header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ arrow В. Димитријевић: Заточник чегарског завета
В. Димитријевић: Заточник чегарског завета Штампај Е-пошта
четвртак, 03 децембар 2009

Владимир Димитријевић

ЗАТОЧНИК ЧЕГАРСКОГ ЗАВЕТА

(Сећања на Небојшу М. Крстића)

Писано од Васкрса 2008. до Ваведења 2009. 

(Исправљена верзија)


Уместо увода

Ове, 2009. године, на Велику Госпојину, Небојша Крстић би напунио 45 година живота. Ове, 2009. године, навршава се 200 година битке на Чегру, о којој се певало:

"Стеван Синђелић са триста друга / гледа из шанца, па им се руга."

Руга се смрти и ништавилу, јер ће он и његови јунаци (Ћеле - кула, спомен Васкрсења) бити вавек живи у Христу.

Зато је овај текст посвећен Небојши, витезу који је наставио Синђелићеву борбу, верујући у васкрслог Христа.

Покушао сам негде да га објавим, али рекоше ми: није све било баш беспрекорно у његовом животу. И не објавише.

Ја о томе не бих. Господ зна. Али, искрено говорећи, сматрам да  у спомену на њега има много више доброг, него оног другог, чега има у свима нама, и о чему само милост Божја може рећи реч. Зато овај текст објављујем без двоумице.

Као увод овај ante scriptum настаје годину и по дана од писања основног текста о Небојши. Ближи се Ваведење, у чије је навечерје дао живот за Србство. Видим да сам читаоцима дужан две ствари - “мистичку легитимацију” Небојшину и биографску фактографију. Као православног хришћанина, представља нам га запис “Гостољубље Господње” (“Јеванђелски неимар”, 3-4 1992) са становишта православне онтологије”. Ево шта Небојша у њему пише:

У хришћанству гостољубље није само једна од мноштва врлина коју хришћанин треба да упражњава у вођењу врсног и благочестивог живота. Сетимо се опомињућих налога Апостола Петра и Павла: „Будите гостољубиви међу собом и гостољубље не заборављајте" (1. Пт. 4, 9; Рм. 12, 13; Јев. 13, 1.2). Хришћанска гостољубивост нема само морално значење и није тек својеврсна конкретизација и потврда човекољубља. Људско гостољубље одсликава и иконично одражава Божије Гостољубље као благодатно пројављивање Божанског Господства на творевини. Библијско теолошко значење гостољубивости има ослонац у једној од примарних чињеница библијске аптропологије — чињеници коју је Псалмопевац цар Давид изрекао и отпевао следећим речима: „Ја сам странац и гост на земљи" (Пс 118, 19). Дакле, гостовање је оно што суштаствено одређује и битијно усмерава човеков егзистенцијални положај, место и улогу у свету. По библијској онтологији, Господ Бог је човека — уосталом, као и целокупну творевину — извео из небитија и угостио у битију. Ова нелажна чињеница је и основна истина хришћанске вере, јер Бог је као Битотворац створио све(т)  ни из чега, то јест из небитија. Стога је Бог у пуном и правом смислу ГОСПОД — Онај који може и хоће да госту подари дар битија!

Са становишта православне онтологије веома је значајна и бременита големим теолошким значењем етимологија србске речи Господ. Ова реч је сложеница састављена од именице „гост" и глагола „подарити". Господ је, дакле, Биће које може госту да подари нешто — Гост-подар, а одатле сажимањем Гост-под, Господ! Богословску важност и семантичку снажност још више појачава и истиче следећа језикословна чињеница: у Богомблагословеном и големим трудољубљем Светих Равноапостолних Кирила и Методија освештаном старосрбском језику, реч Господ јесте singulare tantum, то јест именица која има само једнину — „једна једина" именица у датом језику.

Шта Гостољубиви Бог Господ подарује бићима која гостују у битију и житију? И на ово питање, као на многа друга, одговара у боганадахнутом поетском замаху велики Псалмопесник цар Давид кроз чија уста васколика творевина пева онтолошки пој благодарећи Битотворцу и Животодавцу на подареном битију и житију. Навешћемо свега неколико најкарактеристичнијих стихова из познатог сто  трећег псалма у лепом преводу епископа Атанасија захумско-херцеговачког.  То је псалам којим Црква већ вековима свакодневно отпочиње своја вечерња богослужења и којим прославља Господа као Премудрог и Сведоброг Творца:

 

„Како су превелика дела Твоја, Господе!

Све си Премудрошћу створио;

испуни се земља творевином Твојом.

Све од Тебе очекује

да му храну своју даш на време,

и кад им даш они се окупљају.

Кад отвориш руку Своју,

све и сва се добротом испуњује,

а кад Лице Своје окренеш,

све се смути и поколеба.

Кад им одузмеш дах, нестају,

и враћају се у прах свој.

А кад им пошаљеш Дух Свој,

опет се стварају —

тако обнављаш лице земље.

Певаћу Господу у животу моме,

хвалићу Бога мога докле постојим."

 

Пунота Божијег Гостољубља открива се у Личности Господа Исуса Христа, оваплоћеног Логоса и Сина Божијег — Бог Господ подарујући самога Себе у облику Својег Пречистог Тела и Своје Пречисте Крви као Хлеба Надсуштаственог (Насушног), подарује гостима светотајински на евхаристијској Гозби (тј. Гост-би као месту где се гости угошћују) ново битије и ново житије, то јест — битијни живот! Тиме се кроз Велику Тајну Побожности — јављање Бога у Телу — светотајински догађа, још овде и сада, преображавајуће укидање нашег битовања као гостујућег странствовања и туђиновања у овом свету који у злу лежи — ми угошћени у Господу Христу Гостољубцу и Гостопримцу нисмо више, по речима Апостола Павла, гости ни туђинци, него смо суграђани светих и домаћи Божији (Еф 2, 19). Јер, заиста, заиста је блажен онај који буде јео надсуштаствено јестиво на есхатолошкој Гозби коју је Господ онима који га љубе уготовио у Царству Божијем (в. Лк 14, 15; 1 Кор 2, 9)."

 А биографија Небојшина је објављена у “Светигори” (Свети ђакон Авакум, Божић 2001), као некролог под насловом “У знаку Неба и Крста”:

"У навечерје Ваведења Пресвете Богородице, у ноћи  3. на 4. децембра 2001, настрадавши у тешкој саобраћајној несрећи, недалеко од родног града Ниша, упокојио се у Господу Спаситељу, раб Божији Небојша М. Крстић.

Читав свој кратки земаљски живот проживео је у верности Цркви Православној и своме Роду православном, црпећи своју велику љубав према земаљском Отачаству и Светим Прецима - нарочито према Светоме Сави, Св. Кнезу Лазару, Св. краљу Милутину и Св. Николају Жичком - из љубави према Оцу Небеском и Небеском Отачаству, једином истинитом завичају сваког светосавског и светолазарског човека Богочовековог.

Родио се 1964. на Успење Пресвете Богородице и одрастао у Нишу - родном граду првог хришћанског цара Равноапостолног Константина Великог, чијим се животом и узором хришћанског побожног државотворца надахњивао свих дана свога живота.

Живећи за Крст Часни и Слободу Златну, објавио је преко три стотине чланака, есеја, студија, приказа на богословско-философске, историјско-културолошке, хришћанско-политичке и националне теме.

Основао је и уређивао (1991-1994) часопис Логос, гласило студената Богословског факултета, у времену, како је, у уводнику првог броја, написао, истински трагичном, када и срце Божије тугује и сва твар уздише, када би најпоштеније било да се молимо Христу Богу да нас сачува најпре од себе самих, јер синови људски и даље устају један на другога, и даље ратују...

Био је, такође, и члан редакција Светигора (Цетиње, 1993-1998), Византијског огледала (Ниш, 1995-1997), Београдски дијалог (Београд), као и часописа Збиља - листа за културу, уметност и друштвена питања (Београд). Објављивао је чланке у готово свим православним и националним часописима и новинама.

Почетком деведесетих година прошлог века сарађивао је у двема теолошким и веронаучним емсијама Радио Новога Сада, као и у емисијама YU-радија, и на многим локалним телевизијама широм Србије и Републике Српске. У оквиру Мисионарске школе цркве Св. Александра Невског у Београду, одржао је у периоду 1992-1998. на десетине мисионарско-апологетских трибина и предавања посвећених борби за чистоту вере православне а против најезде секташких вукова у јагњећим кожама на наш православни народ, по свим земљама нашег Отачаства.

Приређивач је, првог у нас, зборника православних богословских радова посвећених теми Православље и политика (Градац, Чачак, 1993), као и зборника чланака Св. вл. Николаја Велимировића Православље и политика (Београд, 1997).

Основао је и био главни и одговорни уредник православно-националног часописа Образ који је излазио 1994-1997. при Мисионарској школи цркве Св. Александра Невског у Београду.

Покретач је библиотеке Политика и образ (1994.) у којој је, са благословом еп. Данила Крстића, нашој православној јавности представио мисао нашег еминентног емигрантског теолога-философа Марка С. Марковића (Православље и Нови светски поредак, Истина о Француској револуцији...).

Објавио је књиге Политика и образ - за васкрс распетог Србства (1994.) и Победити или нестати (2000.). За њим су остале ненаписане богословско-философске књиге на којима је радио, Сословије - православни богословски азбучник и Битијни живот -огледи из православне онтологије.

У Светигори је објавио више есеја од којих треба поменути макар неке: Хришћанство и женско питање; Византија данас (1992), Крст Господњи и васкрсна радост; Хришћанство и истина (1993), Стварање света и човека; Црква и партија (1994), Вера хришћанска и име србско (1997)...

Остаће запамћен у нашој православној јавности по богословским есејима који су се одликовали дубином мисли, јасноћом стила и сажетошћу израза. Међу неколиким његовим текстовима, који свакако заслужују да се појаве у свакој антологији млађе богословске мисли нашег народа у 20. веку, спада његова студија Појам Логоса код Св. Јована Богослова (Логос, 1991), као и есеји: Битијни живот - литургијско искуство пакибитија (Градина, 1991) и Теолошко тумачење србске слоге (Градац, 1993).

Био је оснивач и председник Отачаственог покрета Образ. Од 1998. је узео активнога учешћа у политичком животу Отачаства, трудећи се да допринесе хришћанско-државотворној обнови нашег народа.

Као што му је Бог назначио у имену и презимену, трудио се да живи храбро у озрачју Неба и у сенци Крста Христовог, свога личног и свога многострадалног Рода, подносећи све тескобности, тегобности и невоље наше историје с краја 20. века, и, притом, непрекидно се надахњујући речима Св. вл. Николаја, које је неуморно понављао у бројним гостовањима на православним, националним и политичким трибинама, округлим столовима, радио и ТВ-емисијама, широм Отачаства: Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је српски родољуб пашти да добије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време .

Завршимо ово мало молитвено сећање на новопрестављеног брата Небојшу Крстића речима молитве Заупокојног акатиста који Православна Црква чита за спасење свих упокојених у Христу са надом у њихово васкрсење: Минуле су буре живота земаљскога, окончала су се земна страдања, немоћни су врази са својом злобом а моћна је љубав Твоја, Господе, која избавља од мрака вечнога и спасава све, за које се узноси смела песма: Алилуја!"

I

Небојша Крстић и ја упознали смо се поводом покретања часописа студената Богословског факултета “Логос”. Мој познаник Милутин Продановић, из славне куће Продановића, од Прањана, вечити опозиционар комунистима и становник студентског дома на Карабурми, позвао ме је да се придружим момцима који покрећу часопис. Тако сам га упознао. Били су ту и други: Младен Дурић (будући владика захумско - херцеговачки Григорије), Милан Васиљевић (будући владика западноамерички Максим), Владимир Вукашиновић, будући професор Богословског факултета, итд. Небојша ме је питао да ли имам неки чланак за први број. Имао сам предавање о секти “Харе Кришна”, које сам својевремено одржао (прво своје предавање у Београду) при храму Светог Александра Невског, а по благослову проте Љубе Петровића. Почели смо да се виђамо и дружимо јер смо имали многа заједничка интересовања. Били смо сарадници “Светигоре” и редовно се виђали код проте Љубе. У прво време, наши разговори били су углавном филолошко - теолошки. Небојша је био суптилан филолог. Студирао је философију, па ју је напустио, али је знао да је у речима дубока истина битија. Објашњавао ми је преко 40 значења речи “Логос” у јелинском језику. Од њега сам сазнао да је “Господ” од “Гост - подар”, Онај Који сабира госте и даје им дарове, и да је “човек” од “чело -век”, биће челом - лицем окренуто Веку, Вечности. Писао је текстове за наше црквене часописе (огледао се и као рецензент), као и за емисију “Сословије” коју су на неком новосадском радију уређивале младе снаге Епархије бачке. Пред њим је стајала одлична академска теолошка каријера. Био је и љубитељ поезије. Године 1993, када смо у Мисионарској школи организовали скуп посвећен хришћанским видицима у делу Момчила Настасијевића, говорио је, поред професора др Новице Петковића, др Синише Јелушића, Владимира Вукашиновића, Матеја Арсенијевића и Небојша. Његова тема је била “Слово љубве” Светог Стефана Високог у Настасијевићевом препеву. С великом присношћу Момчила је звао “Мома”...

А онда више није могао да ћути, гледајући полом свог народа. Политици се, условно, приближио “у рукавицама”, преко зборника “Православље и политика”, који је објавио “Грдац”. Сећам се да сам о могућностима издавања таквог броја разговарао са г. Бранком Кукићем, вишедеценијским уредником овог угледног часописа. Била је језива инфлација, која је обесмишљавала било какво бављење било чиме а камоли културом. Ипак, г. Кукић је схватио да је тема озбиљна, и да су понуђени садржаји вредни, и није се колебао. Иако танушан у односу на “Градац” из неинфлаторних времена, број је био сјајан. Владика будимски Данило је, специјално за лист написао свој текст о православној монархији. Били су заступљени и Христо Јанариса, Елен Арвелер, Димитрије Богдановић, Миодраг Петровић... Ја сам превео текст Татјане Горичеве из доба њеног илегалног хришћанског рада у Совјетији, као и одломке Хомјаковљевог “Писма Србима”. Написао сам и чланак о руској хришћанској политичкој мисли, али за њега није било места.

И онда је кренуло.

Период снажног дружења, честих виђења, дугих разговора. Путовали смо са протом Љубом и др Вукадином Цветановићем, држећи предавања о тоталитарним и деструктивним верским сектама. Небојша је био убедљив: говорио је о томе да Црква није глиста па да се дели на много “цркава”, него је Једна, Света, Саборна и Апостолска; подсећао нас је на благоверну Србију Немањића, у којој се под “хришћанима” подразумевају православни, и у којој је римокатолицима било дозвољено слободно исповедање вере - али под једним условом да православне не преводе у своју јерес. Крстић је показивао да је одвајање човека од Цркве несрећа која разара и појединца и народ. И заиста: сретали смо много младих људи који су, ушавши у секту, “раскрстили” с породицом. Бол многих се излио у канцеларијама парохијског дома храма Светог Александра Невског, где смо се трудили да проти Љуби и оцу Ваји помогнемо у разговору са људима који су пострадали. Ту си били, као помоћници, и др Цветановић, Слађан Мијаљевић, а касније и Саша Сенић.

Србија је, под санкцијама “међународне заједнице”, била у свом гету, и са својим гето - проблемима. Али, Небојша је знао да ће доба гетоизације проћи, а да ће наступити “отворено друштво”, које неће бити соцреалистички,  кафански безбожничко, попут социјалистичко - комунистичког, него ће све преплавити привидни плурализам, сведозвољеност постмодерног безбожја, коначни тријумф “надирућег простака” (Д.Мерешковски). То нам се прикрадало: већ је почињала хајка против Владике Николаја, као “антисемите” и неког ко је у ропству Немаца, под немачком стражом, био “повлашћен”. Антисрбски медији у Србији су “хватали залет”. Но, Небојша је знао да, како рече Берђајев, хришћанин не живи као тужитељ, него као оптужени. И знао је да се у тој и таквој стварности, треба по Момчилу Настасијевићу, побости као колац, “на страшном месту постојати”. У “Светигори” је 1996. објавио текст “Вера хришћанска и име србско”, у коме је изложио своје најискреније мисли (да смо, за своје невоље, пре свега, криви ми сами):

 

>>“Не може преживети ни једна цивилизација у којој дванаестогодишњаци добијају децу, четрнаестогодишњаци се дрогирају, петнаестогодишњаци убијају, а седамнаестогодишњаци добијају школске дипломе које нису у стању сами да прочитају. Све то дешава се у данашњој Америци." Овим речима је недавно спикер Представничког дома америчког конгреса, Њут Гингрич, исказао суштину духовно-цивилизацијског ужаса који данас хара америчким друштвом. Није мало оних који ће, не без разлога, приметити да је горе описано погубно стање америчког националног организма уствари природни и логични резултат обесне политике интервенционизма коју САД безкрупулозно проводе на глобалном нивоу свим расположивим (крипто)политичким и војним средствима. Наиме, сасвим је сигурно да не може бити срећно и духовно здраво становништво оне земље која у име тобожњег мира и демократије константно унесрећује друге земље поништавајући њихов национално-државни суверенитет разним облицима окупације, који се крећу у распону од перфидног разарања духовно-културних идентитета до бруталног бомбардовања оних држава које су одлучно рекле "не" Новом светском поретку. Али, за нас је, овде и сада, нешто друго много страшније и, самим тиме, забрињавајуће. Наиме, ако у горе цитираној Гингричовој изјави уместо речи "Америка" прочитамо "Србија", онда ће нам се од неумољиве истине одмах следити крв у жилама: прочитаћемо до болне прецизности тачну дијагнозу поразног стања србског народа. Нема никакве сумње да је потпуно лишен историјске и метаисторијске перспективе онај народ чија је младост - дакле, будућност - распета на крсту блуда, наркоманије, криминала и духовне слуђености. И чему добром се Србство може надати, ако је његова будућност већ сада догледна и извесна у најцрњем и најгорем могућем виду - нестанак у агонији безверја и безбожја? Шта добро може да очекује народ којем се на званичним државним медијима у најгледанијим емисијама промовишу и препоручују некаква подземна пећинска венчања у Ресавској пећини уместо у оближњој великој србској светињи задужбини Светог деспота Стефана Лазаревића, манастиру Манасија (емисија “Ипак се окреће", први програм РТС, 6. 10.1996.)? Не обузима ли паклени мрак онај народ који се одрекао свог духовног вида и престао да разликује Истину од лажи? Може ли један некада крштени и крстоносни народ да опстане, ако не остане веран заветним вредностима својих благоверних и  христољубивих предака који у хришћанским подвизима живљаху и јуначки и мученички умираху за Крст Часни и Слободу Златну? Авај, и сто пута авај, јер ништа добро не предстоји таквом духовно раслабљеном народу, који је безумно презрео и неразумно одбацио Богомдани талант дрско га закопавши у заборав свог истинског небоземног призива.

Апостол Павле каже: " Мрзећи зло држите се добра. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим! (Римљ. 12, 9; 21).

Зло се распомамило и распрострло у србским душама и срцима. Зло, које проговара из безбожја, безверја, безобразја... Зло, које хоће да Србство трули у блату мржње, да хули на Бога, да бесомучно разара себе, да се батрга без благодати и благослова Божијег... Ако нас - не дао Бог - надјача паклени мрак богомржње и србоомржње десиће се недогођено пострадање из којега нам неће бити више опоравка. Никада.

Зло се може савладати и победити само борбом која се води због добра и ради добра. Појединац или народ  који посустане у тој светој и Богомблагословеној борби за  добро против зла, неминовно ће нестати. Пред лице Бога Живог и Истинитог изићи ће само они који су се животом својим непоколебиво борили за Истину и Смисао. ..

По свој прилици, судећи по силовитим догађајима који незауставиво куљају, ми заиста нисмо далеко од дана када ће се све што има икакве везе са Хришћанством и  Православном Црквом прогласити не само назадним и анахроним већ изузетно штетним, фундаменталистичким, мирорушитељским.

Можда ћемо, скољени небројеним искушењима,  ми поклекнути и пасти по слабостима својим - али, неће нимало поклекнути, пропасти она Света Србија која дише пуним плућима заветне светосавске побожности и која непопустиво  чврсто држи србски крсташ барјак који свима и свагда неућутно сведочи да Србство зна свој пут - пут Богочовека. Са тога крстоносног пута нема нам одступања, јер, онај ко одступи одриче се своје вере православне и својег имена србскога. А неверни и безимени нису потребни ни Богу ни људима.<<

У шта смо веровали, во времја оно? Просто речено, у три највеће србске вредности; а то су, по Светом Николају Жичком и Охридском, Бог, Краљ и Дом (“Без Бога - ни преко прага; без Краља - ништа не ваља; без Дома - судба Содома”.) Веровали смо да православни хришћанин треба да жели православну државу, у којој ће хришћанске вредности бити на првом месту. Ако њих нема, онда смо осуђени да потонемо у глибу безбожја и секуларизма, који ће нас разјести до сржи у костима. Теолошки гледано, држава какву данас знамо је последица Адамове палости и отпалости од Бога; али, то је и рађање у оваквим условима; то је и растење; то је и полно размножавање; то су и култура, уметност, наука. Свака од ових области може да се освешта, стављена у службу Богу. Рађање се освештава крштењем, растење - учењем у страху Божјем, полно размножавање - хришћанским браком; култура, уметност, наука - стваралаштвом у славу Творца. А чиме се држава освештава? Симфонијом са Црквом. И Црква и држава сарађују на спасењу људске душе, а символ тога је двоглави орао под круном с крстом. На челу државе је у Христа Бога благоверни цар (краљ, кнез), слуга Свевишњег, који се жртвује за свој народ. “Зато га и називамо  Царем видећи Га да страда, јер је цару својствено да страда за своје поданике”, вели Свети Златоуст о христу.) Цела историја Православља од Константина Великог до Цара - Мученика Николаја II Романова, и у нас, од Немање до краља Петра, везана је за сјај православне круне. Зато смо и Небојша и ја (а мислим, и сви који су сарађивали у часопису “Образ”) били за “школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем, државу са Божијим благословом”, као је говорио Свети Николај Жички и Охридски.

Често смо разговарали о лажи савремене квази демократије. (Зар ико озбиљан мисли да људи попут Клинтона и Буша Млађег владају Америком?) Наш однос према тој “демократској циркусијади мистички је најбоље дефинисао, у својој “Философији неједнакости”, Николај Берђајев:

>> Али, у нашем времену, први пут питање демократије постаје религијско, неспокојно питање. То се питање поставља, не више у политичкој, већ у духовној равни. Када се осећа верски ужас од постепеног напредовања демократије, нису у питању политичке форме, већ нешто много дубље...

... Демократија као апстрактна идеја довољна себи самој, која ничему узвишеном није потчињена, јесте обоготворење човека и негација божанскога извора власти. Народ је довољан сам себи; врховно начело живота је његова сопствена воља, независно од тога чему је она окренута, шта хоће и какав јој је садржај. Народна воља се претвара у божанство, јер се она формално утврђује, без везе са њеним садржајем. Јер народна воља може бити окренута злу и тада подлеже осуди, или је окренута највишем добру, божанском садржају живота, и тада се, не та народна воља, већ само добро и божански садржај морају признати као врховно начело. Народна воља може пожелети најстрашније зло и демократски принцип ништа не може приговорити на то...

...У апстрактној идеји демократије постоји највећи презир према квалитетима човека и народа, према њиховом духовном нивоу... ... Ви сте поверовали у демократију, јер сте изгубили веру у правду и истину — када бисте веровали у објективно постојање правде и истине морали бисте управо правду и истину ставити изнад воље народа и њима потчинити вољу народа. Али, за вас су правда и истина оно што народ пожели и како народ каже. Ви хоћете да правду и истину препустите одлучивању већином гласова, да их проследите кроз опште гласачко право, а то је одсуство вере, то је безбожништво, које и лежи у темељу читаве демократске идеологије. Ви хоћете да добијете правду и истину о друштвеном устројству од већине, из квантитета... ... Правда и истина имају други, божански извор, независан од изражавања људске воље. Правда и истина могу бити у мањини а не у већини, чак су најчешће у мањини и скоро је чудовишно да су људи могли доћи до таквог стања свести да у мишљењу и вољи већине виде извор и критеријум правде и истине! Само скептицизам може бити оправдање принципа демократије, принципа већине и квантитета; они који сумњају, они празни, одвојени од онтолошких основа живота морају прибегавати решењима већине, критеријумима квантитета...

...Демократска револуција у свету стога и изазива религиозни ужас, јер сведочи о духовном паду човечанства, о порасту безбожништва, о страшном скептицизму, о губљењу свих квалитативних критеријума правде и истине. Демократија је скептичка друштвена гносеологија и ту гносеологију признају они који су изгубили изворе духовног живота. Зато напредовање демократије у свету има кобни смисао — оно тече паралелно са пражњењем душе, са губљењем Бога у души. Демократска Једнакост је губитак способности разликовања квалитета духовнога живота. То је мешање које допуштају они који су престали да држе до квалитета. Демократска идеологија квантитета мора довести до најгорих, а не до најбољих...

...Демократија се не занима за васпитање узвишеног типа човека и зато је немоћна да створи бољи живот. Апостол демократије Ж. Ж. Русо је веровао у природну доброту и благост људске природе и мислио је да ће се то све открити у свој лепоти када буде установљен облик владавине народа. Ту дубоку укорењену лаж су оповргли сам живот, искуство историје и једна богатија и сложенија мисао. У свести Русоа није постојао циљ победе греха и зла, ни преваспитања човека и народа у циљу стварања узвишенијег типа човека. Народу само треба скинути окове, дати му могућност да изрази своју вољу и он ће по својој вољи саградити друштво и настаће савршено природно стање. Остало је нејасно како то ничим неограничено и незадржавано откривање људске природе у њеном непреображеном стању, кроз демократију, кроз власт народа, може да води добру, да рађа друштвену правду...

... Народ, у оном смислу у ком то истиче демократска метафизика, не постоји; такав „народ" не може имати никакву вољу, то је само сложени узајамни однос социјалних група с различитим душевним својствима или механички збир одвојених људских јединки. Али народ је такође и мистички организам, саборна личност, и у том смислу народ је нација, он обухвата све класе и групе, све живе и умрле. Но народ у том смислу демократија не познаје и неће да зна за њега, он у том смислу уопште не спада у видно поље демократије...

...Народ се уопште не мора придржавати демократског начина мишљења, уопште не мора бити демократски расположен. Тако је у историји и бивало у органском стању народа. Демократија је већ напуштање тог органског стања, распад јединства народа, раздор у њему. Демократија је у суштини механичка, она говори о томе да народа као целовитог организма више нема; демократија је нездраво стање народа. У „органским" епохама историје нема никакве демократије, ту се она није јављала. Демократија је израз „критичких" епоха. Демократија не може бити израз духа народа, јер се дух народа исказује само у организму, а демократија је, пак, механизам. Демократија узима човека као аритметичку јединицу, математички једнаку свакој другој јединици; за њу се народ, као органска целина, распада на атоме и потом окупља као механички колектив. Но Народ се не састоји од аритметичких јединица и атома, народ је хијерархијски организам и у њему је сваки човек посебно биће, непоновљиво са својим квалитетом. Стога се и воља народа не изражава у маси људској, у мишљењу већине. Опште право гласа није погодан начин изражавања квалитета у народном животу. Мањина боље и савршеније изражава вољу народа, као органске целине која има саборни дух. Преображена личност може боље да изрази вољу и дух него сви, нега сва људска маса. На томе се заснива и значај великих људи у историјском животу народа — вођа и царева. Народ није људски квантитет, људска маса и то сте заборавили ви у демократском веку. У вашим демократијама влада људски квантитет и ви мислите да иза њега стоји народ. Но то је велика лаж која мора бити разобличена. Људска маса је прашина коју ветар носи и воља те масе не може бити воља народа...

... Већ то што ваше царство демократије раздире борба партија и што је у њему тим партијама дата судбина државе, говори и сведочи против вас и не дозвољава да се верује да ће у њему — у том царству — народ доћи до изражаја. Народ пропада у народном суверенитету, он тоне у механичком квантитету и не налази излаза свом органском духу који је целовит и недељив. У народном суверенитету пропада и човек, јер самодржавље народа се не ограничава неотуђивим правима човека и не гарантује неприкосновеност тих права. Само државној демократији се морају супротставити и дух народа и права човека, у противном она спрема најстрашнију тиранију над тиранијама... <<

Како смо хтели да постигнемо хришћанску државу?

Вером. Само вером. И сведочењем. Чинило нам се да се све може обновити ако будемо чврсто веровали. Са идејом покрета чији би циљ био обнова србског образа, Небојша ме упознао у лето 1994. године, пред мој одлазак у Румунију, на сусрете православне омладине Балкана. “Образ” није требало да буде политичка парија, него хришћанска заједница сведочења, културолошки двиг. Циљ: држава којом влада миропомазани краљ, политика у којој су политичари одговорни и пред Богом и пред људима, христољубива војска, светосавско образовање. Ја те идеале и данас исповедам, као и 1994. године. Надам се да ћу им остати веран до краја живота. Часопис “Образ”, који је излазио при храму Светог Александра Невског у Београду, био је гласник ових вечних србских идеала: вере у Бога, верности Краљу и оданости Дому. Многобројна престављања часописа широм србских земаља (били смо и у Београду, али и Војводини, Србској Босни, на црногорском Приморју) доказивали су нам са су људи жељни хришћанског подвига и у области државотворности. На жалост, као би Његош рекао, “мало руках, малена и снага”; а и, опет по Његошу, “крвници јаки и опасни”. И сада је тако; а биће тако и даље, ако се Господ не смилује на овај јадни и измучени народ (а смиловаће се, како каже патријарх Павле, ако буде имао коме.) Међутим, човек који верује у највише идеале хришћанске друштвености неће и не може пристати на сурогате.

III

У то време дали смо се на издавање књига. Отац Митрофан Хиландарац упознао нас је са доктором са Сорбоне, угледним србским мислиоцем у емиграцији, др Марком С. Марковићем, чија смо дела са уживањем читали у бирмигемској “Лазарици” (мене је одушевила његова студија о француској револуцији). У Јерисосу смо се, 1994. и 1995. године, сретали с њим у хотелу “Маркос”, водећи многе и озбиљне разговоре. Млад и пун себе, сукобио сам се с чика Марком (дозволио нам је да га тако зовемо) око улоге Вука Караџића. Ја сам га сматрао аустријском фигуром у борби против Србства, а чика Марко је (наравно!) био много озбиљнији и одговорнији у цењивању Вукове улоге у нашој историји. Сећам се да ме је Небојша оштро прекорео због дрскости - Ко си ти да се свађаш са човеком толико старијим од тебе, а, уз то, таквим хришћанским интелектуалцем?, опоменуо ме је. Знам да сам убеђивао нашег мудраца из Орлеана да је главни проблем у Србији Слободан Милошевић и да ће, чим он оде, све доћи на своје место. Међутим, Марковић је знао да је проблем много дубљи, и да је Запад, на челу са САД, решио да Србију сатера у границе Београдског пашалука. Милошевић је био пуки изговор. Да је господин Марко заиста био “видовит” (то јест, мистички и геополитички писмен, за разлику од самоумишљених аналфабета попут мене), показало се много пута након тога.

У интервју датом Слободану Ерићу 1995, он каже: “Стратегија не трпи празне просторе, а са падом Совјетског Савеза, појавила се на тој територији (Балкана, нап. В.Д.) огромна празнина коју Јељцинова Русија није могла да попуни. Стога је за Америку и западне стратеге провала у тај простор постала неизбежна. И она ће се наставити докле год та инвазија не буде наишла на неку озбиљну препреку”.

Небојша је господину Марку прилазио с највећим поштовањем, као светињи оне старинске Србије, Србије која  мирише на девојачку душу и челик часне официрске сабље. Планирали смо много, и дуго: не само да објавимо већ написано, него и да га наведемо да доврши замишљено и започето, попут студија о Платону и Макијавелију као дворским саветницима. Живећи дуго у условима емиграције, окружен класичном србском нетрпељивошћу према ученима и умнима, он се запањио сусретом са младим Србима, до кога је дошло захваљујући оцу Митрофану. О свом изненађењу писао ми је 1. јуна 1995. године.

 

>>Orleans 01.06-1995

Драги Владимире,

Моје писмо Вас је обрадовало и растужило, а мене је Ваше обрадовало и изненадило. Јер Ви ми се извињавате и себе представљате као неучтивог човека, а у мојим очима, уз Небојшу Крстића и хиландарске ходочаснике, спадате у најучтивије Србе које сам после напуштања Србије срео. Други су се ретко према мени достојно понашали. Обично су волели да ме искористе, а да ми уједно забоду нож у леђа.   Ваша искреност, слободно заступање личних принципа, критички дух, љубоупитност, па и скепса, се никако не могу сравњивати са неучтивошћу. Напротив, Ви сте ме одушевили и потврдили све претходне похвале оца Митрофана. Отворено и поштено наступате, пажљиво ме слушате, а никакво зло ми не желите. То је за мене откриће: зар још има и таквих Срба?

Јесте, међу нама нема више оних и онаквих људи које помињете - Николаја, Јустина, Јована и Слободана - и тешко се могу наћи неки који су прихватили њихову бакљу. Србе у земљи је упропастио комунизам, а многи од ових у емиграцији су пропали идући "трбухом за крухом".   Са малим изузецима, на њима су остале само етикете "четника" и "збораша" које би Дража, Недић и Љотић са гађењем избљували. А ти буђави Срби ме баш зато и мрзе што осећају да сам, упркос времену и мукама, остао онај Марко из Борча, Каленића, Босне и заштитнице пред Сочом.   Мене би отац Јустин и отац Јован одмах препознали, а њих не би.

Ако сте Ви у мојим написима приметили "нит" наше вековне духовне традиције, значи да она увек постоји и наставља се у Вама, па били Ви тога свесни или не. Замислите шта је то за мене значило: Србију сам напустио пре пола века и 30. априла ове године у мислима прославио педесетогодишњицу последњег ратног окршаја на Сочи. И после тог временског размака, наједном сусрећем двојицу младића који ме разумеју, с којима говорим истим језиком. Не знам да ли сам сишао с неба или сам се, за тренутак, успео на небо. Сусрет двеју генерација. Стисак руку двеју генерација. Нешто неочекивано. Невероватно. Догађај који ме испуњава надом. Док још има таквих, није све изгубљено. "Бој не бије број, већ бој бије сој" волео је да понавља Димитрије Љотић.

Кажете да једни код нас хоће "Велику Србију", а други "Висоту". Све су то "лепи снови".  У овом тренутку је битно питање: "Хоћемо ли и даље постојати као народ?  Да ли ћемо преживети XX. век?" Бити или не бити. Неправославни народи, који желе да нас збришу са лица земље, су против нас спремили плански геноцид који сатански спроводе у дело.   Бојим се да има мало Срба који то виде или виде али од народа крију. Чујем само оне који сву кривицу сваљују на Милошевића или окривљују саму Србију. Стога признајем да ме је пријатно изненадио Ваш пријатељ Матеј Арсенијевић. Од свих Срба које сам до данас читао, он је најближи мојим схватањима и звони на узбуну као ја. Но да ли ће нас ко чути?

Не знам колико ћу још живети: неколико година или неколико месеци? Било како било, мој главни циљ је да млађим генерацијама пренесем максимум онога што у себи носим. Волео бих такође да, за живота, сазнам да је мој глас дошао до српског народа, не до 1000 читалаца "Политике и Образа" него до читавог народа. Али сам потпуно свестан да је то скоро неоствариво и да, у догледном времену, моја реч неће пробити масонско-комунистички зид.

Постоје, међутим, озбиљне шансе да се ускоро појави моја књига о Русији, коју прижељкујете. Тренутно располажем солидним и већ написаним материјалом. Додао бих можда само један чланак. То би била пета књига "Пелитике и Образа" после двеју следећих: "Пола века српске  Голготе" и "Хришћанство и марксизам". Назвао бих је "Српска апологија Русије" и садржала би три дела: верски, политички и књижевни. Затим бисмо прешли на књижицу о монархији. Ако Бог да и срећа јуначка.

Уколико сте, на основу овог писма, стекли утисак да о себи имам високо мишљење, будите уверени да ме је сам Бог у то разуверио.   После мојих свакодневних молитава за Србе Босне, Крајине и Славоније, ипак је дошло до ужаса које помињете. Значи да Господ не слуша грешнике као што сам ја. Због тога Вас молим да ме у будуће једноставно ословљавате са "драги Марко" (уколико сам Вам драг).   Као што  једном рекох Небојши: кад се два војника боре у истом рову, они се један другом не обраћају са "уважени господине".

Ко зна да ли ћемо се још једном у животу срести, али знајте да сам душом и срцем с Вама. Нека Вас Бог чува! С пријатељским поздравима

Ваш Марко.<<

IV

Небојша је био прави Нишлија. Знао је свој град и његову мученичку (сведочанску) историју, чији је символ Ћеле кула. Из оних дупљи њених лобања и Небојшу, као деценијама пре тога Бранка Миљковића, гледале се видовите душе Синђелићевих Срба. Ниш је за њега био град неодсељених старинаца; у говору његовог краја још су били сачувани древни србски гласови, какав је “дз” -“дзид”, “дзвезда”. Небојша ми је причао да се за једну врсту зоље, оне која копа рупице у земљи, каже “дздзељка”. Реч таквог ономатопејског набоја нисам никад чуо.

Нишлије су издржале турска и бугарска зверства, а још пре ослобођења (оног што дође после рата  1876 - 1878. године), подигли су цркву велику, да се из даљине, из слободне Србије, види да је Ниш србски и православни, а не турски.

Био је жив, духовит, оран за шалу. Кад се споречкамо, цитирао ми је деспота Стефана Лазаревића и “Слово љубве”: “Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: “Изиђимо у поље!”“ На једном фотосу са Какова, испод чувене лозе покојног оца Митрофана, својом калиграфијом је написао: “Обојица, љубави туђи, рекоше...” И заиста, ја сам на слици намргођен, а обојица гледамо у супротним смеровима.

Искрено смо волели витеза Духа и заточника Завета, а у исти мах и најдуховитијег од свих свештених лица - владику будимског Данила. Увек је имао времена за нас, а нарочито да нам укаже на мистичке основе монархизма. Усађивао је у нас есхатолошки оптимизам и веру у буђење царске Русије. Када је пала Книнска Крајина, написао је песму “Са неба ромон”, у којој Богородица учи Светог Саву да Србе покрене на повратак Краљу. Не буде ли обнове вере и монархије, казивао је владика Срби ће као “бескрилци мрави” пасти пред “златно теле”.

Шале владике Данила памтили смо и препричавали.

У њима је често било више теологије него у чланцима модерних (постмодерних?) теолога. Ценио је Небојшин уреднички рад, и подсећао га на то да је уредник увек “увредник”, јер се многи вређају зато што им није понудио простор у часопису.

Владика Данило је био одушевљен објављивањем дела Марка С. Марковића, свог пријатеља и колеге са Института Светог Сергија у Паризу. У доба комунистичке страховладе само је он, Христов Србин, смео да штампа Маркове огледе. Књиге библиотеке “Политика и образ”, знао је епископ будимски, биће будилници за многе младе свести и савести. Зато је и написао предговор за сва издања Маркових књига, рекав да га чека “с кадионицом у руци”.

V

Наравно, највише смо сарађивали са оцем Љубом Петровићем. Никад нећу заборавити путовања с њим на предавања широм србских земаља. Тада смо, поред озбиљних разговора, увек били и добро расположени. Отац Љуба, из Каоника код Крушевца, био је мајстор “чарапанске” духовитости; Неша је, као што рекох, био нишлијски веселог духа, а ја сам се, као Чачанин, некако провлачио. Нарочито су нам значиле доскочице оца Љубе, типа оне: “Брат за брата гине, ако не мож' да побегне”. Наравно, било је и тешких ситуација. Тада је отац Љуба, са свом озбиљношћу, изговарао стихове богомољачке песме: “Искушења велика су била, / Света Цркво, ти си победила” (Небојша се шалио: “Ово увек каже кад је безизлазно”.) Прота је имао пуно поверење у младе људе, и на десетине његових мисионара и данас делују у Србској Цркви и на добро свог народа. Осећали смо колико нас воли и жели да нам омогући да се размахнемо.

Небојша је поштовао и друге свештенике, с којим је сарађивао при храму Светог Александар Невског. Један од њих и данас каже: “Небојша никад није дозвољавао да било ко у његовом присуству блати Цркву. Увек је витешки бранио своју Светосавску Мајку!”

Небојша је, поред библиотеке “Политика и образ”, покренуо и “Образ светачки”. Прва књига коју је уредио у том колу светоотачких житија и порука била је књига о Светом Јовану Шангајском. Касније је уређивање препустио Јовану Србуљу, али се увек занимао за нове наслове и био срећан што православна Србија има шта да чита.

Уопште, Небојша је имао дивну, а данас ретку, особину: увек се радовао сваком добру учињеном у Цркви и ради Цркве. Све што је било стваралачки свеже, све што је служило назидању духовном, Небојша је сматрао својим, и радовао му се. (Сећам се с каквом је добром вољом учествовао у представљању књига издавачке куће “Логос”, чији се уредник Владимир Меденица посвећенички окренуо представљању руске религиозне философије. Нарочито је волео Иљинову књигу “Путеви духовне обнове”, коју је сматрао “настолном књигом” сваког хришћанског родољуба.)

 Увек смо цитирали речи владике Данила: “Ко зна боље, широко му поље”. То је, по будимском светлоносцу, основно витешко начело у Срба: не завиди ником, сваком пожели среће и успеха на пољу народног рада и такмичи се у добру. Говорио је Небојша да је мисао “Само слога Србина спасава” дубоко богословски утемељена, јер је србска слога - Христос Господ, а то нису пролазни политички и лични интереси.

Потичући из скромне србске породице, од тихих и добрих родитеља (увек је с поносом истицао своје “отечество”, Милутиновић, по оцу Милутину; а као свог небеског родитеља доживљавао је Светог краља Милутина, славу “Образа”). Небојша је умео да се не преузноси и да остане скроман саговорник.

Његови родитељи, који су могли да се скамене од бола и претворе у стубове од соли својих суза, после смрти сина јединца остали су на ногама, да посећују гроб Небојшин и да га чувају од заборава. Али Небојша неће бити заборављен. Његово дело није било само његово, као што ни чегарска жртва Синђелића и другова није била само њихова, него свих нас, и за свагда.

VII

Небојша и ја се никад нисмо посвађали - али, ето, растали смо се. Престали смо да сарађујемо. Основни разлог је био једноставан: нисам сматрао да “Образ” треба да постане партијско - политички покрет, а Небојша је био уверен да се треба, свим политичким средствима, борити да Србија не постане септичка јама (то Сорош и његови гаулајтери зову “отворено друштво”.) Почео је да окупља омладину, која је веровала младом и самопожртвованом човеку када је говорио да је образ србског народа изнад свих лажних добити глобалистичке интеграције. Настала је нека врста политичке организације.

У то доба, он је говорио о стратократији као будућем државном покрету, заснованом на ослањању на државочуварне сталеже - између осталог, на војску и полицију. Објављивао је чланке о хришћанском родољубљу у часопису “Војска” (између осталог, и фељтон о Светом Николају Жичком). У једном прогласу, обраћао се полицајцу: “Ти си оличење националне безбедности и србског реда и поредка. Ти си чувар сигурности својих ближњих. Честити те морају поштовати, а нечасни се морају бојати Твоје праведне силе. Само Твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац”.

Било је то време пред крај Милошевићевог режима, када ми се чинило да су и полиција и војска морално разграђене до те мере да се ту ништа не може учинити. Криминал и све врсте кварежи у држави вапијали су на небо. Нисам могао да верујем да се ту да било шта постићи, а камоли створити православна војска и полиција. Небојша је имао другачију (можда искренију и чистију) веру од мене. У сваком случају, говорио сам му (не само ја): “Нешо, ако то буде политички покрет, УДБА ће га разбуцати. Подметнуће ти своје људе!” Он није могао да гледа растакање Немањиног наслеђа (“Над Србијом црна киша лије, / а ти питаш мене како ми је”, каже песник), и наставио је, у свом правцу.  

Зато смо се, без свађе, растали. Односи су захладнели. Срдачно смо се поздрављали кад се видимо, али смо се виђали ретко. Било је  и неких криза у личном животу Небојшином, па сам ја, не разумевајући их, можда и фарисејски “одступио” са заједничког фронта. Признајем своју слабост, и кајем се због ње. Међутим, нисам могао да идем путем таквог политичког организовања. Осећао сам да то није мој пут. Ни данас не бих могао да корачам њиме, сматрајући политичке организације недовољно снажним да се супротставе долазећој диктатури зла. Спасиће нас врлина, а не вештина, говорио је Свети Николај Жички и Охридски.

Зликовци су вештији од нас.

VIII

Наравно, Небојша је убијен.

Убијен је уочи славе Хиландара, Ваведења Богородичиног, 2001. године.

Убиство је представљено као саобраћајна несрећа. Десило се на ауто путу ка Лесковцу.

Године 2002, 21. јануара, објављена је петиција с потписима преко стотину угледних Срба који су, између осталог, питали - зашто се скрива истина о правом узроку Небојшине смрти; зашто није вршено детаљно вештачење возила, у коме су, наводно, погинули Милан Живковић и Небојша Крстић; зашто је истражни судија одбио да изађе на место несреће, зашто је полицијски записник постао доступан тек после смрти јединог сведока, Споменке Ђурић (трећег сапутника у возилу), која је подлегла повредама тридесет три дана након наводне несреће; зашто је остао недоступан обдукциони записник; зашто је породица за Небојшину смрт сазнала посредно, тек у 11 часова сутрадан; зашто Небојшине личне ствари нису враћене породици преко овлашћеног лица и с пратећом документацијом и, наравно, зашто је читав случај плански скривен и прећуткиван у србској јавности.

Убијен је Небојша, али није убијено његово бесмртно биће, његово, у Христу утемељено, вечно живљење, његово васкрсење у Првоваскрсломе. Нису убијени наши разговори, чије слике памтим (онај код Лазарице у Крушевцу, онај у соби неког соцреалистичког хотела у Бору), наше лутање кроз пијачни дан у Јерисосу, кад смо купили два иста пуловера (још увек чувам свој), наше успомене на борбу за остајање достојним Синђелићеве жртве и чегарског Завета.

Ово сећање на Небојшу Крстића завршавам на други Васкрс 2009. године, док Црква пева “Васкрсења дан је, просветлимо се, народе, Пасха је Господња, Пасха од смрти у живот и са земље на небо Христос Бог нас преведе док Му победну песму певамо!”

Христос воскрсе, Небојша! Онај Христос Чији си монограм ставио као саставни део знака “Образа”, по узору на Светог цара Константина, Нишлију родом, и првог василевса православне васељене!

Ваистину воскресе, каже нам Небојша, следбеник Синђелићевог подвига и жртве.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 08 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.