header image
НАСЛОВНА СТРАНА
"НИН": Вера и проневера Штампај Е-пошта
четвртак, 18 фебруар 2010

Вера и проневера

Image  Иако неспоразуми са владиком Артемијем трају већ неколико година, остао је утисак да се са његовим разрешењем сада из неког разлога журило

 Јован Јањић, „НИН“, бр. 3086,18. фебруар 2010.

 

+++

Врло непријатне сцене дан уочи почетка Великог поста: туча монаха испред манастира Грачаница. Укључују се и неки цивили који би сировином своје снаге да пресуђују међу испоштеним калуђерима. А онда, да „обезбеде мир", гомилају се и међународне војне снаге Кфора и полиција сецесионистичких албанских власти из Приштине.

Догодило се то после одлуке Светог архијерејског синода СПЦ, донете дан раније у Београду којом је права и дужности епископа рашко-призренског привремено разрешен владика Артемије (Радосављевић), а за администратора постављен умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић).

Синод је такву одлуку донео, како је објаснио један од његових чланова епископ бачки Иринеј (Буловић), пошто је владика Артемије „исказао немоћ да одговорно управља Епархијом и неспремност да извршава одлуке Синода и Сабора". Као један од конкретних разлога наведено је то што се делимичним увидом синодских комисија, 2006. и 2010. године, у материјално-финансијско пословање Епархије рашко-призренске дошло до сазнања да има великих неправилности, чак и злоупотреба. „У проблематичним трансакцијама", како је посебно нагласио владика Иринеј, „нема присуства владике Артемија, али је он посебно одговоран, јер није контролисао рад људи којима је поверио да воде пословање". То је био разлог да се против оних који су у то умешани покрене криви поступак, а да се против владике Артемија покрене поступак утврђивања канонске одговорности.

Док је заседала „црквена влада", испред зграде Патријаршије у Београду, по тешком невремену, у снегу готово до колена, трајали су протести неколико стотина монаха, свештеника и верника понајвише из Paшко- призренске епархије.

С обзиром на оно што је претходило, а што се ишчитавало и кроз неке написе у медијима, наслућивао се какав ће исход бити. Зато, када се после седнице Синода на вратима Патријаршијског двора појавио владика Артемије, маса окупљеног cвета дочекала га је узвицима „Достојан" и „Aксиос". Он је на то, идући ка свом аутомобилу,   само кратко рекао: „Браћо и сестре, пођимо кућама!"

Кроз кордон полиције, уз легитимисање, у зграду Патријаршије пропуштени су новинари. Епископ бачки Иринеј саопштио је оно што је наумио да каже, не пристајући да одговара на питања која су новинари намеравали да му поставе. Тако се, осим аргумената владике Артемија, није чуло, поред осталог, ни то да ли су свих пет владика који чине Синод (патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије и епископи Иринеј Буловић, Григорије и Фотије) имали јединствен став по донетим одлукама. Имајући у виду досад изражену блискост ставова, закључује се да су уз епископа бачког Иринеја, као и обично, били Григорије и Фотије. Како се касније незванично чуло, за донете одлуке гласао је и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, чији ставови су последњих година често били у раскораку са ставовима владике рашко-призренског. Док се за патријарха Иринеја каже да он није био за то да се Артемије разреши епархијске дужности.

Новопостаљени администратор, умировљени епископ захумско-херцеговачи Атанасије, како је саопштено са дотадашњег сајта Епархије рашко-призренске, стигао је, у пратњи викарног епископа липљанског Теодосија и неколико монаха из Високих Дечана, у манастир Грачаницу, само сат времена након седнице Синода, на којој је именован за администратора.

Напетост између монаха и верника који се нису мирили са донетом одлуком о разрешењу владике Артемија и оних који су стали уз новог администратора владику Атанасија и викарног епископа Теодосија, кулминирали су сутрадан, у поподневним сатима, у недељу 14. фебруара. Дошло је до туче на манастирској капији, када је покушано да се спречи улазак у манастир монаха из Црне Реке и верника са севера Косова, који су дошли, како су образложили, да би узели благослов од свог владике Артемија...

Срећом, до ширих сукоба није дошло. Убрзо се спустило вече. Почињао је Велики (Васкршњи) пост, а то је време преиспитивања, праштања, помирења... Вера је, ипак, надвладала!

Али, последице свега тек ће се видети...

Владика Артемије уживао је велико поверење српског народа на Косову и Метохији. Српска црква, захваљујући увелико њему, остала је најзначајнија српска адреса у овој покрајини. Поготово велики углед стекао је међу монаштвом. У времену откад је он постао епархијски архијереј, Епархија рашко-призренска постала је највећи расадник монаштва у СПЦ. Монаси поникли у овој епархији налазе се од Аустралије, преко Африке, до Северне Америке, у Јерусалиму и на Светој гори, у већини епархија у Србији... Отуда углед и утицај његов далеко превазилазе границе епархије којом је управљао. На гласу је и као истакнути теолог...

Уз све то стоји и да није лак за сарадњу. Имао је неспоразума и са патријархом Павлом. Али, касније је попустио... Деведесетих година често је путовао у Америку, касније и у друге земље широм света, да би предочио стање на Косову и Метохији. По завршетку НАТО агресије, у манастиру Грачаница примио је код Срба озлоглашену Медлин Олбрајт, тадашњу државну секретарку САД, која је била водећи заговорник бомбардовања Србије, а пре тога и Републике Српске. Код тадашње опозиције у Србији био је на добром гласу, пошто је био жесток критичар политике Слободана Милошевића. Учествовао је и у стварању ДОС-а, који ће оборити Милошевића са власти... Али, у потоњем времену они који су му до тада (из политичких разлога) аплаудирали, почињу све више да га критикују...

Наилази на неспоразуме у самој Цркви. Кључна тачка неспоразума који ће уследити је мартовски погром српских светиња на Косову и Метохији, 2004. године. Владика Артемије подноси тужбу Међународном суду у Стразбуру против четири земље чланице Н АТО-а, у чијим зонама одговорности је дошло до погрома над српским светињама у марту 2004. године. Синод је подржао владику Артемија у тој намери, али је касније из неких разлога променио своју одлуку, тржећи да то и он учини. Артемије се опирао, али је на крају ипак пристао да повуче тужбу.

Слично је било и са потписивањем Меморандума о обнови српских светиња, порушених у том погрому. Тадашња „црквена влада" била је против потписивања тог документа са привременим косовским институцијама. Али, после одласка једне црквене делегације у Америку (у којој су били епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ липљански Теодосије и тадашњи јеромонах, а потоњи епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић...), Синод мења своју одлуку. Учињено је то, како је образложено, пошто се поменута делегација пожалила из Америке да нико неће да их прими ако се не потпише Меморандум. После тога Синод доноси одлуку да патријарх Павле стави свој потпис на овај документ. Владика Артемије остаје изричит да Меморандум није требало потписати. Образлаже то, поред осталог, тиме да српске светиње не могу обнављати они који су их рушили. Тражи и да се обнове све светиње, а не само оне уништене у мартовском погрому. У међувремену дошло је до обнове неких здања. Владика Артемије доказује да њихова обнова није стручно изведена и одбија да   их прими. Свети архијерејски сабор доноси одлуке да се они приме. Прима их Синод, а од Синода их прима надлежни епископ, рашко-призренски Артемије.

Једна од оптужби које су протеклих година упућиване владици Артемију тицала се оснивања и пословања Епархијског грађевинског центра „Раде Неимар" (ЕЦРН). Ово предузеће основано је 2003. године, а за његовог директора постављен је Предраг Суботички, за кога се наводи да је кум владикиног личног секретара Симеона, игумана манастира Бањска. Како је својевремено НИН-у образложено, „Епархија је ангажовала ЕЦРН да би се успоставио ред и контрола у специфичној стручној области - грађевини, архитектури, урбанизму, с обзиром на то да је у том домену, због нестручности свештенства и монаштва, владао хаос, а постојала је и могућност злоупотребе и великих пропуста (што се најчешће и дешавало) од предузећа која су нудила услуге свештеницима." Међутим, према наводима једне синодске комисије из 2006. године, у раду овог предузећа от-кривене су бројне неправилности. Поред осталог, наведено је да је оно основано без знања Епархијског савета и Епархијског управног одбора, као и Патријаршијског управног одбора. Предочено је и да није уплаћивало обавезни епархијски допринос, нити таксирало рачуне са четири одсто, ни издвајало један одсто за централну патријаршијску касу. У извештају комисије наведено је и да се владика Артемије води као власник једне куће у Сремчици, а да се по једна кућа у београдској Бистричкој улици и у Бањи Ковиљачи воде на име Епархије рашко-призренске.

После разматрања поднетог извештаја, на седници Светог архијерејског сабора СПЦ у мају 2006. године, владика Артемије је умољен да угаси Епархијски центар „Раде Неимар", и да, „у складу са канонима и Уставом СПЦ", реши власништво над наведеним кућама, за које је дато објашњење да су добијене од верника. Истом одлуком, владика Артемије је умољен да разреши свих административних и црквених дужности протосинђела Симеона (Виловског), настојатеља манастира Бањска, „због досадашњих прекршаја црквено-канонског поретка, због неистина изјављених пред одређеном Комисијом СА Синода 17. маја 2006. године и због уношења немира међу клир Епархије рашко-призренске". Затражено је и да против оца Симеона поведе црквено-судски поступак. Али, он се о те захтеве оглушио.

Управо против оца Симеона, којег је у међувремену произвео у архимандрита, и Предрага Суботичког сада је покренут кривични поступак.

На рачун Симеона Виловског у међувремену укњижене су нове, још теже оптужбе. Тако, по преузимању дужности администратора владика Атанасије саопштава: „Приликом прегледа епархијске документације установљено је да је Симеон Виловски самовољно узимао новац из фонда НВО Мајка Југовића", намењеног за четири народне кухиње у којима се храни 1.200 најугроженијих Срба, за које се средства прикупљају преко СМС-а. Тај новац је користио за потребе личног луксуза, куповину и опремање пословног простора з Београду и друге сврхе".

И одмах потом то се књижи и на конто владике Артемија, па се каже: „Управо cу ове чињенице о којима постоји детаљна документација показале докле је отишао морални пад Виловског, коме је еписког Артемије дао пуну власт и контролу над финансијама и чак кадровским питањима у Епархији, иако му је више пута од Св. синода и Сабора наређено да истог човека разреши свих црквених дужности због раније утврђених канонских преступа и финансијских малверзација."

Тешко да ко у овом случају, ако тако јесте, неће истаћи и посредну одговорност владике Артемија за оно што су чинили његови подређени. Али, поставља се питање где је та граница где се туђа одговорност прелива у његову одговорност, и у којој мери.

Нико не спори потребу да се све неправилности и евентуалне злоупотребе испитају и да за њих одговара ма ко да их учинио, јер све друго - прикривање чињеница, присвајање црквене имовине и евентуална проневера прилога које верни народ, посредством Цркве, даје за гладне и сиромашне - било би супротно духу Цркве. Али, с обзиром на то да је речено како „у проблематичним трансакцијама нема присуства владике Артемија", остала је запитаност да ли је било довољно разлога да се он разреши права и дужности управљања својом епархијом. Или је оно што је нађено искоришћено да би се он удаљио од дужности коју је обављао.

Иако неспоразуми са владиком Артемијем, како је показано, трају већ неколико година, остао је утисак да се са његовим разрешењем сада из неког разлога журило. Не само да би се све завршило пре почетка Великог поста, него и да би донета одлука против владике Артемија довољно „одлежа ла" у првом степену, до заседања највишег црквеног тела, Светог архијерејског сабора, заказаног за 25. април. А можда и зато да би се то завршило за мандата садашњег састава Синода.

С обзиром на велики ангажман владике Артемија у јавном животу и његово отворено противљење политици разних центара моћи, неизбежно се јавља и сумња: да ли је и колико изречена мера донета под утицајем политике? Таква сумња подстакнута је и на основу неких ранијих дешавања, када је после исказане непопустљивости владике Артемија у појединим ситуацијама, долазило до његовог медијског линча. Тако је, рецимо, било када се прошле године супротставио доласку потпредседника САД Џозефа Бајдена (без најаве њему као надлежном архијереју) у манастир Високи Дечани. Уследило је потом активирање у медијима „бајатог случаја" Црна Река, са потресним сценама ударања лопатом једног од штићеника овог центра који се налази на подручју његове епархије...

Владика Артемије није пристајао на било какву сарадњу са властима у Приштини. Одбијао је да их угости и када су то неки од њихових највиших представника тражили. Тако је за Васкрс 2006. одбио да прими и председника Косова Фатмира Сејдиуа, који је намеравао да дође у Грачаницу и да њему лично честита овај велики празник. Артемије је то отворено одбио, па је Сејдиу отишао у Високе Дечане, где га је примио и угостио викарни епископ Теодосије.

Врло критичке ставове износио је и против власти у Београду. Критиковао је често понављане ставове највиших политичких представника Србије да ће се „свим демократским средствима" борити да спрече независност Косова, што је тумачио као њихову недовољну одлучност да бране интегритет земље. Његов став је био да се „формира влада националног спаса, која би ујединила све снаге спремне да бране земљу и народ свим легитимним средствима". И по „самопроглашеној" независности Косова, наставио је да оптужује државне власти Србије за немање јасне политике према овој својој покрајини... Из тог разлога представници власти из Београда када су одлазили на Косово и Метохију углавном су заобилазили Грачаницу, привремено седиште Епархије рашко-призренске и епископа Артемија, и одлазили у манастир Високи Дечани, код викарног епископа Теодосија. Тако је и председник Србије Борис Тадић одлазио само у Дечане. То је био повод да му епископ Артемије јавно упути замерку што одлази у српске светиње а да се претходно не јави њему, као „домаћину", надлежном епископу...

Посебно критичан био је према представницима земаља које су учествовале у бомбардовању Србије 1999. године, оних које су послале своју војску на Косово и Метохију, а у чијој зони одговорности су, без пружања адекватног отпора, рушене српске светиње. Забрањивао је својим монасима и свештеницима било какав контакт са представницима земаља које су признале независност ове квазидржаве на историјској територији Србије...

Уз све то, имао је доста неспоразума и са својом браћом архијерејима који су исказивали другачији приступ, близак државним властима Србије...

Управник Центра за црквене студије и професор Универзитета у Косовској Митровици др Драгиша Бојовић каже да је „кампања која се већ дуже време води против епископа Артемија добила епилог, који је ражалостио све оне који познају и цен духовни рад овог архијереја".

„Епилог о коме је реч резултат је добро обављеног посла, а у сваком послу постој наручиоци и извођачи радова. Код овакви послова наручиоци покушавају да остану ван очију јавности, али их није тешко уочити. Због таквих су многи носталгични јер Милошевић ипак није ишао толико далеко да смењује епископе, иако су неки од садашњих извођача радова и њему били на услузи", каже Бојовић.

Професор Бојовић уверен је да ће „Свети архијерејски сабор СПЦ, у духу љубави и саборног јединства, донети одлуке које ће вратити достојанство како самој Цркви, тако и епископу рашко-призренском др Артемију дајући му поново на управљање његову епархију", али да то „не амнестира од одговорности оне који су, до овог епилога, у континуитету отежавали положај владике Артемија".

Чак и за „верског аналитичара" Мирка Ђорђевића, за кога се не би могло рећи да је наклоњен људима из Цркве попут владике Артемија, ово је „нека врста координисане акције" државе и Синода. По њему, ово би могао да буде „почетак и других расплета да би се отворила питања везана и за неке друге архијереје". За пример навео је епископа врањског Пахомија, чијом пресудом, која му је изречена због наводних „блудних радњи", како каже, није задовољна ни црквена ни лаичка јавност; као и епископа зворничко-тузланског Василија, због његовог „великог богатства"..

Ствара се клима да би се „на тапету могли наћи и неке друге владике; пре свих они који не деле ставове владика који су сад на себе узели улогу да суде. Тако, сајтовима се шири вест да су још пре две недеље почеле да стижу претње, мејлом и писмима епископу банатском Никанору, познатом по оштрим ставовима. Такође, шири се вест и да је из ватреног оружја гађан аутомоби епископа бањалучког Јефрема, док је био на путу, на који је и сам владика, како је било најављено, требало да крене, али је одустао у последњи час...

И тако, донета мера против владике Артемија користи се и тамо где није намењена. Иако привремена - до коначне одлуке Светог архијерејског сабора, њене последице ће бити дугорочне. А какве - то ће зависити од будућих дешавања у Цркви, чему ће свој допринос дати сваки од српски владика.

 

СВИ „ГРЕСИ“ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

- Одбијање било каквог контакта са властима у Приштини

- Честе критике власти у Београду због недовољно јасне политике према Косову

- Подношење тужбе Међународном суду у Стразбуру против четири европске земље чији војници на Косову и Метохији, у својој зони одговорности, нису заштитили српске светиње у мартовском погрому 2004. године

- Одбио да прихвати Меморандум о обнови српских светиња порушених у марту 2004. године

- Одбијао да прими обновљена црквена здања, која су „обнављали они који су их рушили"

- Монаштву и свештенству забранио контакт са представницима земаља које су признале Косово

- Успротивио се доласку у манастир Високи Дечани, без његове сагласности, потпредседнику САД Џозефу Бајдену

- Прихватио да се води као власник куће у Сремчици и да се Епархија рашко-призренска упише као власник по једне куће у Бистричкој улици у Београду и у Бањи Ковиљачи

- Оснивање и пословање Епархијског грађевинског центра „Раде Неимар"

- Одбио да изврши одлуку Светог архијерејског сабора да разреши свог секретара Симеона (Виловског) и да против њега покрене црквено-судски спор

Извор: „НИН“, бр. 3086,18. фебруар 2010.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 фебруар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.