header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Крштењско богословље екумениста Штампај Е-пошта
среда, 30 децембар 2009

Нови вид протестантске "теорије грана" - у  "православном" руху

 КРШТЕЊСКО БОГОСЛОВЉЕ ЕКУМЕНИСТА

Екуменисти: Ј.Зизиулас, еп. Иринеј и еп.Игњатије
Image
       Својевремено ми смо, описујући збивања на 7. Генералној скупштини "Светског савета цркава" у Канбери, оценили иступање тамошње митр. Јована пергамског (Зизиуласа) као "уздржано, суво, бојажљиво и у великој мери нејасно", и закључили свој осврт овим речима: "Пре неколико година митрополит пергамски Јован је за свету Православну Цркву, ту Непорочну Невесту Христову рекао да "пати од нарцисоидности", а говорио је и о "Цркви Христовој у њеној целовитости..."1). Тиме он тешко сагрешио и ожалостио Светог Духа. Стога он, свакако, не може пружити истинито сведочанство о Православљу."

 

Постоји ли нека црква шира од православне цркве

Но погледи мит. Јована о некаквој "колективној" еклисиологији, о некаквој "Цркви" широј од Православне Цркве - уопште нису нови. Још као лаик, он је 13. фебруара 1985.г., пред мешовитим скупом православаца и англиканаца у "Дому св. Василија" у Лондону прочитао свој реферат о Православној Цркви и екуменском покрету.2) Разматрајући у свом реферату питање учешћа Православне Цркве у екуменском покрету и сагласности таквог њеног учешћа са учењем о Цркви, он закључује: "Ма шта говорили поједини веома конзервативни православни хришћани, ја мислим да би напуштањем екуменског покрета Православна Црква изневерила основна начела православног учења о Цркви".

Обрађујући у поменутом реферату питање граница Цркве, митр. Јован Зизиулас износи "дилему": којем се учењу приклонити - да ли учењу Кипријана Картагинског (да Свети Дух пребива само унутар канонске заједнице Православне Саборне Цркве), или мишљењу блаж. Августина (да благодатни дарови Св. Духа и свете Тајне постоје и ван Цркве)? Из одговора аутора на ову "дилему" произилази да он прихвата мишљење протојереја Г. Флоровског да "свеци постоје и ван Православне Цркве" и да "канонске границе Цркве... јесу значајне, али у исто време оне нису апсолутне"3) Да би појам "граница (схваћених не више као препрека или чинилац који раздваја Цркву од осталог света, а особито не од неправославних хришћана) учинио "уравнотеженим", аутор реферата предлаже да се говори о "крштењском јединству".

Дакле, шта је то "крштењског богословље"?

"Крштење представља границу Цркве." Крштење -православно или не - јесте обележје "Цркве", која укључује у себе и православне и неправославне. Постоје "крштењске границе Цркве": "Тамо где не крсте, (где не постоји св. тајна Крштења - прим. прев.) нема Цркве." И обратно "тамо где крсте, па макар и постојала одређена разилажења, поделе и расколи, ми већ можемо говорити о Цркви." Овде је митр. Јован Зизиулас, желећи да укључи јеретике у Цркву, отишао корак даље од свог наставника, о. Грагорија Флоровског, који је ипак писао да "вероватно не би требало рећи да се расколници налазе у Цркви. У сваком случају, то би било нетачно и непоуздано мишљење"4) По "крштењском богословљу" јерес више не представља отпадију од саборности апостолске вере. Она (јерес) је просто "некакав прекид у општењу" што "не значи да је неко отпао од реалности Цркве." У прошлости је "ово стање раздвојености" међу "крштеним хришћанима" тј. међу православнима и јеретицима-расколницима "било узроковано одсуством љубави. Сада је, слава Богу, тај узрок ишчезао!"

Види ли ико разлику између "крштењског богословља" митр. Јована Зизиуласа и "теорије грана"? (Протестантско погрешно учење које тврди да су све посебне, видиве хришћанске заједнице ("цркве") само делови једне свеобухватне, а невидиве "Цркве", и да су, следствено томе, све "цркве" - истините - прим.прев.) "Крштењско богословље" заправо негира и одбацује православно светоотачко богословље. Овакво учење радује неправославне хришћане зато што признаје њихово непостојеће крштење. Тиме их оно утврђује у јереси, јер им сугерише да је узрок њихове отпадије од Цркве, наводно, - просто недостатак љубави.

Примање јеретика у крило Православне Цркве по снисхођењу, без (поновног) крштења, никада није значило да Црква признаје крштење неправославних. Ако je правилни (по свом спољашњем облику - прим. прев.) обред за крштење обављен ван Православне Цркве, и ако се јеретици у покајању обрате у истиниту и јединствену Цркву, сама Црква може, например, у одређеним околностима, да не понавља сам обред крштења. Црква "довршава, оживотворује... недовршене и зато неделотворне и не без замерке обављене" ван ње обреде и "све мане и недостатке у њима исправља помазањем св. миром, предајући путем њега благодатне дарове Духа."5) На овај начин се, након обраћења, врши нека врста "поправке", али то само уз услов да су обраћени јеретици раније већ "примили крштење које по облику и материји одговара православном Крштењу и које је обављено на начин прописан од Саборне Цркве"6) Подвлачимо, само у таквим случајевима могуће је снисхођење.

Митр. Јован отворено противуречи светим Оцима. Поставља се питање: имају ли јеретици свете Тајне Крштење, Евхаристије и Свештенства? Ове три свете Тајне немогуће је разматрати ван правилног учења о Цркви.

Расколници - јеретици нарушили су љубав, јединство и саборност. Услед тога они су напустили "видиве границе Цркве" ван којих Божија Благодат не може извести "Живи Пламен". Како онда можемо говорити о св. Тајнама и Светима ван Цркве? Ако Велики Архијереј савршава св. Тајне у Цркви, зар је могуће да Он савршава св. Тајне и за оне који су отпали од љубави, јединства и саборности?

Ми, свакако, сматрамо да је немогуће говорити о спасењу преко "св. Тајни" јеретика, јер би то нарушило основно начело учења о Цркви - да се спасење савршава унутар граница канонске заједнице у Христу, тј. унутар Тела Христовог, као благодатног и исцелитељног организма. Његова Глава, Христос, у потпуности је присутан у васцелом Телу, и све Тело у Глави: "Пунота је Христова - Црква, јер је пунота главе - тело, и пунота тела - глава"7) Ако одвајање било ког дела неког Организма значи пропаст за тај део организма, како је онда могуће говорити да су чланови, (удови) Цркве људи који - ни као појединци ни као заједница - не живе јединим оживотворујућим нас животом Богочовечанског Тела, тј. приопштавањем пуноти Главе и Тела?8)

Свима треба да буде јасно да "Благодат реално делује, али не спасава ван саборности."9) Она тамо делује не савршавањем св. Тајни или саздавањем светих људи, него тајанственим "подстицањем" оних који су ван Цркве на покајање и повратак истини и једној саборној Цркви. Дакле, постоји уствари једна неприкосновена "граница" која одређује "граничну линију" црквеног Тела и која означава "крајње границе" Цркве. То је - правилна вера, која се изражава кроз свете Тајне.

Свештеномученик Иполит Римски потпуно јасно казује да су "Светог Духа, који је дат Цркви, примили Апостоли и предали онима који правилно верују"10) Свети Дух је дарован Цркви на дан Педесетнице и од тада Он се "предаје правилно верујућима."

 

Шта каже православно предање

Чујмо укратко шта вели Свето Предање Православља.

-  Јеретици су се "отуђили од Бога"11)

-  "Они који су крштени или рукоположени од стране јеретика, не могу бити ни верници, ни клирици "12)

-  "Јеретици немају свештенство, њихова свештенодејствовања су неделотворна и лишена су благодати освећења."13)

-  " Крштење свих јеретика је напросто нечасна и хулна работа, и нема ничега заједничког са православним крштењем." 14)

-  Ако су "бесплодна и неделотворна пребожанствена Имена (тј. речи: "крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа") када их изговарају јеретичка уста"15), тим пре су она "бесплодна и неделотворна' у устима небројених јеретика Запада који "кривотворе и чак потпуно изопачују Предање о крштењу" и богословску мисао о њему.

-  Светитељи наше Цркве одбацују крштење јеретика, зато што су та крштења "лишена благодати освећења". Свети Оци називају јеретичко крштење "потпуно бескорисним и ништавним" и сматрају га пре "потапањем", пошто код неправославних "постоји погружење, али не и просвећење".17)

- У Установама св. Апостола даје се следећа строга заповест: "Пошто је установљено само једно крштење, и то оно које се даје у смрт Господа, оно код злоимених јеретика не постоји. Оно се даје преко непорочних јереја у име Оца и Сина и Светога Духа. Да не буде прихваћено код вас оно што обављају нечестиви ... Они који прихвате јеретичко оскврнење постају (са)учесници у њиховим јеретичким мишљењем. Они нису свештеници... А они које такви крсте - не освећују се, него се оскверњују. Они примају не отпуштање грехова, него окове бешчашћа."18)

-На VII Васељенском сабору "Јован, преосвећени мјестобљуститељ Апостолског престола Истока рекао је: "јерес одваја (одлучује) од Цркве свакога ко падне у њу". А Свештени сабор је рекао: "То је потпуно јасно"19)

- Преп. Теодор Студит пише за јеретичког епископа, да је "немогуће да они које такав епископ рукоположи буду истински служитељи Божији"20)

 

Тужна истина екуменовања

Зато митр. пергамски Јован треба да одговара пред црквеним судом, јер он признaje јеретичко крштење "не разликујући свештенике од лажних свештеника"21) и не следећи Отачку заповест: "Епископи и презвитери су дужни да разобличавају и уразумљују јеретике, јер би се они можда (тада) и уразумили и одвратили од своје заблуде". 22)

Митр. Јован, као "ветеран екуменизма", постао је типични пример православног човека који је "застранио" у учењу о Цркви услед учествовања у екуменском покрету. Притом он заборавља да јерес "нема заједницу са Црквом и да је туђа небесима" 23); да је "јерес мрска Богу"; да јерес представља "најгори пад душе." 25)

Пример митр. Јована пергамског несумњиво доказује да се до издаје "основних начела учења о Цркви" стиже путем активног учествовања у екуменском покрету, ма колико се митрополит Јован трудио да докаже супротно. Пергамски митрополит је превазишао јеретике -англиканце у догматском синкретизму и минимализму. Они су, у својој познатој "ламбетској дефиницији" из 1888. г. одредили "основна обележја Цркве": Свето Писмо, Симбол вере, Крштење и Евхаристија, Епископство. Митр. Јован Зизиулас све своди само на крштење!

У последње време теорија тзв. "крштењског јединства" или "крштењског богословља" званично је прихваћена у Екуменском савету цркава

1.  У закључним резолуцијама Генералне скупштине одржане у Канбери истиче се да смо "као чланови Тела Христовог, ми већ обједињени у свима нам заједничком крштењу; а Дух Свети нас води ка заједништву које се темељи на животу Св. Тројице"26)

2.  Англикански поглавар, архиеп. кентерберијски г. Кери, рекао је за време своје званичне посете центру ЕСЦ у Женеви, 2-3 јуна 1992. г. да је "крштењско богословље - оно што нас обједињује" и да смо "у нашем залагању за видљиво јединство ми још увек врло мало црпли из тог заједничког крштења, у којем сви учествујемо." Англикански поглавар је потврдио: "Дубоко сам убеђен да смо ми, као цркве, дужни још више се заложити за примену крштењског богословља у животу. Јер ако верујемо да нас крштење у име Тројице обједињује са самим Богом и чини нас члановима Његове породице, какав то значај има за цркве ако су оне раздељене у евхаристији?"27)

3.   Паписти су такође у потпуности прихватили мишљење блаж. Августина да "св. тајне" иако обављене ван Цркве, могу бити делотворне; схоластичко богословље је даље развило и разрадило ово мишљење. По учењу паписта, ако је над неким обављен обред крштења, макар и од стране јеретика, такав човек је примио крштење истините Цркве, сагласно одлуци Тридентског сабора, која гласи: "Крштење које обаве јеретици у намери да обаве оно што Црква обавља, сматра се истинитим крштењем".28) Папистичка теорија, произашла из мишљења блаж. Августина, "превише истиче спољашњу форму св. Тајне, а занемарује правилну веру која даје живот самом обреду и коју он треба да изрази на самом делу. Стога овде прети опасност да се спољашња форма св. Тајне претвори у некакву магијску радњу".29) Зато "богословље блаж. Августина о св. Тајнама није било прихваћено у Цркви од Истока ни у стара времена, нити у византијском богословљу".30)

У вези са овим питањем св. Атанасије Велики каже да је правилна вера неопходно потребна да би св. Тајна била делотворна и спасоносна. "Јер Спаситељ није просто рекао: крстите, него је пре гога рекао: научите, а затим крстите - у име Оца и Сина и Светога Духа, да би поучавање уродило правилном вером. Потом се вери присаједињује савршавање крштења. Јер многе јереси изговарају ова имена (Оца и Сина и Светог Духа - прим. прев.), али их не схватају на правилан нашн. Нема код њих здраве вере. Вода, коју они употребљавају, бескорисна је, јер одсуствује благочашће (тј. Православље). Зато онај кога такви кропе, уместо да се очишћује, прља се бешчашћем.31)

 

Штете од крштењског богословља

Генерални секретар ЕСЦ је ставио примедбу православнима "да би они са више отворености и у већој мери требало да прихвате утицај екуменске заједнице".32) Ову примедбу је, као што видимо, митр. пергамски Јован усвојио и, угађајући екуменистима, уклонио главне препреке за учешће Православне Цркве у екуменском дијалогу. Које су то препреке?33) Са једне стране, то је откривање православне вере неправославнима, како бисмо им помогли да познају себе; а са друге - очување лика Православља. Ако не чинимо то, ми наносимо штету и нашој Цркви и неправославнима, који желе, бар се тако сматра, да пронађу истинску апостолску веру. Свима би требало да буде јасно да тзв. "крштењско богословље" (које је сада већ постало општеприхваћено међу екуменистима) унакажава лик Православља. А то је природна последица "снажнијег утицаја екуменске заједнице". Снага овог "утицаја је толико нарасла да је други "ветеран екуменизма", који такође одбацује светоотачко богословље, изјавио: "Црква је једна једина, обједињена пред Тројичним Богом, у чије име су сви њени чланови крштени. Овиме је она оправдана, без обзира на то којем исповедању (хришћанској заједници - прим. прев.) њени чланови припадају. Они су сједињени са Христом и једни са другима у једно Тело, које се не може разделити на посебна тела!"34) Али пад се овим не завршава. "Садашња црквена раздељеност узрокована је споља и одоздо, а не изнутра и одозго. Она потиче од људи, од њихових грехова и несавршености, али горе - она вене и сасвим ишчезава пред Богом од Кога, насупрот овоме, происходи унутарње, тајанствено јединство Цркве!"

И најзад, ево изјаве која довршава, запечаћује "крштењско богословље": "Сви хришћани су тајанствено и неизрециво сједињени са Христом и једни са другима тајанственом благодаћу св. крштења... а такође и причешћем у божанској евхаристији!"35) На овај начин "крштењско богословље" добија код екумениста исти онај значај који има и антуправославна окружна посланица из 1920. г. на коју се ово "богословље" и наслања:

"Зато се Васељенски патријарх није колебао да своју познату декларацију из 1920. г. адресује "Свим Црквама Христовим свугде", називајући "Црквама" хришћанске деноминације. Овиме је он истакао "свој наговор и подстицај да у свима оживи и ојача љубав међу црквама, како бисмо једни друге сматрали не странцима и незнанцима, него сродницима и својима у Христу, у потпуности сунаследницима Божијег обећања у Христу."36) Нажалост, екуменисти не престају да величају ову Окружну посланицу као темељ и "устав" тзв. екуменског покрета. Чак су почели да је сматрају "догматском и символичком дефиницијом Православне Католичанске (Саборне) Цркве" Каквог ли пада!"...

(са руског Р. Л.)

(преузето из часописа "Православна Рус")

 

 НАПОМЕНЕ

1)   У смислу да Црква Христова и Православље нису истоветни. "Екклисиа" бр. 7 од 1.5.1988.г.

2) проф. Јован Зизиулас: "Православна еклисиологија и екуменски покрет". "Сурож", бр. 21. авг. 1985. г. стр. 16-27.

3) Прот. Г. Флоровски: "Границе Цркве", "Весник егзархата Московске патријаршије у западној Европи" 10/1967.г. бр. 37, стр. 28-40)

4) Прот. Г. Флоровски, исто.

5)  П. Н. Трембелас: "Догматнка: т. 3, стр. 56 (Атина 1961.)

6)  Преп. Никодим Светогорац: "Пидалион", стр. 54.

7) Св. Јован Златоуст: "Тумачење посланнце Ефесцима", Беседа 3, одељак 6. - ПГ 62:26.

8)  Н. А. Мацука: "Догматско и символичко богословље" т. 2 стр. 428 (Солун 1985.г.); у вези са овим питањем видети и стр. 425-428.

9)  Прот. Г. Флоровски, исто.

10) Свештеномученик Иполит Римски, ВЕПЕС 5, 199, 15-17, ("Против јереси", књ. 1, предговор):

11)  34. правило Лаодикијског сабора.

12)  68. правило светих Апостола.

13)  Преп. Никодим Светогорац: "Пидалнон" стр. 91.

14)  Исто, стр. 305,

15) Исто, стр. 56.

16) Исто, стр. 589.

17) Исто, стр. 52, напомена yз 46. правило светих Апостола, при чему се позива на св. Василија Великог, Атанасија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста, Лава и Амвросија.

18)  Апостолске Установе, ПГ 1:948 АБ (књ. 6, гл. 15, "Не треба ни поново крстити, ни признавати крштење нечастивих, јер то није крштење, него оскврњење").

19)  СМПС, т. 2, стр. 733 а, Акт 1.

20)  Преп. Теодор Студит, ПГ 99:1057А ("Писма", књ. 1, бр. 40, чеду Нектарију).

21)  47. правило светих Апостола.

22) Преп. Никодим Светогорац: "Пидалион", стр. 51.

23)  Св. Атанасије Велики, ВЕПЕС 31, 241, (?)22 ("Посланица монахујућима").

24)  Св. Григорије Ниски, ПГ 44:504А ("О натписима псалма", књ. 2, (?)5).

25)  в. П. Н. Трембелас: "О екуменском покрету и богословским дијалозима: полузванични документи", Атина 1972.г., стр. 30.

26)Завршне резолуције Генералне скупштине, у Зборнику Георгија Ламбопулоса: VII Генерална скупштина ССЦ Канбера, среб. 199 l.г. (хроника, текстови, документи), Катерини 1992.г., стр. 136.

27)  Екуменски прес сервис бр. 16 од 6.4.1992.г.

28) Први период сабора, Јаседање 7., правило 13. Види П.Н. Трембелас: "Догматика...", т. 2, стр. 333, напомена 54. Тридентски сабор у Тиролији, сев. Италија (1545-1563.г.) паписти сматрају IX Васељенским сабором; одржан је против протестаната.

29) исто, т. 3, стр. 48, напом. 42.

30)  Прот. Георгије Флоровски, исто.

31) Св. Атанасије Велики, ПГ 26:237Б ("Против аријанаца:, беседа 2 (??)42-43).

32)  "Епискепсис", бр. 332 од 15. марта 1985.г., стр. 9. Види "Сотир", бр. 1140 од 24. априла 1985.г., стр. 249: "Куда нас то води ЕСЦ" - реч је о изјави тада новоизабраног генералног секретара Светског савста цркава, Емилиа Кастра, објављеној у часопису "Православна Црква у САД". Он, између осталог, каже и ово: "У оквирима ЕСЦ Православне Цркве треба признати зa једну од најауторитативнијих грана целокупне Хришћанскс Цркве. Оне представљају једну породицу, једно духовно настројење, једно независно учење". Слично мишљење он је изнео и зa време своје посете Грчкој Цркви (1. феб. 1985.г.). У чему се мишљење митр. Јована Зузиуласа разликује од мишљења пастора Е. Кастра?

33) Апостолос И. Николаидис: "Тумачења и изопачења у области богословља/символика са апологетским материјалом", Атина 1990.г., стр. 234-238.

34) Јован Кармирис, "Догматка", 5. део, "Православна екисиологија", Атина 1973.г. стр. 241-243.

35)  Исто, стр. 243, напом.; У веома расплинутом и натегнутом чланку проф. Василије Гианокопулос покушава да оправда ово погрешно мишљење г. Кармириса, користећи се одлукама VII Васељенског сабора (В.Н.Гианокопулос: "Примање јеретика сагласно VII Васељенском сабору (на који начин треба примати јеретике који се обрате)", "Теологија" бр. 3, 1988.г., стр. 530-579). У истом чланку он покушава да оповргне исправно гледиште Н.Д.Маталиноса које је овај изнео у свом раду "Исповедам једно крштење...". Збркани закључци проф. Гианокопулоса, особито они који се тичу рукоположења јеретика, показују његову неспособност да схвати критеријуме на основу којих је св. сабор разматрао ово питање. Жалосно је што академско богословље покушава да VII Васељенски сабор прикаже као тобож сагласан са заблудама овог богословља, па чак и са " крштењским богословљем"!

Извор: „Светигора“, Васкрс – Ђурђевдан, 1996.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 60 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Вјечнаја памјат!

После дуге и тешке болести упокојила се игуманија Манастира Сретење у Овчарско-кабларској клисури, дивна мати Аквилина. Мати Аквилина је једна од оних Божијих душа која је својом љубављу према Господу многе привлачила Христу. Бог коме је од младости служила нека упокоји мати Аквилину у Царству Своме и дарује јој вечан и блажен спомен. Амин.

+ + +

Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

(Интервју са правоверним српских духовником, оцем Симеоном Рукумијским)

 

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.