header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Вања Вученовић: "Транзиционе" историје и манипулације науком Штампај Е-пошта
уторак, 19 јануар 2010

Вања Ј. Вученовић

"ТРАНЗИЦИОНЕ" ИСТОРИЈЕ И МАНИПУЛАЦИЈЕ НАУКОМ

„Наше две земље (В.Британија и САД) су те које контролишу судбину света; које контролишу науку и технологију; које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли нуди много веће добити од одузимања земље или провинција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом. Будуће империје ће бити империје ума“.

Винстон Черчил

„ Иако је у почетку Запад, посебно САД био тром у препознавању геополитичког значаја посебне украјинске државе, средином деведесетих, и Америка и Немачка постале су снажна залеђина кијевског сепаратног идентитета “. Овим речима је познати амерички геостратег Збигњев Бжежински у својој студији „Велика шаховска табла“, половином деведесетих година, описао улогу САД и Немачке у друштвено–политичким променама које су захватиле постсовјетски и шири европски простор у последњој деценији двадесетог века. Оно што изазива посебну пажњу у овој тврдњи јесте потенцирање својеврсног „сепаратног идентитета“. Одговоре на питање типа, о каквом се то идентитету ради, која је његова садржина и који су механизми његове изградње, налазимо у новим појавама и тенденцијама глобалних друштвено–политичких односа на почетку 21-ог века.

Глобализација света, као својеврсна интересна укрупњавања и интеграције држава у сфери економије, политике и културе, води новом облику униформности (једноличности) целокупног света. Међутим, глобалној идеји је иманентан и један други процес. Он се огледа у појавама дезинтеграција и преобликовања „несварљивих и неодговарајућих“ елемената националних и културних идентитета појединих држава. У том погледу су на међународном плану, поред процеса приближавања блиских националних, друштвених и културолошких елемената држава с једне стране, пристутни и процеси „пројектованих“ дезинтеграција и модификација идентитета оних земаља, које се с аспекта интереса глобалних „центара моћи“ не уклапају у модел „напредног“ уређења света. Тако, у складу с познатом изреком да „циљ оправдава средство“,остварење глобалних интереса не искључује аутоматски и потезање за неким потпуно нелегитимним и неприхватљивим друштвено-политичким методама.То подразумева и примену широког спектра различитих врста „пројектованих“ легитимних или нелегитимних утицаја, који се односе на сферу културе, науке, традиције једне суверене државе.

Из тог разлога се све учесталије појаве „транзиције историја“ у појединим државама не би смеле посматрати као изоловани феномени, већ само као карика у низу појава које одређују садржај нових пројектованих националних идентитета. У том погледу, историја, данас, као пре свега научна дисциплина, не представља само „добру“ учитељицу политичког и сваког другог друштвеног живота. Напротив, она је добила једну нову форму и у савременим глобалним токовима има много важнију улогу и „дубљи“ смисао. Чини се да историја представља веома „моћно оружје“ за пројекцију и остварење различитих широко друштвено политичких и геополитичких циљева. Стога је посебно интересантно поменути неке нове друштвено-политичке моменте на европском простору, а превасходно на његовом „увек актуелном“ источном и „западнобалканском“ делу. Приметно је да исти представљају погодно тло за „усмерено“ ширење и „епидемију“ разних, проблематичних и научно неутемељених „историјских истина“.

Тако, велику пажњу изазивају „недоумице о историји“, које су присутне у неким интелектуалним круговима Руске Федерације. У последње су време у поменутој држави све су учесталије „историјске“ расправе, а тичу се неких нових квази-научних тенденција у образовним системима појединих бивших земаља СССР-а, а пре свега у Украјини, Молдавији и Грузији. Предмет расправа се односи на пласирање неких нових, до сада невиђених и неутемељених „историјских“ истина и чињеница, у званичним наставним уџбеницима историје у поменутим земаљама. Као еклатантан пример наведеног, може да послужи образовни систем Украјине. Наиме, у Украјини, у званичним уџбеницима историје за основне школе, присутне су неке проблематичне „историјске“ чињенице, које тешко да могу да се темеље на научним принципима, али и на простом здраворазумском резоновању. Чини се, да би се поменуте „историјске“ чињенице морале сагледати у ширем друштвено-политичком и геополитичком кључу Украјине и њеног ближег окружења, с обзиром на просторни и политички значај поменутог региона. Шта је то проблематично у поменутим уџбеницима историје?

Примера ради, у уџбенику историје за седми разред основе школе, у одељку који се односи на појаву првих Украјинаца наводи се податак да историја украјинског народа почиње још пре 140 хиљада година?! Значи, први човек на Земљи је био Украјинац? Потом, интересантно је поменути и део који говори о Другом Св. рату и величању улоге украјинског фашистичког вође Степана Бандере у „ослобођењу“ Украјине од Русије, али и тезе о наводном историјском државном праву Украјине, као неруске творевине, што је, признаћемо, историјски неосновано. Оно што је уочљиво, како истичу поједини руски аналитичари, јесте чињеница да се у поменутим уџбеницима изражава крајње непријатељски однос према Русији и руској (па и совјетској) историји. Исти аналитичари заузимају веома инспиративан став поводом феномена нове „транзиционе“ русофобичне историје. Сматрају да се циљ овакве „контролисане историје“ састоји у „намерама украјинских власти да путем историјског (ре)програмирања младих нараштаја, створе нови украјински идентитет“, који би био у целости независан од руског.

Да би овакав став требало узети у разматрање, говори чињеница о специфичности културних, политичких и геополитичких односа и тежњи на овом постсовјетском простору, у последњој деценији. Стога се чини да би причу о новој проблематичној украјинској историји требало анализирати у светлу културних, политичких и геополитичких опредељења званичних украјинских власти од почетка деведесетих година до данас. Наиме, план дерусификације и деправославизације Украјине, као не чисто украјински пројекат своју афирмацију и делимично остварење доживљава почетком деведесетих година, распадом Совјетског Савеза и стварањем „независне“ украјинске државе. У претходној деценији руско-украјинских односа је видљива тежња Украјине да очува свој изразито проевроатлански курс са „посебним укусом америчког утицаја“. Исто тако, идентичане су и „увек присутне“ геополитичке и геостратешке претензије Запада (а пре свега САД) када је у питању украјински и шири евроазијски простор. Неопходно је назначити да пројекат „украјинизације“ Украјине није могао бити у потпуности довршен самом „чињеницом смрти“ Совјетског Савеза. Територијална независност Украјине од Русије није значила, нити данас значи а приори и њену суштинску независност. Наиме, за окончање процеса стицања свеобухватне независности Украјине, потребно је „много више“од тога. Револуционарна збивања у Кијеву, за која је данас јасно да су потпомогнута „споља“, тим пре што су ударну песницу „општенародног незадовољства“ чинили познати контолисани „режим-брејкери“ из „Отпора“, говори да „неко“ уистину има интерес да Украјина буде потпуно независна у сваком погледу. Макар то била и Украјина политичке и културне дезоријентације и хаоса, али ипак „независна“ Украјина. Међутим, на основу последњих политичких збивања се намеће да је за остварење „украјинског сна“, између осталог, неопходно истиснути из Украјине присуство свега што има „руско--православни“ предзнак.

Да се за испуњење тог циља не бирају, као и да се неће бирати средства говори поменути пример „контролисаног и усмераваног“ образовања, али и свакодневица обичног живота у украјинском друштву. Наиме, према писањима неких руских гласила, у појединим деловима Украјине је на делу прави „језички апартхејд“, где је коришћење руског језика строго забрањено. Поред тога, Православни верници подложени су својеврсном терору и шиканирањима, а Православна вера је стављена ван закона. Намећу се, као логична, следећа питања. Да ли је стварање новог „историјског“ идентитета Украјине, изолован процес, у смислу својеврсног освешћења украјинске нације или само један у низу корака „ споља усмерене дерусификације“ украјинског друштва? Међутим, коме је интерес да не види ишта што би подсећало на Русију, у Украјини? Информација, да је у „осмишљавању“ историје Украјине учествовао, ни мање ни више него син „свуда присутног“ идеолога американизације света, Збигњева Бжежинског, могла би показати смернице у изналажењу одговора на ово питања.

Епидемија новог „историјског  грипа“ на Балкану

У прилог чињенице, да се процес „историјског инжењеринга“ (као својеврсна планска и ненаучна ревизија историјских чињеница), одиграва вишедеминзионално и „по потреби“ у више европских региона, говоре примери неких „нових приступа“ у стварању и тумачењу чињеница везаних за историју Балкана и балканских народа.Тако „епидемија“ нових уџбеника и „напредних“ схватања историје није заобишла ни Србију.

Наиме, све је почело још  2005. године, када је, подсећања ради, одлуком Министарства просвете Републике Србије одобрено коришћење нових „историјских“ читанки у наставне сврхе. Наводно, према тврдњи аутора, реч је о уџбеницима које описују „историје“ народа Балкана, а чији је циљ није да се понуди једна и за све прихватљива „истина“ о томе што се у прошлости догодило. Поред тога се додаје да „у историји не постоји само једна истина, те да свако, а поготову на Балкану, има своје, супротно, виђење једног догађаја и било који покушај да се наметне једна истина је нека врста насиља” ( извор-НИН). Овакава констатација је најблаже речено бесмислена и тешко је одржива. Истина је наравно једна, она је недељива, неумољива, а свако дељење и „клонирање“ истине представља злочин пар еxцелленце. Наравно, неке тенденције показују супротно. Међутим, ако се пажљивије погледа садржај уџбеника, чини се да је у њему све битно, а да само истина има другоразредну улогу и значај. Тако се, примера ради, у овим „историјским“делима једва помињу неки врло значајни догађаји у богатој српској историји и традицији. Штуро помињање Првог српског устанка (који има шири европски значај) и знаменитих српских устава из 19-ог века, представљање Марка Краљевића као винопије, и тврдње да су српска деца „радосна“ одлазила у јањичаре довољно говори о научном и објективном приступу у изучавању историјских догађаја. С друге стране, „Холокауст“ је анализиран само са аспекта страдања Јевреја, и жртва овог народа није спорна, али запада за око чињеница да се Јасеновац уопште не помиње, где је према неким подацима страдало близу милион Срба. Тако да ће и на оваквим „историјским“ чињеницама и полуистинама расти „младост и будућност“ Србије.

Да ће Србија морати да попије још понеку "пилулу" за неминовну историјску „амнезију“ говоре и примери прекрајања богате историје Космета. Тако, упоредо са припремањем правних услова и оквира за функционисање будућих косметских институција и стварање услова за битисање „мултиетничког“ друштва, приметан је озбиљан ангажман на извесним „модификацијама“ научно доказаних историјских чињеница. Наиме, ради се о обелодањивању једног новог политичког и културног идентитета, у виду настојања да се српска православна култура и традиција на простору Косова и Метохије представе за албанске. Тако је приштински лист „Епока и ре“ објављивао “доказне материјале” којима се на различите начине доказивало да су Пећка патријаршија, Грачаница и Високи Дечани споменици који су Албанцима одузети. Исти лист је наводио, да Срби никада и нису живели на Косову, сем што су се као окупатори спуштали са планина да би уништавали албанску културу, цркве и мана стире претварајући их у своје. Међутим, онда се поставља логично питање. Уколико је и тачно (а није наравно) да поменути манастири представљају албанску културну баштину, зашто су исти ти средњовековни манастири тако бескрупулозно рушени и скрнављени од стране Албанаца? Врхунац сваког безумља и цинизма јесте и тврдња да су Косовску битку против Турака водили Албанци а не Срби, који никада и нису настањивали Косово?! Да и иза ових косметских „историјских истина“, добрим делом стоји и „креативни“ инострани ум, а све зарад остварења неких виших идеја говори име Ноела Малкома. Наиме, реч је о утицајном енглеском новинару и публицисти на чијој се књизи „Косово – кратка историја“ темељи добар део навода о горе поменутој албанској „историји“ на Космету. Малком је иначе добро познат српској историографији и јавности по својој култној књизи „Босна – кратка историја ”, у којој је на сличан начин, историјски неосновано (са примесама видне сатанизације Срба), објашњавао историјске процесе и односе и Босни и Херцеговини. Треба истаћи да и случај „прања“ косметске историје, налази своје разлоге у ширем контексту могуће будуће политичке и геополитичке прекомпозиције балканског региона. У том смислу је разумљиво да „конституционални“ албански народ у ишчекивању будућег „коначног статуса“ Косова и Метохије поред територијалног затржи и добије и свој историјско – културни идентитет, па макар он био и измишљен.

Машинерије различитих ПР агенција и компанија за производњу „наручених историја и будућности“ су у „новом добу“ ангажованије него икада. У савременом глобалном технократско-информатичком друштву, постоји опасност од „непрепознавања рата“ (проф. др Аранђеловић), из разлога што се исти одвија у потпуно другим димензијама и што је добио неке несвакидашње форме и квалитете. Перманентни ратови „тихог интезитета“, у којима је пласирана информација најубојитије оружје, а који су ужаснији од сваког мира, прете да потпуно и заувек релативизују и обешчасте највећу вредност на којој човечанство почива – Истину.

Стога, чини се да изјава Винстона Черчила, на Хардварском универзитету давне 1943. није ни данас изгубила на својој актуелности, те да на оптималан начин одређује садржај глобалних друштвено - политичких односа у будућности: „Наше две земље (В. Британија и САД) су те које контролишу судбину света; које контролишу науку и технологију; које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли нуди много веће добити од одузимања земље или провинција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом. Будуће империје ће бити империје ума“.

Нови Сад, 10.01.2010.

(текст је првобитно објављен у часопису НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО)

Извор: „Српска аналитика“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 19 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.