Протојереј-ставрофор Душан Колунџић

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ГЛУВНУ 24. МАРТА 1991.

Драга браћо и сестре, драги моји парохијани,

Једна радио вест, коју је прошле недеље објавио хрватски радио, потстакла ме је да вам данас кажем неколико речи о устројству Српске православне цркве. Наиме, хрватски радио је објавио протест Хрватске католичке бискупске конференције, упућен Српској православној цркви, због тога што вођство Српске цркве подржава садашњу власт у Србији. Дакле, грех Српске цркве је у томе, по суду бискупске конференције, што се та Црква, на неки начин, везује са "легално и демократски изабраном власти у Србији".

Не треба овде посебно наглашавати да је "млада хрватска демокрација" освојила власт баш захваљујући Хрватској католичкој цркви, њеном нижем и вишем свештенству, па и црквеном врховнику - кардиналу Фрањи Кухарићу. Зар католичке мисије у иностранству, па и у Нирнбергу, нису организовале одлазак на изборе и успут упућивали за кога треба гласати? Зар и сада не слушамо како се сви политички скупови и протести Хрвата у Немачкој одржавају у организацији католичких мисија? Тако је учињено и јуче, кад се неколико хиљада Хрвата, заједно са косовским Шиптарима, окупило у Бону, да дају подршку "младој демокрацији у Хрватској".

Значи, изврћу се речи Христове, па по тумачењу бискупске конференције треба да гласе: Што не желиш себи - то чини другоме. Католички бискупи сматрају да имају право, да се у потпуности ангажују у политици своје државе, али зато Српској цркви не дозвољавају да буде тамо где је и српски народ.

Овај протест хрватских католичких бискупа потсетио ме је на нешто слично, а што се догодило пре скоро тачно пола века, у такође веома "младој независној држави Хрватској".

У настојањима да се у НДХ што темељније затру трагови српства и православља, усташке власти, уз подршку католичког свештенства, па и тадашњег поглавара Католичке цркве у Хрвата кардинала Степинца, смислили су да створе тако звану "Хрватску православну цркву". И као што им ништа што је антисрпско и антиправославно није било страно, тако им је успело да и ову идеју донекле спроведу у дело. Нису нашли ни једног Србина, који би пристао да буде поглавар те цркве, па су нашли Украјинца Гермогена. Само, учинак те Хрватске православне цркве, у геноциду и етноциду над српским живљем, био је испод очекивања усташких власти.

Оснивање Хрватске православне цркве најавио је ендехазијски министар правосуђа и богоштовља 23. фебруара 1942. године. Пред Сабором је устврдио да су све источне цркве, па и српска, тако зване "цезаристичке цркве", то јест да се у свим тим црквама држава директно меша у послове цркве, да поставља свештенике, епископе и патријархе, јер је врховни поглавар државе, уједно и поглавар цркве.

Том приликом је министар рекао и ово: "Према томе, дозволити на територији НДХ оснивање и опстанак Српске православне цркве, значи дозволити влади државе Србије да врши један део своје државне власти путем српско-православне цркве и на територији НДХ - што ниједна држава не би дозволила, па то неће дозволити ни НДХ".

И поглавник Павелић је по том питању дао своје објашњење: "У православље не дира нико, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве. Зашто? Зато јер свугде у свету православне цркве су националне цркве. СПЦ је саставни део српске државе, Србије. Хијерархијски СПЦ је вођена по државној власти Србије... То може бити у Србији, могло је то и у бившој, несретној Југославији, али у хрватској држави то не може бити".

Слушајући пре неко вече протест католичких бискупа Хрватске, учинило нам се некако да се историја понавља. Можда ни сада хрватском политичком и црквеном врховништву не смета постојање православља, али им и даље смета веза православља са Српством, односно везивање и православних Срба у Хрватској са својим центром у Београду, са Српском патријаршијом. И као што је пре 50 година Павелићев министар оснивање тако зване Хрватске православне цркве правдао тиме што је Православна црква везана за власт, тако се и сада чује како је СПЦ, односно њен врх, везан за власт у Србији.

Из свега овога произилази јасно да треба створити погодан терен да се православни Срби у "у младој демократској хрватској држави" одвоје од своје званичне Цркве, да би се, наводно, тиме спречио уплив српске државе на српско становништво у Хрватској.

Идеја је сувише провидна, а да би се заиста могла схватити као добронамерно упозорење Српској цркви, како не би себе везала за "бољшевичку власт у Србији".

А сада неколико речи о ономе што сам на почетку проповеди рекао, о устројству Српске православне цркве и њеном везивању за државу.

СПЦ је, као и остале православне цркве, слободна, самостална, аутокефална. Ту своју самосталност остварила је још давне 1219. године, у време и заслугама Светог Саве. Била је за време Немањића Црква у слободној и напредној држави, са кнезом Лазарем је изашла на Косово и определила цео српски народ за царство небеско. Кад је нестало српске државе, остала је Српска црква да води свој народ у вековном ропству. Никада мимо народа, никада против народа, никад за рачун неког спољњег центра моћи (као на пример и Хрватска католичка црква за рачун Ватикана!). Очувала је у народу веру у Бога, веру у победу добра, веру у слободу. Помагала је српске устанике и давала им свето опредељење: За крст часни и слободу златну! Неуморно је радила на очувању и националног идентитета српског народа, како у односу на ултракатоличку Аустрију, тако и у односу на исламску Турску. Настојала је да буде и културни, просветни и уметнички извор за српски народ.

Кад је у прошлом веку установљена српска држава под Карађорђем, Обреновићима, а касније и Карађорђевићима, Црква је Држави предала све оно што држави као таквој припада, а што је Црква само у време ропства одржавала: политичко вођење народа, бригу о народној просвети, као и питања из области националне политике.

У послератном периоду, када је комунистичка власт чинила све да спута, па и уништи све што је српско, СПЦ је била једини чинилац на очувању националног и културног идентитета српског народа, како у Србији, тако и у осталим крајевима Југославије. И у томе је, хвала Богу, и успела.

СПЦ окупља данас све православне Србе широм света. Под Српску патријаршију у Београду потпадају следеће епархије: у Србији 10, у Хрватској 4, у Босни и Херцеговини 5, по једна у Црној Гори и Словенији. Ван граница Југославије надлежност Српске патријаршије простире се на следеће епархије: по једна у Мађарској (будимска), у Румунији (темишварска), Аустралији и Новом Зеланду, као и Канади. У Европи су сада две епархије, а у Сједињеним државама Америке три епархије. Имамо организоване парохије у Јужној Африци и Јужној Америци. Дакле, није у питању само утицај Србије на вернике у Хрватској, већ и у читавом свету, свуда где има Срба.

Данашња проповед није никакав политички говор. Ако сам данас, уместо објашњења прочитаног одељка из Јеванђеља, проговорио о структури Српске православне цркве, то је само због тога што сам желео да вама, мојим драгим парохијанима, за које сам пред Црквом и Богом одговоран, објасним оно што сте и ви, вероватно, у некој од емисија радија чули. Мислим да вам то нико други не би могао правилиније објаснити од вашег свештеника.

прота Душан Колунџић

парох нирнбершки (сада у пензији)