Протојереј-ставрофор Душан Колунџић

ВЕРОНАУКА У СЛУЖБИ ОЧУВАЊА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

 (Предавање одржано 13. 09. 2008. године у Музеју митрополије загребачко-љубљанске, а поводом почетка школске године у Православној гимназији у Загребу. Уоквирени текст је додан на основу чланка у НИН-у од 25. 09. 2008: Како је Госпа рушила СФРЈ)

Иако је хришћанство универзална, васељенска религија, ипак се у њему не гасе народи. Христос је и упутио своје ученике: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Матеј 28, 19). Свети апостол Павле учи да су сви народи једнаки пред Богом, дакле више нема повлаштених народа, као што је био Јеврејски народ у Старом завету: Нема ту  више Јеврејина ни Грка,... јер су сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Апостоли и њихови наследници крштавали су и обраћали Богу не само појединце и породице, већ и племена и народе. Сетимо се само крштавања Срба, Бугара, Германа и посебно свечаног крштавања Руса на реци Неви. Срби су крштени као народ, у целини, али је свако ма и најмање племе у крштењу нашло свој идентитет, примајући за домаћег, племенског и породичног патрона Светога на чији су се дан крстили. Тако су настале Крсне славе код Срба, које су се, хвала Богу, одржале кроз сву мучну историју српског народа, ево и до данас.

Духовни родоначалник српског народа сјединио је у идентитету Срба и духовно и нацинално начело. У историји је то постало Светосавље: православна вера накаламњена на српску душу. И Светосавље је сачувало Српски народ и онда када су Срби изгубили моћну Немањићку државу, када је „аравијско море“ преплавило Балкан. Средњовековна српска држава изгубила је коначно своју самосталност падом Смедерева 1459. године. Све државне институције престале су да функционишу и народ се утопио у вековно ропство под Турцима. Међутим, ако је држава пропала, остала је Православна светосавска црква, дело Светога Саве, која је надживела и слободну и поробљену државу. „У свој тој великој несрећи остала је једино недирнута Црква. Кроз Цркву је сачувана национална свест, која је држала и одржала народ у периоду тешког робовања. Са својим полуписменим и често неписменим поповима, Српска црква је била онај извор бистре и свеже воде у гори, на коме су се нараштаји напајали и освежавали“.

Патријарси и владике биће и народне вође у борби против Турака. Кад год би нека држава заратила против Турске (Аустрија, Русија), Срби би се дизали на устанак, да би ослабили Турску. Нажалост, често су бивали преварени од савезника, остављани на милост и немилост турској освети. Због тога су два српска патријарха, Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Шакабента, морали организовати две велике сеобе Срба 1690. и 1737. године, да би избегли турску одмазду. На тај се начин неколико стотина хиљада Срба иселило из старог завичаја, углавном са Косова, и населило се у Панонској низини, северно до иза Пеште, а западно до Жумберка. И у новој постојбини Црква ће преузети бригу о народу. Карловачка митрополија ће бити духовни и политички представник Српског народа. Самоуправу Војводине извојевала је Црква, као и све раније повластице, које је бечки двор давао граничарима, Србима који су штитили границе Аустрије од турске најезде.

Буне и устанци у Србији организовани су у манастирима и код цркава, а идејни покретачи су им били учени калуђери и народни свештеници. Да је Црква била једини чувар слободарске и националне свести види се и по томе што је иступање из окриља Цркве било и губитак националног обележја. Јер „у Пећкој патријаршији су се изједначили вера и нација и створено је мишљење, да онај ко изда православну веру не може ни Српству бити веран. Онај ко је чувао Српство, бранио је и Православље и обратно. По схватању народа то обадвоје било је једнако велико и свето“. Потурчени и прекрштени Срби изгубили су врло брзо и националне особине. Да се не задржавамо око исламизирања Срба у Босни, који су такође изгубили српски национални идентитет, остаћемо на овим теренима. Ту, недалеко од Загреба, основана је 1777. године Крижевачка унијатска епархија. Није основана због Хрвата, већ због православних Срба који су, доселивши се из Босне, били принуђени да приме унију, признали су само папу, али кроз неколико десетљећа престали су да буду и Срби. Тако је било и са Јовановићима, Поповићима, Петровићима и другим Србима из Херцеговине, који су покатоличени и постали већи Хрвати од добрих мужика из Загорја.

Култура, просвета, уметност и књижевност незамисливи су без присуства Цркве. Манастири су кроз целу нашу историју били једини центри из којих се ширила писменост. Народни просветитељи и новијега времена били су, без изузетка, свештена лица. Коначно, Црква је одржавала неопходно јединство српског православног народа, који је вековима био потчињен разним завојевачима. И данас, кад су Срби расути по целом свету, као никад до сада, једина кохезиона сила међу њима је Српска православна црква. Никаква министарства за дијаспору, амбасаде и конзулати  или било које организације не могу окупити све Србе, као што то може Српска црква, која изван граница бивше Југославије има десетинe епархијских архијереја и стотине парохијских свештеника, бројне манастире, монахе и монахиње, који брину о свакој српској души и у најудаљенијим земљама и острвима света.

Зашто све ово говоримо, а тема је о веронауци? Ово све говори о неопходности припадништва Цркви. А Цркви не може припадати, Цркву не може волети онај ко не познаје њено основно учење, законе на којима она почива. О Богу, о хришћанском моралном закону, о Цркви, њеним мученицима и светима, њеној историји и организацији не учи се пред крај живота, него са првим изговореним речима, са првим корацима у живот. Учи се у родитељској кући, затим на верској настави у школи или у цркви, касније и самостално, кроз живот. Верско васпитање и образовање мора ићи упоредо са општим и стручним образовањем, јер ако дође до раскорака између општег и стручног образовања, с једне, и верског васпитања, с друге стране, ако један инжењер или професор остане на нивоу верског знања добијеног од деде и баке, онда ће њему вера изгледати чак и глупа, закржљала, он ће се ње стидети у друштву. Узрастање у вери треба да прати развој човека од детета до зрелог човека, да у сваком моменту човек буде уравнотежен између духовног, верског, црквеног, с једне, и општег, друштвеног и професионалног стања, с друге стране. Само тако један човек може бити потпуна психофизичка личност.

Пре Другог светског рата су сва хришћанска деца, на простору старе Југославије, могла да уче у школи веронауку. Какве је резултате дала  та веронаука, тешко је сада сагледати. За сво време рата, на територији целе НДХ, није било православне Литургије, а још мање могућности за било каквом православном верском поуком. После рата и ја сам пошао у први разред основне школе у Пакрацу 1945. године, када још „власт народа“ није била учвршћена. Веронаука је била обавезан предмет за све ђаке. Моја школска другарица Радмила Марковић била је кћерка оца Србина и мајке Хрватице. Родитељи су решили да њихова кћека не иде ни на једну веронауку, да за време часа веронауке дође кући, јер су становали тачно преко пута школе. Наша учитељица Јелка Чанак је рекла Радмили: „Нека се твоји родитељи договоре како хоће, али ти мораш ићи на једну веронауку!“ Чак се и молитва читала пре и по завршетку наставе и из других предмета. 1947/48. школске године веронаука је била факултативни предмет, ко је хтео на веронауку остајао је у школи на часу, а ко није хтео могао је ићи кући. Следеће године веронаука је потпуно истерана из школе. Остало је, да ко жели веронауку, може ићи у жупни уред или парохијски дом, где су свештеници одржавали час веронауке. Жупни уред је био непосредно уз школу и огромна већина римокатоличке деце је ишла, право са наставе у школи, на час веронауке, без икаквог страха од учитеља и наставника, да ће бити кажњени због похађања забрањеног предмета. Свакако, и првенствено зато, што су им давали подршку њихови родитељи, они су стајали иза њих. Православни парохијски дом је био удаљен од школе око 300 метара. Прве године ни четвртина ђака није ишла на веронауку, а кад је општина одузела парохијски дом и претворила га у Дом здравља, више и није било где да се одржава православна веронаука. У Владичанском двору је био котар, а остале црквене зграде су национализоване.

Парохијска веронаука за православну децу је престала и из још једног, битног  разлога: родитељи готово све православне деце били су борци НОВ-е, многи су се после рата уписали у Партију, па је и Комитет утицао на њих, да своју децу држе даље од Цркве, која је, по њима, реакционарна и националистичка. Неки ће рећи да су и Хрвати били комунисти, па су опет њихова деца ишла на веронауку. Сви они који су преживели тај период знају да је тада било: кад један Хрват уђе у Партију он је најпре католик, потом Хрват и, на крају, комуниста. А кад у Партију уђе Србин, он је од тада само комунист и ништа више. Да се вратимо на парохијску веронауку. Даљи одлазак малобројних ђака, у стешњени парохијски дом, ограничио се на припрему вертепа, а кад су српској деци и вертеп забранили 1952. године, остало је још само спремање деклемација за Светог Саву. Дакле, српска деца нису кроз веронауку могла бити анимирана за националне вредности, а нису то, нажалост, могла добити ни у родитељском дому. Навео сам пример Пакраца, јер сам живи сведок догађања, а верујем да је тако или слично, а можда и горе, било и у осталим градовима и селима Хрватске.

Срби су, за разлику од осталих народа на простору бивше Југославије, једини искрено и без икакве резерве прихватили братство и јединсто и они су свој идентитет гледали само у „заједници свих народа и народности“ у земљи. Тако су се васпитавале српске генерације, па онда није чудо што су Срби у смутним временима, немајући свој национални програм, потражили спас код Ивице Рачана.

За све то време хрватска деца у Пакрацу су редовно ишла на веронауку у жупни уред, где је жупнику у раду помагало и шест часних сестара. Дакле, хрватска католичка деца нису имала прекида у верској настави, сачувала су континуитет веронауке у свим државама и политичким приликама: за време краљевине, ендехазије, послератног либерализма, па и комунизма и спремно дочекала распад Југославије и своју државу. Нема сумње да су ђаци за готово читав век, поред учења јеванђелских прича, катихизиса и богослужења, стицали и свест о националним циљевима хрватског народа, његовим културним вредностима, етничким одликама итд. И тако, генарација за генерацијом. Обликовао се и развијао у свим генерацијама јединствени политички и национални циљ: стварање самосталне државе, у што ширим оквирима и са што мање Срба. Циљ, који је припреман и на часовима веронауке, иако Римокатоличка црква није национална (за разлику од Српске православне цркве, која то јесте, она је Римокатоличка црква у Хрвата, што је обична игра речи), у потпуноси је остварен. Па чак и премашен. Зар то није најбољи доказ, како веронаука може утицати на формирање и очување националног идентитета, заједничког националног програма и циља?

Српска деца, а и српски народ у Хрватској у целини (а боље није било ни у осталим републикама, а најгоре је било у Србији), били су ускраћени за нормално и систематско верско васпитање и образовање од 1941. године, а добрим делом то траје и данас (после Другог светског рата обезглављени, без свештеника, са порушеним храмовима, десеткованим народом, комунистичка индоктринација, последњи рат, изгнанство и расељавање). Србима су 1989. године комунисти организовали прославу 600. годишњице Косовског боја!

После овог краћег историјског прегледа значаја и улоге Цркве у животу и стрампутицама српског народа, неће нам бити тешко да схватимо колико је и данас неопходно везивање са Црквом, још од најранијег узраста детета. Веронаука је враћена у школе готово у свим државама бившег комунистиког блока, па тако и у Србији и Хрватској. У већини епархија и овде се држи верска настава у основним и средњим школама, свакако не без тешкоћа. Према мојим сазнањима највеће тешкоће, сем у Епархији осечкопољској и барањској, су недостатак школске деце и потреба спајања ученика различитог узраста у једну учионицу, непријављивање православне деце за верску наставу у градовима, па чак и селима, најчешће из страха да не буду шиканирана или игнорисана од школских другова. Но заједничка тешкоћа, у погледу православне веронауке у целој Хрватској, је и недовољна сарадња вероучитеља и родитеља, немогућност да родитељи деци помажу и у предмету веронаука. Јер, као што је једном родитељу, да би помогао своме детету у решавању задатака из математике, разјашњење појмова из физике или хемије, потребно најмање средње образовање, тако исто и помоћ родитеља у питањима вере изискује верско знање, искуство, личну побожност, живот са Црквом, једном речју – активно чланство у Цркви. Нажалост, таквих родитеља је врло мало на овим просторима, па и у Србији. Кад ови ђаци, који сада похађају часове веронауке, буду родитељи, кад они буду слали своју децу на веронауку и доводили их у цркву, онда ће и православна веронаука постизавати свој циљ: стварање литургијске, црквене али и чврсте националне заједнице.

Велике проблеме имају православни ученици свих школа у великим градовима: Загребу, Ријеци, Сплиту, Осијеку, па и мањим, јер су разбацани у много градских школа, што ствара немогућност организовања часова редовне наставе из предмета веронаука. Та су деца принуђена да иду на часове етике или чак на римокатоличку веронауку. Кад смо већ код овог последњег случаја, да и о њему нешто кажемо. Ниједан вероучитељ, па тако и римокатолички, нема право да на час прима ученике друге вероисповести, без писмене сагласности родитеља и Цркве којој ђак по крштењу припада. Кад би се испунили и ови услови, инославни ђак би могао само слушати предавања, чак и одговарати за оцену, али се не би  смело од њега захтевати да учествује у сакраменталном животу друге конфесије: на пр. прва причест, јер не постоји интеркомунион, саслуживање између двају Цркава, и кризма, јер су православна деца приликом крштења примила и Свету тајну миропомазања (кризму).

И да будемо конкретни. Садашњи програм православне веронауке у хрватским школама нема ни једне одреднице која би указивала на изучавање историје Српске цркве и Српског народа, нема лекције о српском Светосављу, дакле о специфичности Православља код Срба. Нема изучавања српских Светих (светитеља, просветитеља, мученика), па чак ни Светог Саве. Како да деца сазнају за српске светиње: Хиландар, Студеницу, Жичу, Дечане, Грачаницу, Раваницу, Манасију, Ораховицу, Крку, Моштаницу, Лепавину, Гомирје и многа друга српска уметничка, културна и црквена блага? У хрватским школама, где се не изучава српски језик и књижевност, нема могућности да деца науче и своје писмо, ћирилицу. Па, како онда веронаука може да послужи очувању националног идентитета? Школска веронаука то сигурно неће постићи. Остаје нам, дакле, само парохијска веронаука, где Црква може да прави програм наставе, где деци, кроз основе хришћанске науке и морала, може пренети и специфичност хришћанства код Срба, како је српска младица са калемом хришћанства донела плодове, како је српски народ изнедрио једног Стевана Немању – Светог Симеона Мироточивог, Светог Саву, Мајку Југовића и Мајку Јевросиму, Деспота Стевана, Мајку Ангелину, Стевана Штиљановића, Ђакона Авакума, Карађорђа и Милоша, епископе Саву, Петра, Платона, Николаја, Вукашина из Клепаца и мнмоге друге осведочене хришћане. У том узвишеном делу неопходна је сарадња родитеља, да родитељи стекну поверење у Цркву, да помогну својој деци у хришћанском опредељењу, али и у опредељењу за српске националне вредности. Сарадња ће бити врло тешка и проблематична, баш због оне чињенице, коју смо већ изнели, да читаве генерације Срба у Хрватској нису имале никакву верску поуку. Ако та сарадња изостане, асимилација је неминовна. На парохијским свештеницима је задатак да учесталије посећују своје парохијане, поготово оне који имају децу, да се не ограничавају само на славске, васкршње или богојављенске водице, већ да заказују посете кад је читава породица на окупу. Неопходно је да у градовима пароси формирају и ажурирају корисне картотеке, да тако прате породице и да им прискачу у помоћ, кад год је то потребно.

Српском народу, на овим просторима, прети и билошко и духовно нестајање. И насеља, из којих није било насилног изгона, која су имала тзв. мирну реинтеграцију, састоје се углавном из старачких, а многа и из самачких, домаћинстава. А каква је тек ситуација у повратничким селима? Нема млађих брачних парова, па нема ни деце.

Да закључимо. Конфесионалне и националне вредности могу се очувати и у следећим генерацијама само под условом, да се у овом одговорном послу ангажују сви: Црква са свим својим институцијама, културно просветне организације Срба у Хрватској, културно уметничка друштва по селима и градовима, већа националних мањина, па и политичке партије, са српским предзнаком, а у заједници са родитељима. Треба користити сва расположива медијска средства: телевизију, радио, интернет и штампу. Треба штампати, у великом тиражу, мање књижице и брошуре, које би се могле делити становништву, са основном садржином: хришћанско-светосавске вредности.

Ако се све институције буду озбиљно ангажовале, успех неће изостати.

прота Душан М. Колунџић, проф.