header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Одговори на питања Штампај Е-пошта
понедељак, 18 јануар 2010

Владимир Димитријевић

ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА

О “Речима српском народу кроз тамнички прозор”

„Речи српском народу кроз тамнички прозор“ Св. Николаја (Велимировића) су пророчка књига, при чему се под пророком не подразумева врач – погађач будућности, него човек који у историји човечанства и историји свог народа види вољу Божју. Писана у затворским данима Николајевим (по мом мишљењу, не само у Дахау), она јасно говори о судбини Европе и Србије отпалих од Христа.

           Колико је Св. Јустин Ћелијски ценио ово дело, види се по томе што га је обимно наводио у својој књизи „Православна Црква и екуменизам“. Зато сматрам да се не може рећи да се клатно Николајевог стваралаштва неуравнотежено кретало од „Речи о Свечовеку“ („екуменистичко-модернистичка“ фаза) до „Речи српском народу“ („зилотска“ фаза). Једноставно, Николај је, до „Молитава на језеру“ и „Охридског пролога“ хришћански интелектуалац, а од тих књига светоотачки писац и, ако хоћете, пророк. Он је био врло свестан слабости своје ране фазе. У писму проти Димитрију Најдановићу (на Св. Харалампија 1953. године), Владика Николај каже: „Могу теби поверљиво рећи, да све што сам штампао пре 1924. године не бих желео да се икад прештампава. А и у доцнијим књигама има понегде грешака“ (Жељко З. Јелић, Непозната писма Св. Николаја Српског, Београд, 2009, стр. 54).

Молио бих Србе да и „Речи српском народу“ схвате крајње озбиљно, док не буде касно, док нас, како он рече, „не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареним одећама“.

А да је Николај пророк, сведочи и „Пророчка рапсодија“ његова коју је саставио г. Марко С. Марковић (http://borbazaveru.info/content/view/1834/68/).

 

Шта мислим о митрополиту Јовану Зизјуласу?

Оно што мислим о овом црквеном делатнику, написао сам у својој књизи „Теологија или технологија“ (ЛИО, Горњи Милановац, 2009.). Текстови се могу наћи на сајту „Борба за веру“, у рубрици „Текстови Владимира Димитријевића“.

 

Да ли НАТО подршка треба да забрине неког?

НАТО подршка треба да забрине сваког. Јер, то је подршка оних који су 1999. на Србију избацили 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом.

 

О безблагодатности и служењу Литургије

Постављено ми је питање да ли су Литургије служене „по новом“ (ја бих рекао: несаборно, самовољно и непредањски) безблагодатне, чак јеретичке. Питање је сложено, па и опасно (попут: „Да ли треба давати порез Ћесару или не?“). Или, онако софистички: „Да ли имаш оно што ниси изгубио? Пошто се одговори потврдно, то значи да имаш рогове!“
Одговорићу, надам се, одговорно хришћански.

Служење Свете Литургије је подробно изложено у Светом Предању Цркве – у Типику и Служебнику, али и делима Светих Отаца (од Св. Германа Цариградског, преко Св. Симеона Солунског и Николе Кавасиле, до Св. Јована Кронштатског и Св. Николаја Жичког).
Велики део тог Предања изложен је у три зборника „Образа Светачког“, обвјављена 2007. и 2008. године („Вечно подне“, „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, „Лек бесмртности“), тако да овде не бих понављао светоотачку аргументацију у целини. Међутим, осврнуо бих се на аргументацију Светог Василија Великог, изложену у делу „О Духу Светом“, а у одбрану Светог Предања. Он, наиме, тамо каже да су многе битне тајне Христове вере хришћанима дошле кроз тајно, усмено Св. Предање. Међу усмено предатим формулама су – између осталог – речи Анафоре, формула Св. Крштења, окретање Истоку у молитви, неклечање у недељу, дан Васкрсења. Ако се неписано Предање презре, биће то удар на Еванђеља. јер и писано и неписано је подједнако битно.

Из свега реченог је јасно да је насртај ЧАК И НА НЕПИСАНО СВЕТО ПРЕДАЊЕ насртај на пуноту Еванђеља датог Цркви – а камоли ако се насрће на записано Свето Предање (а Литургија се, знамо, служи по Типику и Служебнику.) Да и не говоримо о десетак одлука СА Сабора СПЦ од 1968. наовамо о томе да се Литургија има служити у складу с НАШИМ вековним Предањем, чак и ако постоје промене у другим Помесним Црквама.

Наравно, неки ће ме назвати „конзервативцем“ – што ја прихватам као похвалу. А зашто сам конзервативац? Зато што је све озбиљно – конзервативно. Венчани прстен је златан, а рушнина – црна. Породица су муж, жена, деца (уз родбину и својину), ма шта о томе причали содомити. Склад и поредак у природи трају хиљадама година: ласте одлећу и долећу, пчеле праве мед, мрави зидају мравињак, слонови одлазе да угину кад им дође час... Ако је у природи све благообразно и по поретку (како вели Св. Павле), зашто би Литургија била експериментални полигон на коме, како каже савремена србска досетка, „бивши хипик / мења Типик“? Ако је Св. Павле рекао да неће јести меса довека сазнавши да то саблажњава неког од слабије браће у Христу, откуд експериментисање у срцу црквеног живота, у народу који још није у целини ни крштен, ни венчан, ни исповеђен, ни причешћен, и који се лако да саблазнити?

И, на крају, да ја поставим питање: „Литургија Цркве – да ли је с неба или од људи? И од каквих људи – да ли од обичних, земних, огреховљених, који мисле да су свети самим тим што су клирици, или од људи светих, Богом надахнутих, попут Василија Великог, Јована Златоуста, Јустинијана цара, Филотеја (Колиноса), итд?“

С обзиром да многи наши реформатори Литургије воле западне реформаторе, и папско-протестантски Запад уопште, подсећам их на речи папе Бенедикта XVI (из његове књиге „Дух Литургије“): „Литургија остаје Литургија само док онај који је служи не може да манипулише њеним спољашњим елементима“.

Паметном доста.

+ + +

ЗАШТО СЕ ПОНЕКАД ПОЗИВАМ НА ИНОСЛАВНЕ ИЗВОРЕ

Добио сам питање – какве везе имају Г. К. Честертон и други инославни писци са нашом Црквом и Предањем, и зашто пишем текстове о њима или их повремено цитирам. Право да кажем, питање је изванредно, поготову што је онај који га поставља то учинио позивајући се на Светог Игњатија Брјанчанинова, учитеља трезвености и главног браниоца против прелести у новијем православном Предању. А Св. Игњатије је изричито био против коришћења западних духовних писаца (попут Томе Кемпијског) у духовном животу православних.

Био је и против западне књижевности с религиозном тематиком, сматрајући је непотребном емоционализацијом духовног. Уосталом, и ја бих питао неког Владимира Димитријевића, који стално војује за ортодоксију: кога ти, брате, вараш? Себе или нас? На једној страни си против екуменизма, а на другој пишеш о Честертону.

Ево мог одговора:

1. Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, која јесте Црква Православна. Који њој не припадају, обитавају у јереси, а јерес, по речи Светог Агатона, одваја од Бога.

2. Судбину инославних препуштам љубави и бризи Божјој, јер их Бог воли као њихов Творац и Промислитељ и може их спасти путевима које он зна. Знам да ако ја престанем да будем православан, изгубићу душу.

3. Желећи инославнима да постану православни, ја им желим вечну радост у Господу, а не окове тоталитарне идеологије. Зато себе сматрам истинским пријатељем инославних, а не човекомрсцем који им жели вечне муке. Зато презирем савремени екуменизам, јер је лаж, квазидијалог у коме учесници једни друге чешу по ушима, а не траже Истину. Њихова прича о љубави је лажна, јер Љуба је Истина Која је Христос.

4. Добро Божје у човеку увек и свагда је дубље од зла и заблуда. Зато и код инославних, па и иноверних, има много тога што је општечовечански корисно. Ако муслимани и православни верују да је Бог Творац света и одбацују еволуцију, онда антиеволуционистичка истраживања неког муслимана – научника могу бити коришћена и у делу православног креационисте.

Тако је и кад су у питању инославни хришћани – у областима које су нам, кад је догматика и етика у питању, заједничке, њихова дела се могу користити без штете по душу. Вреди напоменути да се ово одности и на уметничка дела настала у хришћанском (макар и инославном) контексту.

5. О употреби уметности (настале и на хришћанском Западу, као и на Истоку), у процесу васпипатавања омладине, нарочито је говорио отац Серафим Роуз, велики православац са Запада.

Ево шта о томе каже отац Дамаскин (Кристенсен), у својој биографији оца Серафима:

>>Не сме се запостављати никакав извор знања, спремајући се за велику битку у животу; чак се и из паганских књига приликом правилног проучавања може извући корист. Чак је и велики Мојсије усавршавао cвoj ум по наукама Египћана да би дошао до познања Онога Који Јесте. Касније је у халдејској философији великог успеха имао Данило дa би касније стекао божанске поуке... Али не треба cвe прихватати без peдa, већ само оно што је корисно за душу. Свети Василије Велики (+379)

Када се појаве деца учите их музици, правој музици, а не плесовима и песмама. Музика помаже развоју и прихватању духовног живота. Душа је истанчанија и почиње дa слуша духовну музику. Старац Варсануфије Оптински (+ 1913).

Пре неколико година неки младић, боготражитељ, дошао је на Атон. У разговору с игуманом манастира, где је младић одлучио да остане, повикао је:

- Оче! Моје срце чезне за духовним животом, за подвигом, за непрестаним пребивањем у Господу, послушношћу старцу. Поучи ме, оче, да стекнем висину у духовности.

Пришавши полици за књиге, игуман му изненада предложи Дејвида Коперфилда Чарлса Дикенса.

- Шта вам је, оче! - збуни се и побуни наш боготражитељ - Па то је викторијанско сентиментално штиво, производ западног утицаја! Зар је то духовна књига?!

Игуман се осмехну:

- Док не научиш једноставно и да на хришћански начин гледаш на живот, као мали Дејвид - простосрдачно, добро, од срца и са опраштањем - никаква 'духовност' ти неће помоћи, а светоотачке књиге ће ти бити само на штету, само ће те претворити у 'духовно' чудовиште и упропастиће твоју душу.

О. Герман је волео да прича ову истиниту причу братији за трпезом. Њему се самоме догодило готово исто када је њега, деветнаестогодишњег младића, о. Адријан приморавао да чита руску класику. О. Герман је тежио „духовном" а о. Адријан је стално сводио разговор на неког јунака или сиже из Достојевског или Гончарова.

Општећи са омладином, о. Серафим је проценио мудри приступ о. Адријана и атонског игумана. У чланку „Образовање душе" подробно је и јасно изложио одговарајуће православне философске претпоставке: „Образовању омладине у савременој Америци катастрофално недостаје вештина да се код ученика ствара душевни одзив на дело ликовне уметности, књижевности и музике. Резултат је то да се омладина васпитава несистематски, под утицајем телевизије, рок-музике и остале савремене 'културе' (пре би се могло рећи - антикултуре). Ни родитељи, ни наставници ништа не знају о навикама хришћанског живота, нити о принципима хришћанског васпитања. И као последица тога душа човека која улази у одрасли живот представља пустињу у којој нема ни клице оног односа према животу и према људима који је некада сматран обавезним и очигледним.

Мало је данас младих људи који су у стању да разговетно изразе своје мисли и осећања, да их зрело оцене. Многи чак немају ни појма шта се збива у њиховој души. Живот је вештачки подељен на 'посао' (којем само мали број предаје своју душу, готово за све посао је само начин да се заради новац), 'забаву' (у којој многи виде смисао живота), 'религију' (на коју се троши сат или два недељно) и све остало. Нема целовитости живота, онога што би обједињавало све његове стране. Не налазећи задовољство у свакодневном, људи одлазе у свет фантазија (понекад аматерски религиозних). Савремена култура се у потпуности одликује двама критеријима: дивљењем себи (све до самообожавања) и личним комфором. И једно и друго је погубно за мисао и духовни живот.

Ето у каквој атмосфери живи и с каквим 'културним' пртљагом долази у Православље савремени човек. Некима успева да се изборе, за неке се суочавање са истинитом вером претвара у трагедију. Већина њих тако све своје дане и живи, не осетивши пуноту живота и не разоткривши душу за духовност просто зато што није припремљена и није свесна захтева које поставља истински духовни живот.

На почетку (да бисмо помогли онима који желе да схвате тај проблем) размотримо православно учење о људској природи великог религиозног писца и мислиоца 19. века, св. оца последњих времена, епископа Теофана Затворника. У књизи Шта је духовни живот и како живети њиме? он пише:

'Човеков живот је веома сложен и вишестран. Постоји у њему телесна страна, постоји душевна и постоји духовна. Свака има своје снаге и потребе и своје начине и вежбе за њихово задовољење. Тек онда када су све наше снаге у кретању и све потребе задовољене човек живи. А када је у њему у покрету само један делић снаге и само се један делић потреба задовољава онда такав живот није живот'.

Раздвајање 'душе' и 'духа' не значи да они постоје независно један од другог јер је 'дух' виша страна човекове природе, а 'душа' нижа. И једно и друго је невидљиво нашем оку и обично се зове душом. Св. Теофан повезује с појмом 'душе' само световна осећања која нису повезана с духовним доживљајем. 'Духу' припадају највише човекове тежње: у молитви, у црквеној уметности, у испуњавању заповести Божијих.

Из речи св. Теофана се јасно види у чему је невоља данашњих тражитеља духовности: нису сви 'делићи снаге' стављени у покрет. Људи покушавају да задовоље религиозне потребе (потребе духа), а да при томе не схватају психолошке и чулне потребе, или, што је још горе, незаконито стављају религију у службу својих чула. Религија је код таквих људи нешто вештачко, спољашње, нешто што не задире у дубине душе и што ову чак доводи до несклада. Свака световна саблазан је у стању да сруши тај крхки 'религиозни мали свет' и заувек одврати људе од религије. Понекад се после тешких искушења људи враћају религији, али чешће духовно гину или остају богаљи који нису у стању да донесу духовни плод".

Као потврда овакве лажне религиозности може да послужи пример једног поклоника који је дошао у Платину. Он је са заносом расправљао о старцима, Исусовој молитви, истинском монаштву, подвижничкој мудрости Светих Отаца. Али једном је о. Серафим видео како младић иде певушећи неки рокенрол музички мотив и пуцкетајући прстима у такту. О. Серафим се зачудио и упитао није ли рокенрол у супротности с његовим духовним тежњама. Младић је само слегнуо раменима: „А зашто да не? Када хоћу духовност, ја само 'укључим' Свете Оце". То јест, он је просто мењао 'касету' и слушао духовне старачке поуке.

Оваква оштра разграничења показала су о. Серафиму да је од почетка у духовном формирању тог младића било нешто погрешно. Да би схватио шта је то образовање душе он се поново обратио у чланку цитату из св. Теофана Затворника:

„Човек има три спрата живота: духовни, душевни и телесни; сваки од њих даје свој збир потреба, природних и својствених човеку. Те потребе нису све исте вредности, већ су једне више, друге ниже, а њихово сразмерно задовољење пружа човеку спокој. Духовне потребе су изнад свих и када се оне задовољавају, чак и ако друге нису задовољене, човек је спокојан.

А када се оне не задовољавају, макар све друге биле богато задовољене, човек нема спокоја. Зато се њихово задовољење и назива оним што је једино потребно.

Када се задовољавају духовне потребе, оне поучавају човека да усклађује с њима задовољење и других потреба, тако да ни оно чиме се задовољава душа, ни оно чиме се задовољава тело нису у супротности с духовним животом, већ га омогућавају - и у човеку завладава потпуна хармонија свих покрета и појава његовог живота - хармонија мисли, осећања, жеља, подухвата, односа, наслада. И то је рај!"

„У наше време - истицао је о. Серафим - главни саставни део душевне хармоније јесте, да тако кажемо, емоционални развој душе. Он није непосредно повезан с духовним развојем, али га често кочи. То је стање човека који је уобразио да чезне за духовном борбом, високим молитвеним животом и свим осталим иако није научио да се одазива на љубав и пријатељство јер ако ко каже: љубим Богa, а мрзим брата ceoia, лажа је; јер који не љуби брата cвojeгa Kojeгa види, како може љубити Бога Kojeдa није видео? (l. Јн. 4,20).

Мало је оних у којима тај недостатак преовладава. Али до извесне мере њиме смо погођени сви ми одгајани у данашњој духовно-душевној пустињи.

Управо и зато треба да смиравамо своје тобожње духовне тежње и да проверавамо у свакодневном животу своју спремност за њих. Понекад ће духовни руковођа ускратити своме чеду духовну књигу и понудити му у замену за њу роман Достојевског или Дикенса или ће га посаветовати да послуша класичну музику, нимало из 'естетских' разлога (понекад човек који је научио да чита и да слуша, који је 'образовао душу емоционално' не иде даље, у правцу духовне борбе - и то је такође погрешка), с јединим циљем: истанчана душа је склонија да прихвата истинске духовне књиге".

Речи које је изрекао о. Серафим о једном таквом мудром духовном наставнику још у већој мери треба да се тичу родитеља јер „образовање душе" треба да почне од раног детињства. Године 1982. на Свето-Германовским предавањима у манастиру о. Серафим је наступио с предавањем за родитеље и дао им је неколико практичних савета како да искористе све што је позитивно на овом свету ради добра деце:

„Ако је дете од раног детињства научено на добру класичну музику која благотворно делује на душу тешко да ће се потом саблазнити грубим ритмовима рока и другом данашњом псеудомузиком, што се не може рећи за дете које је лишено музичког образовања. Како кажу оптински старци, таква музика оплемењује душу, припрема је за доживљај духовног.

Ако се детету од раног детињства чита добра проза, стихови или драме и дете се прожме њиховим благотворним утицајем касније се неће везати за булеварско штиво и савремену телевизију која разара душу и одводи је са стазе хришћанства.

Ако се детету од раног детињства приказује лепота класичног сликарства и скулптуре, оно се неће одушевљавати савременим ружним 'ремек-делима', шареном рекламом или порнографијом.

Ако је детету дато знање из историје (нарочито из хришћанског раздобља) о животу и обичајима других народа, о невољама и несрећама које су они претрпели, удаљивши се од Бога и Његових заповести, о томе колико је радостан и величанствен живот оних који су верни Господу, дете, сагледавши живот и мисаоно стваралаштво нашег времена, неће постати жртва помодне философије и помодних гледишта.

Главни проблем данашњег образовања јесте то што школа не даје деци осећање историчности. То је страшна, кобна грешка! Дете је лишено могућности да узима примере живота људи из прошлости. А историја се, авај, све време понавља. Зар није занимљиво сазнати да је у прошлости било оних који су устајали против Бога и шта се после тога догодило; како су други људи мењали свој живот, издвајајући се самим тим од осталих и служећи нама као пример и данас. Осећање припадности времену веома је важно пренети на децу.

Човек који је углавном упознат с најбољим достигнућима културе овога света (на Западу сва су она на овај или онај начин повезана с религијом) склонији је да води пунокрван и плодан православан живот, неголи онај ко је упознат само са данашњом 'поп културом'. Они који су дошли у свет Православља из света рок - музике и надају се да ће ускладити једно и друго, неизбежно ће се суочити с великим страдањима и проћи ће дуг пут пре него што постану озбиљни исповедници Православља и буду у стању да укључе у веру и друге. Без страдања, без спремности за њих и без разумевања њихове улоге деца ће просто бити прогутана од савременог света. Култура (све оно најбоље што у њој постоји) правилно пренесена дечијој души ту душу профињује и образује. Савремена пак култура унакажава и обогаљује дечију душу, омета је да у свој природности и пуноти прихвати завете Православља.

Дакле, у борби против духа овога света морамо да искористимо све оно најбоље што је човек створио и да идемо даље. Јер све најбоље у свету води Богу, води Православљу и грех је то не искористити".

Неколико година пре овога (1975. године), држећи „курс православног преживљавања", о. Серафим је издвојио оне врсте уметности које помажу деци да одрасту с правилним односом према полном животу: „У нашем друштву до 14-15 године деца сазнају све о гресима плоти -далеко више него што су раније знали одрасли породични људи. Деца одлично познају све што се приказује у биоскопу и што се чини у животу јер и сами живе у атмосфери распуштености. Неки кажу: 'Зашто се борити против тога? Па то је природно!' Самим тим они припремају тло за распуштеност и греховност.

Дечаку треба показати пример целомудрене девствености. Наравно, веома је тешко тако живети, то је високи подвиг, али треба барем укоренити у његовој души мисао о целомудрености да би му било лакше да се бори са свепрождирућом чулношћу - она погађа не само плот, него и разум. Дечак види саблажњиву рекламу, листа одвратне часописе. Све око њега делује на њега далеко јаче, него мисао о целомудрености. Сада се та мисао радије исмева. Шта да чини јадан дечак? Тешко је не само супрот-ставити се, него и просто бити свестан да се треба супротстављати. Само сићушна и слабашна мисао о чистоти супротставља се лавини саблазни и греха. И ту у помоћ мора да дође књижевност...

Дајте дечаку Дејвида Коперфилда. Јунак није монах, није подвижник, већ обичан дечко. Та световна књига о световним људима потиче из времена када је свет био другачији. И већ само то је корисно истаћи: дакле, није увек било тако лоше као што је данас. Осим данашњих мерила морала, постојала су и другачија. И у тадашњем свету људи нису могли без полног живота, али нису му придавали такав значај. Охрабрује и испуњава снагом свест о томе шта се сматрало у то време нормалним и природним. На пример, Дикенс описује одрастање дечака, његову прву љубав. У друштву девојчице, он је збуњен и нема прљавих помисли зато што ништа такво у животу није видео. Данас је сваки роман препун сцена из 'кревета'. Дикенс пише о узвишеној љубави која ће, наравно, довести до женидбе, до породичног живота, до васпитања деце - на томе се и гради сав човеков живот. Али ни у једном од јунака не настаје помисао о тренутном задовољењу пожуде са једном девојчицом да би одмах почео да се бави трагањем за другом. Дејвид машта о вољеној жени, о томе како ће живети с њом када одрасте велики и јак. Разуме се, он ће спавати са својом женом, али полни живот је само део великог и тешког живота у целини.

Ту може наћи помоћ дечак којега нападају саблазни. Када он пита: 'Како треба да се понашам са девојчицом?' - ту се не може проћи са општим фразама. Али видећи пред собом веродостојни пример вршњака који је живео у прошлом веку - вршњака снебивљивог, брижног, углађеног, склоног маштању и нежног - дечак нашег времена ће се такође понашати нормално, посматрајући узоре норме понашања из прошлости. Тај роман има много епизода које се тичу љубави и пола, њихове сложености и важности за нашу људску природу. О православној вери није речено ни речи иако је сва књига задојена духом хришћанских вредности - то је такође ослонац нашем савременику који одраста у свакодневном животу овога света.

Дикенс с великом топлином приповеда о људима, о њиховим односима. Нажалост, у школи се данас о томе не говори. И то топло осећање према људима ће вероватно дати дечаку далеко веће уверење да треба да живи целомудрено, него сви догмати Православља...

Дикенсова топлина и срдачност пре ће пробити пут до дечаковог срца, уклонивши једнострани хладни рационализам, него године поучавања и убеђивања. Јер, чак и усвојивши истине, човек може остати хладне душе, прорачунат и безосећајан. Читајући Дикенса у једноставности душе, човек не може да се уздржи од суза захвалности - он нам открива истинску религију љубави. А саосећање Достојевског у стању је да победи наше славољубље и самозадовољство. Чак и Томас Ман, који не поседује таленат срдачности и саосећања, даје читаоцу дубоку мисао о томе колико неправилним путем иде живот Запада".

У истом предавању о. Серафим се сетио случаја из своје младости - како се образовала и достизала истину његова сопствена душа: „У колеџу, када још нисам довољно познавао архитектонске стилове, мој професор историје ми је показао две куће приближно у истом стилу, саграђене с разликом од око тридесет година. 'Можете ли рећи чиме се оне разликују? - упитао је он - Погледајте: једна је направљена од опеке, види се како је зидана, она је топла, чува трагове човека. Друга је од бетонских плоча, глатка, хладна и безлична. У првој је пријатно живети, а у другој не'. Добио сам врло добру лекцију: чак и мали, рекло би се, безначајан детаљ - орнамент на зиду куће из викторијанског доба, који нема никакав практичан смисао - у стању је да прида предмету његову непоновљиву индивидуалност. Данас је то изгубљено, остаје само оно што је 'конструктивно' нужно. То је бездушна, умртвљујућа практичност. Наравно.јефтиније је градити или правити овако нешто - логика је очигледна. Али колико смо тиме изгубили! И када родитељи показујући деци куће, објашњавају им зашто је једна лепа а друга ружна, зашто је једна 'топла' а друга 'хладна', дете више неће непромишљено прихватати све савремено као најбоље. Та поука се не тиче уметности, већ целог живота, њу 'између редова' школског програма морају да дају родитељи и наставници. Тако се васпитава осећање за лепоту. Напротив, у данашњем школском систему преовлађује груби укус, одсуство срдачности, неспособност разликовања доброг и лошег, такозвана 'релативност' која људе скреће с пута и заводи их у слепу улицу безбожности. Потребно је уложити барем мало свесних напора да дете не васпитавају само лоши примери".

Из свега реченог може се закључити с каквом је озбиљношћу о. Серафим прилазио васпитању дечака и младића које је Господ поверио његовом старању.

Године 1981-1982. Теофил је већ завршавао школовање. О. Серафим га је научио да чита и пише руски и енглески, упознао га је са светском књижевношћу, музиком, историјом, црквеном музиком и типиком.

Исте године о. Серафим је сачинио курс „Православног погледа на свет" - проширени и допуњени „Православни курс преживљавања" из 1975. године. После слушања тог курса требало је написати реферат и положити колоквијум. На то га је подстакао у августу 1981. године сусрет с једним осамнаестогодишњим богословом из Џорданвила; он је дошао у манастир с родитељима, давним познаницима отаца. Сада је њих бринула судбина сина. Попут многих вршњака који су одрасли у савременом разједињеном свету, он није умео ни да изрази ни да објасни своја осећања и мисли, није схватао шта се збива у његовој души. О. Серафим је приметио: „Он неће ништа друго до да само служи Богу. Али веома се уплашио када га је прошле године у Џорданвилу спопала туга и није га пуштала месецима. Она је била изазвана нерадом и немогућношћу да се све прочитано примени у сопственом свакодневном животу. Сада му је све 'досадило' и без брижљивог духовног надзора он се боји (и то оправдано!) да не изгуби свако занимање за служење Цркви".

Сазнавши о оваквом стању ствари од самог младића и његових родитеља, оци су одлучили: нека он остане у манастиру и нека пише семинарски рад под руководством о. Серафима. Помоливши се и причестивши се ујутру Светим Тајнама, младић је прихватио позив. О. Серафим је написао епископу Лавру (ректору богословије у Џорданвилу), питајући неће ли то спречити младића да добије диплому по завршеном школовању у богословији. „Познајемо га већ неколико година и он се показао као веома надарен и одушевљен студент. Учење му иде од руке. Надамо се да ће се уз строг надзор и његово стање (условљено у многоме младошћу) променити на боље". После расправе професори богословије су се сложили с предлогом о. Серафима.

Ускоро је у Платину дошао да пише семинарски рад још један осамнаестогодишњи богослов из Џорданвила, Георгије. Одрастао је у породици протестаната, живео је у Редингу, о. Серафим га је крстио. Породица се упознала с Православљем уз помоћ човека који је некад срео о. Германа у књижари.

Године 1981, у лето, за време традиционалног поклоништва још један младић се задржао у манастиру. Звао се Григорије, студирао је у Санта Крузу, био је члан Православног друштва (код њега је одседао о. Серафим када је у мају долазио да држи предавања на универзитету). Био је то врло озбиљан младић, густе риђе косе и ватреног погледа. Недавно је прешао у Православље из англиканске цркве, истовремено прекинувши са савременим „чудотворцима". Маштао је о подвижничком животу у крилу природе и ушавши у Православље запламсао је жељом да живи као монах у пустињи. Свуда је као уџбеник носио Северну Тиваиду. Када је у августу дошао у манастир и одлучио да остане, оци су приметили колико је брижан и увиђаван према другима, сматрали су да је његова тежња према пустињачком подвигу искрена и да није диктирана егоистичком жељом бежања од света. Он се такође одликовао необичном разумношћу. Очигледно је да је Господ послао оцима још једну душу ради образовања, душу која је била жедна Православља. Григорије је носио подрасник искушеника и почео је нову школску годину курсем о. Серафима „Православни поглед на свет".

Тај курс је посећивало свега седморо људи (како манастирске братије тако и мирјана). Суботом и недељом окупљало се још више народа да слуша предавања. За девет месеци предавач је успео да обухвати огроман материјал. Много времена је о. Серафим поклонио догматском богословљу и историји Цркве, упознавајући студенте са житијима и учењем Светих Отаца. Није заборављао ни обичан универзитетски програм, већ је предавао материјал из православног угла гледања што је уносило одређени смисао. Причао је о религиозним учитељима: Јоакиму Флорском, Мартину Лутеру, Адаму Вајсхаупту, Тејару де Шардену; о филозофима Запада: Томи Аквинском, Канту, Волтеру, Хегелу, Марксу, Русоу, Прудону; о научницима: Копернику, Кеплеру, Ламарку, Лајоли, Дарвину, Хекелу; о писцима и песницима: Хомеру, Дантеу, Милтону, Ричардсону, Голдсми-ту, Филдингу, Свифту, Џејн Остин, Дидроу, Бајрону, Пушкину, Леонтјеву, Толстоју, Чехову, Гогољу, Дикенсу, Вордсворту; о политичарима: Јулијану Отпаднику, Оливеру Кромвелу, Борису Годунову, Петру Првом, Николају Првом (руском цару којег је о. Серафим највише поштовао), Бакуњину, Фуријеу, Сен Симону, Томасу, Беркеу, Победоносцеву, Овену, Наполеону, Хитлеру, Кортезеу, Метерниху, де Местру. О. Серафим је расправљао са студентима о безбројним сликама и скулптурама, од древних до ултра-модернистичких. Причао им је о музици епохе ренесансе, барока, класицизма и романтизма, о новим струјањима и токовима, чак им је и о „Битлсима" приповедао с православног гледишта.

Студенти нису били свесни колико су имали среће. Такву дубину у својим предавањима о. Серафим још није достизао. А следећа предавања више није имао прилике да одржи. Сам је добро знао да се такво образовање, такво сазнање света засновано на начелима Православља, данас више не може добити.

Као допуна курсу „Православног погледа на свет" о. Серафим је увео вежбе из енглеске граматике, писања стихова и прозе. О. Герман је вежбао са студентима црквену историју и књижевност. Дванаест часова недељно се посвећивало предавањима и још десет се додавало двојици богослова да не би заостајали с програмом. Материјале су оцима слали из Џорданвила. Неки слушаоци су лоше усвајали материјал; прочитавши страницу они би се декоцентрисали. За такве је о. Серафим смислио свакодневно читање наглас занимљивих романа, као што је Злочин и казна, након чега је одмах следио разговор о прочитаном. Истицао је да су „резултати изврсни: повећало се и интересовање и разумевање".

О. Серафим је припремио скице будућих курсева (треће, четврте и пете године школовања) за своје богослове, укључивши све дисциплине које се предају у Свето-Тројицкој богословији Али уочи треће школске године он је умро.

Већ је било речи о томе да платински оци нису жалили своје време, упознајући омладину с класичном музиком. Данас, нажалост, музичко образовање није само потребно омладини. Њихови родитељи су такође васпитани на грубим и савременим ритмовима.

За време традиционалних поклоништва окупљени су се упознавали с висинама хришћанске културе, слушајући музику класичних композитора. Године 1979, када је о. Серафим причао о Даниловим пророчанствима, пустио је Хендлову оперу Валтасарова х гозба, засновану на Даниловој књизи пророчанстава. А 1981. године је, држећи предавање о књизи Постања, пуштао Хајднов ораторијум Стварање света. О. Герман је упознавао поклонике са својим омиљеним композиторима, нарочито Моцартом. Један деветнаестогодишњи поклоник се сећа: „Пре поклоничког путовања 1981. године слушао сам искључиво поп и рок-музику. У манастиру сам се упознао с класичном музиком. Оци су ми објаснили да је рок - музика плоти, класична - музика душе, а црквена - музика духа (вишег дела душе). Да бисмо ушли у царство духа треба да се уздигнемо изнад плотског и телесног и припремимо душу. После тога сам схватио зашто неки дају предност класичној музици. Не могу да заборавим како нам је о. Герман дао да послушамо 24. Моцартов клавирски концерт - он је тако дирнуо душу, најскривеније њене кутке. Нисам могао чак ни да претпоставим да сам у стању да тако осетљиво реагујем на музику.

Вративши се у колеџ, нисам се одмах растао од својих до недавно омиљених, плоча и снимака. Мало по мало сам почео да улазим у озбиљну и етно музику. Моји суседи у дому слушали су Ролингстоунсе, Дејвида Боувија, Бруса Спрингстина. А ја - Римског-Корсакова, Сибелијуса, келтску харфу. Мало по мало и други момци су почели да се занимају: шта сам то тако изванредно пронашао? Молили су ме да им дам да послушају. Њима је такође досадила 'музика плоти'".

За образовање душе о. Серафим је прибегавао и најсавременијој уметности - филму. То је објаснио: „Неки родитељи, жалећи се на ужасни свет, чак и не пуштају децу у биоскоп, кажу, накупиће се тамо прљавштине, нека расту у чистоти. Али децу пре или касније чека суочавање са суровим светом. Ако нису добила довољно душевне хране убрзо ће се отровати оним што им нуди овај свет. Зато су толико важни филмови у којима не влада зло, филмови који не подстичу на грех".

Године 1980-81, одмах после Божића, оци су унајмили кинопројектор и брижљиво су одабрали филмове за омладину: „Хамлет", „Николас Никлби", „Божићна бајка", „Записи Пиквиковог клуба" „Школске године Тома Брауна".

Не треба заборављати да је у младости однос о. Серафима према Дикенсу био другачији, потцењивачки и подсмешљив; он је, попут оног младог боготражитеља са Атона, називао његове романе „викторијанским сентименталним штивом". С годинама се срце о. Серафима смекшало; стекавши с Православљем чистоту осећања, он је најзад оценио Записе Пиквиковог клуба, вратило му се непомућено детиње осећање - некада се толико заносио читањем тог романа, скривајући ноћу књигу испод покривача.

Годину дана пре смрти гледао је екранизацију романа и био је дирнут као дете: час се смејао, час је плакао, дубоко је доживљавао сваки тренутак радње.

Једном су га питали о филму у којем би се приказивале хришћанске врлине. „Њих је врло много - одговорио је о. Серафим - али нових таквих филмова као да нема. Вероватно, сасвим мало их снимају. А стари филмови, нарочито екранизације класика, врло су добри и садрже дубоки смисао. Пример за то је Дикенс: он је 'скроз' хришћански иако име Христово не помиње. Али сваки његов роман је препун љубави. Тако на пример, мистер Пиквик, шта год се догодило, непоколебљиво верује људима. Чак и у дужнички затвор доспева због своје лаковерности. Њему долази човек који га је увредио, који је саблазнио његову рођаку и који га је самога стрпао у затвор, а мистер Пиквик се жалости због њега и још му даје новац да купи себи храну. Гледаш злочинца који бестидно обмањује људе и хоћеш да пла-чеш. На крају мистер Пиквик савладава све недаће зато што није изгубио веру у људе. Он побеђује јер пред њим омекшавају људска срца.

Много старих филмова показује људске страсти, невиност, хришћанске врлине. Сви романи 19. века веродостојно показују обичан хришћански живот, борбу с људским страстима. То није богословски или високо духовни ниво, већ једноставан, људски ниво, али је хришћанско схватање живота у тим филмовима приказано тако благотворно. Сличне нове филмове не могу да наведем. Вероватно је да се негде покаткад снимају и добри филмови, али углавном приказују свакојаке ужасе... Ако Дикенс с топлином срца приказује наш свакодневни живот, онда је, на пример, нови филм „И Ти." (Спилбергов, В. Д.) прожет срдачношћу према неком чудовишту које представља малтене спаситеља људи. Мислим да вреди проналазити старе филмове и приказивати неке у својој парохији, нарочито омладини".

Осим биоскопа о. Серафим је налазио време да води манастирску братију у позориште. Он је широко и слободно користио сва духовна средства за образовање младих душа. О. Алексеј Јанг пише тим поводом: „Неколико пута нам је о. Серафим свраћао када је путовао у Ешланд (држава Орегон) или на повратку: возио је братију на представе Шекспировог фестивала. Једном је лети (уочи смрти) путовао с децом да погледа Ромеа и Јулију, претходно прочитавши комад и продискутовавши с њима о њему. Изненадио сам се: како ће то будући монаси гледати такав комад. О. Серафим је одговорио: 'А шта ту заправо смета? Они су живи људи и њихова осећања су иста као и код свих. Боље им показати све, објаснивши и растумачивши, него их препустити да се у самоћи туку са страстима'.

У истом духу је поучавао мене када је преко лета дошао Теофил: 'Нека гледа телевизор, чак свакојаке испразне комедије и мелодраме, ако хоће. Води га у биоскоп. За сада Теофила очарава и привлачи овај свет и док није касно треба га од тога одучити. Гледај с њим све одреда, објашњавај, расправљај, да би могао да оцени све с позиција духовности'. Мени се овакав приступ учинио разумним. Извесна доза световног делује као вакцина која помаже да се створи имунитет према 'световним чарима'. Једном ме је замолио да одвезем Теофила у Сан Франциско на представу Моцартовог Дон Ђованија, а затим у Ешланд на представу по Марлоовом комаду Доктор Фауст. О. Серафим је имао у малом прсту те ствари и чак ми је рекао какву 'поуку' треба да извучем и да је пренесем Теофилу. Сваки пут после тога захтевао је подробан извештај: како је Теофил (или неко други) прихватио комад, да ли је схватио његов смисао и тако даље.

Сећам се како је упорно саветовао Мајкла Андерсона да чита Платона и друге философе, врло подробно је расправљао с њим прочитано, показао је како је философија антике повезана с Православљем и патристиком...

Исто је било и с музиком: на самом почетку нашег познанства говорио сам му да чим почнемо да размишљамо о духовном надзидању мораћемо да заборавимо Моцарта и остале световне композиторе. 'Јадниче!' - само је узвикнуо. И данас чујем тај усклик. Затим ми је објаснио какво место има лепота у духовном свету и колико је значајна улога узвишене уметности у стварању наше личне духовности. Раније нисам имао прилике ни да чујем тако нешто. Много касније сам открио сличне мисли код Светих Отаца, прихватио сам их и поделио сам их затим с многим људима. Пре тога у мени је постојао потпуно пуритански однос према уметности...

Већ након извесног времена како нас је о. Серафим напустио нашао сам у Новом Завету редове који тачно одређују његов приступ животу (барем оно што сам ја видео): Јер нама Бог није дao духа плашљивости, него силе љубави и целомудрености (2. Тим. l, 7). Уопште, свако ко је отворио душу пред о. Серафимом (иако је таквих било мало) добио је непроцењиво благо - мудре поуке. И мало је ко то оценио за његова живота".<<

Отац Серафим Роуз је био благодаран свима уз чију помоћ је нашао Христа. Један од људи уз чију помоћ је успео да се ослободи својих младалачких заблуда у вези са далекоисточним религијама је био француски мислилац Рене Генон. О њему је отац Серафим писао:

>> Десило се да се мој поглед на свет уобличио углавном под утицајем Ренеа Генона (сада не говорим о улози Православља)... Захваљујући Генону научио сам се да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим". Ко је био Рене Генон?

Рођен 1886. у Француској, умро је 1951. год. у Египту. Од младости је тражио „примордијалну традицију", пра-предање о духовном животу који води Истини и које баштини читаво човечанство. У потрази за том традицијом, Генон је постао масон, да би, увидевши сву лаж масонског синкретизма лишеног логосне осе, постао радикални критичар слободног зидарства и разних окултистичких папазјанија типа теозофије. Почиње да се занима за ислам. Године 1930. напушта Европу и одлази у Каиро, где прима исламску веру разочаран у посветовњачено хришћанство Запада и масонску псевдо-иницијацију.

Генон је Роузу помагао на неколико начина:

- усађујући у њега жељу за Истином у свакој области којом се занима, од музике до мистике;

- обучавајући га конкретном и логички прецизном мишљењу:

- уверавајући га у лажност идеје прогреса и враћајући га на изворе древне, целовите мисли, која је била живот;

- објашњавајући му значај традиционалних религија за проналажење Истине;

- указујући на лажност западњачког псевдо-традиционализма, који на вештачки (дакле, синкретистички) начин, пуким разумом, покушава да допре до сржи истинског Предања...

У књизи „Власт количине и знаци времена" Генон је рационалној критици подвргао идеологију сцијентизма, која, на основу науке, настоји да стварност сведе на количинске критеријуме, разарајући код људи свест о истинском знању, које је мудрост, и везујући га за материјалне чињенице, претворивши га у фактопоклоника. На тај начин, човек се своди на најнижи, животињски ниво постојања, и његов циљ је задовољавање чисто телесних потреба. Уместо еволуције Генон је сведочио о „де-еволуцији", постепеном спадању људи на све ниже гране духовности, етичности, мудрости... У складу са традиционалним индуизмом, он је наше доба називао „калијугом", последњим периодом пред пропаст света: „Савремени свет по својој бити није само суманут, он је чудовишан, и то потврђује читав ток историјског развоја, у циклус тога улази и наша стварност", писао је. Учење о калијуги слично је хришћанскоме поимању отпадије од Бога, апостасије, која води појави антихриста: „Савремени делатници „прогреса" заслепљени су маштаријом о „златном добу", које је тобож наступило у наше време. Та заблуда, ако се даље развије, подудара се са сугестијама самог антихриста: он такође обећава „златно доба" на земљи, успоставивши власт противну старим традицијама. И мада су његова обећања сасвим лажна и неоснована, неискусан човек у њима може видети скоро само ваплоћење Царства Божјег (Sanctum Regnum)." Генон није био против Хришћанства, сматрајући га исконском религијом Запада. Био је само против рационалистичког протестантизма, и његовог опирања Откривењу, жеље да се разумски и логички системски све сведе на „јасно и појмљиво".<<

Држећи се свега овога, повремено пишем о ономе што је вредно на хришћанском Западу. Сматрам да то НЕ ИСКЉУЧУЈЕ моју свест о томе да инославље не спасава, и да је само у Цркви Христовој истина и спасење. Али, ако је Свети Јустин Философ говорио да је све добро речено код пагана својина нас хришћана, мислим да то важи и за дела инославних.

Извор: Видовдан.орг

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 Душекорисна поука из Оптинске пустиње:
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.