header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Никола Жутић: Србија, Ватикан и Албанци у XX веку Штампај Е-пошта
петак, 18 децембар 2009

Др Никола Жутић:

 

Србија, Ватикан и Албанци у XX веку

 

Велика Албанија Италијански интерес

 

Њеним настанком били сузбијени захтеви Срба на Балкану

          Покушаји стварања "Велике Албаније" у прошлости су имали потпору и инспирацију у настојањима Ватикана и албанских римокатолика да се, за италијанске интересе, оформи увећана Албанија, али само као италијански протекторат, који би олакшао потпуну пенетрацију фашистичке Италије у Албанију, на Косово, Метохију, Црну Гору и западну Македонију.

 

Сличну империјалну стратегију претходно је, пре Првог светског рата, развила Аустроугарска монархија. У могућности усмеравања албанског националног покрета Аустроугарска је видела прилику да утицај који је већ имала на римокатоличко становништво северне Албаније, прошири на све Албанце. Како истичу историчари Љ. Димић и Ђ. Борозан, Беч је себе представљао албанским првацима као заштитника "од словенске инвазије" и руске опасности.

 

 

Скадарски фрањевци

 

С друге стране, италијанска заинтересованост за Албанију темељена је на убеђењу да би њеним настанком били сузбијени претерани захтеви Срба на Балкану и заустављен продор Аустроугарске преко новопазарског санџака, према Косову, Македонији и Солуну. Косово и Метохија доживљавани су као кључ којим се отвара, или затвара, аустроугарско напредовање на Исток. Притом, римокатолици северне, скадарске Албаније, требало је да одиграју запажену улогу код спровођења таквих аустријских и потом, италијанских интереса.

 

Скадарски фрањевци и језуите пресудно су утицали да се код шиптарског становништва римокатоличке вероисповести ствара свест о припадности римокатоличкој култури, да се подстиче приврженост политици Италије и врши денационализација и проелитизам над српским живљем Косова и Метохије. У раздобљу социјалистичке Југославије римокатоличка мисија на Косову и Метохији и пограничним деловима Црне Горе (према Албанији) била је слабијег интензитета због атеистичког режима Енвера Хоџе, који је онемогућавао верске активности цркава.

 

Самим тим, и римокатолички мисионарски центар за Албанију у Скадру и околини деловао је у крајње отежаним условима и није могао, као у раздобљу између два светска рата, да спроводи мисију на Космету. Уништењем атеистичког режима у Албанији, "демократском полугом" западних либерално-демократских земаља, мисионарски центар у Скадру појачава свој рад и присуство Албанаца - римокатолика на Косову, Метохији и нарочито, у Црној Гори.

 

Данас се осећа јак утицај шиптарске римокатоличке хијерархије на подручју Арцибискупије барске и примасије српске постављањем Албанца Зефа Гашија за Арцибискупа барског и примаса српског. У историји Арцибискупије барске и примасије српске углавном су, у новије доба, на челу били Срби римокатоличке вере.

 

О Албанцима (Арбанасима, Шиптарима, Арнаутима) и Албанији, у XIX и XX веку писали су бројни историчари, политичари и публицисти (С. Протић, Ј. Хаџи Васиљевић, С. Гопчевић, М. Шуфлај, В. Стојанчевић, В. Дедијер, Б. Храбак, Бл. Стули, Д. Вујовић, Ж. Аврамовски, А. Хадри, М. Екмечић, Н. Ракочевић, Д. Живојиновић, М. Војводић, В. Винавер, С. Терзић, Д. Батаковић, Ђ. Борозан, Љ. Димић и други.

 

О римокатолицима у Кнежевини (Краљевини) Србији (па и о Албанцима римокатолицима), ватиканским прозелитско-мисионарским активностима и аустријском верском протекторату на том простору, писао је мањи број југословенских аутора. Проблемом аустријског верског протектората над римокатолицима Србије и Турске бавили су се Бруно Ловрић и Богумил Храбак. О Албанцима (Арбанасима) римокатолицима у време Источне кризе и оснивања Призренске лиге писао је, такође, богумил Храбак (Католички Арбанаси за време Источне кризе 1875-1878, Историјски записи, 1978, 1-2; Арбанашки католици и Призренска лига 1878-1888).

 

Нарочито, треба истаћи да је ватиканску политику на Балкану, уочи и током Првог светског рата, исцрпно и критички истражио проф. др Драгољуб Живојиновић у низу студија, чланака и прилога. Захваљујући деценијском истраживању, уз помоћ прворазредних извора, Д. Живојиновић је демистификовао легенде о ватиканском миротворству и утемељио тезе о прохабсбуршком и антисрпском усмерењу званичне ватиканске политике и опредељењу ка Централним силама.

 

Упркос често понављаним тврдњама и изјавама о потпуној ватиканској неутралности и непристрасности, Д. Живојиновић је открио да многе појединости потврђују уверење, присутно одраније, да је Ватикан нагињао Централним силама, а пре свега Аустроугарској.

 

Плодни писац радова из историје Српске православне цркве, Љубомир Дурковић Јакшић, написао је волуминозну студију (567 стр.) о односима Србије и Ватикана од Првог српског устанка па до стварања Југославије.

 

 

Албански католици

 

Одређен простор у књизи Дурковић Јакшић уступио је Албанцима римокатолицима као најбројнијој римокатоличкој популацији у Србији. У магистарском раду "Конкордат Србије 1860-1914" (магистарски рад у рукопису), Војислав Павловић је дао студиозан преглед ватиканско-српских политичких и верских односа, од времена првих ватиканско-српских међудржавних контаката до потписивања конкордата 1914. године.

 

У тематској збирци докумената "Југословенска држава и Албанци" (Београд, 1998.) Љ. Димић и Ђ. Борозан у неколико докумената спомињу и делатност римокатоличке хијерархије на простору Албаније и Космета. У уводној студији књиге истичу значај верског фактора код стварања и ширења албанства и албанске државе.

 

О Албанцима римокатолицима у Црној Гори мање је писано него о римокатолицизму у Србији. Значајан је рад Јасмине и Шербе Растодер (биографско дело о ацибискупу барском и примасу српском Добречићу) у коме је преко личности арцибискупа Добречића у основи, сагледан шири контекст римокатолицизма у Црној Гори у дужем хронолошком раздобљу (друга половина XIX и прва половина XX века).

 

 

Албанци су потомци Илира

 

Пропагатор те идеје поклоник хрватства С. М. Штедимлија

 

Прилоге и чланке о римокатолицизму у Црној Гори дали су Лазар Томановић, Ристо Драгичевић, Мартин Золер, Димитрије Диме Вујовић, Драгоје Живковић и други.

 

Поклоник хрватства и пропагатор Црне Горе као "Црвене Хрватске", С. М. Штедимлија, објавио је брошуру "Албанија" (Загреб, 1939) у којој Албанце помиње као директне потомке старих балканских Илира. При томе је искористио старину Албанства како би је повезао са старином хрватства, истичући да су Илири, као и Хрвати, у старини имали дванаест племена. По њему су преци данашњих Албанаца "настанили велики део територија, који су касније посели Хрвати".

 

 

Хрвати-Албанци

 

Хрвати су, како истиче Штедимлија, касније "успевали продрети преко албанских територија чак до Пелепонеза, остављајући свуда трагове свога имена и језика". Дакле, Штедимлија је изједначио Словене Балкана за Хрватима. За Штедимлију, највећи албанолог је "велики хрватски учењак" Милан Шуфлај, који је иначе познат као пропагандиста и ширитељ хрватства. Шуфлај је, према тадашњем дневно-политичком тренутку савезништва хрватсва и великоалбанства, истицао да су у средњем веку Хрвати више пута долазили у додир са Албанцима и суделовали у значајним догађајима из хрватске повести. Он наводи да је албанска етничка подлога у старо доба, под илирским именом, творила јак фактор у повијести.

 

Насупрот Штедимлијином и Шуфлајевом предубеђењу о истозначности појмова - илирски и албански, назив (појам) "илирски" и "Илири" Ватикан и римокатолички аутори у раздобљу од XV до XVIII века нису везивали за албанско, односно, шиптарско становништво, како то чини савремена албанска пропаганда на Космету и у Албанији. Ватикан почиње интензивније од XV века да користи илирску идеју као облик свог мисионарског наступања на Балкану. Оснивањем мисионарских илирских завода за школовање питомаца (св. Јеронима у Риму, у Ферму, Лорету) бројни римокатолички мисионари преправљају Балкан.

 

Управо, почетком XV века јавља се ватиканска презелитска идеја о успостављању "хришћанског јединства" и потребе стварања унијске цркве. Барон Ј. Х. Бартнштајн пише о многобројном илирском "расцијанском" српском народу расејаном по целом Балкану. Појам "илирства" везује, као и бројни други аутори, за српски, односно, словенски народносни елемент. У књизи барона Бартнштајна, "О расејаном илирско-расцијанском народу" (Нови Сад, 1866), појмови Рајци, Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи, Рутени третирају се као синоним за српски народ.

 

У овом фељтону поред савременог назива Албанац и Албанија коришћени су и народносни историјски називи за Албанце и Албанију (Арнаути, Арбанаси - Арбанија) као и Шиптар, који је у уобичајеној свакодневној употреби међу албанским становништвом Косова и Метохије. Национални назив "шћиптар" и назив за државу "Шћиперија" официјелни су у Републици Албанији. у савременом тренутку, међутим, проблем представља када Србин за Албанца употребљава назив Шиптар, јер тиме наводно, прави разлику између Албанца са Косова и Метохије и Албанца из Албаније и тиме вређа један народ и, тобоже, разбија унитарност једног народа.

 

У ствари, назив Шиптар (Шћиптар) је јединствени термин којим Албанци у Албанији, Србији, Црној Гори и Македонији ословљавају једни друге. Национални појам Албанија и Албанци у употреби је у међународној кореспонденцији.

 

 

Срби као препрека

 

Заједничким ватиканским и аустријским империјално-мисионарским плановима на Балкану највећу сметњу представљала је Краљевина Србија коју су Карађорђевићи идеолошки и политички везали уз поредак тзв. "западних демократија" и тиме, уз либералну грађанску идеологију . Сукоб, који је био неминован, произлазио је, дакле, из верских али и идеолошких разлога због српског опредељења за страну антифеудалног и антиклерикалног либерално-демократског грађанског запада.

 

Због таквог идеолошког, политичког и верског опредељења династије и државног врха, Краљевина Србија се морала прва наћи на удару званичне ватиканске политике и аустро-угарских трупа.

 

 

Конвенција између Србије и свете столице

 

Председник владе Илија Гарашанин 1854. водио преговоре са кардиналом и ватиканским државним секретаром Антонелијем

 

Верски либерализам, односно слобода савести и верске трпељивости, почели су се у Србији неговати од средине XIX века. При том била је изражена толеранција према Римокатоличкој цркви и њеним верницима. Још у време док је Србија била вазална кнежевина Турског царства, питање слободе савести и верске трпељивости интересовало је српске државнике јер су очекивали да ће решењем тог питања српски поданици римокатоличке вере бити ослобођени од надзора и јурисдикције епископа - страних поданика.

 

Влада кнеза Александра донела је 9. септембра 1853. Закон о признавању свију хришћанских вероисповести и Правила за установљење римокатоличког обћества у Београду. Законом од 16. јуна 1855. регулисано је подизање римокатоличке цркве у Београду, а законом од 24. маја 1861. и питање субвенционисања Римске цркве од стране државе. Било је познато да је Србија и без конкордата штитила уживање религијских потреба "саобразно духу стољећа и напретку времена".

 

У том правцу је и председник владе Илија Гарашанин 1854. водио преговоре са кардиналом и ватиканским државним секретаром Антонелијем. Ти преговори су донели пројект уговора по коме је Римокатоличка црква у Србији имала да потпадне под управу босанског бискупа. Потом је Ватикан, са своје стране, више пута износио жељу да се једним уговором регулишу односи римокатолика у Србији.

 

 

Слобода цркви

 

Краљевина Србија је била у обавези д спроводи слободну верску политику и према одредбама Берлинског уговора из 1878. године. Наиме, Берлинским уговором гарантовани су слобода и јавно вршење црквених служби. У члану XXXV стајало је следеће: "Слобода и јавно вршење црквених одреда биће ујемчени свим српским грађанима и странцима, и никаква сметња неће се моћи учинити хијерархијском уређењу разних вероисповести, нити односима њиховим са црквеним старешинама својим".

 

Накнадно је кардинал-државни секретар Рампола тражио од председника српске владе Симића, приликом његове посете Ватикану 1894, да се римокатолицима у Србији зајемчи потпуна слобода вероисповести у духу одредби Берлинског конгреса.

 

Обе стране су закључиле да би се тиме припремило земљиште за закључење једне конвенције између Србије и Св. столице, којом би се у Србији обезбедила независност од туђег епископа. Папа Лав XIII је тада напоменуо да је закључена конвенција између Курије и Црне Горе 1886. и да је спреман да сличну конвенцију закључи са Србијом.

 

После кратког времена бечки нунциј је посетио српског посланика у Бечу и том приликом му поновио папину жељу, подневши му и готов пројект уговора. Потом су учињене одређене примедбе од српске владе да се покрене решавање тог питања, али је све остало без одговора.

 

Српски посланик у Риму Миленко Веснић покренуо је у Риму 1901. питање склапања конвенције са Ватиканом, али као посланик Квиринала није имао директне контакте већ је морао преко посредника да контактира са Ватиканом. Његов рад уродио је само пројектима. У свим напред наведеним преговорима као основа пројекта конвенције између Ватикана и Србије узета је за узор конвенција Ватикана са Црном Гором из 1886. године.

 

Проширењем српских граница према Рашкој, Косову, Метохији и Македонији, после Балканских ратова 1912-1913. у Краљевини Србији је повећан број римокатолика. До 1912. у "прекумановској" Србији и Црној Гори био је незнатан број римокатолика (8.435, односно 6.530). Ослобођењем јужних српских земаља (Македоније, Косова, Метохије, рашке) 1912-1913, повећан је број римокатолика, али је он и даље био незнатан у односу на број Срба православне и исламске вере (преко три милиона и петсто хиљада.

 

Наиме, у архидијецези (бискупији) скопљанској било је уочи Првог светског рата 15.224 житеља римокатоличке вере. Највише их је било у ђаковичкој парохији (домова 722, становника 6.039), у пећкој 389 домова, становника 3.744, у парохији Јањево домова 391, + душа 2.218, призренској парохији 346 домова, становника 1988, скопској парохији 148 домова + душа 618, у парохији Стубла 44 дома, + душа 324, парохији Феризовић 30 домова, + душа 130, у парохији Митровица 12 домова, + душа 63. Очито је да је број римокатолика био мали у односу на број православних и исламизираних Срба и муслимана Арнаута и Турака, али су они имали изузетан утицај, као и у Албанији где их је било око 10% од укупне популације.

 

 

Срби католици

 

У Јањеву сви парохијани су по народности били Срби римокатоличке вере, а на челу парохије је био Србин - римокатолик дон Никола Гласновић, са помоћником дон Луком Филићем. У Летници, која је припадала Црној Гори, парохијани су били "Срби помешани са Арбанасима". На челу парохије био је Србин-римокатолик дон Тома Гласновић. У осталим парохијама римокатолици су углавном били Арбанаси (Шиптари).

 

У Призренској парохији парох је био Арбанас дон Михаило Тарабулузи са помоћником дон Пашком Краснићем, ђаковичкој дон Краснић, митровичкој дон Никола Мазарек, у стубљанској Србин римокатолик дон Тадија Ивановић. У скопској парохији, у којој су римокатолици углавном били Арбанаси, парох је био дон Јосиф Рамај.

 

 

Узгој мржње на Космету

 

Ширили је: Турска, ислам, Ватикан, Хабзбурзи, Аустрија...

 

За римокатолике скопске дијецезе изграђен је језуитски манастир Св. Павла, венецијанске провиниенције, који је имао четири редовника на челу са оцем Стефаном Задримом. Манастири Милосрдних сестара изграђени су у Скопљу и Призрену. Манастир Св. Богородице у Скопљу, реда Св. Винћенца од Пауле, имао је пет сестара из Далмације и Хрватске. Манастир Пресвето Срце Исусово у Призрену, који је имао пет сестара, држао је школу са арбанашким наставним језиком. Римокатоличке цркве у скопској бискупији подигнуте су у Призрену, Ђаковици, Злокућанима, Глођану, Митровици, Јањеву, Феризовићу, Стубли, Летници и Скопљу.

 

Седиште бискупа (надбискупа) скопског често је мењано. Надбискупи скопски имали су непрекидно своје седиште у Скопљу до 1680. године. Те године, због турских прогона, монсињор Петар Богдани је сједиште надбискупије преместио из Скопља у своје родно место Јањево. Седиште надбискупије било је у Јањеву све до 1821. године када је монсињор Матеј Краснић седиште преселио у Призрен, у ком су надбискупи били до средине осамдесетих година XИX века. Од тог времена турске власти су присилиле надбискупа Фулгенција Гарева да се пресели у Скопље.

 

 

Призрен као центар

 

Он је кратко боравио у Скопљу пошто га је Св. столица убрзо преместила на Хвар. Његов наследник, монсењер Андреј Согореци, живео је кратко док је његов наследник Пашко Трокци вратио седиште у Призрен. Дакле, у раздобљу од 240 година бискуп скопски боравио је у Скопљу само седам година. Ватикан се управо залагао да седиште буде у Призрену због успешнијег пасторалног рада јер се око две трећине римокатолика, углавном Шиптара и у мањем броју Срба, налазило на подручју Призрена, Ђаковице и Пећи.

 

"Умјетни узгој мржње" на Косову и Метохији, крајем XIX и почетком XX века, додатно су, поред Турске и ислама, инспирисали Ватикан и "апостолска" Хабсбуршка монархија. Аустрија је, заједно са Француском, у XVIII веку задобила право заштите римокатолика у Османлијском царству. Арбанашки световни клер примао је претходно образовање у Скадру у језуитском колегијуму.

 

Уз помоћ Аустрије подизане су цркве, а албански питомци похађали су школе у Аустрији, нарочито због изучавања немачког језика. Ослобођењем косовско-метохијских и македонских крајева, после Балканских ратова, Србија и Цара Гора, као православне земље, нашле су се на удару ватиканске и хабсбуршке пропаганде.

 

Српске државе су оптуживане да су, уместо "крижарског рата против неверника" муслимана ударили на римокатолике. Уместо да су јуришали под паролом "За крст и слободу", православни бојовници су, како истиче клерикални сплитски "Дан", наступали са ускликом: "Удри католике и њихову слободу". У својим написима "Дан" доследно строго одваја Србе и Црногорце, као две потпуно различите народносне категорије, које једино православље веже и уједињује у једну духовну заједницу. У истоветном тону пише и клерикални мисионарски лист "Le Missioni Cattoliche" из Милана.

 

У чланку "Католици у освојеним местима од Срба и Црногораца" римокатолички листови дају своје историјско виђење догађаја: "Још од почетка рата видело се да Срби и Црногорци снове сноваше како да искорене католике на Балканском полуотоку; јер одмах почеше страховито прогонство против оних места где становаху најлепше наде католичке цркве, то јест против Албаније".

 

Читаоци 'Мисиона' сећаће ће се што смо писали давне 24. сијечња т.г., ка смо навели д је српски краљ Петар I, када је дошао у Скопље, када му је пришло 50 оних албанских породица које су дотле цењене мухамеданским, да му се поклоне као своме владару, и изјавиле да су хришћанске, паче католичке, љутито им рекао: 'Католици! Зло и сасвим зло! Или православни или мухамеданци, али католици нипошто!'" Католички листови истичу да је то био само почетак прогона, јер тек после почињу "дивљи призори барбарства противу пука албанског".

 

 

Упорност Беча

 

Бечки публициста Lav Frenndlich створио је својеврстан памфлет од скупљених чланака из клерикалних и аустријских династичких новина који су се односили на "суровост и барбарство" Срба и Црногораца. То своје пропагандно остварење назвао је "Голгота Албанска". У пропагандним брошурама, произведеним у клерикално-династичким аустријским круговима, српско-црногорско "безумље" достигло је геноцидне размере. Истицан је фантастичан податак да је на самом Косову побијено око 30.000 Албанаца, од којих 4.000 жена и деце.

 

У новоослобођеним крајевима Србије и Аустро-Угарска је раније стекла право протектората над римокатолицима Турског царства. То право Аустрије поменуто је у уговору о миру потписаном у Карловцима 1699. године. Право протектората потврђено је и уговорима о миру склопљеним у Пожаревцу 1718, Београду 1739. и Свиштову 1791. године.

 

 

Протекторат над католицима

 

Борба за утицај на албанске католике између Италије и Аустрије

 

Аустрија је нарочито бранила права Римокатоличке цркве у Албанији. Дијецезе у Скопљу, Скадру, Љешу итд. биле су под аустро-угарским, док су римокатолици Миридити били под француским протекторатом. Француска је иначе полагала своје право протектората над римокатолицима целог Турског царства. Своја протекторска права Француска је заснивала на капитулацијама закљученим са Отоманском империјом 1604. 1673. 1740, године.

 

Французи су негирали протекторска права Аустрије у Турском царству, осим у Албанији, у којој, по мишљењу Француза, Аустријанци нису вршили протекторат на основу уговора већ на основу дугогодишњег његовог вршења.

 

Французи су одрицали ваљаност протектората на основу мировних уговора Аустрије с Турским царством, истичући да су се таква права могла стећи само капитулацијама, тј. уговорима којима су се уређивали правни односи странаца прем Турској царевини, у којима се странцу гарантовала лична и верска слобода и слобода вршења трговине. Италија, која се у "вјерским правима" на Балкану осећала запостављена, имала је изузетан интерес да оствари своја протекторска права над римокатолицима.

 

 

Дипломате

 

Борба између Италије и Аустро-Угарске за верски патронат над албанским римокатолицима у Турској, у Скадарском и Косовском вилајету, представљала је борбу за политичко пробијање албанске римокатоличке популације, а преко ње и за стварање терена за бољи политички и економски пласман у овим стратешки важним провинцијама Отоманског царства.

 

Италијани су били огорчени због присуства Аустро-Угарске у Албанији, коју су они сматрали за своје интересно подручје, нарочито од 1896. када је скадарски надбискуп, који је уживао дипломатску и материјалну помоћ Аустрије, ставио интердикт на лаичке италијанске школе по албанским местима, и италијанске учитеље убедио да су у служби масонерије. Интердикт је укинут 1899, али је надбискуп био забранио свом подручном свећенству да комуницира са Италијанима.

 

Италијанске школе нису напредовале јер су их римокатоличке црквене власти сматрале атеистичким. Други разлог за сукоб са Аустро-Угарском потицао је отуда што су Аустријанци у Албанији потискивали италијанско и домаће свећенство и доводили фрањевце из Босне и клерике Албанце школовали по заводима Аустро-Угарске.

 

Дипломатска борба представника великих сила за утицај на римокатоличке Арбанасе представљала је део политичких настојања за јачање њиховог сопственог утицаја на унутрашњи политички живот хришћанских поданика у Османлијском царству. Док се међу католицима Албаније, првенствено у скадарском вилајету, водила борба између Италије и Аустрије, дотле се у Косовском вилајету водила углавном између Аустро-Угарске и Француске.

 

Историчар В. Стојанчевић истиче да је турским валијама у Скопљу било нарочито стало да покушају вешто сузбити тенденцију дотадашњег рад аустроугарске дипломатије у вилајету и њене тежње да врше сталан притисак на органе турске власти по санџацима косовског вилајета, нарочито на представнике Арбанаса муслимана. Турска је љубопитљиво гледала и на један покушај римокатоличких Арбанаса у Скопљу да се отргну од црквеног патроната аустроугарске дипломатије, и на спор који је око тога настао између бискупа скопског Трокшија и аустроугарског конзула у Скопљу Бохумила Паре.

 

Један од разлога за разилажење аустроугарског конзула и бискупа Трокшија налазио се у томе што је Аустро-Угарска хтела да албанске свештенике замени својим свештеницима, како би преузела старешинство у друштвено-културном раду цркве. С друге стране, доводећи за парохе и учитеље своје поданике, махом фрањевце из Херцеговине и Далмације, Аустро-Угарска је долазила у сукоб са бискупом Трокшијем, који је хтео да за подручје своје архидијецезе има домаће људе у цркви и школи, на које би се могао сигурније ослонити но на аустроугарске грађане. У оваквом црквеном раду у косовском вилајету, бискуп Трокши ослањао се на потпору Св. столице и на арбанашке национално-политичке организације у Италији.

 

Користећи аустријски протекторат римокатолици су пре Првог светског рата имали извесне повластице. Клер је нарочито био заштићен, пошто ниједан свештеник није могао бити позван на суд или ухапшен без претходне дозволе аустријског конзула. Бискупи, свештеници и верске школе, били су субвенционисани од аустријске владе.

 

Подизане су цркве, а албански питомци похађали су школе у Аустрији, нарочито због изучавања немачког језика. После рата Италија је преузела "бригу" над албанским католицима, али са много мање успеха. Она је субвенционисала целокупно албанско свештенство, осим једног мањег дела који није прихватио њену помоћ.

 

 

Мисионари

 

Француски мисионари директно су били ангажовани на подручју Косова и Метохије као пионири римокатолицизма на том подручју, који су покретали мисију међу Србима и Албанцима. Илустративан је пример судбина старе православне (српске) цркве у Призрену. "Разређеност српског елемента" у Призрену довела је до тога да је црква била напуштена и разрушена.

 

Такво стање одмах је искористио француски мисионар који је 1856, са домаћим римокатолицима Албанцима (Миком Чељмиком, Кољ Чолаком, Х. Коцељем и другима), подмићивањем турских власти присвојио земљиште на ком је била полуразрушена православна црква.

 

После првог француског мисионара, који је био око месец дана и није имао "званично обележје", дошао је нови француски представник Франк "који развија заставу" Француске над својим конзулатом (станом) у кући римокатоличког првака трговца Х. Кољеца Кора Асана. И он се кратко задржао у Призрену, свега око годину дана.

 

 

Чаробна формула о аутономији Албаније

 

Требало је Србију што даље држати од Јадранског мора

 

Све до времена оснивања аустријског конзулата (1865) у Призрену, доминацију над римокатолицима Призрена и околине имала је Италија преко бискупа и фратара. Године 1877. подигнута је нова црква парама италијанске владе и бискупа Малисорца Дарије.

 

Оснивањем аустроугарског вицеконзулата у Призрену почела је италијанска пропаганда да губи значај, јер није имала свог представника. Први аустријски представник био је Филип Петеленци Маџор. Он је "покупио католичке прваке, католичке трговце, бискупа, фратра, дао се на пропаганду аустријске идеје са задатком да понизи ауторитет турске власти и изврши претапање српског елемента у римокатолике".

 

 

Јадранско питање

 

Аустро-Угарска је сама одредила границе у којима ће вршити протекторска права. Она је та права проширила на целу територију Османског царства с тиме што је посебну пажњу обраћала крајевима ближим Аустро-Угарској и у којима су живеле компактне масе римокатолика.

 

Хабсбуршка монархија поставила је задатак "да испуни све моралне обавезе које проистичу из њеног верског протектората и она је до сада нарочито настојала да брани права својих римокатоличких штићеника у Албанији, једином земљишту европске Турске на коме има римокатолика који живе у компактним масама, и она је до сада ту своју мисију успешно бранила".

 

Аустрија је, дакле, остваривала право протектората у Албанији и околини, али је Италија имала највише својих мисионара у тим крајевима. Највећу делатност развијало је италијанско мисионарско друштво "Societa Schiaparelli". Италијанска мисионарска делатност узнемирила је Аустрију па је она успела, преко Конгрегације за пропаганду вере, да ограничи рад италијанских монаха на подручје Албаније. Аустрија се бојала да ће временом Италија придобити већу наклоност код Ватикана.

 

У односима између Аустро-Угарске и Италије према Албанији, интересантно је поменути тзв. Сан Росорску формулу од 21. октобра 1912. године. Она је дошла као последица српских балканских победа и успешног уласка у Албанију, ту "јабуку раздора" између Аустро-Угарске и Италије. Србија тада улази као трећи спољнополитички фактор.

 

На такву новостворену ситуацију Аустро-Угарска и Италија су морале наћи одговарајућу формулу. Аустријски државник Берхтолд долази Сан Ђулијану (који је био арбанашког порекла) у замак Сан Росоре код Пизе и, потпомогнути Немачком, проналазе "чаробну формулу" о аутономији Албаније.

 

Њоме су Италија и Аустро-Угарска хтеле решити своје "јадранске проблеме" и онемогућити Србију да изађе на Јадранско море. Италија је, везано за Албанију, у то време подржавала политику Централних сила. Србији није требало дозволити економски нити политички приступ на Јадранско море.

 

У исто време постаје акутно и Скадарско питање. Италија се и том приликом, као и Централне силе, залаже за стварање што веће национално-политичке Албаније како би Србе што даље држала од Јадрана и "светских пијаца". После посете италијанског краљевског пара Немачкој, у јулу 1913, Аустро-Угарска у име Немачке и Италије намеће Србији ултиматум (19. октобра) да напусти Арбанију у року од осам дана).

 

Аустрија се, дакле, залагала за стварање независне албанске државе сматрајући да је она њена интересна сфера и инструмент за удаљавање Србије од Јадранског мора. Код успостављања граница нове албанске државе, 1913. године, Аустро-Угарска их је настојала померити што више на север где се иначе налазило највише римокатолика.

 

У тим својим настојањима Аустрија је морала доћи у сукоб са интересима Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, али и са империјалним интересима Француске, Италије и Русије. Србија је очекивала да ће Аустрија свој протекторат над римокатолицима са међа покушати проширити и на њезину територију, тј. територију "прекумановске" Србије.

 

Француска штампа је, као гласноговорник владе, била преокупирана питањем аустријског протектората над римокатолицима Турског царства. "Le Messager de Paris" у броју од 12. фебруара 1913. најављивао је могућност склапања конкордата између Србије и Ватикана "због повећаног броја католика" после балканских ратова. Лист је посебно истицао да ће директни споразум са Ватиканом омогућити Србији да "одузме Аустро-Угарској сваки повод за мешање у верске одношење у њеној територији".

 

 

Претензије Беча

 

Зато је очекивао "да аустријски протекторат неће имати више узрока да постоји у оним деловима који ће да се одвоје од досадашњих косовског и албанског вилајета и који ће се Србији присајединити". Ипак су очекивали да ће Аустрија настојати задржати свој протекторат и да ће из тог разлога интервенисати у конкордатским преговорима које је београдска влада настојала да започне с Ватиканом.

 

Аустријски и италијански утицај на ток конкордатских преговора између Србије и Ватикана. Италијански политички кругови сматрали су да су потпуно неоправдане аустријске претензије да утиче на ток ватиканско-српских конкордатских преговора.

 

 

Беч: Србија прогони католике

 

Наводно, она и Русија не дозвољавају прелаз на католичанство

 

У Риму су сматрали да Србија није држава која је потчињена Аустрији, већ да је она потпуно суверена и, према томе, да има потпуно право да се директно споразуме с Ватиканом. У истом тону писала је и италијанска штампа ("La tribuna", "Il giornale d'Italija", "Il massaggero", "Il corriere della sera" итд.)

 

С друге стране, бечки "Die information", у чланку од 17. фебруара 1913, Србију представљао као једну нетолерантну земљу у којој се гуше верске слободе римокатолика: "Србија је до сада показала мало гостољубља према католицима. То је у целом свету једина земља, поред Русије, у којој су католичке мисије званично забрањене и у којој се прелаз на католичку веру сматра као једно кажњиво дело".

 

 

Тешки преговори

 

Бечки политички кругови, клерикална штампа, али и део хијерархије у Ватикану, сматрали су да је српско залагање за склапање споразума са Св. столицом само један маневар у циљу спречавања Аустро-Угарске да и даље врши своја права заштите римокатолика на територијама присаједињеним Србији.

 

Аустро-Угарски посланик у Ватикану, Мориз Палффy, известио је 27. августа 1913. свог министра грофа Берцхтолда о разговору са папом Пијем Х. У свом извештају гроф Палфи истиче да је папа био необично расположен и говорљив показујући жељу да управо њему, као аустроугарском посланику, искаже мисли важне за интересе монархије, а посебно своје погледе на балканске народе после ратова са Турцима као и на ситуацију која је настала после пораза Бугарске на Брегалници.

 

Букурештански мир од 28. јула 1913. нарочито је заболео папу и он се сажалио на бугарског краља Фердинанда Кобуршког. Међутим, папа Пије Х је на све те народе гледао као на "tutti quanti barbari", па се надао да ће римокатолике у тим земљама и даље штитити Аустро-Угарска.

 

Пред Аустро-Угарским чврстим опредељењем, да задржи своје право протектората над католицима са територије бивше Турске, Краљевина Србија је почела ужурбано да ради на склапању међудржавног споразума са Ватиканом.

 

На тај начин Србија је Аустро-Угарској ставила до знања да неће дозволити мешање у њене религијске ствари "у новим крајевима", јер се ни у Турској није могла много уплитати у верске проблеме. Српски изасланик у Ватикану, Лујо Бакотић, оценио је да је Краљевина Србија "претекла" Аустрију почевши хитно да спроводи преговоре са Ватиканом.

 

Српски државни челници закључили су да је мање зло постићи споразум са Ватиканом и, на тај начин, римокатолике ставити под државни суверенитет Србије, него дозволити Аустро-Угарској да и даље несметано врши право протектората над римокатолицима унутар српског државног територија.

 

У Краљевини Србији није постојала сагласност у увезиса питањем правног односа са Ватиканом. Постављало се питање да ли односи између државе и Римске цркве треба да се регулишу једним државним законом или путем преговора са Ватиканом.

 

Преовладало је мишљење да с Ватиканом треба склопити међудржавни споразум. Једни су били за склапање конвенције истичући да се у правилу између Ватикана и једне некатоличке државе склапају конвенције, на пр. као она с православно-муслиманском Босном и Херцеговином из 1881. године. Ипак је на крају превладало мишљење да Краљевина Србија мора отпочети са конкордатским преговорима. Познато је да је Ватикан успевао склопити конкордат само са државама у којима грађански либерали (масони) нису имали јак утицај у државни пословима.

 

Изасланик српске владе у Ватикану, др Лујо Бакотић, почео је у пролеће 1913. преко српског повереника (свештеника из Тађе) Д. Кардона, да води неформалне разговоре са ватиканским званичницима по питању склапања конкордата. Први пут званично је примљен у аудијенцију од стране кардинала, државног секретара, Мери дел Вала (Merz del Val) 12. јануара 1914. године.

 

Државни секретар је са "симпатијама" пратио залагања српске владе да склопи конкордат с Ватиканом. Упозоравао је Бакотића да постоји могућност да се у питање склапања југословенско-ватиканског конкордата умеша и Аустро-Угарска. Препоручио је Бакотићу да ради у највећој тајности али да ипак води рачуна о интересима Аустрије. Бакотић му је одговорио да он иступа по инструкцијама српске владе, према којима је он овлашћен да води преговоре само са Ватиканом, а не са неком световном државом.

 

 

Под влашћу ислама

 

С друге стране, Мери дел Вал није морао оставити по страни "своје аустријске доброчинитеље" па је истакао: "Они су нам саградили цркве, они су нам хонорисали свећнике и да није било њих наша би црква у неким местима била слабо прошла". Бакотић је посебно нагласио да је био оправдан аустријски протекторат док су римокатолици били под влашћу муслиманске теократске државе, док исти није потребан у верски толерантној кршћанској Србији.

 

Мери дел Вал је уважио аргументе Бакотића и сложио се са њиме да не би био оправдан аустријски општи протекторат, па се зато залагао за ограничени протекторат у виду "локалног патроната" који би се односио на поједине цркве, самосталне или поједине задужбине, које је Аустрија својим новчаним средствима установила или саградила. Мери дел Вал је желео да се у вези тих питања директно суоче Аустрија и Србија. Бакотић није желео да се већ на првој аудијенцији много супротставља мишљењу државног секретара Мери дел Вала, па је одлучио да на првој конференцији, са секретаром Пачелијем, саопшти да Србија није вољна да разговара с Аустријом о чисто црквеним стварима.

 

 

Слободан прелаз у католичанство

 

Пашићева влада успела да избаци "унијаћење" из Конкордата

 

Ватикански државни секретаријат посебно је инсистирао на убацивању у конкордат одредбе о слободном прелажењу некатолика у католичку веру. Бакотић је одбијао да о томе осетљивом питању опширније разговара, правдајући се да о тој проблематици није разговарао у српској комисији за конкордат и да, поред тога, такве одредбе нема ни у црногорском конкордату. Бакотић је био мишљења да је у Србији врло тешко припремити јавно мњење за такво схватање "евангелија" у корист.

 

Пошто је Бакотић успео да усагласи спорне делове конкордата са Ватиканом (убацивањем у члан 1. одредбе о слободном узајамном опћењу верника и свештенства са Ватиканом: убацивањем у чл. 11. формулације "да би се припремили српски младићи за свећенике..." итд.), и пошто је Ватикан пристао да се у коначној верзији конкордата бришу места на које Србија никако није могла пристати (питање прелажења некатолика у римокатолицизам, искључење јурисдикције Пропаганде и успостављање редовне дијецезанске хијерархије), добијена је сагласност председника српске владе Николе Пашића да се приступи коначном склапању конкордата.

 

 

Остале примедбе

 

Пашић је имао примедбу по питању оснивања црквених редова, те је захтевао да се у конкордат унесе одредба да се одобрења за етаблирање (оснивање) конгрегација (редова) у Србији дају законом. Ова Пашићева бојазан ускоро је нестала пошто у пројект конкордата није унесена одредба о оснивању редова (конгрегација) у Србији. Председник владе Никола Пашић је имао и примедбу у вези прелаза верника других вера у римокатолицизам, па је тражио да се у пројекту конкордата предвиди и могућност прелаза римокатолика у другу вероисповест. Пошто ова одредба такође није ушла у предлог конкордата, о чему је одлучено на конференцији у Ватикану 23. фебруара 1914. године, то је и ова Пашићева примедба постала беспредметна.

 

Код ових двостраних преговора између Свете столице и Краљевине Србије, Аустро-Угарска монархија је "тихо" роварила настојећи да спречи потписивање конкордата. Са подземним аустријским радњама био је добро упознат отправник послова у Квириналу, Љуба Михаиловић, који је упозоравао владу у Београду "да ће у кругу кардинала бити известан број оних који ће покушати да осујете остварење конкордата, не би ли питање о положају католика остало онакво стање какво је било пре ратова".

 

Аустријски званичници у Риму делили су "декларације" против закључења конкордата виђенијим ватиканским личностима. Михаиловић је упозоравао да ће Аустрија све покушати да успе у својим наканама како би остварила два циља: "Прво што би у Србији имала једно средство шиканирања и друго, што се њено старо право протектората не би окрњило и, према томе, остало у садашњој 'Новој Албанији', а то је за аустријске упливе можда главније него ли питање о конкордату између Србије и Ватикана".

 

Ватикан је бранио протекторатска права Аустрије у Албанији, али је иста признао Француској у осталим деловима Турског царства. Међутим, у Ватикану је сазрело компромисно мишљење да закључењем конкордата са Србијом "мора да отпадне аустријски протекторат у крајевима које је Србија, услед последњих ратова, присајединила". Ватикан се, у компромисном духу, залагао за то да се Аустрији признају почасна права која би се састојала од нарочитих молитава за аустријског владаоца, у одређењу засебног почасног места у цркви за представнике аустроугарске владе, права да поставља свој (аустријски) грб над вратима цркава које је градила и издржавала. Осим тога, у Ватикану су истицали да је Аустрија градила и дотирала римокатоличке цркве и побожне установе, па јој је из тог разлога припадао титулус права патроната (ктиторства) које није било јавноправне већ искључиво приватноправне природе.

 

Због аустријског уплитања у конкордатске преговоре Србије и Ватикана, италијанска влада се интензивно интересовала за коначни исход тих преговора, првенствено због личног интереса да постигне што већи уплив у Албанији над римокатолицима. Таквој италијанској акцији највише је сметало аустријско настојање да задржи свој протекторат на подручју Албаније. Из тог разлога Италија се својски трудила да потпомогне закључење поменутог конкордата. Српски отправник послова у Риму, Љ. Михаиловић, јављао је Београду да Италија има озбиљних разлога да потпомогне Србију како би успела у свом покушају.

 

Зато је очекивао помоћ и утицај Италије код кључних ватиканских личности. Отправник послова, Љ. Михаиловић, имао је одрешене руке у контактима са италијанском владом како би преко Италије што ефикасније успео да неутралише аустријску антиконкордатску акцију. Љ. Михаиловић је нарочито имао блиске контакте са повереником италијанске владе, бароном Х. Монтијем, који је иначе био директор црквених фондова и, из тог разлога, врло утицајан у ватиканским круговима. Х. Монти је радио "енергично" међу кардиналима како би пројект конкордата био примљен.

 

 

Почасна права Беча

 

Као добар познавалац климе у Ватикану, Х. Монти је за Бакотића био најбољи извор информација, па, из тих разлога, најбољи саветник за деликатне конкордатске преговоре. Х. Монти је Бакотићу, преко отправника послова у Риму Љ. Михаиловића, дао следеће информације: "Монти мисли да ћемо на конгрегацији имати бар већину ако не и све кардинале за конкордат; Аустрија ради енергично да себи обезбеди извесна почасна права.

 

Она ће утицати директно на Папу, јер код кардинала неће, по свој прилици, моћи ништа успети; ми треба да останемо чврсто на досадашњем нашем држању, то јест, не пристајати ни на какве уступке Аустрији. Ватикан, истина, има обзира према Аустрији, али је овој потребнији Ватикан. Како су овде у питању само интереси Ватикана, није немогуће да Аустрија мора сасвим попустити; треба од наше стране дејствовати директно на кардинала Мери дел Вала, који највише може утицати на Папу у овом питању".

 

 

Бура у Србији око конкордата

 

 "Пијемонт": Србија у свему попустила пред Ватиканом

 

У Србији је предлог конкордата изазвао негативне реакције код скупштинске опозиције, православне цркве и националне штампе. Национални лист "Пијемонт", у броју од 14. априла 1914, жестоко је критиковао владину акцију за закључење конкордата, сматрајући да је Србија у свему попустила пред Ватиканом: "После 15 месеци преговарања и ценкања Србија је попустила пред Ватиканом. Питање о конкордату решено је, у главноме, онако како је Папа желео. За дан два прелиминарни уговори о конкордату биће потписани у Риму. Цео поступак наше владе у питању конкордат био је погрешан... Од првог тренутка преговора могла се уочити неразумљива сервилност наше владе према Папској Столици.

 

 

Немогући захтеви

 

Иако је ослобођење балканских хришћана наишло на веће симпатије социјалистичких атеиста на конгресу у Базелу, но код кардинала у Ватикану, наша влада послала је своје делегате у Рим. Место да очекује папског представника у Београду, наша влада је пожурила да пошаље свога делегата у Рим...

 

Због папске искључивости, преговори су, у неколико махова, долазили до мртве тачке... Нашој влади, ради угледа наше државе и наше цркве, била је дужност да прекине преговоре. Данас се поуздано зна да је Ватикан за поглавара Католичке цркве у Србији тражио толико права и толико самосталности у акцији, да би непознаваоцу религијских односа у новоослобођеним крајевима могло изгледати да већину наше ослобођене браће сачињавају католици а не православни и муслимани.

 

Захтевати од Србије, у којој је проценат католика сасвим незнатан, да пристане на установу једног католичког митрополита и двојице епископа, то је, заиста, исувише претерано". "Пијемонт" је закључио да је сервилност српске владе према Ватикану довела Српску цркву и православље у подређен положај. Српска влада, истиче "Пијемонт", код састављања пројекта конкордата није уопште консултовала српске црквене поглаваре већ их је избегавала из "необјашњивих разлога".

 

За коначно прихватање предлога конкордата, од старне Ватикана, било је неопходно да се пројект изнесе пред конгрегацију кардинала. Почетком маја 1914. одржана је прва седница Конгрегације за ванредне црквене послове на којој су разматране одредбе конкордата. Кардинали су пристали да у Србији престане јурисдикција Пропаганде, па је у целини усвојен чл. 1 предлога конкордата. Л. Бакотић је констатовао да је то било једно врло тешко питање. Кардинали су на тој седници разматрали питање уније и положаја унијата у новој Србији.

 

О том питању Бакотић је накнадно водио разговор са монсињором Пачелијем, који је Бакотића питао да ли ће са конкордатом и унијатима бити гарантована слобода вршења њиховог одреда. Бакотић му је позитивно одговорио истичући да њих у Србији посматрају као припаднике римокатоличке цркве који треба да потпадну под јурисдикцију католичких епископа у Србији. Пачели је био врло задовољан оваквим Бакотићевим одговором).

 

Кардинали су, ипак, захтевали да се у конкордат, или у засебну ноту, уметне следећа одредба о унијатима: "Католици источног одреда вршиће слободно култ по своме обреду и биће потчињени, у помањкању једног епископа истог обреда у Србији, римокатоличким епископима у Краљевини". Бакотић је "топло" препоручио министру Јовановићу да усвоји овај став.

 

Међутим, председник српске владе Никола Пашић енергично се успротивио настојањима кардинала да се у конкордат накнадно уметне одредба о унијатима: "Питање о признању уније најнепријатнија је и најнепопуларнија ствар у Србији и због познатих историја о мучењу православних у Аустрији за присилан прелазак у унију. Због тога је неопходно о унији не уносити ништа у конкордат. Ако се не може никако избећи, онда у ноти, али тако стилизовати да се односи на уређењу статус љуо. Никако на какав прелазак православних грађана у унију. Унијата је иначе у новој Србији врло мали број у неколико села око Ђевђелије и Дојрана".

 

 

Савети од Руса

 

Председник Никола Пашић је, преко министра Љубе Јовановића, давао завршне, врло осетљиве кључне инструкције владином делегату у Ватикану Луји Бакотићу. Исте инструкције примао је и српски посланик у Паризу, др Миленко Веснић, који је имао, у име владе Краљевине Србије, да потпише конкордат са Ватиканом.

 

Веснић је неофицијелно дошао у Рим "о Ускрсу" 1914. по налогу Н. Пашића "да прегледа рад г. Бакотића и направи евентуалне примедбе". Иако је Веснић дошао у Рим у строго приватној форми "и остао само мало дана", ипак је дошао у додир с меродавним личностима у Ватикану.

 

Пошто је све било спремно с једне и друге стране, српска влада је у прописној форми издала пуномоћ Миленку Веснићу, који је половином маја поново дошао у Рим и тада повео официјелне и дефинитивне преговоре. Њему је, у више наврата, Никола Пашић поручивао да посећује руског посланика при Ватикану и да с њим одржава сталне везе због очекиване "велике користи".

 

 

Телеграм Веснићу

 

Никола Пашић је заузимао изузетно тврд став према аустријским претензијама по питању протектората над римокатолицима Албаније, Косова и Метохије. Његов непопустљив став најбоље осликава телеграм упућен Миленку Веснићу у Рим 14. маја 1914. године: "Нећемо никакве уступке да чинимо Аустрији, јер је циљ конкордата искључити протекторат аустријски ма и у најблажој форми. Наше гледиште познато је Бакотићу". Председник владе Никола Пашић, дакле, није пристајао ни на врло ограничени протекторат који би био у форми приватноправног патроната.

 

 

Порука неослобођеној браћи

 

Србија хтела прихватањем Конкордата да покаже верску толеранцију

 

Међутим, после неколико дана Никола Пашић, у донекле паничном наступу, налаже Миленку Веснићу да "похита" са потписивањем конкордата "јер има извесних знакова да се Аустрија спрема чинити нове сметње".

 

Конкордат је коначно потписан 11. јуна 1914. (по новом календару 24. јуна) у преподневним сатима. С Ватиканске стране Конкордат је потписао државни секретар, кардинал Мери дел Вал, а са српске посланик у Паризу и бивши председник владе, др Миленко Веснић.

 

Председник владе Никола Пашић је следећег дана упутио поздравни телеграм Ватикану изражавајући "радост за успешан свршетак преговора о конкордату". Никола Пашић је такође пренео поздраве "Наследника Престола" Александра Карађорђевића, који је с великим задовољством примио вест о потпису Конкордата.

 

 

Дијецеза у Београду

 

Конкордат између Ватикана и Краљевине Србије потписан је неколико дана пред Сарајевски атентат, упркос многих противљења и наговарања аустроугарске владе да се то чини. Како истиче историчар Драгољуб Живојиновић, то је био велики успех за Србију "пошто је њена влада јасно ставила до знања у свету да је то питање било од изузетног значаја за српство и југословенство". Ватикан је, ипак ,одбио да ратификује Конкордат правдајући ту своју одлуку ратним приликама у Србији.

 

Мора се истаћи да је Краљевина Србија склопила Конкордат због тога да се отресе несносног аустријског протектората над римокатолицима у њезином проширеном државном подручју. С друге стране, "пијемонт јужних Словена" - Србија, таквим чином требало је да докаже "неослобођеној браћи" римокатоличке вере своју либералну верску толеранцију по православном принципу "брат је мио које вере био". Аустро-Угарска је, под видом заштите слободе становништва католичке вероисповести, остваривала заправо своје политичке циљеве продора на исток и проширења граница аустријског утицаја.

 

Конкордатом између Краљевине Србије и Ватикана предвиђено је оснивање београдске и суфраганске скопске дијецезе (чл.2) у којој су углавном живели римокатолици Албанци (Шиптари). Архиепископ београдски и епископ скопски, у чију су духовну управу спадали сви римокатолици Краљевине Србије, у црквеним пословима зависили су непосредно и искључиво од Св. столице (чл.3). Архиепископ београдски и епископ скопски примали су из државне благајне, први 12.000 динара систематске плате и 4.000 динара додатка, а други 10.000 динара плате са правом на пензију у износу не мањем од државних чиновника (чл. 5).

 

Пре ступања на дужност архиепископ београдски и епископ скопски полагали су, у присуству једног владиног изасланика, заклетву верности следећим речима: "Заклињем се и обећавам пред Богом и на Св. Еванђељима да ћу бити послушан и веран Њ. В. Краљу Србије и да нећу имати никаква договора ни присуствовати каквом већању, нити бодрити, а ни допуштати да моје подручно свештенство учествује у било каквом предузећу које би ишло на то да ремети државни јавни поредак (чл. 7).

 

Према конкордату архиепископ београдски и епископ Скопски имали су потпуну слободу у вршењу црквене службе и у управи својих епископија. Они су могли да врше сва права и повластице које им је њихово пастирско звање доносило, по реду који је црква одобрила; њима су, у дотичним епископијама, били подложни сви чланови католичког свештенства у свему што спада у вршење свештеничке службе (чл. 8).

 

Архиепископ београдски и Епископ Скопски су установљавали парохије у споразуму са Краљевском владом. Они су такође постављали парохе. У случајевима када то нису били српски држављани, морали су поступати у сагласности са Владом. Епископи су претходно морали потражити обавештења код надлежног Министра има ли дела, или разлога политичке или грађанске природе која би се томе постављању противила (чл. 9).

 

Према конкордату верска настава римокатоличке младежи у свим школама требало је да стоји под надзором архиепископа и епископа у дотичним епископијама. У државним школама њу су требали вршити вероучитељи. Епископи су могли да забране веронауку и у државним школама, оним вероучитељима који би се показали неподесни за то звање. Држава је била у обавези да плаћа вероучитеље у државним школама (чл. 10).

 

 

Прозелитизам

 

У члану 11 стајала је одредба о школовању српских младића за римокатоличке свештенике. У ту сврху, било је предвиђено да ће се установити један семинар у престоници, или у њеној близини, који ће сама црквена власт уредити и о њему се старати. Српска влада се чак обавезала да ће за такву прозелитску замисао сама издвајати из државног буџета годишњу помоћ. Одређено је да наставни језик за нецрквене предмете буде српски.

 

Верска толеранција српске Владе огледала се и у признању важности верски мешовитог брака, закљученог пред римокатоличким свештеником по прописима римокатоличке цркве (чл. 12). Познато је да римокатоличка црква није признала закључење брака између римокатолика и православаца пред православним свештеником. Брачне спорове између супружника римокатоличке вере, као и супружника из мешовитих бракова, закључених пред римокатоличким свештеником, требало је, према конкордату, да суди римокатолички духовни суд (чл. 13).

 

 

Крај лажне срдачности

 

Период лажне ватиканске срдачности према Србији, у време конкордатских преговора, завршава се Сарајевским атентатом

 

Римокатолички супружник имао је слободу и право да у мешовитим браковима, закљученим пред римокатоличким свештеником, уговара да се деца из таквог брака могу одгајати у римокатоличкој вероисповести (чл. 14).

 

Држава је признала римокатоличкој цркви обележје правног лица и способност да врши сва права која јој као таквој припадају (чл. 16). Црква је могла, по прописима грађанског права, стицати, држати и са њим слободно управљати, како покретним тако и непокретним добрима, намењеним потребама саме цркве (чл. 17).

 

Сви спорови између владе Краљевине Србије и Ватикана морали су се решавати у складу са канонским правом Римске цркве (Corpus iuris canonici). (чл. 21).

 

Период лажне ватиканске срдачности према Србији, која се испољавала у време конкордатских преговора, завршава се сарајевским атентатом на Франца Фердинанда. Драматичне догађаје у лето 1914, који су завршили агресијом Аустроугарске на Србију, Ватикан је третирао као одбрану католичанства од српског "пијемонтизма". Ратничко расположење, које је овладало римском Куријом, пренело се и на римокатоличку хијерархију и све клерикалне странке у Аустроугарској монархији.

 

Конкордат склопљен између Краљевине Србије и Ватикана, иако није био ратификован, биће од важности у Краљевини СХС (Југославији) и то за подручје бивше Краљевине Србије, односно, за подручја у којима су живели Шиптари (Косово, Метохија, западна Македонија).

 

 

Римокатолицизам у Кнежевини (Краљевини) Црној Гори

 

Правни положај римокатолика у Кнежевини Црној Гори, које су, углавном, сачињавали Арбанаси римокатолици, Срби римокатолици и "латини" у Боки и на Приморју, одређивао је конкордат који је склопљен 18. августа 1886. године.

 

Према одредбама конкордата, исповедање римокатоличке вероисповести у Црној Гори обављало се слободно. Арцибискупа барског и примаса српског постављао је папа, без већег уплива државних власти, али под условом да "његова личност годи црногорској влади, која се обавезала да му месечно из државне касе исплаћује 5.000 франака годишње. Право употребе старославенске литургије, дато 1248. од стране папе Иноћентија, потврђено и од папа Бенедикта Хúń и Пија ńú, потврђено је црногорским држављанима са новосклопљеним конкордатом.

 

Од 1910. године на Балкану се појачава криза изазвана албанском побуном. Против Турске су се подигла и албанска племена уз границу са Црном Гором, у скадарској Малесији. Како истиче Новица Ракочевић, Црна Гора се од свих балканских земаља најпреданије и најнепосредније заузела у албанском питању. Она је подстицала на побуне албанска племена, пружала им помоћ у наоружању и муницији, дозволила својим грађанима из суседних области да се придружују устаницима, прихватала на свом тлу албанске избеглице, и друго.

 

Црна Гора је првенствено желела да поврати легендарни Скадар - престоницу српске зетске краљевине, на чијим је традицијама краљ Никола и заснивао право да Црну Гору прогласи краљевином. За Црну Гору је било нарочито важно да у случају ратних дејстава према Скадру обезбеди помоћ албанских римокатоличких племена.

 

Црна Гора је свим силама настојала да истисне "право" верског протектората Аустрије над римокатолицима Балкана и истисне њен утицај из скадарске Малесије. Римокатоличка племена из северне Албаније, или барем њихова већина, мирила су се са схватањем краља Николе о својој самоуправној области под његовом влашћу.

 

Због таквих државних планова краљ Никола је настојао да у Црној Гори спроводи што либералнију политику према римокатолицима, а нарочито према Арбанасима римокатолицима. Сам конкордат је био гарант да ће се права римокатолика у Црној Гори поштовати.

 

Извор: Глас Јавности, 16-26.2. 2003

 

Приређивач: "Борба за веру"

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 80 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.