију) светога Саве. Истраживао је грчке и словенске средњовековне рукописе по библиотекама најчешће на Светој Гори, у манастиру Свете Екатерине на Синају, Цариграду, Атини, на Патмосу и др. Залагањем оца Митрофана Хиландарца провео је (1987) три месеца студијског боравка у Франкфурту. Аутор је великог броја монографија, студија, расправа, чланака. Ктитор је храма Свети Јован Крститељ у Ратини.