header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Молитве и службе за упокојене
Молитве и службе за упокојене Штампај Е-пошта
петак, 29 август 2008
 МОЛИТВЕ И СЛУЖБЕ ЦРКВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗА ПОКОЈ ДУША ПРЕМИНУЛИХ

 Пошто се, дакле, над преминулим православнш хришћанином заврши опијело, његово се тијело полаже у гроб и прекрива земљом, до краја времена и свеопштег васкрсења мртвих, које чекамо, јер нам га је обрекао Господ Исус Христос, побиједивши Својом Крсном смрћу и тридневним Васкрсењем смрт и власт сатанину занавијек. За престављенога у коме је доскора пламсао живот са својим бескрајним плановима, очекивањима и надама на земљи се све завршило. Сви рачуни са живима на земљи закључени су, преостаје само онај посљедњи, коначни рачун о сопственом проживљеном животу са којим му ваља изићи пред - Господа...

 Љубав Цркве, пак, према своме дјетету не престаје ни пошто се његово тијело преда земљи. Као добра Мајка, она се свагда брине за судбину свеколике своје дјеце, не само праведне него и грешне...

 О животу послије смрти и посмртном стању наших душа ријеч Божија и учење Цркве откривају нам само онолико колико нам је то ваистину потребно. Оно што остаје неоткривено, не открива нам се зато што нам и није потребно, зато што нам је заправо у садашњем животу излишно, јер би нам остало у суштини несхвативо. Свети апостол Павле који се још за земаљског живота удостојио да проникне у тајне будућега, када је био узнесен у рај рекао је да је тамо слушао неисказане ријечи, које човјек није кадар препричати (2. Кор. 12, 4)...

 Православна Црква учи да се човјекова душа по разлучењу од тијела приводи Богу на суд, који се, за разлику од свеопштега, Последњег Суда, назива "посебним'', зато што се не савршава торжествено пред лицем читавога свијета, него посебно и који има за циљ да опредјели удио душе не за читаву вјечност, него само до свеопштега васкрсења и Суда о Другом доласку Христовоме.

 О стању праведних душа до свеопштег Суда Свето Писмо говори да се оне, послије исхода из овога живота, награђују за животне подвига на на земљи - блаженством, као нпр. праведни Лазар који је одмах послије смрти однесен био у крило Авраамово (Лк. 16,22) или покајани, благоразумни разбојник коме је Господ, док је још био на Крсту, обећао ''данас ћеш бити са Мном у рају" (Лк. 25, 43). Праведне душе ће се наслађивати покојем (Л. 14, 25; 2 Кор. 5, 8) или слободом од скрби и страдања (Откр. 7, 16-17), налазећи се у општењу са праведницима и Ангелима (Мат. С, 11; Лк. 16, 22) и служећи Богу (Откр. 5, 8.-9; 7, 9-10) хвалебним славословљем и молитвеним заузимањем за оне који живе на земљи. Али, то стање још није оно коначно. Пуна слава и блаженство свакога, сходно његовим заслугама, по Милости Божијој, услиједиће тек послије свеопштег Васкрсења и свеопштег Суда, када Господ буде дошао у назначени дан (Дела ап. 17, 31) и обавио коначни Суд, чије се пресуде неће никада промијенити (Мт. 25, 46).

 О стању душа грешних откривено је да су оне удаљене од Лица Божијег (Мат. 7, 21; 8,12), затворене у тамницу палих духова (1. Петр. 3, 18) или у ад, мјесто таме и мучења (Лук, 16,22), бивајући свјесне и осјећајући губитак блаженства (Лук. 16, 21, 23), осјећајући прекоре савјести и узалуд настојећи да саме побољшају свој несрећни положај (Лук. 16, 24-25). Али, њихово стање неће бити једнако, него сходно морално-духовном стању сваке поједине душе (Мат. 5,22). А опет, ни стање ових душа није опрецјељено занавијек, није коначно, него - прелазно, за једне у стање озлобљености и вјечне непокајаности, а за друге у наду у помиловање од Бога и Живот Вјечни (Фил. 2,10-11,1. Петр. 3,18-19). Ове посљедње јесу душе оних грешника, који на земљи нијесу донијели плодове покајања, него су умрли са сјеменима вјере и благочашћа - зато оне и не трпе страдања каква трпе грешници непокајани, него остају са могућношћу да добију помоћ од Цркве. Јер, тако учи и Апостол: "Ако неко види брата својега где гријеши, нека се моли и Бог ће му дати живот, то јест ономе ко гријеши гријехом не к смрти. Постоји гријех к смрти, за њега не говорим да се моли..." (1. Јов. 5, 16.

 Мјесто камо одлазе душе праведника и пребивају до свог поновног сретења са својим васкрслим тијелом о свеопштем васкрсењу мртвих назива се "Рајем", "наручјем Авраамовим", "Царством Божијим", "Домом Оца Небескога", "Градом Бога Живога" или "Небеским Јерусалимом". Којим год именом од наведених назвали ми то мјесто, нећемо погријешити, само ако знамо и прихватамо да душе престављених праведника пребивају у Благодати Божијој и, како се каже у црквеној пјесми, на Небесима. Свети апостол Павле је, још се находећи на земљи био узнијет у у Рај (2 Кор. 12, 2-4), као и свети Андреј Јуродиви који је током двије недеље сагледао невидиви свијет... Из виђења овог последњег види се да је Рај земљи најближе небеско обиталиште или "прво небо", изнад кога се налазе друга небеса, величана пророком Давидом (Пс. 148, 8) као "Небеса Небеса". У тим горњим обиталиштима пребивају сада душе праведника, предокушајући вјечно блаженство.

 Мјесто камо одлазе душе грешника после посебног суда назива се "адом", "тамом најкрајњом", "тамницом духова", "безданом", "преисподњом",  "гееном",  "пећи огњеном" и другим именима, која, уосталом, сва једну суштинску ствар изражавају - да је мјесто на које доспијевају због гријехова - мјесто осуђења и гњева Божијег. Гдје се управо налази мјесто мучења грешника - ријеч Божија о томе не говори непосредно и јасно. Једни су замишљали ад  у унутрашњости или најдубљој дубини земље, и црквене пјесме често о њему говоре у томе смислу, а други, као на примјер свети Јован Златоусти, претпостављали су да се геена налази изван свијета: "Ти питаш, на ком мјесту ће бити геена? По моме мишљењу негде изван овог свијета. Као што се царске тамнице  и рудници налазе негдје далеко, тако ће и геена бити негдје ван ове васељене". Али, овдје је боље од свега памтити друге ријечи истог Светитеља: "Питаш гдје ће и на каквом мјесту бити геена? Али, шта је теби до тога? Неопходно је да знаш да она постоји, а не гдје се скрива. Дакле, потрудимо се не да дознамо гдје је она, него како да је избјегнемо!"

 Као што муке грешника нијесу једнаке, но сразмјерне греховима свакога може се сматрати да ад има своја посебна обиталишта, затворе и чувалишта душа, своја посебна "одјељења", од којих се једно назива "адом", друго "гееном", треће "тартаром", четврто "језером огњеним".

 Значи, онај ко се коначно не отргне од Цркве, Тијела Христовог (Еф.1, 23), као члан, уд тога Тијела, може се надати на помоћ и од појединих других чланова Цркве иод Цркве у цјелини, и сам је способан да ту помоћ прими. "Страда ли један уд, страдају са њим и сви удови. Прославља ли се један, радују се са њим сви удови'' (1. Кор.12, 26). Сходно тако тијесној међусобној повезаности хришћани имају могућност да помажу својим ближњима,одвојеним од њих огромним пространствима, који се налазе у заробљеништву или тамници, или се муче у болестима, својим молитвама за њих Богу (Фил. 1, 4, 19; Кол.1, 9; 2 Тим. 1, 3). Молитва, по учењу Светога Писма и Предању Цркве, може да упливише и на свијет од нас отишлих душа, пружа се својом снагом, по Милости Божијој, и на област ада. Ко што постоји гријех смртни који се "неће опростити ни у овом ни будућем вијеку (Мат. 12, 32) и за који је бескорисно молити се, постоје и гријеси који нијесу смртни, за чије опраштање молитва може да се покаже плодном, не испразном. "Ниједан човјек који је у себи имао трунку квасца добродјетељи (хришћанске врлине), али који није успио да је претвори у хљеб, пошто, без обзира на своју жељу, то није могао да учини или по лењивости или по немару или због тога што је то одлагао из дана у дан, и што је неочекивано био достигнут и покошен смрћу - ниједан такав неће бити заборављен од Праведног Судије и Владике. По смрт његовој, Господ ће побудити сроднике његове, ближње и пријатеље, управиће њихове мисли, привући срца и упутити душе њихове како да му помогну", каже између осталога свети Јован Дамаскин, у својој бесједи "О умрлима у православној вјери''. Душама људи који су, додуше умрли у гријесима, али су притом почели да се кају, света Православна Црква указује помоћ својим молитвама, дјелима милостиње - дијељења земних блага убогима (чиме увећавамо број људи који се моле за спасење умрлих) а особито приношењем Свете Бескрвне Жртве (Св. Литургије), помажући им тиме да се чисте од гријеха и просећи за њих од Бога опроштај. И у чувеној Посланици источних патријараха о православној вјери каже се: "Душе људи који су пали у гријехе, али приликом смрти нијесу очајавали, него су се још за живота покајали, али нијесу успјели да покажу плодове достојне покајања - молитве, сузе, клечање, скрушење, помагање сиромаха милостињом и испољавање у дјелима љубави према Богу и ближњима, што Православна Црква сматра богоугодним и потребним, силазе у ад и трпе муке због учињених гријеха, али се не лишавају наде у олакшавање ових" (члан 18). Тако, дакле, у животу послије смрти узници ада могу да добију помиловање али не сопственим покајањем него по Милости Божијој доброчинством и молитвама појединих људи и Цркве у цјелини, јер Господ Исус Христос, Који је на себе узео гријехе свијета, говорио "за што год узмолите у име Моје, то ћу учинити" (Јов. 14, 14).

 ПОЈЕДИНАЧНИ ПОМЕНИ И БЕСКРВНА ЖРТВА ЗА УМРЛЕ

 Молитвено помињање умрлих постојало је још у старозавјетној Цркви. У Цркви Христовој оно се чини од најранијих времена. Као што свједоче "Апостолске установе", хришћанске заједнице су тада приносиле молитве за умрле на Светој Литургији, и још тада су чиниле и посебне помене за новопрестављене у трећи, девети, четрдесети и годишњи дан од њихове смрти. Црквени Оци и Учитељи увијек истичу да Божанствена Литургија, као принос Бескрвне Жртве за наше спасење и као благодарење Богу и мољење у коме учествују земаљска и небеска Црква, отуда и јесте најмоћније средство спасења умрлих чланова земаљске Цркве. По жељи њихових блиских и самог свештенослужитеља, на проскомидији се (поред честице за преминуле у заједници са Богом уопште) може вадити и честица светога Хлеба за сваког престављеног поименце. У томе случају, они се именом помињу и на јектенији за упокојене  (која  претходи молитвамаза оглашене) и, најзад, уз друге преминуле у вјери, на самој молитви Приношења. Овакво молитвено заузимање за престављене израз је тајанствене повезаности земаљске и небеске Цркве у љубави Христовој, и зато им пружа највећу утјеху. По свједочењу светих Отаца, они на начин познат само Господу, примају благодат која није ништа мања од оне коју ми добијамо примањем свете Крви и Тијела Христовог. Зато се и данас по манастирима, на захтјев родбине, служи 40 светих Литургија за новопрестављеног нарочито драматичном периоду од 40 дана послије смрти.

 Божанствена Литургија на којој се помињу (и) умрли и на којој се (и) за њих приноси Бескрвна Жртва јесте, као што је речено, најмоћнији и најдјелотворнији пут да се овима прибави Милост Господња. Ту се Сам Господ приноси и покреће Своје Божанствено Милосрђе да опрашта гријехе умрломе, за кога се на  Светој Литургији заузима Највеличанственији Заступник - Сам Господ Исус Христос! Може ли се не очекивати опроштај и утјеха за преступника заповијести Цара Небескога тамо гдје се Сам Син Царев заузима за опроштај, само ако се преступник, бар у тренутку умирања, покајао?! О, са несумњивом надом и уздањем треба очекивати да се свим умрлим очевима, браћи и сестрама нашим који се преставише, са макар и магновеним чувством покајања пред Богом, и за које се приноси Бескрвна Жртва, избришу гријеси те да и они добију могућност да пређу у боље стање. Ова несумњива нада Свете Православне Цркве заснива се, са једне стране, на томе што стање њених умрлих чеда до Последњег суда још није коначно одлучено, а са друге стране, на томе што се неизречено Милосрђе Божије и сила заслуга Христа Спаситеља пружају и пружаће се у сва времена и на све људе до Страшнога суда Господњег.

 "Нијесу Апостоли безразложно установили'', каже свети Јован Златоусти, "да се при савршавању Страшних Тајни Христових (Свете Литургије, Евхаристије) помињу умрли, јер када сав народ стоји и подиже руке к Богу за њих и када Страшна Жртва предлежи, како да не умолимо Господа, молећи се за умрле?!" (Бесј. 41, на 1 Посл. Коринћ.). Када Свеблаги Бог Сина Свога није поштедјео но га је за нас све предао, како да нам с Њиме све не дарује?! (Рим. 8, 32). Слично расуђује и свети Јефрем Сиријски:  "Ако свештеници који бијаху под Законом, богослужењима очишћаху гријехе убијених и оскврњених безакоњима, као што помиње Свето Писмо (2 Мак. гл. 12), зар свештеници Новога Завјета Христовога не могу ваистину лакше очишћати дугове грешника који са земље одоше, светим Приносима и молитвама уста својих!?" (Соч-Ј-С, т. 2, стр. 280). При савршавању Најсветије, Бескрвне Жртве за спасење умрлих у лицу свештенодјејствујућих ту Жртву приноси Сам Христос, па зар би посредовање тако Великог Заступника који умољава Бога Оца и Бога Светога Духа могло остати без плода? Свети Кирило Јерусалимски каже: "Помолимо се за све умрле међу нама, вјерујући да највећу корист добијају оне душе, за које се приноси молитва Велике и Страшне Жртве предложене на Часној Трпези. У то бих да вас увјерим поређењем. Када неки цар пошаље у тамницу оне који су се о њега огријешили, ако би њихови ближњи, сплевши вијенац, донијели цару овај за њих који су под казном, зар то већ не би донијело олакшање њихове казне?! Исто тако и ми, приносећи молитве за умрле, не вијенац, но Христа, закланога /као Јагње/ за гријехе наше,  приносимо, умилостивљујући Човјекољупца". Честице, које се издвајају из просфоре на Божанственој проскомидији за поменуте душе умрлих, погружавају се у Животворну Крв Христову, при чему свештеник изговара "омиј, Гослоде, гријехе овдје поменутих Крвљу Својом Часном молитвама Светих Твојих..." А Крв Господа нашега Исуса Христа очишћује од свакога гријеха!...

 Не малу корист престављенима доносе и друге врсте молитава и приноса, који се за њих врше у храмовима Божијим и нашим домовима, а нарочито читање Псалтира, паљење свијећа, приношење тамјана и уља... "Не одбијај ни кандило ни свијећу да запалиш на гробу умрлога, јер је то пријатно Богу и многу плату доноси... Постарајмо се, дакле, умјесто суза, умјесто ридања, умјесто зидања раскошних гробница, да умрлима помажемо молитвама, милостињом и прилозима те да тако и за њих и за себе задобијемо обречена блага!...", позивају свети Кирило Александријски и свети Јован Златоусти. Из тога позива се види још нешто веома значајно: да је помињање умрлих душекорисно и за нас саме који помињање савршавамо, јер тиме заправо најдјелотворније испуњавамо заповијест Божију о љубави према нашим ближњима... Уз то, молитве, пјесмопоји и обреди који улазе у састав помињања преставњених преиспуњени су тако силним и дирљивим мислима које могу дјеловати и на најтврђе срце...

 Помен у трећи дан од смрти Црква држи, прије свега, у част тридневног Васкрсења Господа Христа, као и у част Пресвете Тројице у чије је име умрли крштен. Тај помен има за циљ да нас подсјети на три највеће хришћанске врлине - вјеру, наду и љубав, које је покојник настојао да оствари у своме животу. Трећег дана се још молимо Богу да помилује преминулог зато што је он као човјек најчешће гријешио на три начина - ријечју, дјелом и мишљу.

 Помен у девети дан од смрти Црква чини у част девет чинова Анђелских. Они су наши молитвеници пред Богом и њихове свете молитве за престављеног нарочито су угодне Господу. Осим тога, Црква има и у виду и циљ да се умрли удостоји да буде вјечни садруг Анђела Божијих.

 Четрдесетодневни парастос стоји у вези са четрдесетодневним оплакивањем Мојсијеве  смрти од стране Израиљаца. Осим тога, познато је да је број четрдесет имао значајну улогу у библијској историји. Тако се, на примјер, пророк Мојсије удостојио да говори са Богом на Синајској гори и прими Таблице Закона послије 40 дана поста. Пророк Илија се попео на гору Хорив за 40 дана. Израиљци су дошли у Обећану земљу послије четрдесетогодишњег лутања по пустињи. И кушање Христа Спаситеља у пустињи збило се послије четрдесетодневног поста. Господ Христос се и вазнио на небо послије 40 дана од Васкрсења. Због свега тога, Црква је установила да се у четрдесети дан од смрти православног хришћанина молимо за њега, да би његова душа узишла на свету гору небеског Синаја, удостојила се гледања Лица Божијег и достигла обећано блаженство. да би се узнијела на небеса и настанила у небеским насељима с праведницима.

 Годишњи парастос је Црква установила зато што се у њој и иначе празнују годишњице важних догађаја из историје спасења. Тако се сваке године светкују Господњи и Богородичини празници и спомен на свете Божије угоднике. Годишњи парастос се, дакле, служи у знак незаборава и љубави према умрломе. И за њега самог, несумњиво, дан његовог престављења мора бити значајан, јер је то уствари дан у коме се родио за нови, вјечни живот. Понегдје постоји обичај да се спомињање умрлих врши и у двадесети дан, као и на три, шест и девет мјесеци од њихове смрти. Парастоси се, међутим, не врше од Божића до Богојављења, прве седмице Великог поста, Страсне седмице почев од Великог четрвртка, Свијетле седмице, као и у све недјељне дане, Господње и Богородичине празнике.

 СТАЊЕ ДУШЕ ПОСЛИЈЕ СМРТИ И ПОСЕБАН СУД

 Поред наведених, постоје и други разлози, засновани на Светом Предању, због којих је Црква увела заупокојене службе у трећи, девети, четрдесети и годишњи дан од смрти хришћанина.

 По разлучењу од тијела, душа не добија одмах одређено мјесто обитавања, него 40 дана пребива у "неопредјељеном стању". По ријечима св. Кирила Александријског, душа тада пролази кроз тзв. "митарства" - страже злих духова које испуњавају поднебесна пространства. Када хришћанинова душа почне да узлази на небо, вођена светим Анђелима, зли духови на митарствима износе пред њу њене непокајане гријехе. По учењу Светих Отаца, не задржавају се све душе на митарствима подједнако, већ према степену свога моралног савршенства и чистоте. Душе чисте и свете уопште се ни не задржавају, него их Анђели, као и душу убогог Лазара из Јеванђеља, односе право ка наручју Авраамовом.

 Какву утјеху душа осјећа од наших молитава и милостиње коју за њу удјељујемо - за нас је тајна, будући да се у Светом Писму о томе не говори одређено. Међутим, за утјеху нама живима, Господ је дјелимично открио ту тајну преко својих Анђела и изабраника. Један од њих био је и св. Макарије Александријски, Светитељ је једном упитао Анђеле који су га пратили по пустињи, какву корист има душа новопрестављеног од наших молитава у трећи, девети и четрдесети дан од њеног разлучења од тијела. Анђео Божји му је одговорио сљедеће:

 "Трећега дана наше молитве доносе утјеху души умрлог која се жалости због разлучења од свога тијела. У обнаженој души рађа се нада. Прва два дана она, праћена својим Анђелима, ходи куда жели по земљи. Душа која је претјерано вољела своје тијело, вије се око куће у којој се од тијела раздвојила, понекад око гроба у коме јој тијело почива и, као птица, тражи себи гнијездо. Добродјетељна душа, међутим, у току та два дана ходи по мјестима која је на земљи највише вољела и мјестима на којима је чинила добро. Трећега дана, из мртвих Васкрсли Господ позива хришћанинову душу к Себи и Анђели је узносе на небеса ради поклоњења Богу Сведржитељу, Творцу неба и земље. Када први пут стане пред Лице Божије, душа не може а да не осјећа страх и трепет. Зато трећег дана Црква молитвено и предстоји пред Богом, као заступница новопрестављеног, и тиме пружа његовој души велику радост и утјеху.

 Послије поклоњења Господу, Бог заповиједа Анђелима да покажу души обиталишта Светих у рају. У њиховој пратњи душа наредних шест дана ходи по различитим мјестима блаженства праведних. Гледајући љепоте рајских насеља, она се мијења и заборавља на жалост због растанка са својим тијелом. Ако је, пак, душа многогрешна, она почиње да се жалости и да укоријева себе због промашеног живота. Сагледавши за шест дана све радости Праведних, деветога дана душа се са Анђелима узноси на друго поклоњење Богу. Када и по други пут стане пред Лице Свевишњег, пред Којим се страхом и трепетом стоје и сами Анђели, сва је обузета страхом и бригом хоће ли је Бог помиловати и настанити у рајска насеља. Зато је Света Црква тог деветог дана опет заступница преминулог и својим молитвама иште од Господа да са Светима настани њено преминуло чедо. Послије другог поклоњења Господу, Анђели по заповијести Божијој, одводе душу у ад и показују јој мјеста мучења окорјелих и непокајаних грешника. Ту се она вије тридесет дана у страху да и сама не буде осуђена. Четрдесетог дана душа се и по трећи пут узноси Богу на поклоњење, и тада јој милостиви Судија одређује одговарајуће обиталиште. Тиме се над душом извршава "посебан суд", тј. суд на коме Бог свакој души појединачно одређује мјесто обитавања до свеопштег васкрсења и општег, тзв. "Страшног суда". Црква, дакле, мудро поступа када узноси молитве и заупокојену службу у четрдесети дан од хришћаниновог престављења.

Што се тиче службе на годишњицу смрти, иако се тада душа већ налази на Богом одређеном мјесту пребивања, заупокојна молитва Цркве доноси радост покојниковој души. Она не може да заборави свој живот на земљи, сроднике и пријатеље које је тамо оставила, и њој мора бити угодно и драго што је они воле, што је се сјећају и моле се за њу. Парастоси које им дајемо, утврђују душе наших покојника у нади да ће Црква свагда чувати успомену на њих.

 ОПШТИ ПОМЕНИ УМРЛИХ

 Поред ових појединачних дана, Црква је установила и опште дане за спомињање свих "од вијека преминулих, праотаца, отаца и свих православних хришћана". То су: све суботе у години (осим Лазареве, Велике суботе и суботе Свијетле седмице), јер је у тај дан Господ сишао у ад и ослободио душе умрлих старозавјетних праведника и увео их у Своје вјечно Царство; затим, задушнице у суботу Месопусне седмице, па у суботу уочи Свете Тројице (Духова) и у суботу уочи св. Димитрија (Митровдана). Помињање умрлих врши се и у тзв. "побусани понедјељак", први дан по Томиној недјељи.

 Месопусне суботе Црква се у својим молитвама сјећа прије свега оних који су умрли напрасном смрћу и који нијесу опојани онако како је то установила Света Црква. Свеобухватност њених молитава на тај дан управо је потресна. Она се тада не моли за преминуле уопште, него помиње сва њихова поколења, звања и сталеже, и све видове смрти којима су неки изненада скончали:

 "Упокој рабе Своје у дворима Својим и њедрима Авраамовим, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, свакога човјека који Ти је вјерно послужио и преставио се к Теби и удостој их Свога Небесног Царства!... Упокој, Господе, све који благочасгиво уснуше: цареве, свештенике, архијереје, монахе, мирјане, у сваком узрасту људскога рода!... Са четири краја земље примајући, Господе, благовјерно уснуле, погинуле на мору или копну, у ријекама или на изворима или језерима или у равницама, оне који посташе плен звијери или птица или гмизаваца, све их упокој!... Оне које потопи вода, и покоси рат, које трус однесе и огањ попали, о Милостиви, уврсти у Заједницу Праведних!... Оне који изненада уграби муња или смрзну мраз или однесе смртоносна рана,... које уби мач или коњ или град, снијег или туга умножена, или их цигла усмрти или земља затрпа,... оне које убише врачарски напици, отрови, који се кошћу задавише, упокој са Светима, Господе!..."

 Зашто је Црква ове своје молитве везала баш за Месопусну суботу? Зато што се сљедећег дана, у Месопусну недјељу, по уставу Светих Отаца, помиње Други Христов долазак и Страшни суд. По мишљењу Цркве, то је најприкладнији тренутак да се Господу узнесу молитве за све преминуле од Адама до данас.

 Помен умрлима на Духовске задушнице установљен је зато што је на свету Педесетницу запечаћено искупљење рода људског силом Животворног Пресветог Духа Који се излива и на живе на земљи и на упокојене. Црква тада приноси "молитвена очишћења'' за душе преминулих и моли се да се ови упокоје на мјесту освјежења, јер ''Те неће мртви хвалити, Господе!"

 Митровске задушнице установљене су у Руској Цркви ради помена војницима погинулим у бици Димитрија Донског са Мамајем, у коју је руски великаш ушао по благослову св. Сергија Радоњешког (у XIV вијеку). Ове задушнице су се касније усталиле и код нас. У ту суботу ми посјећујемо гробља и чинимо помене не само изгинулим војницима, него и свим преминулим сродницима и пријатељима. У Српској Цркви дан одређен за нарочито помињање свих погинулих "за вјеру и отачаство" јесте Видовдан. Помен умрлима у "побусани понедјељак" установљен је да бисмо послије свијетлог празника Васкрсења Христовог могли да подијелимо са упокојенима радост Васкрсења. Тога дана излазимо на гробове својих сродника и пријатеља да бисмо их поздравили радосним поздравом Спаситељеве побједе над смрћу - "Христос васкрсе!''

 ДА ВАМ НЕ ДОТУЖИ МОЉЕЊЕ ЗА ПРЕМИНУЛЕ!

 Само се по себи разумије да, ако желимо да се престављени наши ближњи удостоје да добију спасоносне плодове помињања, они који савршавају помињање морају да се придржавају неких услова.

 Најприје, помињање мора да се савршава у духу истинске православне вјере и са пуним уздањем у Милосрђе Божије, у силу заслуга Христових. Само тако помињање је свето, моћно и успјешно у прибављању духовне користи умрлима.

 Јеванђелска историја пружа нам најубједљивије примјере тога како се цијени жива вјера и како много она може да значи и за наше ближње уснуле у Господу. Вјера небо приклања, вјера ад потреса, вјера демоне окива, вјера узе греховне растрже, вјера гробове отвара, вјера мртве васкрсава, вјера Гњев Божији у Милост превраћа. "Није добро отети хљеб од дјеце и дати га псима", рекао је Господ Исус Христос жени Хананејки, која га је молила за помоћ, али када је жена, гоњена вјером, завапила: "Да, Господе, али и пси једу од мрвица које падају са трпезе господара њихових", Спаситељ је тада рекао жени вјерујућој: "О жено, велика је вјера твоја, нека ти буде како хоћеш!" Шта, послије овога, не би могла да учини снажна вјера за утјеху умрлима!"

 Друго, помињање умрлих треба вршити, испуњавајући услов срдачне у Христу љубави према њима. Јер, како ми можемо да привучемо Љубав Божију к умрлима, ако сами према њима љубави немамо? Наша љубав према умрлима треба да буде проводник Божије љубави према њима. Наша љубав у томе случају треба да дјелује онако како дјелује љубав оца, када он из воденог понора извлачи изнемоглога сина који се дави. Тада снаге очеве замјењују немоћ синовљеву, љубав очева чини све оно што би за своје спасење учинио сам син, да није остао без средстава и снаге за то. Такво њежно, пријатељско, братско расположење у Господу душа наших према уснулој сабраћи мора бити угодно Богу. Јер Сам Он заповиједио нам је да љубимо ближње као саме себе, да их љубимо искрено, од све душе, и у животу и послије смрти. "Љубав ближњег свога као себе самога", (Мар - 12,13), рекао је Господ наш Исус Христос. С обзиром на то, и молитва савршавана из љубави и са љубављу хришћанском, бива угодна Богу, а успјех богоугодне молитве је несумњив. Свети Јефрем Сиријски вели:

 "Када молитву прати љубав, она узлази ради разговора са Богом и отварају јој небеска врата и нико јој улазак не брани - ни Анђели ни Серафими не пријече јој да се, по својој жељи, приближи Богу и добије оно што иште".

 На крају, помињање умрлих треба савршавати колико је могуће чешће. Бог понекад не испуњава одједном наше жеље. Он, већином, куша нашу вјеру, гледа наше трпљење и често нам не испуњава другачије наше молитве, него након дуготрајних и појачаних наших мољења.

 "Понекад наше молитве не бивају брзо услишене", каже свети Макарије Велики, ''по неизрецивој некој премудрости ради испитивања слободне воље да би се видјело да ли исправно и вјерно поштују Бога, Који је обећао да ће дати онима који ишту и да ће отворити онима који (о врата) куцају, да би се видјело да ли су они повјеровали у ријеч Његову и хоће ли остати у неколебивој вјери и хоће ли свом својом љубављу молити и искати, неће ли се одвратити од Бога у злострадање и у страху, неће ли се предати лењивости, павши у невјерје и безнађе и не истрајати до краја, због одуговлачења и испитивања њихове воље и хтијења. (Бесједа 29, 2)

 Зато ми, не очајавајући у погледу успјеха наших молитава за умрле, треба при помињању умрлих да продужимо своју молитву не посустајући, и својом вјером и постојанством у молитви да умилосгивимо праведни Суд Божији. Господу Богу је угодно да се молимо са трпљењем и да не очајавамо у погледу успјеха молитве наше, све док не добијемо оно што желимо. По том основу молитве за умрле, које трпељиво и стално продужавамо, прије или касније треба да донесе корист умрлима. Зато је света Православна Црква молитве за умрле уврстила међу молитве свете Литургије, која има да се продужава до Другог Христовог доласка.

 Када би се пред нама отворили бездани вјечности, када бисмо ми видјели умрлу сабраћу нашу, зацијело би прва њихова ријеч, прва њихова молба нама била молба да их помињемо! Они би нам рекли: "Браћо! ви не можете да у потпуности замислите колико је за нас потребно и утјешно ваше помињање! Какву нам корист, каква добра доноси! Једно ћемо вам рећи: Својим помињањем ви отварате тајанствена врата кроз која к нама улазе и свјетлост и живот и спокојство и радост!" Не останимо глухи на молбе наше у Господу уснуле браће! Молимо се са вјером и љубављу за упокојење њихово читавог свог живота. Небески Отац Љубави, видјећи нашу љубав према умрлима, као Милостиви и Сведобри, неће им отказати Љубав Своју: "Јер, ако ви, будући зли, умијете да добра дајете чедима својим, колико ће више Отац ваш Небески дати добара онима који их у Њега ишту (Мат. 7, 11).

 Црква се моли: "Спаситељу, сјети се уснулих по добром закону и у доброј вјери. Упокој их са Светима... Дај им заједницу у светлости благодати!... Избави их од сваког мучења!... Боже, поштеди и оне обнажене од благодати, који отворене душе стоје пред Твојим Лицем!... У дан свеопштег васкрсења... Ти ћеш открити дјела таме и мисли људских срдаца. Поштеди тада, као Човекољубац, оне који Ти сагрешише али од Тебе не одступише... Очисти њихову греховну маглу и удостоји их Својих благодатних дарова!..." А Христос Спаситељ прима мољења Цркве и, поред све своје вјечне Правде или, можда, баш због ње, не престаје да бива "бездан милости" за њену престављену дјецу. Својом благодаћу постепено их очишћује од гријеха и страсти, и помаже да се у њима развију клице вјере, наде и љубави према Њему Самом... И најзад, када је Њему познато и угодно, уводи их у присну заједницу са Собом и светим житељима Неба.

 __________________________

 *) Дан смрти рачуна се по црквеном до 4 часа по подне, тј. до вечерња. Да би се израчунало у који ће дан пасти четрдесетница, узима се дан смрти и броје се дани до пет, на пр. умрло је лице у петак до 4 по подне - треба бројати: петак, субота. недјеља, понедјељак,  уторак - значи 40. дан пада у уторак. Четрдесетодневни парастос се служи тачно у 40. дан, па ма у који дан он пао.

 ИЗВОР: Живот послије живота, Светигора, Цетиње, 1995.год.


Последњи пут ажурирано ( петак, 29 август 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.