header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Косовске службе Милана Ракића и патријарха Павла Штампај Е-пошта
петак, 22 јануар 2010

Владимир Димитријевић

ДВА ЗАВЕТНИКА

(Косовске службе Милана Ракића и патријарха Павла)

         „Ова је драма почела на Косову“, тако каже Андрић у првој реченици свог огледа о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли. Уосталом, свака србска драма има свој почетак на Косову; од Лазара и његових божур чета, велике борбе Срба су тамо налазиле свој извор и утоку. Карађорђе и Свети Петар Цетињски су желели да ослободе и уједине Србе косовском круном; Његош је поручивао књазу Михајлу: „На Косову да се састанемо, да ми наше старе покајемо“, а црногорску корoтну капу обликовао као рушнину за Косовом.

         Најбољи србски писци, Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић били су изасланици Србије на Косову, а краљ Петар I Ослободилац ослобађао га је да би на њему опет пропојале светиње србске и зазвонила звона са звоника. Григорија Божовића, писца „Стојне Девичке“ и других косовских прича, комунисти невиног стрељају по свом уласку у Београд 1994. године – зато што је био косовски заветник... И до данас се Срби мере и проверавају својим односом према Косову, ма какве але и вране да га привремено опседају.

Јасно је да Косово увек беше и под сеном издаје Срба отпадника („Бранковићу, погано кољено...“ вели Његош). Али, велики број Срба је Косово бранио само речју и језиком, а не истином свог постојања. И данас је таквих највише. Но, постојали су (и постоје) заветници, људи спремни да својим животом посведоче косовско опредељење.

У овом тексту указаћу на двојицу косовских заветника, на први поглед различитих, не само по времену кад су на божур – пољу деловали. Први је Милан Ракић, песник „На Газиместану“, „Јефимије“, „Наслеђа“, итд, а други је епископ рашко-призренски (потоњи архиепископ пећки и првојерарх србски), Павле (Стојчевић)

***

Милан Ракић је био прави представник србске жртвене елите. Син угледног интелектуалца, париски ђак, он је умео да воли свој народ до самозаборава. Уместо да проводи дане у хладовини чиновничке службе, он је, са супругом Милицом, по задатку отаџбине отишао да буде конзул Краљевине Србије у Приштини, у доба највећих страдања србског народа под Турцима и Арнаутима. (Споменик од речи тој Ракићевој служби подигао је др Јован Дучић, својом књигом „Милан Ракић на Косову“).

Ракић је, у те дане писао са своје конзулске дужности надлежнима у Краљевини Србији: писао је да је турска власт Арнаутима дала одрешене руке да убијају Србе, да су „обесни Арнаути у Пећкој нахији“, пошто су наш народ опљачкали и протерали, „окренули своје разбојничке походе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи, да човек „са зебњом мора мислити на будућност нашега народа ако овакво стање потраје још које време“... да су се Арнаути у Призрену окупили да одреде дан када ће се извршити покољ Срба...  Слао је, 1909, 1910, 1911, спискове ухапшених и мучених Срба, Срба убијених, Србкиња силованих, несрећница на силу потурчених... Пишући песму о косовском Христу Који у празно шири руке, чекајући паству које нема, он је, у ствари, описивао реалност.

Али, то му никад није био повод за плашњу и повлачење.

Ракић се, још док је био конзул Краљевине Србије на Косову, херојски држао, улазећи у Пећ, међу поробљене Србе, без пратње, иако су му Шиптари претили да ће га убити. Чим је избио Први балкански рат, он је, ником се не јавивши, напустио Министарство иностраних дела, где је био чиновник, и отишао у четнике Војводе Вука. Међу првима је ушао у ослобођену Приштину, ископао у дворишту Конзулата закопано звоно и зазвонио у њега.

Младен Ст. Ђуричић је записао Ракићево сведочење о ономе што је песник назвао „највећим даном“ у свом животу:

>>  Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку... Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе...

Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!... То је Гази-Местан, на ком је Обилић...

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио - откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: - На Гази-Местану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог - планина!

Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех/кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

- Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последњи пут тада.<<

А после Газиместана, Ракић хита Стојану Чемерикићу, србском старцу, да му благослови Србију на Косову. О томе је писао Стојанов унук Милан:

>>У селу Скуланову, на Косову, живео је један ханџија, Стојан Џокле-Чемерикић, родом из Призрена. Ракић је од њега направио себи не само човека од поверења него и најоданијег пријатеља. Пред одлазак за Београд, Ракић се опростио са тим својим пријатељем, који је био оронуо и оболео:

- Нећу, не могу да умрем пре него што видим српског војника на ослобођеном Косову - рекао му је пријатељ при опраштању.

Пролазили су месеци. Џокле је све више обољевао и није могао да се с постеље подигне. Али је он чекао, чекао је спасење.

И, најзад, куцнуо је био очекивани час.

У срећну јесен 1912. године, Милан Ракић, четник у претходници победничке српске војске, прелази границу на Мердарима, на домаку саме Приштине. С фишеклијама и бомбама, он, бивши конзул, улази на челу једне колоне у место у коме је толико година службовао. [...]

Ване, Мане и толики мали људи били су њему у мислима када се светило Косово.

Ракић се сетио и свог пријатеља из Скуланова. Једног дана поведе [са] собом неколико војника, и на челу ове необичне чете, са шубаром на глави, наоружан, упути се у село. Његов пријатељ Џокле лежао је на својој грубој постељи, живи леш, страшнији него онај Ракићев Христос у усамљеној цркви у Метохији. До њега готово нису ни допирали звуци косовских окршаја, ни осветничке победе.

- Слободан си, дошла је Србија! - узвикнуо је Ракић болеснику. Иако у полусвести, Џокле је познао глас. Погледао је Ракића, погледао је наоружане војнике под шајкачом око њега, и разумео је. У магновењу прибрао је сву своју снагу, устао из постеље, мршав, дуг, незграпан, и пољубио свога ослободиоца у чело. Заљуљао се и пао.

Џокле је могао испустити душу тек када је његов завет био испуњен <<

И Ракићево окружење било је херојско. Његов шурак Владета, син јединац (имао је пет сестара) славног Љубомира Ковачевића, погинуо је, као дивизијски официр, ослобађајући Стару Србију 18. октобра 1912. године. Над његовим гробом отац Љубомир је одржао овакав говор:

>> Сине,

Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео.

Сине мој,

Иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!<<

Таква је била права србска елита, елита коју смо изгубили, кроз комунистичке покоље и бирање најгорих за најбоље положаје, довели су нас у понор у коме смо данас, и из кога још дуго неће бити излаза.

Остаје нам да се сећамо, и да се примером најбољих надахњујемо.

***

Када је СА Сабор СПЦ јеромонаха Павла (Стојчевића) хиротонисао, одређено му је једно од најежих места за службовање – Епархија рашко –призренска. И он се тамо јуначки показао, постојећи на страшном месту србске историје. У свом тексту „Без осуде, отворено очински“ он се сећао свог боравка у вилајету мрака и мржње (а био је тамо од 1957. године до почетка деведесетих година 20. века):

>>На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је на руку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. Она из 1981. била је, колико знам, прва  побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике за себе.

По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.

Не знам како се понашала нова власт кад је угушивана балистичка побуна на Косову, која је, при самом крају рата, уз помоћ Немаца, хтела да одржи Велику Шипнију. Судећи по томе како је домаћа власт поступала у ширим деловима Србије према својим противницима, није могло бити добро. Више пута сам наилазио на податак да је, само по ослобођењу Београда, октобра 1944, више хиљада људи побијено, а да нису ни суђени. Ништа боље није било ни по појединим окрузима Шумадије или западне Србије, да би се она очистила од наводних издајника, разне врсте. Да не говорим и о насиљима под којима се вршио злогласни откуп жита и стоке од сељака, а људи терани на присилан рад. Кад је тако било у оној Србији, у којој сам живео десетак првих, послератних година, може се замислити како је прошао шиптарски народ после масовне побуне „балиста", и како је она угушена. Познат је и отпор насилном мобилисању Шиптара и слању на Сремски фронт, али је познато да су за Сремски фронт мобилисани бивали и непунолетни српски младићи, без једног јединог дана војне обуке. Често су из школских клупа слати на фронт. Верујем да је суровости и безакоња било и у тако много спомињаној акцији одузимања оружја шиптарском становништву на Косову. Свака власт је бездушна кад спроводи такве мере јер страдавају и многи невини. При томе су страдавали и Срби, јер се „по кључу" радило, да би се задовољила „објективност", па се оружје купило и од њих, иако га они, под Шипнијом, нису ни могли имати. За једног свештеника у Призрену, ухапшеног после 1945, на неколико куцаних страница написана је била оптужница против њега и његовог рада. Када му је била прочитана, он је само зачуђено одговорио да у време недела, која му се стављају на терет, уопште није био у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице, судили и наравно осудили га. Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима. Не могу да оправдам било чије насиље, поготову што га је вршила власт, војна или полицијска, која никако није била само српска, али су се казнене мере приписивале само Србима. Уместо на отпор и одбојност према окрутној власти, Шиптари Косова и Метохије подстрекивани су на мржњу према Србима.

Стално је истицано братство и јединство а у пракси је изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Подсетио бих, на пример, да спомен-храм у Таковици (1950) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске окунације, али је тај манастир, једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Говорило се: кад није успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију, прибегла је изазивању међунационалних мржњи, и одиста је у томe највише успела на овим нашим просторима. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.

Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође искористиле су прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења да представе као нужност насилне заштите од „насиља". То је за мене једно од суштинских питања Косова.

На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, и касније, гледао сам као на разлог више да се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи, а политичари или професори, који су их подјаривали да траже Косово-републику, поштеђивани су. Оштре, одока изрицане пресуде деловале су разорно, и никаквог смиривања нису донеле, сем што су бунтови и борбе за националне циљеве Шиптара прелазили у тајна завереничка окупљања.

Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине Косовом. Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лично подаци епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин/.../

Рекао бих нешто о проблему који се најчешће потеже, под видом људских права. Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство, о томе упозорава људе не само наша хришћанска Црква. Али није много мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије, да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених географских и историјских простора. Вештачко подстицање наталитета губи сваки смисао човечног одржавања људске врсте. Колико деце у свету умире од глади, голотиње, или без крова над главом, зато што се онима који их рађају не пружају најнеопходнији услови за новорођенчад, тако да деца постају живи костури од малих ногу. Има разних врста насиља. Програмирано размножавање све више постаје ново средство таквог насиља. Кад шиптарски вођи, у последње време, све чешће понављају „чије овце, његова и планина", они само показују да је номадски пут мајоризације на Косову једина основа њихових разлога и права на другу албанску државу у нашем суседству.

На другој страни проблема Косова стоје наше светиње. Њих не узима у обзир ни садашња државна власт у Србији, заокупљена уставним положајем републике, административним, привредним и другим питањима у којима друга страна има не само предност већине становништва, већ и водећу улогу у привреди читаве покрајине. Кад су 1913. велике силе вршиле разграничења између тадашњих краљевина Србије и Црне Горе, с једне стргне, и управо успостављене државе Албаније, уз све притиске аустро-угарске стране да и Дечани буду у саставу Албаније, Јован Цвијић, наш главни експерт на конференцији у Лондону, показао је преговарачима снимке царске лавре, са читавом научном документацијом тада чувеног француског византолога Габријела Мијеа, и Високи Дечани остали су Србији, односно Црној Гори. Иако, у свему, иначе, антисрпска, и Аустро-Угарска је прихватила да Дечани имају предност над демографијом.<<

Оно што је почетком 20. века, за Србе на Косову био неуморни Милан Ракић, то је, у другој половини тог „века атомске технике и прашумске етике“ био епископ рашко-призренски г. Павле. И он је, као и Ракић, слао извештаје. Ево одломака:

>> Епископ Рашко-призренски - Светом Синоду

Бр. 52, 5. марта 1959. у Призрену

Од Управе манастира Девича под бр. 53 од 20. новембра 1958. г. добили смо следећи извештај:

„Дана 1. новембра 1958. год. у 9 часова увече напустила је манастир Јелена Лапоћанин-Хрстић, стара 13 година, која је дошла у манастир од непуних две године. Иста је дошла, тј. донета у јануару 1948. год. Њен нестанак чим је примећен, одмах је пријављен Народној милицији, да се трага где  је. Одмах истог дана пронађена је у Резалу, где је одведена за једног Шиптара старог 12 година. Када је упитана како и кад, изјавила је, да су по њу дошли ноћу три Шиптара и то један ожењен и са пушком, у чију кућу су је и одвели, а који се зове Малић Гаши из Резала и тамо је питали кога хоће да узме, тј. да се уда, или за дечка од 12 година, који је чувао овце у манастиру, или овог ожењеног, и она је изјавила да хоће за дечка. Тада су је преобукли у шиптарско, намазали јој лице и одвели у кућу дечка, јер тамо је била свадба старијег брата, где је остала два-три сата, па су је поново вратили у кућу ожењеног Малић Гаши, па је поново вратили на свадбу.

Када је даље упитана ко је знао за то и ко је посредовао, јер је ипак млада, такорећи дете, изјавила је да су јој Шиптари говорили, а и да је у манастиру највише говорио чувар стоке Србин Сима Станковић, стар 62 год., да иде из манастира. Саслушањем сведока и окривљених установљено је да је она изведена, тј. обманута, да пође за дечка од 12 година, а међутим је узета за ожењеног човека. Вероватно да је жалосни Србин Сима примио од Малића добре паре и да је она продана. Кад је вођена са милицијом из куће шиптарске, на путу код потока Девичког, чекао је са пушком Малић, вероватно зато, јер је мислио да ће милиција да је преда Девичу, те кад би милиција отишла он би је насилно узео.

Напомињем да прва патрола милициска и ако ју је нашла у Резалу код Шиптара, ништа није предузела да се доведе, већ продужавајући вршити своју дужност рекли, да се сутрадан јави у милицију. Ја сам молила и преклињала командира да пошаље другу патролу да је доведу, да се не би упропастила. И друга патрола ју је довела. Милиција је хтела да се врати манастиру, али ја сам изјавила да она више нема места у Девичу, а друго плашим се да је насилно поново не одведу и да не би нападали манастир, да не би дошло до жртава. Молила сам да као малолетна буде смештена негде у дечји дом, јер нема нигде никога, јер мајка јој је исто једна луталица која иде од манастира до манастира. Па до пунолетства нек буде у дому. Ја сам, тј. манастир је морао да плати путни трошак и дневницу до Београда и назад службенику НОО Србица, који је одвео у дом Моше Пијаде" у Београду, где је смештена. Напомињем да је милиција водила на лекарски преглед и да је неупропашћена. Командир је поднео пријаву против Малића, Симе и брата малолетника, али на жалост, ова Управа је извештена од Јавног тужиоца у К. Митровици да је тужба одбијена и упућује нас да ми лично поднесемо тужбу суду. Ми нити смемо нити желимо да се тужимо, јер их се и иначе плашимо да нам се не свете, јер су осветљиви".

Епископ рашко-призренски Павле

 

Извештаји Епископа рашко-призренског Павла

1959-60. г. о ИСЕЉАВАЊУ

 

Е. Бр. 196. 12. маја 1959.

Стање у манастирима незнатно је побољшано. Дечанима је по закону остављено 30 хектара земље: 15 хектара код манастира, но тако да су усред остављеног земљишта (код манастира) рођаку једног вишег функционера додељена 2 хектара воћњака, а других 15 хектара додељено је далеко од манастира, у страни, земља коју нико неће да узме у обраду, а манастир је обрађивати не може. Епархиски управни одбор се сагласио да се манастир тих 15 хектара одрекне, јер она само подиже пореску стопу на осталу земљу. До данас власти нису ту ствар окончале, те је манастир у дугу порезом од 1954. године, кад му је та земља враћена из расформиране Земљорадничке задруге. (...)

Током 1958.године одиграла су се два веома мучна догађаја. УДевичу, наиме, Шиптари су одвели девојчицу од 12 година. Српкињу, која је ту (у манастиру) гајена од своје друге године, и захтевали од ње да се удали за момчића Шиптара од 12 година, или за човека од 34 године, који је већ иначе имао једну жену. Успело се са муком да милиција дете одузме и пребаци у Београд у Дом малолетника. У манастир се није могла вратити због опасности, од отмице и освете. Манастир Девич је из рушевина обновљен, али није ограђен. Мора се настојати свим силама да се огради зидом. (...)

Постоји још једна невоља, чије последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини последње три куће из најближег села, Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима. У турско време, пре првог светског рата, било их је у том селу 17 кућа и исто толико Шиптарских. После рата (онога) иселиле су се неколике куће. После овога рата остало их је још 6. Сад се селе последње три. Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после I светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сад их има 100. У Добруши пре рата ни једне, сада 160 (шиптарских), итд. (...)

Прошле године десио се један случај грубог кршења основних права верујућих гарантованих законом. У селу Сувом Лукавцу код Пећи, кажњени су са по 15 дана затвора два лица, (Димитрије и Драгутин Шундић, из Ћураковца) која су, између више њих, присуствовала на рушевинама црквице богослужењу са опходом, не кроз село него око рушевина. Њихову жалбу Веће за прекршаје у Приштини одбило је са мотивацијом да рушевине цркве нису просторије које верске заједнице, у духу чл. 13 Закона о верским заједницама, могу одредити за вршење верских обреда. Иако је казна извршена, жалио сам се Обласном одбору на такав став према нама Србима. „Не можемо да верујемо да је законодавац у поменутом члану ишао на то да се само нама православним (Србима) онемогући богослужење, јер су нам због нашег става према слободи рушени храмови како у турско време, тако и у последња два рата, што није било са храмовима осталих двеју вера, те се они имају где Богу молити. Ако нам се то ипак уписује у кривицу, онда је требало казнити и свештеника, па и мене као претставника више црквене власти која наређује да се богослужење врши на рушевинама цркава од Усташа и Турака уништених. (...)

Друга општа потешкоћа је притисак, преко школа и других организација, на савест деце и одраслих због којих су Срби овог краја заплашени и своја верска осећања не смеју да испољавају.

 

Е. Бр. 136, 27. априла 1961.

Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад сви. Напр. после моје посете Каменици (Косовској) и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године, уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу (у Призрену) поразбијане све порцуланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира. Други наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, а који се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза, и то увек у законској форми. У томе учествују и Срби чланови Партије, да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и сл. Наш живаљ не може да издржи економски, те се исељава. Има ту, свакако, и других разлога: укључење у индустрију, боље прилике за школовање деце итд., који су разумљиви и оправдани, али су најглавнија прва два и забрињавајући обим исељавања, дубоко сам уверен, од њих потиче.

Епископ рашко-призренски Павле

 

Бр. 276, 23. августа 1961.

Извештен сам из манастира Високих Дечана и Св(ете) Тројице код Призрена о до сада, у толикој мери, небивалој дрскости у уништавању манастирских усева, поврћа и воћа. Не само деца, него одрасли људи Шиптари долазе као у своје, беру и односе. На опомену калуђерица или другог особља у манастиру, дрско се супротстављају, насрћу и да се бију, псујући мајку српску и претећи да ово није српско већ албанско.

И о овоме ћу известити верску комисију у Приштини, али молим Св. Арх. Синод да предузме кораке да се законски заштитимо и ми овде.

Епископ рашко-призренски Павле

 

Е. Бр. 132, 11. маја 1962.

Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно главно - душу своју и образ свога народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака. (...) Манастири имају много муке око очувавања шуме, башта и воћњака од насиља, крађе и пљачке омладинаца, и старијих људи, махом Шиптара, који на опомене манастирског особља насрћу да се бију, уз псовку и претње да ово није српско већ албанско. Једној монахињи нанео је неки Шиптар телесну позледу кад је истеривала његове овце из манастирске ливаде. Слично се десило ђаку у Дечанима и слузи у ман. Соколици. Тражио сам од Верске комисије да ствар извиди и предузму потребне мере да се осигурају и нама (Србима) права која Устав гарантује свима. Ни у цркви нисмо мирни. (...)

Један млад свештеник у Великој Хочи код Призрена, дошао је у сукоб са месном организацијом, а затим и са властима, око убирања прихода у натури од верних. Кажњен је са 15 дана затвора. Са стране власти стављено ми је до знања да је од онде непожељан. Када се тамо још десила нека туча, у којој је повређен један члан Партије, покушало се да се прикаже да је и свештеник у тучи учествовао, или је организовао, иако је туча била лично разрачунавање и нема никакве везе са свештеником. У насталој ситуацији има кривице и до његовог нетактичног става, али уствари ту је више покушај да се онемогући религиозни рад међу вернима, јер тамо свештеника годинама није било, па је сад извесно религиозно буђење запало за очи партијцима. А сем тога, село је чисто српско, па власти будно бдију да се онде не јави каква национална ствар. (...)

И ове године, још интензивније, настављено је исељавање нашег (српског) елемента, како насељеника тако и староседелаца, из свију крајева Епархије. Из гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова: само из врбовачке парохије, која је иначе мала, иселило се 70 домова. Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава. У селу Коморану после рата било 40 српских домова, сада их има 12; Ново Чикатово 48, сада 22; Доњи Забел 18, сада 4; Велики Белаћевац 23, сада свега 3. Из голешке парохије иселио се у току године 81 дом. То је друга главна невоља наша у овим крајевима. 1912. године био је проценат Срба према другим националностима (у) Косову и Метохији 35 до 40%. Данас је тај проценат света 25%.

Епископ рашко-призренски Павле

 

Е. Бр. 110, 13. априла 1963.

Током 1962. године расформиране су 3 црквене општине и 3 парохије, јер због малог броја верника не би могле издржавати свештеника, а поред тога две од њих нису имале ни своје цркве. (...)

Према извештајима Архијерејских намесника, а колико могу и сам да сагледам, апостасија од Цркве наставља се и даље. Распад породичне заједнице, раслојавање села укључивањем у индустрији, сељењем у град, и расељавањем (Срба), број верних, који су макар спољашње везани за Цркви и врше верске обреде, и даље се смањује... Наводим случај једног насељеника из околине Липљана, који је од мене тражио званичну потврду да није члан црквене управе, јер је оклеветап да јесте. Управо (се збива) као што се вели у једном савременом запису у Требињу по доласку Турака. 1500. године: „Ради наших грехова постиже нас Измаиљћанска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере... и многи не мучени ни од кога отступише од благочестиве и приступише њиховој вери." (...)

Млађи свештеници полако уводе (обнављају) прославу Св. Саве. Деца врло радо долазе и узимају у њој учешћа, али их учитељи спречавају и кажњавају. (...)

Тешкоће на које сам раније указивао остале су исте и у овој години, још донекле и увећане... Исељавање нашег живота са целог Космета наставља се и даље.

Епископ рашко-призренски Павле<<

***

Као што је Милан Ракић, иако су му претили убиством, као конзул ишао да посети Србе у Пећи, тако је и патријарх Павле, као владика рашко-призренски, био спреман да буде тамо „Ђе прах гори пред очи јуначке“ (Његош). Ево шта о њему, као добровољцу призренске богословије, каже владика хвостански Атанасије (Ракита):

>>После сведочења о Косову и Метохији пред Америчким Конгресом, 24. априла 1990. године, Владика је у једној недељној проповеди известио о томе ђаке Богословије и Србе из Призрена. Казао је, да су он и његова група, која је представљала српски народ и Српску Цркву пред Конгресом бранили српску ствар говорећи само истину о нашем страдању и о општем стању на Косову, док су се представници „наших суседа Албанаца", с друге стране, служили и лажима, неистинама, да би нас окривили. „Нама није дозвољено да се боримо лажима, драга браћо и сестре, јер зло добра донети не може, казао је Владика и затим наставио: „Нама је жао оних Шиптара, који су погинули у нередима (у шиптарском устанку), али они се нису борили за Истину, и убијени су од законитих државних органа. Зато њихове жртве, ни у ком случају не могу да се изједначе са недужним српским жртвама, које наше комшије Шиптари ни једном речју нису поменули у Америчком Конгресу."

У јуну 1990. године, када је саопштавао коначни успех матурантима призренске Богословије, после њихових матурских испита, владика Павле је одржао најкраћу и најсадржајнију пригодну беседу, коју сам икада чуо. Пошто је тада нисам записао, могу сада да представим само њен садржај, без праве форме, јер се она у моме сећању ми је потпуно сачувала. Владика је казао:

„Ваша је дужност да проповедате Јеванђеље. Свештеник проповеда и речју и личним примером. Нарочито примером. Ако ви у своме животу будете испуњавали јеванђелску науку, па макар ни једне речи не казали, ваша ће проповед бити успешнија неголи онда, ако будете красноречиво говорили, а не будете јеванђелски живели".

То је била цела беседа.

Призренски богослови, нису само слушали поуке владике Павла, него су и живели с њим, гледали његов живот, упознали га и доживели као личност. Он је за њих био живи учитељ, јер је лично остварио оно што је у беседи препоручио матурантима, проповедао је мудрим речима, али и понашањем, живећи Јеванђеље. Из изјава појединих ђака може се видети колико је Владика за њих значио. Ево шта су казали неки другаци.

 Марковић Гојко: „Владика Павле је био богобојажљив, прави монах, који се није знао наљутити. Само на Литургији, у одјејању, мислим да је себе сматрао за већега од нас, а у остало време је настојао да се не примети да има власт. Затим, уместо да седи у трону како чине други, он стоји с нама за певницом".

Кнежевић Милан: „У њему, чини ми се, највише се може препознати лик Господа Исуса Христа. Духовна лепота зрачи му са лица. Велики је испосник, али је ипак крепак. Правио је метаније брже него ми".

Китановић Алекса: „Владика Павле је највише запамћен као монах и подвижник. Волео је нас ђаке и људе ван Богословије, волео је и оне, који њега не воле, па и иноверне. Али мени се највише допадало то, што му је било лако приступити".

Јовановић Славољуб: „Како је себе приближавао Богу, тако је Владика хтео и нас да Му приближи. Што је мислио да је добро за њега, то је и нама хтео да да".

Мидић Дејан: „Владика Павле је пријатан као појава и приступачан у разговору. Умео је сваком ђаку да да одговарајућу поуку, која ће му послужити у животу. Његови савети разгоревају у нама духовност. Ми га познајемо и као физичког радника. Кад год одеш у епископију, нађеш гa како нешто ради. Његова радионица је врло сређена, свака ствар стоји на свом месту. А имао је све од алата за столарске, лимарске, обућарске и многе друге радове. Био је нарочито стручан за електрику. Окивао је Јеванђеља, оправљао путире и кадионице, а неке је и направио, повезивао је и коричио књиге. Лично је рибао Саборну цркву, сам и са нама. Свој двор је сам одржавао. Није имао послуге".

Руменић Владимир: „На мене је највећи утисак оставила његова смиреност. По епархији је путовао аутобусом, возом и пешице, и говорио је: „Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја". Ко год му се обратио за савет, Владика за њега има времена. Пружао је и материјалну помоћ коме је она била потребна. Увек је, на пример, стипендирао од своје плате, неке сиромашне ђаке и студенте широм Косова. Прича се да је шездесетих година сиромашним ђацима крпио ципеле, а и данас нама често коричи књиге. Остаће ми вечно у сећању један разговор, који сам имао са Владиком када сам му први пут однео књигу на коричење. Када сам казао да се зовем Владимир, он је одмах почео да прича о Св. Владимиру Српском и о Св. Владимиру Руском. А на крају рече како је у војсци Александра Македонског био неки лењи Александар, врло лош војник, коме је Александар Македонски због тога рекао: „Или се поправи или мењај име!" Поука ie била јасна".

Колико је владика Павле везао свој живот за Богословију показало се и за време шиптарских побуна против Срба на Косову, а нарочито у познатом њиховом устанку, који је беснео у фебруару и марту 1989. године. И тада је, као и много пута раније, на целом Косову владало ратно стање, од чега ни Призрен није био поштеђен. Како је било ватрено тих дана, најбоље се може видети по жртвама које су пале и разарањима која су почињена. Било је врело и испред Богословије. Улице пуне побуњеника и милиције. Седећи у својим учионицама, ђаци су слушали пуцњаву и галаму, о правом учењу није могло бити ни речи. Када је ситуација постала најопаснија, ђацима је ускраћен излазак у град. Тај затвор у кругу интерната трајао је петнаест дана. Међу слабијима поче да се јавља страх. На занкмању, уместо да уче, ђаци разговарају о рату. Говоре шта би који урадио када би Шиптари провалили у Богословију. Неки су тврдили да би се борили, а други су смишљали где би се крили. Професори су се трудили да отклоне тај страх, уверавајући ђаке да је Богословија заштићена. Али ђаци нису били у то убеђени, па неки од њих почеше помишљати и на бекство с Косова на било који начин.

Тада је у Богословију дошао владика Павле и дуго с њима разговарао. Поред осталог, казао је да, и ако дође до најгорега, ми хришћани треба да будемо кадри гледати истини у очи, јер нама, по речима Апостола Павла, није дано само да верујемо у Христа, него, ако устреба, и да пострадамо за њега. Како ће српски народ на нас гледати, ако сада кукавички побегнемо одавде? Ово садашње стање је за нас једно кушање - прави животни испит. Ако га не положимо, бићемо с правом презрени од генерација после нас, које ће нас помињати као кукавице. Тако би се та љага призренске Богословије памтила дотле док буде и српског народа. С друге стране, ако сада останемо овде, у овим приликама, бићемо помињани у народу, као они који су стојички издржали оно, што многи и не би могли. Овај разговор Владика је завршио речима: „Ви не можете сада отићи из Богословије, можете само побећи. Ето, ја вам рекох и душу своју спасох".

Владичине речи доспеле су до срца сваког ђака. Још више је деловало на њих његово чврсто и одлучно држање. Охрабрили су се и коначно решили да никуд не беже. Тако је призренска Богословија била једина школа на Косову која, је радила тих дана. А у каснијим сусретима са ђацима Владика их је похваљивао, што су успели да савладају искушење. <<

***

Милан Ракић и епископ рашко-призренски Павле доказали су, својим животом и делима, да су били достојни косовски заветници, кадри „стићи и утећи/и на страшном мјесту постојати“.

Они су нам узори како се косовски живи и сведочи Истина Која је Христос јављен у Св. великомученику Лазару, кнезу, кога је народ звао царем – јер је био цар по духу и врлини.

Косово ће, и у 21. веку, бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице до патријарха и вођа србског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.

То је блаженопочивши Павле већ и рекао: „Бог ће помоћи, ако буде имао коме“.

Или, по речима Милана Ракића, ако хоћемо да јесмо, треба да смо достојни наших предака који „умираху ћутке на страшноме кољу“ („Наслеђе“)

Зато је Свети Николај Жички тако одлучно тврдио да нас неће спасти вештина, него врлина!

Богојављење 2010.

Последњи пут ажурирано ( петак, 22 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.