Главни грех у Цркви је Јудин грех и Јуда је данас потпуно завладао Црквом, као што видимо. Али и раније су многи у Цркви били склони Јудином греху.

 Преп. Нил Мироточиви Светогорац изобличавао је грехе монаха на Светој Гори у 19-том веку, и самим тим је наговестио да ће бити још горе у 20-том и 21-вом веку. Ево само мали део из књиге „Посмртна вешчанија преп. Нила Мироточивог“:

Како је седмоглава звер упала у монашко поље

О, преподобни оци! Сада се испуњава реч, коју су изрекли пређашњи оци: доћи ће време, кад ће ноге постати – глава, а глава – ноге; сада је настало то (време): игумани се не пројављују као игумани, тј. не пројављују своју власт, старци се не пројављују као старци.

О, несрећни старци! Шта је то с вама? Зашто сте ви постали послушници својим послушницима? Ни једном ви нисте рекли послушницима: кад ти кажем да устанеш, ти устани; да седнеш, ти седи; сада су већ послушници почели да командују вама? Зар су сада послушници постали врлији од својих стараца? Не, нису постали врлији, него још против-законитији, јер воде монашки живот наопако, са изопаченим делањем својим погружавају се у дубоке погибељи, и изгоне Царицу Спасења и позивају седмоглаву звер безакоња.

Питам вас: кад стока уђе у засејану њиву и тамо направи своје путеве, шта ће бити од те њиве? Неће ли се погазити и пропасти плод? Таква је и седмоглава звер, која је данас развила својих седам глава у различитим облицима, тј. увијајући се дугим вратовима својим као змија... Ова змија је нашла себи место у монашком животу, разбила је осећај његов, и нестао је плод спасења.

1.Први врат седмоглаве звери је многобрижност света; 2. Много сабирање (у скровишта); 3. Прождрљиво стомакобесије; 4. Многовидна и разноврсна исхрана на трпези; 5. Осуђивање; 6. мужеложност (тј. содомија) и скрнављење целомудрија.

Они се пружају њиме на следећи начин. Окренула је она свој први врат, отворила своја завидљива уста, извукла свој пакосни језик, отворила очи злопамћења, испружила овај врат у разним облицима уображења (тј. подражаван од људи, који чине по њеном подобију (примеру).

Испружила је други врат љубостицања, отворила своја лажно сведочљива уста, отворила свој немилосрдни језик, отворила лоповске очи и раширила (или испружила) у разним облицима уображења.

Испружила је трећи врат неуздржања, отворила уста разврата, пустила језик блуда, отворила очи прељубе и раширила у разним облицима уображења.

Испружила је и четврти врат прождрљивости, отворила своја грабежљива уста, извукла подмитљиви језик, отворила ласкаве своје очи, и раширила их у разним облицима уображења.

Испружила је и пети свој врат празнославља (сујете), отворила је усне непослушности, извукла свој надмени језик, отворила суморне очи лицемерја и раширила их у разним облицима уображења.

Испружила је шести врат безнадежности, отворила усне унинија, извукла језик немара, отворила очи оптужби и раширила их у разним облицима уображења.

Испружила је и седми врат лудила, отворила уста малодушности, извукла језик нереда (непристојности), отворила очи хуљења и раширила их у разним облицима уображења.

Оваквим развијањем седмоглава звер је развила клупча вратова својих, нашла је себи место и раширила се у монашком животу, потпуно разбивши осећај монашке делатности.

Како је царица погибељи ушла у удео Пресвeте Богородице

Види царица, по имену Пагуба, да је монашки живот разбијен потпуно, и наредила је да се доведе лаво-глава звер, по имену Раст (камата, добит, интерес). И доведоше га и упрегоше га у царска кола, која се зову завист: и узишла је царица погибељи на ову погубну кочију. Повезла је њу лаво-глава звер по имену Раст. Царица погибељи је поставила три најопакија раба испред кочија: први од њих зове се старање и држи (за узде) Раст, звер лаво-главу, а двојица држе трубе у устима својим, један се зове брига, други – скровиште (ризница); они постоје усред људске неосетљивости, јер људи не осећају да има монашки живот. Због такве неосетљивости седмоглава звер је нашла себи место међу њима и трчи по осећањима човека према монашком животу као стока, која је дошла на обрађено поље и погазила стабљике усева. Види царица погибељи како је отворила њој пут седмоглава звер и потпуно разбила осећај монашког живота, и наредила је да се упрегне у кола лаво-глава звер, и упрегли су је: и узишла је она у кочије, испред ње су била три најопакија војника, један је држао узду и звао се старање, друга двојица су држала трубе у устима: један се звао брига, а други скривање (блага): они су викали великом виком у чула (осећања) непостојаних монаха (неуредних монаха): овде је царица погибељи нашла место за себе, и почела је да иде напред по осећању монаха, уз повике војника, који су трубили и викали испред кочија громким гласом: „Ова царица је разнолико и много брижно старање за скровишта (ризнице) световног живота“. Кад је чувство непостојаних монаха чуло то, готово сви падоше, поклонише се и поставише је над собом као царицу славе, и прослављаху је као царицу. Да, они је прослављају, али чиме је прослављају?

Чиме монаси величају царицу погибељи?

Они је прослављају на следећи начин: старају се у бригама светског живота, брину о стварима света, скривају их у своје лоповске сандуке, сваки дан долазе, гледају скупљено и говоре: „Овај је бог мој, и прославићу га“. А кад виде да је један лоповски сандук испражњен, онда прилажу све силе да га напуне: са старањем, бригом и скупљањем пуне празну посуду, па још настављају, старају се, брину се и скупљају. Да, скупљају, али немају посуда да би напунили. Тада се старају и брину како да набаве сандуке. Набавили су много сандука и напунили их залихама, али је неколико посуда остало празно. Тада опет скупљају посуде већег капацитета и, видећи да се донекле нису напуниле, поново скупљају, видећи да је остало још више празних посуда. Они напуштају делање монашког живота, старају се многобрижно и разноврсно, брину се са толиким трудом и са толико зноја да би скупили то жељено скровиште (благо): претерано, преко мере они су изнад сила заузети тиме, пуне многе посуде, али у исто време док једне посуде пуне, виде да се са другог краја испразнила пуна посуда. Почињу поново да пуне. Па пошто се посуде непрестано празне, то се они старају непрестано о пуњењу, брину се, скупљају, никад не налазећи слободног времена од ове буре светске, никад не излазе из тог помрачења: са таквим ковитлањем и помрачењем изагнали су они Царицу Спасења и позвали су царицу погибељи.

О дуготрпљењу Царице Спасења и о бунтовном граду

Види то Царица Спасења, али, као Мајка, дуго трпи ради деце, наставља да храни млеком свој удео да не би они погинули. Али људи су дали троструку изјаву о старању, бризи и скупљању, говорећи: „Ми смо се старали и стараћемо се; ми смо се бринули и бринућемо се; ми смо скупљали благо и скупљаћемо у бригама овог живота светског, ми никад нећемо оставити старање, бриге и скупљање блага.”

Питам ја вас: шта чини цар кад види да је гарнизон града подигао буну против њега? Зар он неће настојати да расуди, због чега је гарнизон незадовољан, те да задовољи њега? И тако учинио је цар расуђивање, али какво? Како је цар задовољио незадовољне бунтовнике? Цар је задовољио овако: придодао им је приходе са сувишком, кажемо: примања, да би били мирни. Али злонамерни грађани, кажемо: светогорци, почели су лукаво поступати према цару и у самим приходима, које им је он додао, кажемо – у примањима. Узимају они примање са додатком, па ипак издају цара, и неће да га признају за цара; на крају, они су потпуно одступили од цара, и поставили су на царство жену циганку, у инат цару.

Видевши тако дело, цар је почео да дуго трпи у тврђави града и да чека шта ће бити даље. Грађани су у граду узвели на престо циганку и крунисали је; кад је циганка добила царску власт, наредила је да дотерају кола, да уђе у њих и да се провоза по граду: и учинили су шта је она наредила.

Довезли су царске кочије, она је узишла у њих, и почела је да кружи по граду; види она, да у граду нема циганских заната, кажемо – прљавих послова. Пита она и каже: зашто у овом граду нема мајстора циганских заната? Грађани кажу: „Има свакаквих мајстора, како ти кажеш, да нема мајстора?“ Царица-играчица говори: „А где су они, који кују гвожђе, и праве угаљ и сита и слично томе?“ Грађани кажу: „Нема навике ни обичаја да се то све производи овде. Царица говори: „Нека нестану сви занати у граду, нека се уведу они занати много часнији, нека раде са угљем, нека праве сита и производе од гвожђа. Зато је она настојала на томе; грађани из готово целог града су се повиновали њеним захтевима; она је наредила да се у граду ништа друго не производи, него само производи, који прљају (тј. који оцрне лице): сита, угаљ и гвожђе.

Она је рекла, и по њеној речи је било. Оставили су бесмислени грађани претходну слободу, са којом су раније седели спокојно са таквим миром; упркос претходном цару, почели су да не слушају ни једну реч бившег цара, и постали су отпадници.

Изагнали су га са престола, поставили су над собом царицу, узвели су на престо неку циганку да би творили своје зле похоте (прохтеве), и сви су постали њени раби (робови) у циганском послу, поробили су себе у њено ропство, почели да обављају цигански посао даноноћно, како би представљали царици најпријатнији производ и при том су јој исказивали захвалност за такве наредбе (за такав поредак).

Чује цар да су они захвални циганки, која је учинила њих као робијаше, који раде цигански посао: то је угаљ, кажемо, а брига је гвожђе и скупљање блага – то су сита.

Види цар да су они толико забринути и старају се у том делу, да су потпуно напустили своја пређашња занимања и увели су циганске послове, које и обављају са захвалношћу и радошћу.

Види то цар; па не могавши да трпи такву погибију града, напустио је град и удаљио се: отишао је да живи у другу земљу.

Настанио се у другој земљи, али како се настанио? Настанио се не као презрени, него као прослављени цар, који се зацарио у тој земљи. (Овде напомиње на богоизбраност Русије на православном Истоку уопште и на Светој Гори посебно.) А халпити (безбожници), видевши да је цар напустио град, и да царује нека жена циганка, пођоше да нападну, нападоше, и би разорен град од халпита, кажемо – од безбожника (атеиста).

Питам ја вас: из ког је разлога град заробљен од халпита? Зар није узрок томе била побуна гарнизона против свог цара? Зар није због њихове отпадничке непокорности дошло такво истребљење, које је уништило њихову моћ? Тако је и данас: одступили сте ви од Царице Спасења. Види Царица Спасења како сте ви издали монашки живот; стога Она настоји да смири вашу непокорност (тј. да задовољи ваше жеље). Заповедила је Она да се обрати и још више увећа море милостиње, да би ви били мирни и покоравали се монашком животу (тј. да се не би бринули ни о чему), радећи само на свом спасењу. Заповедила је Царица Спасења да се умножи море милостиње, и оно се умножило: и монаси се напили до сита из тог мора милостиње, али имајући такво доброчинство, ипак су остали отпадници, нису се покорили Царици Спасења, изагнали су Њу са царског престола, а на царски трон посадили су царицу погибељи. Види човек своју несрећу (своје духовно сиромаштво), али оправдава себе говорећи, да нема времена да се моли Богу. Говоре људи:: „Немамо времена ни да порадимо на свом телу, па када ми да се бавимо молитвом? Учинићемо снисхођење (по прописима) монашког живота.” Али само то снисхођење (или пропуст) је отпадништво од монашког живота.

Види Царица Спасења, како они хоће да се оправдају својим телесним потребама, наводно неспособни да обезбеде своје тело: и послала је њима Царица Спасења милостињу. Али опет види, да се они ни сада не покоравају монашком животу, опет су почели да се брину о себи и да увећавају милост милостиње.

Сишла је (са престола) благословена Царица, удаљила се од града Свога, али од удела Свога још се није удаљила, дуго трпећи као Мајка према деци Својој и очекујући од њих покајање.

Захваљујући Царици Спасења и Њеној помоћи, ова чесна Гора остајала је избављена од свих зала, која су јој претила, али данас су Њу изагнали због скупљања метала земље, због јела и пића, и постали су отпадници од Царице Спасења.

Плач Царице Спасења за људима Својим

Дуго је трпела и дуго трпи Царица Спасења, тугује Она због злодела, која чине људи против Ње, и тужним речима говори: „Људи моји, шта сам вам учинила или чиме сам вас ожалостила? Одговорите ми? Народе Мој, зар си Ме зато омрзнуо, што сам те Ја извела из света и ослободила из дома ропства, и поставила те на пут спасења пред Лицем Мојим у монашки живот? Људи, послушајте Мене, и добра (јела) ћете јести; тада ће се задимити добрима душа ваша (тј. мирисаће као кадионица).

Чујте, људи, ушима својим, црпите воду са радошћу из извора спасења. Људи Моји, шта сам вам учинила, уместо спасења ви сте Ме наводили на плач и наводите Ме на плач злобом својом? Људи Моји, шта сам вам учинила и чиме сте Ми ви узвратили? Уместо захвалности, ви Ми узвраћате незахвалношћу. Народе Мој, шта сам ти учинила, и шта си Ми ти узвратио? Од уточишта мира ви сте учинили уточиште немира. Народе Мој, шта сам ти учинила, и шта Ми ти узвраћаш? Уместо љубављу, ти Ми узвраћаш мржњом. Народе Мој, шта сам ти учинила, и шта Ми ти узвраћаш? Уместо покорности, узвраћаш Ми непокорношћу. Народе Мој, шта сам ти учинила? И шта ти узвраћаш Мени? Уместо ћутања, почели сте творити и творите пожуде осуде, језиком од ђавола покретани. Зашто ово чиниш против Мене, народе Мој? Зар нисам Ја промишљала о твојим телесним потребама? Зар вас нисам Ја сачувала од невоља (од беда) и зар вас нисам чувала до овог дана? Зашто си Ми то учинио, народе Мој? Зар вас нисам ограђивала и зар вас не ограђујем до овог дана од све-погибељи, којом се свеспаљује спољни свет (тј. од агарјанских лудила), али овде нема ни вести шта се дешава ван света. Зашто си Ми то учинио, народе Мој, упркос Мени? Или зар вам нисам слала и зар вам не шаљем храну сваке врсте до овог дана и то са свих страна? Шта си Ми учинио, народе Мој, и заборавио си Мене, после таквих доброчинстава, која сам ти указала и указујем их до сада? Али не само да су Ме заборавили, него не желе ни да слушају Мене. Они не желе Мене, али Ја им добра желим, и не само да желим, него сам и милосрдна према њима. Али они сами нису милостиви према себи, према својој души, и шта Ја да им чиним?

Правда Мога Сина је таква да се човек не може спасти ако сам не жели своје спасење. Ако сам човек није милостив према себи, онда шта му може учинити други, иако би био и милостив према њему? Ја сам била милостива њима и увек сам милостива, али они су презрели Мене и презиру Ме. Ја сам им чинила добро и увек чиним добро, али они су одагнали Мене и одгоне Ме. И како при том да Ја останем, кад Ме они не желе? Да, Ја сам им чинила добро и чиним добро, али они не желе да Ме слушају: и како је могуће да Ја останем? Они не желе да знају за Мене: и како је могуће да их Ја трпим?

Они су спремни да Ме изагнају и одгоне Ме, и како је могуће да Ја останем? И тако, да се припремим Ја да идем: нека они остану са царицом погибељи, коју су изабрали себи“.

Позив ка светогорцима, да задрже Царицу Спасења

О, преподобни оци, зар ми не можемо да спречимо Њен одлазак, пошто се спремила Она да оде? Ако не желите да Је спречите да оде, онда ћемо послати поруку бившим светим оцима, да би они тако испратили Њу као што су Је претходно дочекали. А препреке, које можемо учинити да би спречили Њене припреме за одлазак, то је да покажемо истинско покајање, да се покајете за грехе ваше, за које сте криви пред Царицом Спасења, речју, делом, мишљу, вољно или невољно, и потпуно да одступите (од греха) и више да не чините оне гадости, које сте чинили. А ако не желите да се покајете, као што вам говорим, онда ћемо дати поруку бившим светим оцима, да дођу и испрате Царицу Спасења, Која одавде не одлази по Својој вољи.

Преподобни оци! Устаните и укажите милост овој Гори чесној, да би спречили Царицу Спасења да напусти ову Гору, овај сасуд спасења; али нема могућности спречити, пошто они не желе да се покају; из тог разлога нема могућности спречити.

Али ако се покају чистим покајањем и припадну к ногама Царице Спасења, кажемо: да почну да живе монашким животом – са чистим срцем, са одговарајућом чистотом спасења, са деловањем на путу спасења, но не на путу погибељи, ако то учине, онда вам ја обећавам, да ће бити спречена Царица од Њених припрема за одлазак.

А ако се не покајете чистим покајањем, онда никако не може бити спречена Царица Спасења од Својих припрема за одлазак.

Ако људи остану непокајани, ако седе у тами и сенци смрти, ако се не покају за своје дејство на путевима погибељи, те да би пришли на пут монашког живота, на пут спасења, тада ће бити немогуће спречити одлазак Царице Спасења.

Па устаните, преподобни оци, да би спроводили Њу онако, како сте Је дочекали, и не задржавајте Је.

Устани, преподобни Гавриле, да испратиш Царицу Спасења, као што си Је дочекао при Њеном доласку (тј. устани да би испратио Иверску икону Богородице, као што си је дочекао).

Устаните, горе и брежуљци, клисуре и пећине, да би испратили своју ослободитељку, добротворку, која вас је осветила, избавила вас од станишта демона, који су господарили над вама, и благословила вас и ви сте постали станиште спасења.

Светогорци, обратите се к покајању!

О, монаси Атонски! Шта сте то учинили? Горе, брда, клисуре и пећине су тужне због тога, што се спасење спрема да оде одавде, а ви се погружавате у пут погибељи, док пут спасења одбацате од себе. Зашто сте одбацили бригу о спасењу и погрузили се у бриге овога света?

О, монаси ове горе! Што сте то учинили? Одбацили сте од себе скровиште молитве, и старате се о сујети овога света?

О, чесни оци! Вратите се натраг! Назад! Назад! Јер пред вама је пропаст! Еј, пропаст, али каква пропаст? Дубока пропаст погибељи! Дубока пропаст таме! Дубока пропаст пагубе! Зато вам кажем, вратите се натраг.

Молим и просим вас, вратите се натраг, да вас не дочека пагуба, и да вас не погуби до краја пагуба освете, пагуба одмазде. Како сте ви узвраћали Пресветој Богородици, тако ћете и добити. Зато се вратите натраг, да вас не постигне та освета, која ће се узвратити вама за Царицу мира. Еј, Она је мир, али сте Је одагнали? Какав ћете мир имати без Ње? Она је још спремна да се помири са вама, уопште нема љутње на вас (тј. нема гнева). Еј, уопште нема, само тугује: али због чега тугује? Тугује због пагубе, кроз коју ви гинете душом и телом. Душом, зато што сте се помрачили због брига овога света, не можете да гледате у Сунце над Сунцима; а телом старајући се, скупљајући благо и губећи себе тим трудовима и бригама. Еј, гинете, али како гинете?

Губите себе прождрљивим јелом, сластољубљем и мужеложством у пагуби крвосмешања, тј. долазећи до крајњих грехова. тј. до содомије.

Пошто сте ви изгубили монашки живот, онда са том пагубом поставши отпадници од монашког живота, подигли сте ви побуну против Царице Спасења, презревши Њено обећање, којим је Она обећала да ће вас спасавати и промишљати о свему, што је потребно за ваше телесне потребе. А ви смишљате да саберете то вашим приходима, и говорите: „Ако се ми не будемо старали, онда се никада неће скупити све, што је нама потребно“; тако, уместо захвалности, ви узвраћате незахвалношћу и, уместо узвраћаја за доброчинство, пројављујете сујету, која вас утврђује у греху!