Проф. др Србољуб Живановић

НАСИЛНА СМРТ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ РОСИЋА И ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА ДОЖИЋА

У Енциклопедији православља на страни 314 пише: "(Патријарх Варнава Росић) Умро је 23. VII 1937. у Београду под још увек неразјашњеним околностима. Сахрањен је  привремено у малом храму Светог Саве у Београду."

Као студент медицине  слушао сам предавање које је држао професор патологије Др. Ксенофон Шаховић. У току предавања, застао је и саопштио, као да је осећао да ће ускоро умрети: "Колеге, морам да вам нешто саопштим, што никада до сада нисам никоме казао, да би знали о чему се ради." Професор Шаховић је тада казао да је он био тај који је извршио обдукцију тела покојног патријарха Варнаве Росића и саопштио је своје налазе. Прегледом унутрашњих органа, нарочито дигестивног тракта (органа за варење) утврдио је узрок смрти патријарха. Патријарх Варнава је више месеци трован малим количинама бојног отрова иперита. Уколико се да велика количина иперита смрт наступа брзо, а узрок смрти се лако открива. Уколико се тровање врши малим количинама отрова, који се најчешће меша са храном, пошто има укус белог лука и тешко се препознаје, тада настају постепене промене у виду гризлица слузокоже, који доводе до малигнитета, па трована особа умире "природном смрћу“. Професор нам је тада објаснио да је то метода коју су користиле папе из редова Борђија и да је то метода коју је Ватикан примењивао у многим случајевима. Професор Шаховић је тада показао све налазе са обдукције и саопштио да је узрок смрти патријарха Варнаве било тровање малим количинама иперита (Иперит је бојни отров из групе пликаваца, који је добио име по битци на реци Ипру у I светском рату, када је први пут употребљен у ратне сврхе).

У даљем излагању професор је напоменуо да је патријарх Варнава био велики борац против Конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије којим су Католичкој цркви давана већа овлашћења него Српској православној цркви или било којој другој верској заједници у држави. Као такав, непоколебљиви борац против Конкордата, сметао је католичкој цркви која је највероватније користила своје методе да га уклони.

Пре неколико деценија јавио се један мој колега, који је такође био присутан на истом предавању професора Шаховића, са писмом "Политици" у коме је изнео све оно што ја данас могу да посведочим о изјави професора Шаховића. Професор Ксенофон Шаховић је био светски познат научник, у његово време најбољи стручњак за Онкологију (науку о малигним оболењима) и велики професор патологије. Његовом закључку да је патријарх Варнава Росић убијен малим количинама  отрова иперита, који је добијао помешан са храном током дужег времена (више месеци) мора се веровати. Постоји симња да му је отров давао његов кувар у патријаршији.

У Енциклопедији православља, на страни 451 пише: "(Гаврило Дожић) Патријарх Гаврило је изненада умро  7. V 1950. год. у Београду и сахрањен је  у Саборној београдској цркви између кнезева  Милоша и Михајла Обреновића."

Мој мало млађи школски друг и рођени синовац покојног патријарха Гаврила Дожића посетио ме је у Лондону и саопштио околности под којима је његов сриц, патријарх Гаврило изгубио живот.  Синовац патријарха Ненад Дожић (који је ускоро после тога преминуо) рекао ми је да је његов стриц "живео" или  боље речено био конфиниран од стране комунистичких власти у црквеној вили на Дедињу у Београду. Није смео да напушта вилу без дозволе власти. Са њим је живела његова сестра, која се старала о њему. Патријарх је био здрав, није се жалио на нека оболења или тегобе и био је предан молитви и раду.  Једнога дана (7. маја 1950.) пре подне, када је сестра изашла до обави  куповину дневних потрепштина и када се вратила после нешто више од једног сата одсуства затекла је патријарха Гаврила на изгужваном кревету, без знакова живота. Изнад патријарховог кревета се налазила икона, а иза иконе сеф у коме је патријарх држао документа. Сеф је био обијен и испражњен. Било је очигледно да су  убице угушиле патријарха. Власти нису дозволиле да се о овоме говори.

Познато је да су комунистичке власти у Југославији биле јако незадовољне и бесне што се патријарх Гаврило вратио из  немачког заточеништва у Београд. Знали су да патријарх није пријатељ комунизма и да се не слаже са поретком који је Тито наметнуо Југославији. Чекали су само прилику да га уклоне са положаја, а када им то није успело на други начин, приступили су насиљу и  убили патријарха Гаврила Дожића.

Ћерка Ненада Дожића и унука покојног патријарха Изабела, живи у Лондону и може да потврди да ме је њен отац посетио и да ми је саопштио оно што зна о смрти свога стрица, патријарха Гаврила.

Сматрам да сам био дужан да саопштим јавности оно што знам о насилној смрти двојице наших патријарха од којих један страдао од стране Римокатолика, а други од Комуниста.