header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Предраг Р. Драгић Кијук: Хуманистички секуларизам Штампај Е-пошта
петак, 25 децембар 2009

Предраг Р. Драгић Кијук

ХУМАНИСТИЧКИ СЕКУЛАРИЗАМ

 Нико разуман, бар ја тако мислим, неће спорити јединствено проверљиву чињеницу: - иако се одрекао хришћанске филозофије милосности и врлине, грађански хуманизам није успео да сачува достојанство човекове личности. Иницијација у царство садашњости, човечанство које је културу заменило вољом за моћ, прогрес опчињен тежњом да се прогласи универзалним усавршавањем, те коначно социјални дарвинизам – претворили су друштво у секуларизовани мравињак. Главне одлике таквог друштва јесу прагматизам који је укинуо својство емоција и политика која је укинула хуманистички идеал, претврајући се у трансмутацију филозофије. То је и разлог што се идеологизирана садашњост нашла на супротној страни од вредности надахнућа, остварујући се у антилиберализму и антихуманизму.

Ова европска секуларизована етапа и није могла да опточне другачије но као рушилачка мисија. Зато је и било могуће да опат Мишел Фурмон (1690 – 1746) стигне на Пелопонез 1739. не би ли за свога краља, Луја XV, сачинио преписе свих епиграфских споменика које пронађе. Уништавајући хеленско наслеђе био је уверен да славу археолошких остатака може васкрснути једино он, захваљујући својим преписима и књигама. Била је то најнеобичнија мисија у историји цивилизованог света коју је учени опат Фурмон овако описао: ,,Спарта је пети град који сам уништио. Сада се бавим уништавањем најдубљих темеља Аполоновог храма. Уништићу и друга античка места ако ми допусте да радим на миру”.

Уверење да европски Запад може и на овај начин да спасава културолошку баштину од примитивног Истока, који није свестан сопственог наслеђа, оправдаће два века касније и Ђовани Папини тумачећи европско предводништво и дужност: „Европа има право на привилегије... као награду за начин на који врши своју мисију вођства и васпитања осталих народа”. Несумњиво, такав дух европеизације испуњавао је и опата Фурмона док је, по преписивању епиграфа, приступио уништавању урезаних записа. Да је овај „цивилизовани” мисионар на необичан начин, дугочасно и „педантно” радио на очувању стожерног наслеђа – не сведочи само чињеница да је за рушење Спарте „исплатио хиљаду и две стотине дневница” већ и хиљаду и пет стотина преписа епиграфских споменика сачуваних у Париској библиотеци.

Али, не будимо неправедни, поменимо и сличне успоне хуманистичког света и секуларизоване елите. Енглези су присвојили каријатиде са Акропоља (Акрополис) за пример очувања експоната под оптималним условима (Шкотланђанин, лорд Елгин, однео је већину скулптура 1801–1802), иако су претходно срушили Аполонов храм на Пелопонезу, у Фигалеу.

Много детаљније храму богиње Атене, Партенону, приступили су уметности склони Млечани. Овај храм дорског стила у Атини, на Акропољу (и једно од највећих дела архитектуре свих времена) млетачким бомбардовањем је требало да буде отет од неверника и припојен поседу хуманистичке цивилизације. Наиме, у рату између Турака и Млечана, Партенон је доста пострадао 1688. пошто је у време опсаде експлодирало склониште барута, које су Млечани бомбардовали, а које је било смештено у њему. У том првом великом страдању, после двадесет векова постојања, Партенон је изгубио скоро сву тимпанонску скулптуру. Приликом обрачуна хришћанских Млечана са браниоцима паганског Партенона пресудан тренутак представљао је „прецизан хитац који је испалио тобџија Хрват”. Исто тако, претварање светилишта у барутни магацин је утолико несхватљивије јер је у хришћанској ери Партенон „постао византијска црква, затим католичка катедрала и, најзад, под турском влашћу, џамија” (H.W. Janson: Istorija umetnosti”).

Било је то време краткорочних буна, а потом и устанака грчких патриота за независност, почев од 1821, али и европских демократа и родољуба којима је Грчка била идеал, а који нису оболели од моралне лености. На страни грчких побуњеника, у борби за независност од Турака, био је и херојски песник лорд Бајрон који је и скончао на Пелопонезу, 1824.

На жалост, акропољско здање архитеката Иктиноса и Каликратеса, које је грађено од 447. до 438. године пре Христа, постало је предмет пљачке Енглеза и Француза који су у Грчкој „препознали” прадомовину европске цивилизације, и због које су, 1827, уништили турско-египатску флоту и озбиљно пољуљали Турско царство. Русија је (као трећи савезник споразума у Лондону, од 20. октобра 1827) ушла у Једрене 1829, и истоименим миром добила право да њени бродови слободно плове кроз Босфорски мореуз. Круна, пак, мале грчке државе понуђена је, 1832, баварском принцу иако Немачка није била учесник тројног савеза, па је грчки краљ постао Ото I.

Дабоме, и други су дали допринос просвећеном варварству. Док је хуманиста Шлиман (Schlimann), верник Хомеровог познавања критско-микенске културе, откривао Троју и Микену – његови земљаци, посвећеници тријумфалног похода, разносили су, крали, грабили и пљачкали све до чега су дошли. Тако је и Зевсов жртвеник из Пергамона (Пергам) који је Еуменес II, уз помоћ „вајара који су дошли из Атине, са Родоса и из Тралеса” (T.B.L. Vebster: „Helenizam”), подигао у знак захвалности Зевсу и Атени Победници („Никефори”) – јер су победили Гале и друге непријатеље Пергамона – одмах по откривању 1878. пренесен у Берлин. Овај величанствени комплекс из II века пре Христа (али такође и највећи део Вавилона) представља најексклузивнији део Берлинског музеја. Очито, ондашње владаре света није носила само помама да ово уметничко и сакрално дело присвоје већ и да, његовим измештањем из простора где је настао, потврде своју тријумфалну моћ. Тачније, требало је баш над Зевсовим жртвеником – који је Јован Богослов прогласио „престолом сотониним” (Откр. 2, 12 – 13) – прославити своју моћ.

Несумњиво, идеје измештања народа, анихилације и исцртавање нових граница, секуларизована цивилизација је бранила правом „мисије вођства и васпитања” примитивних, не би ли се они уподобили царству власти и моћи. Поучно је ипак поменути бар један дихотомичан пример: стари свет се огледао у надграђивању (Клеопатра је пренела 200.000 књига Пергамске библиотеке у Александрију) – а нови свет у рушењу (Дијего де Ланда, представник конквисте и фрањевачког реда спалио је у XVI веку стару библиотеку Маја јер те књиге „садрже само сујеверје и лажи самог ђавола”). Захваљујући његовој ревности, од „неколико хиљада књига преостала су само три примерка”.

Да су се и идеје духа, споменици старих култура, морале подвргнути новој намени цивилизције против духовности сведочи и одлука припадника идеологије владара света да никако не дозволе повраћај уметничких дела, тај порив особеног надахнућа, тамо где су она настала. У име чега, ако не забране нарушавања моћи, јер дела надахнућа у свом простору сведоче и успења и пролазност – у музејима они мракују своју беживотност покорени вољом за моћ. Зато у Лувру, попут авети, почивају египатске драгоцености (које су у Француску долазиле бродовима од времена Наполеоновог похода на Египат) – или артефакта латиноамеричких староседелаца у Археолошком музеју у Мадриду.

Уосталом, пракса друштава која су себи наменила аријевски идеал има дугу традицију. Довољно је поменути да су хришћанске колонијалне силе Старог континента у стварању „нове Европе” на америчком континенту свирепо уништиле скоро сваки траг тамошњих цивилизација.  Резултат ових „просвећених” похода довео је староседеоце америчког континента до руба истребљења а њихову културу – у распону од 1700 година пре Христа па до 1550. када је Карло V забранио даља освајања у Америци – до апокалиптичних размера. Не треба губити из вида да су шпански језуити своју мисију само на територији Нове Шпаније реализовали на катастрофичан начин. Наиме, пре освајања у Новој Шпанији је живело око двадесет и пет милиона Индијанаца; средином XVI века било их је шест и по милиона, а 1580. свега 1.900.000. Тако су затрте културе Инка, Толима, Наша, Химбаја, Моче и Чими, односно олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и инкачка цивилизација.

Према томе, нема ничег необичног у томе што су друштва која су себи наменила аријевски идеал прве опите спровели на старом континенту, у Европи, а потом и свуда где их је водио траг грчке и римске антике. Баш зато, опат Фурмон не може бити ништа друго до симбол и парадигма просвећеног и хуманистичког варварства. Отуда Афродита са Милоса (коју су Французи назвали „Милоска Венера”), висока фигура од два метра анонимног мајстора из IV века – у Лувру, Аполон Белведерски – у Ватикану, а ремек-дело највећих вајара родоске школе из IV и III века, фигура Нике са Самотраке опет у Лувру, где је пренесена одмах по открићу 1863. године – док су нека од врхунских дела хеленистичке епохе (VII век п.н.е.) попут скулптура „Гал на умору” или „Пијана старица” у Музеју на Каптолу, у Риму. Слично су прошли и хришћански светитељи, попут јеванђелисте Светог Марка, чије су мошти украли венецијански трговци из Александрије и пренели у Ријалто, како би „заменио” старог патрона Венеције, Светог Теодора.

*

Од 1850, када је енглески агностик, инжењер, биологистички социолог и либерални филозоф Херберт Спенсер (Spencer) огласио право моћи супериорних народа („Снаге које остварују грандиозни пројекат савршене среће не обраћају пажњу на патње других који им препречују пролаз. Било да је људска или варварска, препрека мора бити елиминисана”) социјални дарвинизам се уселио, као најважније начело, у секуларизовану цивилизацију. Принцип „елиминисања” тако је и постао конститутивни елемент наопаке олигархијске идеологије, иако је секуларистички покрет своју првобитну превратничку намеру усмерио на лаицизирање цркве, на напор да све црквено учини световним, на акцију да уведе световно правосуђе у цркву.

На тај начин се и грађански хуманизам претворио у свезлоћудни антипод хришћанске идеје. Иако је још Волтер (Voltaire) спремно нападао хришћанску цркву, јер човек не долази у свет са својствима осећања морала, правде и Бога („Сви људи долазе на свет с носом и с пет прстију а ни један од њих не долази на свет с појмом Бога”) – тек с комунистима хришћански идеал се потпуно доводи у питање. Класна моралност и класна борба превасходно се супротстављају хришћанском идеалу врлине (милосности и љубави). Штавише, „комунизам уништава вечне истине. Он уништава целокупну религију и моралност” (Лењин). Совјетски комесар за образовање, Луначарски, иде још даље у одређивању обрачуна са хришћанским постулатима и изриче меру новог хуманизма: „Ми мрзимо хришћане и хришћанство. Чак и најбољи међу њима морају се сматрати нашим најгорим непријатељима. Хришћанска љубав је сметња развоју револуције... Доле са љубављу према ближњем! Оно што ми желимо је МРЖЊА... Само тако можемо покорити универзум”.

Опседнутост месијанством и социјалним дарвинизмом код Хитлера није мање доминантна. У једном говору „пред високим официрима”, из августа 1939, он то прецизно одређује: „Онај који је размишљао о поретку овог света тај зна да његов смисао почива у борбеном пробијању најбољих” (Ernst Nolte, „Fašizam u svojoj epohi). Тој новој врсти хуманизма недостајала је једино религија, а Хитлер ју је, као „Фирер који није само световни Кајзер... већ и Месија”, понудио Немцима. Он је био уверен да либерални свештеници који више немају вере „неће одбити проповедање” национал-социјалистичког бога. У Вевелсбургу, код Падерборна, налазио се храм нове религије, замишљен као „средиште света”, и у њему је, на централном делу пода, требало стално да гори свети пламен. „Свети рат” и „свети пламен” били су посвећени култу бога сунца, то јест светлости. Зато је у јединицама SS-а, за обуку дечака (Хитлер Југенд), слављен празник Јуле (Yule) „не као рођење Христово већ као дизање Детета Сунца из пепела”. Колико је нови паганизам освајао секуларизовану наци-фашистичку цивилизацију, чији је дух творио и државу и верску заједницу, потврдиће и градоначелник Хамбурга: „Нису нам потребни свештеници. Можемо ступити у додир непосредно са Богом преко Адолфа Хитлера”.

Па ипак, и поред тога што је секуларни хуманизам потопио људску вредност и покорио човека политиком као судбином те ауторитетима лажних пророка и месија, између два светска рата расло је веровање у хуманистички идеал нове епохе. Лојд Џорџ је, 1921, уверен у свемоћ друштвеног система Велике Британије, тврдио како је у Империји спроведен „оглед који највише обећава у уљуђивању људског рода, од свих досада виђених”. На сличан начин је и „Друштво народа”, још 1930, веровало да је човечанство – после Првог светског рата – „такорећи једним скоком, и у кратком периоду од десет година, закорачило из старог поретка у нови...” Колико је овај инфантилни оптимизам био реалан потврдиће не само ужаси Другог светског рата већ и скептични духови западног европског света. Гуљелмо Фереро, заробљеник филозофије историје, сматрао је да су у Европи нестали велики идеали, „духовне вредности и смисао слободе без чега се дух суши и умире као и свет”. Велику наду није налазио ни Черчил који је окончање Првог светског рата називао „победом која је купљена по тако високој цени да се она готово не може разликовати од пораза”.

Окултни аспекти и просветитељски експерименти никога нису посебно узнемиравали, па је Америка све више постајала узор модерне заједнице. И уточиште. Томас Ман је био убеђен у амерички престиж Европе на плану културе, баш зато што се Европа претворила у „гозбу смрти” и што је пристала, у ери сопствене духовне трулежи и кризе Запада, да „Ниче руши статику Европе” која је „резултат медитеранских вредности, грчко-латинске традиције и хришћанства”.

Међутим, дух културе није могуће утврдити на гордости и самозаљубљености нити градити једино на разликовању од европске духовне кризе. Утолико је и амерички културолошки експеримент све више личио на преобликовање европског завештања и потврђивао Америку не као друштво неаутентичног квалитета већ као установљену заједницу „Нове Европе”. Да слични узори, макар и били преобликовани, не нуде нови квалитет до нови хуманизам, потврдиће управо амерички случај.

Жеља да се укине предаја, односно наслеђе, императив је покрета који хоће да оствари нови морал. Последично, у Америци се приступило реконструкцији традиције, без сагледавања својстава традиције која је differentia specifica историје. Једном речју, поједностављено потискивање хришћанске традиције не завршава се промоцијом нових вредносних узора. Применом притиска и ауторитета, попут оглашавања америчких судова који су секуларни хуманизам прогласили вером (1965) тек нису успоставили суштинску већ секташку, делимично, групашку промену. И зато Џон Дјуи, „отац прогресивног образовања” и програмирани експеримент „новог морала” (који друштво повинује кључу еволуционизма, атеизма и комунизма) нису парадигма новог хуманизма него злоћудне парцијалне идеолошке тираније.

Сасвим прецизно: када Џон Дјуи проглашава слободним хуманистичко друштво на начелу „Нема Бога и нема душе” он у ствари наговештава програм новог светског поретка а не утемељује нову религију. Отуда је такозвана хуманистичка религија у САД експеримент немогуће наде у служби политичке патобиографије, па постоји као властита смртност – никако као озарење које је homo religiosus открио у духовној надградњи. Ни први Хуманистички манифест (1933), нити други Хуманистички манифест (1973) нису постали спасоносна алтернатива бића до само лажирана визија прогреса у име кога биће треба да се помири са чињеницом да је осуђено на политику као судбину.

Иако је професор Дјуи, који је умро 1952, био једна од најутицајнијих личности међу 34 потписника Првог манифеста (и најутицајнија фигура у америчком образовању у периоду између 1924. и 1974) његова пропаганда религије секуларног хуманизма није прерасла у нову религију. Залагање за „хуманистичку религију”, пошто је то „потреба наших дана” – и јер нас „никакво божанство неће спасити; морамо се спасавати сами” – претворило се, у ствари, у флоскулу идеологије квазихришћанског фундаментализма и идеологије савременог филистра. Како се идеолошка елита служи секуларизмом као политичким средством онда није ништа неочекивано што се секуларна идеологија претвара у популистичку идеологију. Самим тим, секуларистичко царство било је, јесте и биће увек медиокритетско царство. Повлађујући истом идеолошком кључу, социјални дарвинизам, који је инкорпориран у секуларизам, има видно место у демитологизацији пучанства. То је и разлог цикличне дарвинистичке плиме: на стогодишњицу објављивања дела „Порекло врста” (1959), ученог енглеског природњака и физиолога, Национални фонд за науку америчке владе доделио је седам милиона долара за такозвану „Студију о наставном програму из биолошких наука”. У међувремену, Врховни суд Сједињених Америчких Држава донео је одлуку по којој је молитва у школи проглашена неуставном.

А шта нам нуде Дјуи и његови хуманисти бавећи се питањима истине и моралним апсолутима (јер у модерним друштвима „нема места за круте природне законе или сталне апсолуте”)? Они се залажу за  „светску заједницу”, за „светски закон”, за „партиципативну демократију”, за „ситуациону етику” без теолошке или идеолошке санкције, те за „универзално образовање” и „светски поредак заснован на транснационалној федералној влади”. Само се по себи разуме да овако комплексан програм може једино да спроведе либерална демократија у којој се идеја „хуманистичке религије” и родила, дакле амерички патернализам.

Ова врста хипокризије и моралног суноврата најбоље тумачи политичке циљеве наручилаца ове нове интелектуалне доктрине. Међутим, занимљивије је шта на праксеолошком плану то значи. Једна од најпознатијих припадница овог секуларистичког покрета, Медлин Мареј ОХер (издавач часописа „Слободни хуманист” и члан Одбора Америчког хуманистичког друштва 1965), религију сматра „менталним изметом примитивног човека”. Она овако види замену једне религије другом (као новом идеологијом): поништити хришћанство „које је анти-наука, анти-живот, анти-секс, анти-жена, анти-слобода, анти-мир”. Дабоме, ова анти-доктрина има само један разлог постојања: поништити хришћанство због „штетности за Сједињене Државе”. То је ваљда и једини разлог што је Врховни суд у случају „САД против Сигера” (Seeger), 1965, озваничио хуманистичко веровање „које се искрено исповеда као религија”. Колико је ово веровање прохуманизирало америчко друштво најочитије показује  савремена тоталитаристичка историја Сједињених Америчких Држава.

*

Дух разграђеног хришћанства и корпоративне хипокризије није само стварао секуларизованог човека фарисејства XIX и XX века, него није ни био способан да у хришћанству, које јесу разупирале историјске супротности, ипак уочи последњу одбрану човекове персоналности. Суштина уморне и изопачене цивилизације посрнула је у секуларизовани хуманизам, чије је притворство експлодирало у XX веку, а слом индивидуалног либерализма претварао хуманизам у антропоцентрично лицемерство.

Истозначно, почетак XX века обележио је Први светски рат у коме се натчовек на обе зараћене стране стровалио у очај и блато. Нови хуманизам се све више усаврашавао у новом тоталитаризму, одузимајући човеку његово првоприродно достојанство, препуштајући га историји без могућности развијања сопствених врлина. Резултат свих ових противуречности условио је појаву новог говора: сви су говорили о миру док су се уистину сви припремали за рат. Штавише, употреба човека досегла је сам врх циничне етичке доброте уграђене у политичку вештину манипулисања.

Тако се и могло догодити да (по договору Черчила и Вилсона, планера медијске кампање како би САД ушле у Први светски рат) британски путнички прекоокеански брод Лузитанија (Lusitania) намерно буде послат у ратну зону, где је и потопљен на путу од Њујорка према Европи. Иако је овај подухват лорд Мерси, у име британског Истражног савета који је оформила влада, назвао „прљавим послом” – завереничка елита никада није одговарала што је, супротно законским одредбама обе земље, путнички брод био натоварен тонама експлозива (шест милиона чаура муниције) чији је инвеститор био банкар Џ.П. Морган. Брод Лузитанија је 7. маја 1915. торпедовала немачка подморница позната под именом „U – 20 чиме је и оправдано изазвана реакција у јавности због 1.201 страдалог лица, укључив и троје Немаца који су били затворени у бродским ћелијама. У овој програмираној несрећи је од 197 Американаца изгубило живот њих 128.

Сличном поступку приступио је и Рузвелт жртвовањем Перл Харбура (7. децембра 1941), те Буш (млађи) 11. септембра 2001. жртвовањем Трговинског центра – како би се остварила хомогенизација нације. Чини се да је – према сведочењу Колин Ровли и Сибел Едмондс – естаблишмент (па онда и Буш) био обавештен о намерама „Ал Каиде”. Такође, Френклин Д. Рузвелт и генерал-маршал су знали за јапанску претњу али нису ништа предузели да се америчке војне снаге (авиони и флота) у Перл Харбуру заштите или преорганизују. И у овом случају није дошло до одговорности завереничке елите али је, као и увек, извршено истраживање и оформљен Здружени Конгресни Комитет. Главни стручњак овог истраживања, Перси Л. Гривс (млађи), могао је једино да констатује како су „чињенице и документи прикривени”, да су „довођени у заблуду они који трагају за истином”, да се одређена документа не могу користити јер су „важни за америчке односе са одређеним страним земљама”.

Сем спровођења истраживања ниједна комисија није отишла даље, па нас не треба да чуди ембарго на истину – рецимо – о рату ЕУ, НАТО и Америке против Срба, о медијском сценарију за Вуковар, Дубровник, Сарајево или Сребреницу, или о Клинтоновој одлуци да се Срби, 1999, бомбардују. Заиста, Перси Л. Гривс је, и пре данашњих глобалистичких терориста, био у праву: „Никада неће бити познате све чињенице”, уместо истине о завереничкој елити можемо једино да пратимо траг секуларизованог хуманизма. Тај траг, бар када је у питању србофобија, сведоче актери у спровођењу геноцида над Србима: „НАТО ће бомбардовати Србију док је не буде вратио у камено доба” (портпарол НАТО-а, Џејми Шеј); „Водићемо рат против Срба – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки” (бивши државни секретар, Џејмс Бејкер); „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између Добра и Зла, између цивилизације и варварства” (британски премијер Тони Блер). Може ли се, онда, закључити да су Срби добро прошли у сукобу са казненом експедицијом просвећених варвара – јер су је предводили западни хуманисти!?

Али, вратимо се, макар на тренутак, на догађаје непосредно после Првог светског рата, како би нам то помогло да правилније уочимо развојни лук секуларизованог хуманизма. По завршетку рата уследила је конференција у Версају. Није незанимљиво поменути учеснике на овој серији састанака: у британској делегацији налазио се економиста Џон Мајнард Кејнзи, у америчкој Пол Варбург, председавајући система Федералних резерви. Немачке банкарске интересе заступао је Макс Варбург, мање познат као брат представника америчке владе, а више по томе што је био први човек задужен и за немачке финансије и за систем немачке шпијунаже. Тек, везе између америчких банкара и индустријалаца, Вол Стрита и Хитлерове Немачке даће пуни сјај овом ретроградном хуманизму.

Ово шаренолико друштво хуманиста имало је одлучујућег утицаја да се Версајским мировним уговором (1919) оконча рат, иако су поједини учесници другачије тумачили одредбе креатора Версајског уговора (споразума). Један од тих скептика, лорд Курзон, уочавајући услове уговора, то јест праве намере уговорних страна, закључио је: „Ово није мир: ово је само примирје за следећих двадест година”. И био је у праву. Версајски уговор је, несумњиво, представљао „основу за нови рат” (Ralf Eperson: „Nevidljiva ruka”).

И, одиста, Други светски рат је почео тачно двадесет година после мировног договора у Версају. Напросто, секуларни хуманизам, и њему уподобљен „нови морал”, имао је само један одговор за своју тоталитаристичку визију света: прогрес и профит остварују се ратом. Сходно таквом устројству „нови хуманизам” је имао исти циљ и иста средства. Наличје тог рата за мир (што је омиљена флоскула и савремених глобалиста) показаће до које је мере духовног дебакла спремна да иде цивилизација која је себе заробила социјалним дарвинизмом и која је себи наменила аријевско својство и улогу господара света.

У сваком случају, једном примењени образац (случај Лузитанија) деловао је толико убедљиво да га је требало поновити у сличној ситуацији друштвеног безнађа. Макар у измењеном облику. Изопачена духовна начела, тек, природно ће – из фазе трке за прогрес и профит – постати свепрожимајућа одлика екстремистичке политичке психологије. У светлу тако програмираног квазихуманистичког порива и било је могуће да се Американци одлуче да употребе атомску бомбу, иако је Јапан већ био у преговорима са Совјетским Савезом о склапању примирја. У међувремену САД су већ изручиле на Токио 118.000 тона бомби, 1.800 тона на Нагоју, 2.300 на Кобе. Па ипак, квазихуманистичка цивлизација права силе одлучила се на апокалиптични експеримент: 6. августа 1945, из базе Тимијан, кренули су авиони на свој застрашујући задатак – изручивање уранијумске бомбе на Хирошиму. Температура у епицентру, од 6.000 степени, претварала је све у аветињски пејзаж. Један град је престао да постоји: 78.000 мртвих прождирале су секунде. Убрзо, 9. августа 1945. бачена је плутонијумска бомба на Нагасаки.

Да су нови хуманисти били уверени у досезање божанске милости сведочи и молитва „У заштиту бомбардера” читана пре акције: „... С поуздањем у Тебе ићи ћемо даље својим путем... и молимо Те да помогнеш онима који се усуђују да се дигну у висине Твојега неба и прихвате бој с нашим непријатељима”. Осећање безграничне силе је и допринело америчкој заблуди да су досегли божанску моћ и да, у највећем искушењу човекове цивилизациије, имају право на супериорну бездушност и цинизам: бомбардер са смртоносним товаром за Хирошиму носио је име (Енола Геј) по пилотовој мајци, бомба бачена на Хирошиму носила је назив „Малишан”, а изручена на Нагасаки понела је име „Дебељко”.

Искуство неограничене моћи упућивало је секуларни дух ка уверењу историјске мисије и жудњи за вишим интересом који је могуће остварити изградњом још једне упоришне тачке на планети. „Лигу за намештање мира” (1916) заменио је Северноатлантски пакт (НАТО – Notrh Atlantic Treaty Organization), 1949, одбрамбени војни савез за очување мира. Очито, ни страхоте Другог светског рата нису могле да спрече порив за стварање светског хегемона и успона доктрине социјалног дарвинизма. По овој доктрини јаки и моћни преживљавају све мене и њихово је право да владају светом. Томе је, ваљда, служило и опредељење САД да од 1945. за производњу нуклеарног арсенала потроши пет трилиона долара. Из тих разлога су САД, на пример, за 2002. издвојиле Пентагону 379 милијарди долара. Ergo, хуманистички идеал је дефинитивно оболео на смрт, што ће потврдити и савремена историја НАТО-хунте. Уистину, секуларизам је, што му је и био циљ, поништио хуманизам. То су аксиоматично потврдили и руски комунизам и амерички либерализам. И више од тога: пентагонократија (заробљена езотеријском мисијом у здању изграђеном близу Вашингтона, у свему подређеном облику древног симбола савршене моћи, пентаграма) заменила је демократију.

Да је нови светски поредак остварио своју мисију потврдиће плима американизације Европе. Оснивање Европске економске заједнице (ЕЕЗ), 25. марта 1957, представљало је транзиционо тело новог поретка и темељну зграду за остварење Европске уније – коју је Черчил наговестио још 19. септембра 1946, када је на Универзитету у Цириху закључио: „морамо саздати неку врсту Уједињених Држава Европе”.

„Свети рат” постао је опсесија америчког и европског новог поретка, јер је то хуманистички, демократски и економско-престижни императив досезања мира. Док је Хитлер (кога је Дитрих Екарт, један од седморице оснивача Нацистичке партије, увео у окултизам), као адепт Нових Темплара и Тулског друштва, био убеђен да је Месија који ће у свету завести ред – дотле је Реган био уверен да је предодређен да Американце, као „моралну већину”, проведе кроз Армагедон. Очекујући избијање кризе на Средњем истоку, па и нуклеарни сукоб, он је уложио много труда у „стабилну демократију Израела” на коју се треба ослонити пошто би се на том месту „могао десити Армагедон”. Вољу божју за историјску мисију америчких „нових хуманиста” није најављивао само Реган (који ће 1980. изјавити: „Ми бисмо могли бити генерација која ће видети Армагедон”) већ ће га потврдити и политика Џорџа Буша (млађег), који је сатанизовао Сирију, Иран и Северну Кореју. У таквом поретку божанских потеза америчке администрације, Клинтонова сатанизација Срба се доживљава као неупућени искорак сексуално девијантне особе у свет окултизма. Моћ створена синтезом комплементарних сила (Пентагон) заклоњена је Клинтоном, не би ли се свет опустио пред долазећи Армагедон, уживајући у порнографској политици секуларизованог хуманизма. Хлеба и игара – чаробна је мантра цивилизације новог поретка света, америчке цивилизације која је изгубила историјски компас.

*

Најзад, да кажем и то: приводећи крају ову сторију о новом хуманизму није могуће заобићи драму српског народа, који се нашао на путу секуларистичке куге без да је то желео. У каквој је то вези са папском „црквом” и антиправослављем показаће завршни део мог излагања. Наиме, демонтирање Југославије започело је одмах после смрти њеног деспота Јосипа Броза Тита (1980), као што су нарастајући проблеми унутар Совјетског Савеза захтевали динамичнију политику америчке секуларизоване цивилизације. Изјава Џими Картера (1976), који се спремао за предизборну трку, пред чикашким огранком Савета за иностране односе да треба успоставити „праведан и стабилан међународни поредак” била је у складу очекиваних историјских преокрета.

Али, шта је основно обележје тог „праведног поретка”? Политички писац дугогодишњег председавајућег Савета за иностране односе, члана Комитета 300, Билдерберг групе и некрунисаног владара из сенке Дејвида Рокфелера, професор Колумбија универзитета Збигњев Бжежински, творац Трилатералне комисије, најавио је светску владу још 1970. У књизи „Технотронска ера” („Between Two Ages: Americas Role in the Technetronic Era”), писаној за потребе „Римског клуба”, Бжежински представља темељно својство такве владе и њен однос према поданицима: „Ускоро ће бити омогућено стварање скоро потпуне контроле над сваким грађанином и отварање досијеа у којима ће бити садржани и најличнији детаљи о здрављу и понашању сваког појединца”. Безуспешан је био покушај сенатора Бари Голдвотера, 1980, да заустави успињање окултног социјалног дарвинизма америчке владе, па је његова критика Трилатералне комисије као светске владе остала постојана колико и глас вапијућег у пустињи. Голдвотер је Трилатералу окарактерисао као „најновију међународну Кабалу Дејвида Рокфелера” а владу упозорио: „Ово је можда последња републиканска конвенција, а кроз две недеље може бити и последња демократска конвенција”.

Ergo, криза у Југославији – дозирана кроз сепаратистичке покрете, програмирана уз коришћење антисрпских екстремних национализама, планирана уз помоћ шиптарског расистичког национал-романтизма – припремала је прекомпоновање НАТО-а. У првој фази то је био експеримент за нову стратегију и демонстрацију Атлантског савеза (НАТО). У другој фази, Срби су одређени, због тврдоглавог очувања међународног поретка, за колатералну штету а српска јужна регија (Косово и Метохија) за опитну, прву НАТО државу. Под таквим историјским условима Срби нису имали никакву политичку шансу, па су се нашли на удару казнене експедиције НАТО, односно новог америчког и европског поретка: прво су сатанизовани, потом етнички чишћени или измештани са територија где се водио рат (1991 – 1995) у бившој Југославији, те најзад бомбардовани 1999. Југословенска криза која је отпочела са употребом Шиптара завршава се, ратом црне алијансе против Срба, такође употребом Шиптара.

У србофобичној политичкој помами припадници хуманистичког секуларизма користили су сва средства. Уз сатанизацију, упоредо се одвијао антиправославни процес као надокнада папској организацији за помоћ у спроведеном рушењу комунистичке деспотије. Наиме, нови хуманизам и нови поредак папе су, од Павла VI до Јована Павла II, безрезервно подржавале. Не треба заборавити да је још 1968, у ениклици Humanae vitae, папа Павле VI подржао идеју светске владе, препоручујући „успостављање једног светског ауторитета” (publica auctoritatis universalis). Јован Павле II, пак, који је за Светски дан мира, 8. децембра 1981, подсетио на хришћанско основно право на самоодрбану (додуше он и његови амерички промотери то су право укинули Србима), „углавио је”, на Аљасци 2. маја 1984, „Реган – Војтилин план” ради светског мира.

Антиправославни процес пред крај XX века предводи предузетничка и невладина организација „Ђовани Веко”, која је изабрала назив по имену цариградског патријарха из XIII века, присталици уније са Римом. Организација „Ђовани Веко” (чија је централа у Калифорнији а експозитуре у Швајцарској) одредила је за програмски циљ поништење Свете Горе до 1992. године. Ова најновија папска „католичка акција”, изложена у 14 тачака, налази да Света Гора „угрожава ауторитет Свете Столице”, па зато треба да нестане као „последња тврђава мрачњаштва и реакције у савременој Европи”. Амбициозним и агресивним програмом овог удружења предвиђено је неколико фаза „рестаурације” Свете Горе: да се „сви манастири претворе у музеје, сем оних који ће бити хотели” а да се мали број монаха задржи у својству кустоса. Најургентнији је захтев за изградњу „магистралних путева”, као и „ресторана, барова и дискотека”, али и „казина” како би боравак туристима и научницима био што пријатнији.

Посебно је занимљива тачка 7 којом се истиче као посебан проблем став негрчких православних манастира према оваквом преуређивању Свете Горе: „Главна препрека остају манастири других православних држава који ће се свакако супротставити свим овим плановима, јер би то могао бити центар око кога би се окупио и онај део грчког клера који се не слаже са овим плановима. Многи од њих су фанатизоване присталице Јулијанског календара, попут Срба, Руса и Бугара, и док су они на Атосу (Света Гора), реализација наших коначних циљева ће бити тешка”. То је и разлог што организација „Ђовани Веко” инсистира „на заједничким акцијама у свим правцима”, што би резултирало „немирима у Грчкој, Југославији и Русији који би имали за циљ њихово парцелисање”. Тим пре, треба посегнути за средствима сваке врсте пошто би „штета за нас била несагледива” уколико би се Света Гора претворила „у базу јерезе Православља према Африци и Источном Медитерану”.

Интересантно је (али не и мање забрињавајуће) да Цариградска Патријаршија од 1993. покушава да своју јурисдикцију прошири на рачун православне дијаспоре. Овим неканонским гестом и облапорним апетитом православна дијаспора не би више била под јурисдикцијом националних цркава, но под управом Цариградске Патријаршије. Тако би Цариградска црква ојачала и по броју верника постала друга по реду православна црква. С обзиром на то да се ово залагање цариградског патријарха временски поклапа са агресивним плановима „католичке акције” изгледа да су припадници организације „Ђовани Веко” заиста превели на своју страну „цариградског патријарха и поједине грчке митрополите”. И више од тога, ова организација нас педантно информише о „повољној околности што у званичној Грчкој православној цркви, као и у Министарствима спољних послова, културе и образовања, постоје људи који показују потпуно разумевање и уочавају корист коју ће земља имати од новог и неисцрпног извора туристичких девиза”.

Утолико пре је и разумљивија папина подршка антиканонској новотарији цариградског патријарха. Колико је пројекат асимилације православне дијаспоре за Цариградску Патријаршију важан (иако није успео) показује и чињеница да је она приступила финализацији реорганизовања свеправославне цркве. Тачније, Цариградска Патријаршија је објавила и карту ставропигијалних манастира на свим континентима, где  ће они бити инсталирани са моментом усвајања православне дијаспоре. На овој карти (код нас објављеној у часопису Удружења књижевника Србије на енглеском језику, „Serbian Literary Magazine”, 1995, 1–2) педантно су означена седишта ставропигијалних манастира, то јест манастира под непосредном управом самог патријарха.

Чему покушаји ширења Цариградске Патријаршпије и откуд на том плану зближавање са папистичком организацијом? Па, увећањем пастве и територије, Цариградска Патријаршија би се преобратила у моћну верску заједницу, уместо археолошког ауторитета сведеног на цариградски (истанбулски) Фанар. Крајњи циљ би био успостављање православног папе, пошто би се на тај начин Рим и Цариград, два верска центра, једноставније договарала о наступима од заједничког интереса. Разуме се, ако на Истоку постоји „православни папа”, а на Западу римски папа који задржава право првенства, то би, са једне стране, допринело екуменизму (који заговара и организација „Ђовани Веко”) али и, са друге стране,  слабљењу аутокефалија националних, православних цркава.

Па ипак, антиподне вредности православља и папског тријумфализма није могуће приближити. Српски случај, последњи у низу обрачуна западног хришћанства са источним хришћанством у рату 1991 – 1995, то најилустративније сведочи. Док се папа Јован Павле II залагао за кажњавање Срба 1991, за бомбардовање Репубилке Српске (од 30.08. до 13.09.1995), о чему је извештавао LOsservatore Romano, баш као и за агресију НАТО против Срба 1999, српски патријарх Павле је позивао на строги пост (први пут од 5. до 12. јула 1991). Тек, ћутањем пред шиптарским зверствима и 130 порушених српских храмова од 1999. до 2004. на Косову и Метохији папа Војтила је испунио све услове за уважавање оних чинилаца неопходних у разматрању политичке патобиографије папског тиранина. Уосталом, ако папству на крају XX века припада заслуга за преторијанско отпошиљање комунизма у историјски архив, припада му и неславни ореол с краја прве половине XX века за ватикански холокауст над Србима.

Све су то разлози због којих поједини манастири на Светој Гори више не помињу, на литургији, име масонског цариградског патријарха – али и поступци због којих су се и део Грчке цркве и део грчке владе окренули против неких манастира на Светој Гори. Тако је и дошло до отвореног сукоба грчке државе са зилотским братством из манастира Есфигмен иако је Света Гора под јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Уједно у оваквом развоју догађаја налазимо и повећану наду припадника дружбе „Ђовани Веко” која је била сигурна „да ће до краја 1992 ... натерати снаге мрачњаштва да се повуку” са Свете Горе. Овај оптимизам је, додатно, долазио и из чињенице да је Јован Павле II, још новембра 1978, договорио са представницима римске испоставе ЦИА-е редослед потеза на Балкану. Додуше, преторијански „Ђовани Веко” морао је да одложи своје славље (очекујући да његов задатак оконча Европска заједница, односно Европска унија), иако је могао да са задовољством констатује да се, до 1998, у Уранополис и Јерисос, граничне градиће на супротним странама Светогорског полуострва, уселило 1.500 Јеховиних сведока – бизнисмена.

Методологија секуларистичког хуманизма примењује се на све поре друштвеног живота, шири као „реализам без обала” (да парафразирамо Роже Гародија), па зато не чуде ни финесе којима приступа овај, изузет од одговорности, окултни шљам. У рату против Срба нису се само погроми католика и муслимана над Србима углавном одвијали о православним празницима већ се и тријумфалним догађајима приступало са истанчаном пажњом: мировни споразум је потписан у Куманову (1999), месту где је српска војска 1912. однела историјску победу над турско-шиптарском армијом; Слободан Милошевић је отет и изручен Хашком квази-суду на Видовдан 2001, чиме је секуларизованом враџбином требало поништити снагу херојског, моралног и православног чина српског народа који је, битком о Видовдану 1389, на Косову, историју преселио у поезију и тако претрајао у свим искушењима.

Такође, след понижавања требало је Србе да привикне на губитништво и премоћ тријумфа социјалног дарвинизма: Теслин музеј у Колорадо Спрингсу затворен је одмах по избијању грађанског рата у распадајућој Југославији (1991); режим у Београду је био убеђен у своју корисност завођењем границе према Републици Српској, на Дрини 4. августа 1994; Милошевићев режим претворен је у миротворачки режим пристанком на погубљење Републике Српске Крајине 4. августа 1995. Штавише, за посао лишен и професионалног и моралног кодекса (извештавање из Загреба о конц-логору Омарска август 1992. за „Њуздеј”), новинар Рој Гатман добио је (заједно са Џон Бернсом из „Њујорк Тајмса”) престижну Пулицерову награду – између осталог и зато да би се добацио блатом до првог српског добитника Пулицерове награде (1924), физичара и елктротехничара, професора теоријске физике на Колумбија универзитету, Михаила Пупина. 

Презир према култури и цивилизацијским нормама примером су показали предстваници новог хуманизма одмах после НАТО окупације, 1999, Косова и Метохије, јужне српске покрајине. Од доласка „мировних” снага КФОР-а (13. јун 1999) у броју од 40.000 елитних НАТО снага и цивилине управе УН, траје систематско затирање вековних српских трагова, демолирањем и рушењем православних светиња... Пљачке, силовања и масакрирања део су демократског процеса Шиптара и њихових савезника. Само до августа 1999. се иселило (пребегло) преко 180.000 Срба, а до октобра 1999. оскрнављено је, девастирано или минирано 76 српских храмова. Најчешће уништавање светиња било је у зонама где су „ред и закон” чували и гарантовали Америка, Италија и Немачка.

Од доласка мисије „међународних снага” мира до краја 2003. догодило се 1.200 убистава, од тога убијено је 900 Срба, а да починиоци нису никада пронађени. Од 1999. до августа 2003. извршено је 6.535 напада на Србе, рањено 1.303, а остварен број отмица износи 1.146. У периоду од јуна 1999. до јуна 2004. на Косову и Метохији срушено је око 130 православних храмова а подигнуто близу 200 џамија. У погрому Срба марта 2004. учествовало је 50.000 наоружаних шиптарских терориста а да мировне снаге нису уложиле напор да се њихово варварство спречи. Британски министар за Европу, Денис Мекшејн, у Приштини је (21. априла 2004), згрожен вандалским резултатом шиптарског поимања цивилизације и демократије, захтевао: „Надам се да ћу ускоро видети Ругову како клечи и извињава се Европи због злочина почињеног над европском културом”.

Према томе, Србија је постала полигон за експеримент нове политике силе и новог хуманизма. Имајући то на уму Мекшејн је бранио Европу, прећуткујући и Србију и српски народ на чијој се територији врше огледи дивљаштва in vivo. Прећуткивање је, као и увек, својство медиокритетске, ауторитарне и секуларизоване цивилизације. Иако је српска драма само транзициони трен, вежба и опит пред главни наступ то не даје светском хегемону велику наду јер у истом том свету расту плодови гнева. Медијски трикови са наводним људским правима или мешетарење владиних невладиних организација са транспарентним паролашким језиком о демократији и правној држави – више се не дотичу било кога. Напросто, „нови хуманизам” се, ипак, препознатљиво понавља, популизам не ублажава смрт либерализма као што рекламни и билбордски прелазак на „кока-кола страну живота” не може да прикрије манипулисање стварношћу.

Иза секуларизоване диктатуре остаје, и то је тешко порећи, само задах голе силе, бруталности и антихуманизма. Српски примери појачавају такав утисак, не само због сталног поништавања сваког трага истини колико због просвећеног дивљаштва коме ништа није свето. Утолико и страст за деструкцијом нема моћ да утемељи нови већ привремени свет. Зато и остају трагови иза моћи која је досегла тачку немоћи контролисања духа, моћи која је одлика краха сваке изопачене цивилизације. Зато и памтимо: Енглези су, 2002, на лондонском аеродрому Хитроу уништили 1.000 примерака монографије „Распето Косово”, коју је Епископија рашко-призренска штампала на енглеском језику не би ли посведочила шта се на Косову и Метохији ради под међународним протекторатом. Године 2003, иако у својој намери није успео, амерички амбасадор Вилијам Монтгомери је покушао да из манастира Копорин изнесе мошти светог деспота Стефана (Лазаревић). У време најновијег шиптарског погрома на Србе, од 17. до 23. марта 2004, француски римокатолички капелан (војни свештеник) Криситјан Венар (Christian Venard) опустошио је манастир Девич пљачком кутије са светим моштима из преврнуте и разбијене часне трпезе – и склонио се код раџе од Босне, Педија Ешдауна.

Најзад, поставља се питање зашто је на Србе, па у том смислу и на Југославију, 1999. бачено 23.000 тона бомби, више него за време Стаљинградске битке? По свему судећи, због неприхватања да се нађу под надзором и одбијања да „нови хуманизам” светског хегемона прихвате као замену за универзалну примену међународног права. Зар се Титова Југославија није распала по свим шавовима уз инострано подржавање рушења принципа суверености и у име величања сепаратизма? Нису ли Срби нападани за наводни национализам док је инострани фактор помагао и успостављао нове националне државе на гробу урушене Друге Југославије? Сатанизација српског народа, у чијој држави живи више мањина неголи у целој бившој Југославији, чини се, имала је свој привремени разлог. И то је тачно: Срби су се огрешили о темељну стратегију светског хегемона – одбили су, у име менталног здравља, да антихуманистичку трансформацију НАТО-а прихвате као ширење демократије и планетарног доброчинства... Заробљена својом биографијом ЕЕЗ односно ЕЗ, то јест ЕУ – будећи старе мржње и нова освајања – прихватила је све оно што Срби, као вековни грађани Европе, нису прихватили. Америчко-европски рецепт по коме свет постоји на сукобу цивилизација, Срби су читали другачије: свет постоји на сусрету цивилизација.

Последично, можемо закључити: хуманистички идеал је умро, зар не! Живео постхуманизам – поручују нови аријевци. Преведено на језик секуларизма, то значи: живите у свету у коме „нема бога и нема душе”. Тако ослобођени досегнућете срећу социјалног дарвинизма, ако сте изабрали да му припадате. Ту глас разума неће или не може да се снађе јер нову мантру, у свему припадајућу новом говору – шапућу заједно опат Фурмон и Џон Дјуи.

Срби, тај нови језик, не разумеју, и нису могли да га, на размеђи XX и XXI века, савладају.

Последњи пут ажурирано ( петак, 25 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 79 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Вјечнаја памјат!

После дуге и тешке болести упокојила се игуманија Манастира Сретење у Овчарско-кабларској клисури, дивна мати Аквилина. Мати Аквилина је једна од оних Божијих душа која је својом љубављу према Господу многе привлачила Христу. Бог коме је од младости служила нека упокоји мати Аквилину у Царству Своме и дарује јој вечан и блажен спомен. Амин.

+ + +

Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

(Интервју са правоверним српских духовником, оцем Симеоном Рукумијским)

 

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.