Како да СПЦ решава своје афере - Миленко Пешић

Учитељ и ученик народа

Оваква елитизација која је захватила део епископата сигурно неће привући народ Цркви

Забринути ко ће на Светосавском трону наследити блаженопочившег патријарха Павла аутори подужег трактата исказали су забринутост за стање у Цркви: од сарадње са инославнима, преко литургијских и богослужбених реформи, спорног потписа на Равенски документ, до односа са државом...

Не знам колико је верника потписало ову молбу, иначе како сами истичу, заједнички труд, више неименованих свештеника, монаха и лаика. Али знам да је један свештеник упозорио да је овакво петицијашење немогуће, јер „нарушава православни систем власти”: Шта, је онда натерало забринуту паству да прескочи надлежне архијереје и пише директно „црквеној скупштини”?

Можда се одговор налази већ у уводу петиције у којој се констатује да ,,између појединих наших епископа и верног народа зјапи велика провалија”.

СПЦ је годинама институција којој грађани највише верују сматрајући је и најмање корумпираном упркос томе што поједини архијереји не крију да више воле луксуз у својим дворима, скупе аутомобиле, вечеринке у фенси ресторанима са бизнисменима и политичарима него бављење повереном им паством. Не заваравајмо се, Црква висок рејтинг понајвише дугује патријарху Павлу. Он је својим животом на једноставан начин показао шта су хришћанске врлине и благим речима премошћавао провалију између појединих епископа и народа.

Лепо је видети да се широм Србије граде нови и обнављају стари православни храмови, али колико цигли владике уграђују у „живу цркву” ради задобијања Царства небеског. Још је авва Јустин Ћелијски писао да је пут до људске душе на голубијим ногама. Колико су свештеници и владике омамљени удобностима које им нуди „кнез овог века” данас спремни да састрадавају са обичним народом који у суровим транзицијским временима остаје без посла. Да ли вернике питају, када оставе који динар на црквени тас, имају ли од чега да прехране децу?

Примера „отуђења” од верног народа ових наследника апостола који на Светој литургији подражавају и самог Христа није мало. Појединим епископима је, изгледа, само важно да су на њиховим богослужењима храмови пуни. Окружени свештеницима који им се често упадно додворавају или пак у екстремним случајевима боди-гардовима и полицијом, као да немају времена да чују глас своје пастве. Представке, жалбе и коленопреклоне молбе које верници упућују преко архијерејских намесника својим епископима често завршавају згужване у корпи за отпатке.

Иако је устројство Цркве такво да верници морају бити послушни свом епископу, канони им, како објашњавају поједини теолози, не забрањују да аргументовано и цивилизовано критикују понашање, деловање, па чак и учење својих архијереја.

Зато је она петиција с почетка текста била упућена Светом архијерејском сабору. Али, како да се „црквена скупштина” бави молбама верника, када један наш угледни владика објашњава да сабор није изнад епископа. Позивајући се на речи светог Кипријана Картагинског, поручио је да је „епископ врховна власт у цркви и изнад њега стоји само Бог”. Обичним смртницима, који се не сналазе у догматско-еклисиолошким лавиринтима, оваква изјава преведена на обичан језик може да се протумачи како је сваки епископ у својој епархији заправо „безгрешни папа” којем се ништа не сме приговорити.

Оваква елитизација која је захватила део епископата сигурно неће привући народ Цркви жедног „воде живе”. Зато један свештеник из расејања с правом подсећа наше владике на мисао светог Инокентија, новог апостола Сибира и Аљаске: ,,Епископ је учитељ и ученик народа”.

Миленко Пешић

[објављено: 03/03/2010]

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Uchitelj-i-uchenik-naroda.sr.html