header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Иван Весић: Надгледано краљевство
Иван Весић: Надгледано краљевство Штампај Е-пошта
недеља, 31 јануар 2010

Иван Весић

Надгледано краљевство

Image        Што је земља технолошки напреднија, људске слободе су угроженије

Година је 2016, место збивања енглеска царина. Породица Скот враћа се са летовања, РФИД имплантати у њиховим рукама довољан су доказ идентитета. Процедура је глатка и једноставна, а чланови срећне породице, задовољни „врлим новим светом”, с подсмехом гледају на једног од сапутника који је одбио микрочип и још показује превазиђени биометријски пасош.

        Сви истомишљеници поменуте особе етикетирани су као технофоби и цонспирацy фрикови, аномалије у иначе савршеном, „отвореном” свету, у којем су сви слободни, иако су жестоко регулисани од стране система, али то је њихов избор. Док је обележени параноик мета исмевања и дискриминације на аеродрому, срећна породица свратила је до тржног центра. Сензори на улазу су их препознали и рекламе на савршено танким екранима кореспондирају са стварима које су Скотови већ куповали. Веома је забавно куповати док вам компјутер говори шта вам треба. Велики продајни ланац зна колико новца ова породица има, где живи, колико њихових производа има и како им треба приступити у циљу повећања профита. Док су стигли кући, снимило их је више од 20 камера, а забележен је и телефонски позив комшија да приставе чај. Позив је, додуше, само „прочитао” антитерористички софтвер, који није забележио забрињавајуће речи и обрасце у комуникацији.

Довољно је једном посетити Лондон или бар прогуглати појмове „УК” и „привацy” да би се закључило да претходна причица није фикција, већ предвиђање изгледне реалности. Грађани Уједињеног краљевства су најшпијуранији људи у Европској унији. Степен надзора је толики да чак и званичници из Брисела мрште обрве и негативно оцењују све то што се ради на Острву. Зато се мора одати признање бројним писцима из ове земље који су се бавили темом утопије/дистопије јер је, како изгледа, њена судбина да постане управо то.

У прошлом броју писали смо о томе како се ове ствари раде у САД и закључак је био да се грађани много и не питају. Одлучено је да не буде транспарентности и да свака прича на ову тему буде загушена оправдањем званим 9/11. Надзор је имперсоналан, а постаје личан тек онда када се појави сумња. То и јесте, заиста, најбољи модел за куповину грађанског мира. Међутим, да ли је амерички пелцер успео да се прими на тлу бивше колонијалне силе?

Када било која држава у којој су грађани навикнути на висок степен слобода покуша да уведе мере које миришу на тоталитарност, потребно је легитимно оправдање. Што се сигурносних камера тиче, оправдања је и те како било, тако да се грађани Енглеске на буне због мегаломанског приступа овој безбедносној компоненти. Наиме, док УК још није била земља налик Орвеловој Океанији, камера је снимила отмичаре мале девојчице. Нажалост, дете је убијено, али су зликовци идентификовани и ухапшени захваљујући снимцима. Данас у Енглеској постоји једна камера на четрнаест људи, а ако сте довољно покретни, у једном дану може вас снимити 300 камера. Процена је да ЦЦТВ данас броји око четири милиона камера! Оне су само плод дубоко укорењеног орвеловског система. У овој краљевини надзор није сигурносни већ структурални елемент друштва, један од базних блокова. Надзорни системи не мотре инфраструктуру, они јесу део ње. Рад на аутоматском препознавању лица свих грађана већ је у току, а нови центар у Лондону довољно је моћан да процесира дневно 35 милиона таблица снимљених саобраћајним камерама и повеже регистрације са власницима возила.

Упркос свему, криминал није у знатном опадању. Парадоксално, теже га је уочити, јер се у потпуности повукао у таму. Психо-социјалне импликације толиког надзора су знатне. Људско понашање је програмираније и када је сам, човек није сам. Спонтаност и природност нестају, а сваки покрет постаје прорачунат. Временом људи бивају не навикнути, већ прилагођени. Приватне компаније у Енглеској константно надзиру своје раднике, што изазива стрес и осећај нездраве конкуренције. Људско понашање у раду знатно је модификовано, а цена се плаћа живцима и нарушеним душевним миром. Али, шта је са дискретнијим надзором? Холандија и Енглеска су две земље у којима и градски превозници знају више о путовањима путника него они сами. База је, наравно, држави доступна „на тацни”. Реч је о Оyстер картама, које служе и као карта и као платежно средство у превозу, али подаци о дестинацијама остају забележени наредних осам недеља, наравно по упутству државе.

Контроверзна тема је и база ДНК података. Некадашњи премијер Тони Блер познат је по изјави да би сви грађани требало да буду евидентирани у овој бази. И данашња влада тежи ка том циљу, као што ће и оне будуће, али иако је оправдање за ЦЦТВ нађено, овде оно изостаје. Поменута база бележи генетске трагове седам процената становништва, што је чини највећом таквом у свету. Поређења ради, Влада САД у свом регистру има 0,5 одсто становништва. Каже се да је Енглеска, од свих демократија, држава са најмањим респектом према личним подацима невиних грађана, и нема већих разлика у баратању осетљивим подацима између, рецимо, Кине и ње (успут, Влада УК успела је више него једном да изгуби податке). Један од доказа за овакву тврдњу јесте чињеница да у базу ДНК не улазе само прекршиоци већ и осумњичени, те да у њој има много невиних људи. Европски суд за људска права реаговао је на то и наложио брисање сувишних података, али како се ради о институцији која је само политичка, јер нема механизме принуде, не очекује се бољитак на дуже стазе по овом питању. Енглеска влада јесте спустила лопту, али је база ДНК и даље дугорочан циљ, само се чека погоднија политичка атмосфера.

Подједнаку буку подигла је и жеља енглеске владе за централизованом базом (налик оној у САД), у коју се бележе мејлови, поруке, позиви. Јавна полемика успорила је процес, а притисак је донео позитиван помак у квалитету података који се чувају, тако да је пало обећање да се садржај комуникације неће чувати, већ само релација. Имајући у виду то да провајдери свакако морају да чувају логове, који су лако доступни властима, поставља се питање оправданости државног централизма. Одговори званичника представљају само промишљену погодну реторику базирану на терористичким претњама и потребама да се безбедносне службе прилагоде новом времену. Независни сигурносни експерти, међутим, нису задовољни датим објашњењима имајући у виду то да терористи ионако вешто налазе алтернативне начине комуникације, те да је некад и прост разговор у ромингу довољан да се заобиђу енглески полицајци. Иначе, 2007. године било је 1381 пресретнутих разговора дневно. Да ли је могуће да у Енглеској постоји толики мравињак терориста? Осим ако обавештајне службе нису толико способне да на дневној бази спречавају терористичке нападе, овај податак је застрашујућ.

Што се других држава тиче, међу највећим оазама приватности у ЕУ су Грчка и Данска, као и нове, мање развијене чланице. Приватност се најмање цени у Немачкој, Италији, а Француска није претерано транспарентна по том питању, мада је свест о ризицима по приватност генерално прилично висока међу грађанима. Ствари се мењају у негативном смеру, нарочито због јаке спреге забавне индустрије и француских власти (Саркозија, дакле). Посебну пажњу изазвао је закон који је на силу од стране „харизматичног” председника угуран у правосудни систем земље, и који се коси са недавним прогласом ЕУ о Интернету као основном људском праву. Наиме, закон олакшава инвазију приватности и на врло једноставан начин (што је забрињавајућ и корупцији подложан механизам) допушта забрану коришћења Интернета читавом домаћинству због илегалног доwнлоада једног корисника. Наравно, рачун се, према уговорној обавези, и даље плаћа провајдеру. Чиста супротност оваквој ситуацији јесте нови фински закон који као основно људско право гарантује свим грађанима мегабит конекције као минимум.

Иначе, ово, а и свако наредно стање везано за приватност на Интернету и приватност физичког света у ЕУ резултат је тренутног стања, тј. компромиса између константно зараћених страна – компанија на обе стране фронта, Владе, НВО сектора, безбедносних структура, политичких партија – и сви вуку растегнути канап. На једној страни је приватност, друга страна новчића је безбедност. И једно и друго тражено је и цењено, а обе вредности међусобно су контрадикторне. Зато Велики брат мора да буде невидљив и зато је тешко знати шта ради у сенци. Техника пружа невероватну моћ и мач је са две оштрице. На срећу, постоје позитивни помаци, тема је деликатна и обазриво јој се приступа. Ипак, директиве нису обавезујуће, поготово за јаке чланице као што су УК или Немачка. Заједнички устав решио би овакав проблем, али то је друга тема, уз многобројне друге проблеме.

У Енглеској је било злоупотреба од стране политичара, тако да је антитерористички закон коришћен за случајеве ван његових ингеренција. Развој РФИД чипова доноси нове бриге, а стручњаци у ЕУ траже компромис између захтева приватног сектора и забринутих НВО. Остаје чињеница да грађани и не знају ко и када нешто сазнаје о њима, како и због чега, шта ради с тим информацијама и с ким тргује.

        http://www.sk.rs/2009/11/skin03.html

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.