header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Јеромонах Тихон (Шевкунов): Прети ли нам окултни геноцид?
Јеромонах Тихон (Шевкунов): Прети ли нам окултни геноцид? Штампај Е-пошта
понедељак, 30 новембар 2009

Поводом убиства оца Данила Сисојева објављујемо текст јеромонаха Тихона (Шевијунова) "Прети ли нам окултни геноцид?"

+++

Јеромонах Тихон (Шевкунов)

 Прети ли нам окултни геноцид?

Image
Гробови Оптинских Новомученика
   На дан Свете Пасхе у Оптиној Пустињи, злочинац, који отворено исповеда сатанизам, убио је тројицу православних монаха. Ми морамо појмити да то није било обично убиство, него страшни наговештај будућих догађаја.

 

           То је злочин који делимично открива истински духовни лик милиона људи, несрећних и преварених наших земљака, који су од Бога одступили. Наша земља сад је утонула у разврат, насиље, жеђ за влашћу и богаћењем. Историја нам сведочи: друштво, које такве страсти одреди као циљ свог постојања, осуђено је на изрођавање, силовито и страшно. Али још је страшнија судбина оног народа који усвоји, уз већ побројане грехе, ђавопоклонство у свим његовим формама.

Ако у Русији не буде истинскога покајања, то јест ако се одлучно не напусте богоборство и култови насиља и страсти, ако људи не почну да траже Бога Живога и Истинитога, Који и јесте Спаситељ човеков од духовног и физичког ропства сатанским силама, чекају нас искушења, која се дају упоредити само са збивањима што наступише после 1917.

Ко год хоће спасење наше многострадалне Отаџбине и своје сопствене душе, морао би да одмах почне да живи по заповестима Јеванђеља, и само ће на тај начин, без страха да не погреши, моћи да помогне Русији и да испуни своје обавезе према Богу, Отаџбини, својим ближњима и себи самоме.

Они, који су постављени да чувају друштвене интересе, пред Богом и народом су дужни, као и пред покољењима наших предака, који су створили Русију, да силом дате им власти зауставе и пресеку погубне упливе сатанизма у свим његовим видовима, то јест: тајне култове са жртвовањем људи, све форме окултизма и магије, спиритизма, астрологије, неодговорне огледе са човековом психом који се зову „парапсихологија”, култове порнографије и насиља, наркоманију, широко распрострањене пројаве екстремизма „масовне културе”, која изазива хипнотичко потчињавање личности најнижим и најразорнијим силама духовног света. Све побројане појаве морају бити искорењене из живота Русије као огромна опасност по друштво, о којој већина људи још увек нема појма; та опасност састоји се у поробљавању људске душе страшним силама света палих духова, од којих нас не може избавити ни човек, нити човечанство, него само Христос Спаситељ. Игнорисати деловање духовног света на наш живот не само да представља слепило, него и злочин!

Ако друштво сада буде послушало глас разума, глас Цркве, уз Божију помоћ, и ми и будућа поколења избавићемо се од многих несрећа. Ако не, ужаси овог столећа на измаку биће само бледа сенка у поређењу са оним што су силе зла, због наше раслабљености, припремиле нама и нашим потомцима.

Ако се деси да ни држава ни људи, који су изабрали да пребивају ван Цркве, не буду хтели да се силама антихриста супротставе истинским испуњењем заповести Христових, увидећемо да се то обистињују речи Древних Отаца Цркве и Светитеља последњих времена: „Ко се спасава, нека спасава своју душу. Одступништво и Бог допушта. Не покушавај да га спречиш својом немоћном руком. Уклони се, чувај се сам од њега, и то нека ти буде довољно”.

 

Духовно позађе убиства монаха у Оптини

Али, док не наступи тај последњи тренутак, свако од нас, православних хришћана, мора да учини све, што је у његовој моћи, да не допусти убиствено ширење сатанизма у нашој земљи.

Пре три године добио сам могућност да проведем лето недалеко од Оптине Пустиње. Једном приликом, посетило ме неколико младих људи из суседног села, тражећи савет у вези с њиховим пријатељем, који се својевремено борио у Авганистану. Сад, пошто се вратио, зачудио их је некаквом својом настраном религиозношћу: признавао је постојање Бога и духовног света, говорио је да је у Авганистану био два пута спасен од сигурне смрти, али Цркву није признавао, сматрајући да њиме руководи некакав дух, који усмерава све његове поступке. Уз то, његови другови били су збуњени суровошћу тога човека, која је страшна чак и кад се има у виду суровост читавог савременог друштва. Њему ништа није представљало да готово намртво истуче човека, или силује девојку. Све је то чинио с таквом јарошћу и тако немилосрдно, да су га се клонили чак и пријатељи.

Саветовао сам их да по сваку цену покушају да свог пријатеља одведу у Оптину Пустињу да би свештенику саопштио све што му се дешава, а нарочито то о духу који га руководи. Нека би отишао и без истинског покајања – важно је да схвати какав је то дух и откуд духу таква власт над његовом душом. Упозорио сам их да су Цркви веома познати такви случајеви и да се они завршавају, по правилу, или страшним злочином или самоубиством ђавоиманог. Више ништа о том „авганистанцу” нисам чуо, и ускоро сам на њега заборавио. Сећао сам се само имена. Звао се Николај. Презимена сам се присетио тек касније, кад сам чуо за убиство на Пасху у Оптиној Пустињи – Николај Аверин.

О монасима, убијеним тог васкршњег јутра, писаће се житија. Они су пострадали као Страстотерпци (они који су претрпели страдалничку смрт), као Мученици, само због тога што су били православни хришћани и нарочито зато, што су били монаси. Касније, у истрази, Аверин је саопштио да му је дух, који га је руководио, заповедио да убије управо монахе.

Новине су донеле већ много чланака о овом догађају. Кад смо недавно имали сусрет с новинарима, неки од њих су се чудили зашто смрт монаха, младих, пуних снаге, људи, ми, православни хришћани, примамо као светао догађај. Новинари нису могли да појме да то није никакав имагинарни став, никакво чудаштво. Црква из свог две хиљаде година дугог опита зна да човек, који умре у Пасхалну Недељу, а нарочито на саму Пасху, јесте изабраник Божији. Зна да је и велика милост Божија према оној души која се удостоји да умре одмах после исповести, ослобођена од греха, а убијени монаси су се неколико часова пре смрти исповедили и три дана пре Пасхе присуствовали Светој Тајни јелеосвећења, то јест примили су Свету Тајну којом се праштају заборављени греси. Нарочито је, пак, блажена она душа која се од тела одваја на сам дан причешћа. Благодаћу Тела и Крви Христове она пролази страшна митарства, која све душе чекају по смрти у току четрдесет дана – убијени су се монаси причестили на Васкршњој Литургији два часа пре смрти. Али највећа част и радост за Хришћанина је прећи у други свет примајући мученичку смрт за Христа – јеромонах Василије, иноци Трофим и Терапонт убијени су ритуалним мачем сатанисте.

Па како онда да се због њих не радујемо, ако они и ми не живимо по законима свога света, него по законима сасвим другачијим, по којима је за људе, спремне за вечни живот, каква бејаху наша браћа – „смрт – добитак”?

Ђаво свагда бива посрамљен. На дан убиства, сва Црква је клицала: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова”. Безмало пре две хиљаде година ђаво је учинио све да убије Христа, али се његова тобожња победа претворила у страшни и коначни пораз његов – Христос је васкрсао, смрт је згазио, спасивши сав род људски, сваког од нас, који у Њега верујемо. Тако и у Оптини. Изгледало је: сатана је победио, убивши монахе. Али Промисао Божји учинио је да три душе, очишћене и светле, стану пред Престо Господњи.

 Image

Двадесетих година овога века велики оптински старац Нектарије прорекао је да ће у обновљеној Оптини бити још „седам стубова”, то јест седам Светих, на чијем ће подвигу бити утврђен манастир. Ко зна, може бити да се то пророчанство делимично већ збило, и да три нова Светитеља стоје пред Богом за све нас. Светост достижу и Старци и Мученици, за Христа пострадали.

Али, окренимо се другој страни ових догађаја. Сада, после хапшења и истраге над окривљеним, јасно је како се збио сам злочин и каква је његова духовна основа. Ево шта веле братија манастира. После завршене пасхалне службе, где је, у току литије, било око десет хиљада људи, око шест часова ујутру храм и манастирска порта опустели су. Монаси су пошли у трпезарију, а народ се разишао кућама. У шест часова и два минута, иноци Терапонт и Трофим вратили су се у звонару, да би по традицији продужили пасхално звоњење. Но ускоро звоњава се на чудан начин прекинула. У дом манастирског настојатеља улетели су људи, вичући: „Погибоше!”... У почетку, нико није схватио шта се заиста збило. Чак се ни крв није видела – она се упила у широку монашку одећу. Многи су мислили да су монаси пострадали од голог електричног проводника. Намесник и братија похитали су ка звонику. Тамо су затекли двојицу пробуражених монаха, једног већ мртвога, а другог на издисају. Неколико метара даље, у својој келији, лежао је, док му је крв још истицала, јеромонах Василије, који је, идући на исповест у скит, приметио нешто необично и кренуо ка месту догађаја. На путу, убица је стигао и њега. Без обзира на општу пометњу, сву тројицу су одмах однели у храм и почели да читају молитве за исход душе. Позвали су хитну помоћ. Монах – лекар настојао је да помогне још увек живом оцу Василију. „Хитна помоћ” га је превезла у болницу, где је и скончао.

На месту на коме је нађен отац Василије, пронађен је и мач у чије сечиво су биле угравиране цифре „666” и реч „сатана”. У капуту, успут баченом, нашли су још један нож с истим натписом. Монаси су одмах схватили да је извршено ритуално убиство и да је убица – сатаниста. Полиција је осумњичила и притворила манастирског ложача.

То су чињенице које су постале познате изјутра, првог дана Пасхе. Ево још неколико детаља, које наводе да се размисли о много чему: на пример, лица закланих монаха зликовац је прекрио скуфијама, а лице оца Василија мантијом и камилавком, како се ради при сахрани монаха. О тим појединостима не знају многи. Време за извршење злочина тачно је изабрано: наоколо није било никога, обезбеђење и полиција давно су се били разишли. Звонари су у звонику једна другом били окренути леђима, што је омогућило да буду убијени један за другим – а крик се, због заглушујуће звоњаве, није ни могао чути. Сва тројица убијена су на исти начин – једним убодом у леђа.

За неколико дана истрага је дошла до Аверина. Код куће га нису нашли. Истрага је настављена, и открили су га код рођаке. Дошли су да га ухапсе док је спавао. У његовом леглу нашли су раскомадану Библију и књиге о сатанизму а крај њега, на постељи у стану у коме је ухваћен, био је напуњен карабин.

 

Шта је рекао несрећни Николај?

А ево шта је саопштио Николај Аверин и шта се могло сазнати из сведочења оних који су га познавали. После Авганистана, он се сасвим уверио у постојање духовног света, Бога и страшног противника Божјег – сатане. Николај је стао да чита Свето Писмо чим се вратио у Русију а, како изгледа, читао је и другу црквену литературу. Али прочитано је требало и испуњавати, а то је значило оставити пређашњи начин живота, борити се са страстима и злом у себи. Аверину се учинило да за то нема снаге.

У животу сваког човека има тренутака у којима му се шаље велика, чак и грубом срцу опипљива, помоћ Божија. Али ако човек на њу не одговори ничим, осим неблагодарношћу, ако не пожели да живи по законима који воде у вечни живот, законима откривеним у јеванђељу, он се удаљава од Бога и у духовном свету ступа у везу са оним бићима која су сродна његовој палој, злобној и страсној души... са демонима. Та бића овладавају вољом и свешћу човековом и неумитно га воде у пропаст. Један од Аверинових познаника открио ми је његов символ вере: Аверин је признавао свемоћ Божију, али је решио да служи ђаволу, који му, за разлику од Бога, допушта да чини све што жели, макар то било и убиство. Аверин је тврдио да га води неки дух, који му стално говори шта да чини и предсказује догађаје. У Цркви такви се случајеви називају „ђавоиманошћу”, поседнутошћу ђаволом.

Једно од најпогубнијих својстава која је народ стекао у току многих година крваве и смртоносне тираније атеизма, несумњиво је – духовно слепило. Као најдрагоценије благо наши преци су с колена на колено предавали веру и знање о Богу, о законима духовнога света, који, хтели ми то или не хтели, веровали ми у то или не веровали, на најодлучнији начин делује на живот човеков и на судбину читавих народа. Нема ничег ужаснијег и трагичнијег од одбацивања тог искуства и тог знања. Такво одбацивање читаве народе води на пут катастрофе, заблуда, очајања и бескрајног низа грешка, заувек уништавајући снаге милиона људи и предајући мукама будућа поколења. А сада се срећу тако отворени случајеви деловања духовног света на понашање људи да их, без обзира на све, пуким психичким поремећајима не можемо објаснити.

Једно од најпогубнијих својстава која је народ стекао у току многих година крваве и смртоносне тираније атеизма, несумњиво је – духовно слепило. Као најдрагоценије благо наши преци су с колена на колено предавали веру и знање о Богу, о законима духовнога света, који, хтели ми то или не хтели, веровали ми у то или не веровали, на најодлучнији начин делује на живот човеков и на судбину читавих народа. Нема ничег ужаснијег и трагичнијег од одбаци-вања тог искуства и тог знања. Такво одбацивање читаве народе води на пут катастрофе, заблуде, очајања и бескрајног низа грешака, заувек уништавајући снаге милиона људи и предајући мукама будућа поколења. А сада се срећу тако отворени случајеви деловања духовног света на понашање људи да их, без обзира на све, пуким психичким поремећајима не можемо објаснити.

Зауставићу се на трен, да бих испричао још један случај, о коме је пре две године објављен чланак у „Совјетској Русији”. Било је речи о убиству које су деца извршила над својом другарицом из одељења. Случај се десио у градићу Чимкенту. Деца су девојчицу довела на обалу реке, везала, задали јој неколико рана и сабрала крв која је истекла. Затим су крв попили, а тело девојчице сакрили. Злочинце су ускоро открили. На питање, какав је разлог за њихов безумни поступак (пре тог недела, малишани су се примерно понашали), испричали су да су се дуго бавили спиритизмом, то јест – призивањем „духова умрлих” путем медијума. Разговарали су с „духовима”, постављали им питања, добијали су одговоре, све дубље тонући у зависност од својих „саговорника”. То, да није реч о „душама покојника”, него о ужасним духовним бићима – ђаволима, деца нису знала. По свему судећи, осим човека који их је научио како да се баве примитивним спиритизмом, нико им није говорио о постојању духовног света. Након извесног времена, деци се на сеанси јавио „мушкарац у црном” и заповедио им да убију православну девојчицу и попију њену крв. Нису имали снаге да се одупру суровој заповести... И заклана девојчица, и њени вршњаци – убице, жртве су ђавола. Црква је категорички забранила својим члановима да се баве спиритизмом. Све остале Црква није у стању да упозори о страшној опасности сличних мистичких искустава, који учеснике доводе до самоубиства, сурових злодела или лудила.

Али, вратимо се Аверину. Свој коначни избор он је извршио, по свему судећи, на Пасху 1991. Тада је начинио своје прво отворено богоборачко злодело: на сам дан Васкрса покушао је да силује једну девојку. Био је ухапшен, проглашен за душевног болесника и у психијатријској клиници провео је пола године. У истрази поводом каснијег убиства изјавио је да је од тренутка хапшења решио да се Богу „освети за ту Пасху”.

Ускоро је дух, који је Аверина руководио, тражио оно најважније, за шта је Аверин и био намијењен: тражио је да убије монахе. „Зашто баш монахе?” – питао је иследник. „Зато што су монаси – главни непријатељи сатане”. „Ако то не учиниш, изгубисмо рат”, говорио му је демон. „Какав рат?” – опет је питао иследник. „Рат између Бога и сатане”.

Не зна се да ли је Аверин био сам, или му је још неко помагао. Могуће је и једно и друго. У сваком случају, у истрази је саопштио како је у Кијеву покушао да дође у додир са сатанистима. Да ли је успео, да ли је још који пут покушавао – то тек треба разјаснити.

Поседовао је нож и мач. Могуће је да су му их дали људи који су користили Аверина. Али он тврди да их је сам начинио. На мач је ставио знак сатане – „666” – име „човекоубица од искони” и „лично” име свог господара – „сатана”. Исти знаци били су и на ножу. Такође, набавио је карабин и муницију.

Први пут, у Оптину је с карабином и ножем стигао у току Страсне седмице, на Велику Среду, кад се Црква сећа како је Јуда издао Спаситеља. У његовој души одвијала се борба. Он је иследницима казао како га је демон–водич наговарао да убије, ругао му се, исмејавајући га што оклева. Тог дана Аверин се није одлучио да убије. Други пут је дошао на Велики Петак, када се сећамо распећа и страдања Христових. Тог дана су у Оптину стигла деца из Москве и била смештена у једној од келија. Касно увече, Аверин је ушао унутра. Деца су спавала. Он је отишао, не пробудивши их. Иследницима је рекао: „Нису ми била потребна деца, него само монаси”.

У току свете пасхалне ноћи Аверин је с карабином, ножем и ритуалним мачем поново дошао у Оптину. Веле да су га довезли на мотоциклу. Онај, који га је довезао, тешко да није знао да Аверин под оделом крије карабин и шездесет сантиметара дуги мач.

Ђаво му је заповедио да тражи жртву. Из храма је изашла огромна литија. Аверин је хтео да пуца у масу. „Не сад, растргнуће те”, зауставио га је демон. Чекао је даље. Служба се завршила. Порта је опустела. Убица прича како је демон од њега на најсуровији начин тражио да испуни обећање. Ругао му се најпогрднијим речима, али времена више није било, и Аверин је решио да напусти манастир. Одједном, зачуо је звоњаву црквених звона. Окренуо се. Два инока тек што су ушли у приземни звоник и почели да „благовесте”.

Аверин је схватио да лепшу прилику неће имати. Зарио је мач прво једном, а затим другом монаху у леђа. Покрио је њихова лица скуфијама, а затим почео да бежи према вратима скита, која су, како је мислио, била отворена. Али, врата су била затворена. Ту се малтене сударио са јеромонахом Василијем. „Шта се десило?”, упитао је монах. „Нешто се десило...”, одговорио је Аверин. Отац Василије је кренуо према звонику, и тада га је Аверин с леђа пробуразио мачем. Затим је његово лице покрио мантијом и камилавком.

Овде да се зауставимо. Ми не знамо да ли је он обавио још какав ритуал, да ли га је обавио неко други, ко је био с њим, или се све десило онако како описује Аверин. То је сад најважније, још увек отворено питање. У зависности од одговора на питање можемо рећи да иза свега стоји сатанистичка дружина или је то урадио сатаниста – појединац. Потребна је пуна објективност, заснована на чињеницама, и поимање огромне одговорности за истину и лаж, за прећуткивање чињеница или измишљање непостојећих.

Зашто нам се намеће питање о организацији? Несумњиво, Аверин је, од стране духа који га је руководио, био потпуно спреман да самостално изврши ритуално убиство и пренесе жртву сатани. Али конкретни детаљи – нарочити мач, начин убиства – наводе на мисао да руком Аверина није управљао само бестелесни дух. Важно сведочанство наводи у једном од својих недавних дела свештеник Родион: „Маркс је, у време учења на универзитету, ступио у секту сатаниста, примио је одговарајуће мистичко посвећење (иницијацију) и постао отворени богоборац, јуришник против Хришћанства. Ево шта у својој песми „Виолинист” Карл Маркс пише: „Адска испарења се дижу и мозак ми пуне, док не сиђем с ума и док ми се срце суштински не измени. Видиш ли тај мач? Кнез таме дарова га мени”. Ти стихови добијају нарочито значење ако се зна да се у ритуалу више иницијације у сатанистички култ кандидату продаје зачарани мач који му гарантује успех. Он тај мач плаћа, потписује крвљу, која се узима из његових вена, уговор, по коме његова душа након смрти припада сатани”.

Како било да било, једно је јасно: надахнитељ и „наручилац” убиства био је ђаво, који је дејствовао кроз себи потчињеног човека, мада је у једној од етапа злодела Аверин могао да се користи услугама неке, засад непознате, сатанистичке секте.

Када је извршио вољу свог господара, убица је учинио следеће: прескочио је зид висок скоро три метра и нестао у шуми, носећи са собом само пушку. Једна жена је саопштила да је видела човека који је крај ње протрчао ка шуми. Претрчао је, без заустављања, 19 километара. Зауставио се тек у суседној Тулској области. У једној кући, престрашио је домаћине: опалио је у патос тражећи храну. Негде је украо два огледала, продао их уз пут, и дошао до Калуге. Отуда је, кроз шуме, почео да се пробија ка дому. За то време, истрага је открила његов траг. Кад је група која је требало да га ухвати упала у собу где је лежао, рекао је: „Нисам успео”, имајући при том у виду или некакво убиство, које је намеравао да опет изврши, или самоубиство, које је, без сумње, било још једна од заповести његовог господара.

Да би предупредио мисао која је у истрази сасвим природна кад су овакви случајеви у питању – да је душевно поремећен – он је изјавио да је све учинио сасвим свесно и да моли да се према њему односе као према нормалном човеку. Такође, одбио је услуге адвоката.

Вест о злочину у Оптини брзо се проширила по свој Цркви у Русији, као и по читавом свету. Молитва за иноке – страстотерпце узноси се по свим крајевима света, где има православних храмова. Судбина Аверина решаваће се пред лицем целе Русије. Или ће га прогласити лудим (чему је јавно мнење већ склоно) или ће, прогласивши га нормалним, препустити земаљском суду да решава његову судбину. Како год да буде, Господ није допустио ђаволу да стави последњу тачку на свој демонски план – убица није самоубиством прекинуо сопствени живот. Душа људска, драгоценија од свих блага овога света, није још сасвим у канџама ђавола. Бог, „који жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине”, још чека његово покајање.

Хоће ли га бити? Ко ће се усудити да се моли за њега, непокајанога сатанисту, свесног слугу ђавољег, који је принео на жртву три незлобива, чиста монаха, који сав свој живот предадоше Богу и људима? Доиста, тек сами они – отац Василије, отац Трофим и отац Терапонт – могу, угледајући се на Спаситеља, Који се молио за људе што су Га распињали, да од Бога просе душу убице.

Сада све зависи од самога Аверина. Хоће ли се он одазвати тој последњој могућности спасења или ће његова душа, по својој демонској гордости и неспособности да поверује у љубав Божију према сваком човеку, остати у рукама мучитеља – победника, који ју је обмануо „путем за натчовека” и изједначењем с „богом”, да би припремио вечне муке, ни са чим на земљи несравњиве?

Ужасне су тајне духовнога света за оне, који у њих желе да завире сами, одбацивши руку Божју, која је спремна да човека води и у привременом и у вечном животу. Свето место – душа људска – не може да буде пусто. Њу заплени сатана и поведе је својим путем, ако је остала без Божје заштите.

Велики је и бесконачно леп духовни свет за оне који у себи налазе мужанство у невидљивој борби, противстојећи ђаволу, упознавши ужас свог палог стања и бесконачну силу Божју, величину смерности и јадну слабост надмене гордости. Такви људи налазе живога Бога – Христа Спаситеља.

 

Са киме се заправо сукобила Русија?

С чим се, у овим догађајима, сукобила Русија и сви ми? Сатанизам, богоборство и свесно служење ђаволу сваки дан су све присутнији у нашој земљи. Садашњи злочин, може бити, најјаснији је пример тога. Али, сетимо се збивања само последњих два месеца:

– појаве сатанистичких знакова и натписа на зидовима московских и других храмова у Русији;

– пуцање у Неугасиво Кандило, постављено на споменику Светима Кирилу и Методију, у коме се чувао Благодатни Огањ са Гроба Господњег;

– мучења, зверско изругивање и покушај убиства архимандрита Инокентија у Јосифо-Волоцком манастиру;

– хасидски плакати и панои, лепљени по Москви уочи Пасхе с позивом да сви поздраве јудејског месију, онога, чије је име на језику хришћана – антихрист;

– изругивање пасхалном поздраву у „Саговорнику” – порнографска фотографија неког Б. Јаковљева с ускршњим јајима;

– у „Новом свету”, страшна мржња и бујица клевета на адресу митрополита петроградског Јована и наставак хуљења црног дела жуте штампе на Светог Јована Кронштатског;

– ширење најдивљијих облика секташтва по читавој земљи. Све то и много, много тога другог – наставак је богоборства, које у нашој Отаџбини већ десетинама година не престаје. А порнографија, која је већ преплавила све руске градове? А рок–концерти?

Само слепац, то јест, онај који не жели да види, може да ово превиди. Ми знамо да је реч о систематском упливу на душе људске, ради изазивања најнижих страсти, да су у питању сатанистичке „мистерије”, добровољно призивање злих духова, који те страсти подстичу и преко њих себи потчињавају милионе душа. Све су то симптоми смртне болести, тим опасније, што велики број људи пројаву те смртне болести сматра за норму, за природне и безопасне облике човековог понашања. А злочини се приписују плодовима „душевног растројства”.

Без великог напора може се претпоставити даљи развој ствари у вези са случајем „Оптина”. Аверина ће прогласити душевним болесником (а он је то САМО ако се игноришу сви видови духовног искуства и сазнања осим психијатрије), а учешће Аверина у некој сатанистичкој организацији нико неће озбиљније проверавати.

Оно што би могло да баци мало светлости на ово питање неће се ни истраживати: ради тога су потребни експерти које нико неће ни тражити. А ако експерте позову (злочин је дигао велику „прашину”), то ће њихово мишљење остати пуки „лични угао” посматрања ствари. Држава, која би морала да сасече у корену све пројаве сатанизма и зверства као из њега проистичу као огромну друштвену опасност, у свом настојању да буде „демократска и плуралистичка”, и даље ће остати главна заштита и сарадник најпогубнијих псевдодуховних, окултних и хипнотичких утицаја на људе. Да је тако увјерићете се ако укључите телевизор и погледате шта нам показују.

Једном речју, догађај у Оптиној пустињи неће бити схваћен озбиљно. Као што се озбиљно не схвата ни ширење других видова сатанизма. Као што се не схватају озбиљно ни упозорења Цркве о несрећи која нам се ближи.

Без обзира на све, ми смо дужни да свим силама људима укажемо на опасност мистичног, окултног геноцида, опасност која се приближава. Ми, православни хришћани, не надамо се у своје снаге, него у Бога Свемогућег. „Што је човеку немогуће, Богу је могуће”. И без обзира на све насртаје богоборства у нашој земљи, милиони душа избављају се од ропства „кнезу овога света” и проналазе Бога и вечни живот, проналазе оно због чега човек и живи на земљи: Русија се враћа Цркви Христовој.

Верујемо да ће се, милошћу Божјом, збити пророчанство, које је пре седамдесет година исказао велики оптински старац Нектарије: „Русија ће се поново дићи, и биће материјално сиромашна, али ће духом бити богата, и у Оптиној пустињи ће бити још седам светилника, седам стубова”.

Превод са руског: Владимир Димитријевић, 1993.

Извор: Чланак је изворно објављен у часопису "Књижевна Русија" (бр. 20/1993.)

Последњи пут ажурирано ( уторак, 01 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.