header image
НАСЛОВНА СТРАНА
НИН: Дечанско питање Штампај Е-пошта
понедељак, 01 септембар 2008

Дечанско питање

Image
еп. Артемије
Сукоб владике Артемија и његовог “духовног чеда” Теодосија очекивао се јер се ту преламају велики политички и црквени интереси. Без обзира на све ризике тог сукоба, примирје које је оглашено не значи да су проблеми решени

Полемике које су уследиле после одлуке епископа рашко-призренског Артемија да смени викарног епископа Теодосија са дужности игумана манастира Високи Дечани стигле су на насловне стране новина и заузеле ударне термине у електронским медијима. Али, то је тек само одјек сукоба, који је много дубљи него што се на први поглед види.

Могло се наслутити да ће уследити кампања против епископа рашко-призренског који је, силом прилика, у жижи пажње: како због изузетно одговорне дужности и велике улоге коју има у очувању српског етноса и духовног бића на Косову и Метохији, тако и због жестоких изјава против појединих државних функционера који се, по њему, нису довољно заузимали за очување ове покрајине у саставу Србије, али и против неких црквених великодостојника који су прихватали сарадњу са сецесионистичким албанским властима. Чекао се само повод.

Поједини чиновници из Патријаршије, који ауторитет граде везујући се за више од себе, нису се либили да, појединачно, “држе лекције” новинарима који су зимус писали о сукобу митрополита Амфилохија и епископа Артемија. Тобоже добронамерно, скретана је пажња како су тада стали на страну Артемија. У суштини, то је изгледало као најава нечег до чега ће поново доћи, па и упозорење како да се понашају, да не би били “пристрасни”. Кад је до сукоба поново дошло – овог пута због смене викарног епископа Теодосија – неким утицајним уредницима и новинарима почеле су да стижу анонимне поруке како би требало подржати Синод и оне који се супротстављају Артемију...

Владика Артемије је донео одлуку да због “непослушности”, односно “двовлашћа у Епархији рашко-призренској”, смени викарног епископа Теодосија (Шибалића) као и његовог заменика протосинђела Саву (Јањића). Са написаним одлукама, 21. августа, упућено је трочлано изасланство у манастир. Морали су да се врате необављена посла, јер су, како у званичној изјави саопштава владика Артемије, “изјурени из манастира”. Зато се сутрадан владика лично упутио у Дечане, да уручи одлуке. Док га је део братства на дочеку поздрављао и повео у цркву, нападнут је и буквално избачен из порте један од његових најближих сарадника, протосинђел Симеон, игуман Бањске.

Владика Артемије без чекања уручује коверте са одлукама. Теодосије, и Сава “одбијају да се повинују”. Владика улази у кола и враћа се за Грачаницу...
Побуна у Дечанима добија велики одјек. Свети архијерејски синод СПЦ издаје саопштење да је одлука владике Артемија “непромишљена и неочекивана”. Из манастира Дечани стиже писмо с потписима монаха, да не подржавају смену игумана и заменика. Из седишта Епископије тврде да је писмо фалсификовано, да су на њему и потписи монаха који су у иностранству, али и други фалсификовани потписи. Кажу, ангажовали су стручњаке, а они су утврдили да је “апел” с потписима монаха “слепљен од 36 слика”...

Владика Артемије, преко епархијског сајта, даје “званичну белешку” о “побуни у манастиру Високи Дечани”. Каже: “Оно што се догађало у манастиру Високи Дечани 21. и 22. августа 2008. године припремано је пуне четири године. Од избора тадашњег игумана Теодосија за нашег викара са титулом: епископ липљански. Беше тада еуфорија избора викарних епископа (четворица на једном Сабору, маја 2004. године).” Покајнички додаје: “Нажалост, и ја њега тада предложих. Мислио сам да добијам помоћника и сарадника, а добио сам супарника и противника...” Оптужује га да је опонирао свим његовим подухватима “у борби са неправдом, и у циљу заштите нашег народа и наших светиња”.

Иначе, владика Теодосије (1963) “духовно чедо” је владике Артемија (1936). Монашки живот започео је 1987. у манастиру Црна Река, управо када је игуман био данашњи епископ рашко-призренски. Замонашен је две године касније у манастиру Високи Дечани, чији је настојатељ постао после три године.

У Епархији рашко-призренској кажу да је владика Артемије годинама био под притиском појединих владика (помињу се пре других Атанасије Јевтић и Амфилохије) да Теодосија предложи за највиши чин, а да је под тим притисцима “попустио” тек 2004. године, када су бирана још тројица викарних епископа. Убрзо по избору на епископску дужност, Теодосије добија статус главног “црквеног преговарача” за Косово и Метохију. Бива изабран за потпредседника Одбора за Косово и Метохију при Светом архијерејском сабору СПЦ, за представника СПЦ у Комисији за обнову православних храмова порушених у мартовском погрому 2004. године, а следеће, 2005, највише црквено тело, Свети архијерејски сабор, овлашћује га да у “предстојећем периоду разговара о КиМ, одржава контакте са одговорним представницима међународне заједнице у Покрајини и упознаје их са званичним ставовима Светог архијерејског синода”.

И већ тада је то у јавности схваћено као одузимање ингеренција надлежном владици Артемију. У то време, неки месец раније, почели су и неспоразуми на релацији Синод – владика Артемије. Први јавни неспоразум избио је око тужбе Међународном суду у Стразбуру против четири земље чланице НАТО-а, у чијим зонама одговорности на Косову и Метохији су рушене српске светиње у марту 2004. Синод је одобрио да се тужба поднесе и подржао је владику Артемија у том послу, а онда је из неког разлога променио одлуку. Артемије се опирао, али је, ипак, пристао.

Тако је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња. Синод је био против потписивања документа са привременим косовским институција. А онда је после одласка у Америку једне црквене делегације (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије, и јеромонах Иринеј Добријевић...) Синод, ипак, донео одлуку да на Меморандум потпис стави патријарх српски Павле. У ствари, то је од патријарха затражила делегација која је била у Америци, јер, наводно, неће нико да их прими ако се Меморандум не потпише! Меморандум је потписан, а резултат посете тешко видљив!

Артемије је остао упоран да Меморандум није требало потписати. И од тада то често доказује, како се обнова српских светиња нестручно изводи, или се уопште не спроводи.

Разлике између Артемија и Теодосија показују се како у односу према локалним албанским властима, тако и према међународним представницима земаља које су признале независност Косова. Артемије такву сарадњу одбија, док Теодосије сматра да, ипак (или без – ипак), треба сарађивати. Многима је запарало уши Теодосијево истицање да је он “грађанин Косова и Метохије”.

Владика Артемије одбија да угости представнике албанских косовских власти и када они то отворено траже. Теодосије, пак, ту није толико изричит, па је тако за Васкрс 2006. у манастиру Дечани угостио и самог председника Косова Фатмира Сејдиуа.

Тако су се створиле две званичне црквене адресе на Косову и Метохији.
И представници власти у Београду који не маре за канонски поредак били су у прилици да бирају на коју ће адресу да крену. Функционери из редова Демократске странке углавном су се одлучивали за Дечане, код владике Теодосија. Сада већ бивши министар за културу у Влади Србије Војислав Брајовић (члан Демократске странке) отишао је и да се крсти код владике Теодосија, не јавивши се претходно у седиште епархије у Грачаници.

Владика Артемије, због чврстих ставова у вези с питањем Косова и Метохије, подршку има првенствено од национално опредељених странака.

Али, нажалост, то нису само пука сврставања. Они који на збивања око себе не гледају само површно, страхују да би из ових подела могло да се изроди нешто што би послужило онима који теже разбијању Цркве по државним или парадржавним границама, каква је административна линија према Косову и Метохији.

Око овог сукоба створила се тако велика бука да се готово и не чује глас оних на чију судбину би то могло највише да утиче – Срба на Косову и Метохији. Многи су саблажњени. Јер, за њих су и владика Артемије и владика Теодосије важни ослонци у борби за елементарна људска права. Владика Артемије им импонује као велики духовник и непопустљив борац за КиМ у саставу Србије, а владика Теодосије због предусретљивости да прискочи у помоћ сваком кад год је то потребно. И верном народу и манастирима у Покрајини.

У том контексту многи и тумаче саопштење Светог архијерејског синода СПЦ, са заседања у Патријаршијском двору у Београду 26. августа, на којем су саслушани и владика Артемије и владика Теодосије. Синод је затражио да се “обуставе сви спорови везани за недавна збивања у манастиру Високи Дечани и све одлуке с тим у вези и све оно што може угрозити мисију Српске православне цркве у целини, а посебно на Косову и Метохији”.

Кључне одлуке о овим питањима су на Светом архијерејском сабору СПЦ, који ће највероватније ванредно заседати у току јесени.

Иако се на крају синодског саопштења каже: “У овим невољама које сналазе нашу Цркву и наш народ на Косову и Метохији, епископ Артемије, његово свештенство и монаштво и верни народ, имају солидарност и подршку читаве наше Цркве у сведочењу Христове љубави, истине, мира, правде и сваког добра”, ипак је утисак да је Синод, и овом приликом, благо стао на страну Теодосија, јер је затражен статус љуо.

То не значи да је поништена одлука владике Артемија, нити је Синод може преиначити. Теодосије је дужан да послуша владику, и као духовног оца, и као надлежног епископа, који му је сада отказао гостопримство на канонској територији подручне му епархије. Он не би смео да богослужи на подручју Рашко-призренске епархије, јер би се огрешио о епископску заклетву, коју је положио приликом хиротоније. Он, као епископ липљански, није викар Епархије рашко-призренске, него викар епископа рашко-призренског.

Однос епископа рашко-призренског и Синода често се персонализује на сукоб владике Артемија и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Можда баш зато што је случај хтео да Амфилохије буде члан Синода у свим поменутим ситуацијама када су ти неспоразуми избијали на видело.

Реч је о неспоразумима који ни друге владике не могу оставити на страни. За многе је главни оријентир реч патријарха Павла. Можда је и из тог разлога митрополит Амфилохије, дан уочи седнице Синода на којој се расправљало о овом сукобу, у посету код Његове светости на ВМА повео и епископа Теодосија. Да би се на тај начин у јавности створио утисак како и сам патријарх стоји иза овог владике.

Некако сличан “рецепт” митрополит Амфилохије употребио је и 1997. године, у време велике политичке битке у Црној Гори, када се одлучивало да ли ће победити струја тадашњег председника Момира Булатовића или тадашњег премијера Мила Ђукановића. Митрополит је код патријарха повео Мила Ђукановића, а Булатовићу, и поред молби, није омогућена посета Патријаршијском двору.

У свему је посебно забрињавајуће што се са званичног сајта СПЦ водила непримерена кампања против владике Артемија. Изгледало је као да је све унапред припремљено, само се чекао повод и тренутак. Владика Артемија је, поред осталог, оптуживан и за пословање грађевинске фирме “Раде неимар”, основане под окриљем Епархије рашко-призренске, за поседовање два стана у Београду и једне куће у Бањи Ковиљачи (за које у Епархији кажу да су добијене од верника)...

Нажалост, и после “смирујућег” саопштења Синода, са оваквом кампањом се није стало.

        Молитвом заклонили напад на мене

Приликом посете епископа Артемија манастиру Високи Дечани, 22. августа, био сам у његовој пратњи, као члан трочланог изасланства. Том приликом на мене су физички насрнула тројица дечанских монаха и нанели ми тешке телесне повреде. Услед тог напада, дошло је до прелома кости на десној нози, па ми је стављен гипс. О нанетим телесним повредама постоји лекарски налаз.

Напад се десио одмах након уласка Унмикове пратње (два џипа) у манастирску порту. Све указује да је овај насртај био брижљиво испланиран и припремљен.

Наиме, одмах након што је епископ Артемије изашао из џипа (на десну страну, према храму), братија га је опколила ради узимања благослова; такође, тада су почели да певају “Достојно јест...”, још пре кретања ка храму (први пут сада на тај начин), иако је пракса да тек са ступањем епископа у храм почиње појање.

То све је било тако организовано да епископ Артемије није могао ни да чује ни да види планирани напад неколицине дечанских монаха (који је одмах уследио).

Тиме је песма Богородици “Достојно јест...”, коју је певао део братије, била искоришћена да камуфлира физички напад на мене од стране другог дела братије.
Дакле, одмах након изласка из џипа на мене су скочила два дечанска монаха (Данило и Језекиљ) и оборила ме на земљу. Одмах им се придружио и трећи (Исаија), те су ме њих тројица што вукли по земљи, што носили, од чесме све до манастирске капије, исцепавши ми том приликом и монашку одећу. Тамо су спремни стајали “чувари капије”, који су закратко отворили капију, да би ме њих тројица свом силином бацили на земљу, уз гласне претње.

И претходног дана (21. августа), приликом посете Дечанима, изасланство епископа Артемија било је избачено из манастира, када је покушало да манастирском братству пренесе његову поруку.

Иначе, нико у Дечанима није знао разлог доласка те прве трочлане делегације (да би се то могло евентуално схватити као узрок такве реакције викарног епископа Теодосија и избацивања из манастира), нити је сутрадан, када су на мене насрнула тројица монаха, био познат разлог доласка епископа Артемија у Дечане.

То им је саопштено тек након изласка епископа Артемија из храма, када сам ја већ био избачен ван манастирске порте.

Неимарство “Рада неимара”

Једна од оптужби на рачун владике Артемија јесте оснивање Епархијског грађевинског центра “Раде неимар“(ЕЦРН), у чијем пословању је, наводно, било злоупотреба. У одговору на ове оптужбе писаном специјално за НИН се каже:

“У пословању ЕЦРН нема никаквих злоупотреба, сви послови са финансијама су потпуно регуларни и проверљиви. ЕЦРН је порески обвезник и правни субјект који је подложан контролама и ревизијама државних институција.

Све оптужбе на рачун ЕЦРН увек су изрицане искључиво од црквених лица (извор ових клевета је, нажалост, манастир Високи Дечани), без икаквих доказа, и никада нису потврђене ниједном ревизијом.

Епархија је ангажовала ЕЦРН да би се успоставио ред и контрола у специфичној стручној области – грађевина, архитектура, урбанизам, с обзиром да је у том домену, због нестручности свештенства и монаштва, владао хаос, а постојала је и могућност злоупотребе и великих пропуста (што се најчешће и дешавало) од предузећа која су нудила услуге свештеницима.

Осим тога, на Косову и Метохији је веома актуелна обнова порушених храмова, што је непрегледно поље могућности за манипулације и махинације најразличитијих врста (финансијске, политичке, извођачке) од стране не само домаћих, него и међународних посленика, те је стога за Епархију најсигурније било да поседује стручно тело преко којега ће моћи да то држи под контролом..

Епархија рашко-призренска је оснивањем ЕЦРН направила пионирски корак и подухват у области обнове и изградње црквених објеката, како би се на најбољи начин каналисале и усмеравале активности. Много је примера, не само у Епархији рашко-призренској, него и у другим епархијама, неуспешне и непримерене архитектуре (о извођењу да не говоримо, и о финансијама), што је био плод, нажалост, најплеменитијих побуда српског народа за изградњом цркава.

Ниједна друга епархија у СПЦ нема такво тело. То је, међутим, изазвало завист многих (а вероватно је угрозило и одређене интересе људи који су до тада могли несметано да чине како хоће), и у Епархији и ван ње.

ЕЦРН је био предмет испитивања и комисије Светог синода пре неколико година, што је био резултат клевета које су ширене о његовом пословању, али комисија није нашла ниједан доказ о злоупотребама у његовом пословању.”
Јован Јањић

http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=39876
Последњи пут ажурирано ( понедељак, 01 септембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.