СТРАДАЊЕ ЦРКВЕ - ИЗНУТРА

Нама, ученицима богословије, поред друге литературе која се бавила односом науке и религије, биле су веома интересантне књиге извесног Мељникова, који је описивао стварне или измишљене диспуте о вери у Совјетској Русији. На почетку његове књиге: "Има ли душе и је ли она бесмртна", он прича како је у једно повеће село дошао млад "диспутант", право са Института за борбу против религије. Док се народ окупљао у сали, један старији борац против религије га упита: Која је тема твога данашњег предавања? Млади и кочоперни диспутант одговори да је наслов теме кратак и гласи: Нема Бога! И ту му још на брзину објасни, како ће он тим неуким сељацима лако и научно објаснити, да Бог не постоји и да је свака религија лажна. Старији колега покуша да га добронамерно посаветује, да избегава ту тему. "Немој говорити народу да нема Бога. Немаш га можда ти, али и то није сигурно, јер зашто би се борио против нечега што не постоји. Сви ови људи знају и верују да Бог постоји, јер су га примили у себе са мајчиним млеком. Бог је у њима. Него, ако хоћеш заиста да им докажеш да нема Бога, удари на Цркву, на свештенике и владике. Оцрни свештенство, да су лопови, пијанице, блудници, хомосексуалци и шта ти још падне на памет. Народ види свештенике и може посумњати у њихову честитост, може се саблазнити о њих, па ће одступити од Цркве, а кад не буду у Цркви, лако ће их бити одвојити и од Бога". Није млади диспутант послушао старијег, искуснијег колегу. Почео је високоучено свој наступ у доказивању да нема Бога, али га је сеоски "псаломшчик", појац Карп Колупајев до ногу потукао и осрамотио, доказавши да у човеку постоји душа, да је она бесмртна, што је набоље сведочанство о постојању Бога.

Док су владали безбожни марксизам и богоборни комунизам било је потребно да се у богословијама изучава и апологетика, да би се чак и научно одбранила вера у Бога, па и само постојање Бога. Ту је професор Др Лазар Милин био ненадмашан. И речју и пером борио се против атеиста, а с друге стране, Црква није дозвољавала да било каква мрља падне на Њу као установу и Њено свештенство. То је очувало веру у народу, па и поред свих прогона, исмевања и забрана ширења вере, поготово међу децом и омладином. А онда, кад је пао последњи бастион комунизма, а то је нажалост било у Србији, кад је престало отворено нападање на веру и оспоравање њених истина, наука апологетика је изгубила своје место у школовању будућих свештеника. Мислило се, наиме, да нема више богоборства, Црква је слободна у свом исповедању вере, народ се слободно изјашњава о својој припадности Цркви, уводи се веронаука у школе, Богословски факултет је поново у Београдском универзитету, високи државни функционери одлазе у цркву на Свету литургију, неки се и причешћују. Једном речју, слобода Цркве је настала у свим њеним активностима.

Међутим, као што је Миланским едиктом цара Константина Великог 313. године прекраћено мучеништво за веру хришћана, Црква је постала слободна у свом деловању, хришћанство касније постаје и државна вера, али се тада појавише невоље унутар саме Цркве. Цркву потресају разне јереси и расколи, званична Црква прогони своје чланове, па и највише јерархе (на пр. Светог Атанасија Великог, Јована Златоуста, Јована Дамаскина). Слично се, на жалост, догађа и данас. Кад је Црква стекла могућност несметаног деловања, да надокнади своје полавековно одстрањивање из јавног живота, када се Срби на попису изјашњавају као православни, на све стране граде нови храмови, када Црква има прилику да уђе у све поре друштвеног живота, појављују се слабости у самој организацији Цркве. Епархије почињу да се третирају као самосталне Цркве, занемарујући тиме да аутокефалија припада помесној Цркви у целини, чине се дисциплинске и структурне разлике од епархије до епархије, одевање и свештеника постаје различито, уносе се измене чак и у начину служења Свете литругије... Претерана и непотребна нервоза избила је у време болести блаженопочившег Патријарха Павла, која је кулминирала чак и жељом појединаца за његовим повлачењем са трона, а затим калкулације о избору новог патријарха, где су се неки епископи јавно кандидовали. Све би то, можда, прошло и незапажено, да се у то нису умешали и политичари са својим страначким опредељењима и тежњама, па онда и разни медији, од штампаних до електронских, а нарочито многи интернет сајтови и блогови, где се не зна ко брани а ко напада Цркву и њене институције, јер се већина учесника скрива под лажним именима, псеудо-именима.

На другој страни, извори "блиски Патријаршији", "високи представници Цркве", па чак и "чланови САСинода", који по правилу остају анонимни, сарађују са насртљивим новинарима и износе у медије дискрециону политику Цркве и откривају разне "пикантерије" у организацији Цркве, не размишљајући да то читају и гледају и они који су верници, одани Цркви, који Цркву гледају као Божју установу, а не само као обичну административну институцију.

У готово свим медијима најављивана седница САСинода, која ће расправљати о епископу Артемију, окупљање монаштва и верника испред Патријаршије, а потом спектакуларно и саблазно освајање Манастира Грачанице, дали су атеистима и непријатељима Цркве исувише много материјала за блаћење Цркве и њене јерархије. И не само њима, већ и свима онима који настоје да Српском народу одузму или дискредитују све његове националне, духовне, културне, војне и људске вредности. Кажу да је већ све омаловажено, јер само тако можемо ући у Европу, као самлевени и безвредни. Остала је још само Српска православна црква, као једина вредност, снага, спона међу Србима у Србији (са Косовом и Војводином), у бившим југословенским републикама и дијаспори широм земаљске кугле. Само је Српска православна црква присутна свуда где год живи и најмања скупина Српског народа. И зато је циљ међународног фактора и послушних политичара, уз свесрду помоћ медија и невладиних организација, да што је могуће више ослабе утицај Цркве у народу и њену значајну улогу у очувања једнинства и истинских вредности у Српском народу.

Овде долазимо до оног савета младом диспутанту у Совјетском Савезу. И савремени богоборци и непријатељи Цркве су схватили да је немогуће борити се против Бога и доказивати да Га нема, јер и Псалмопевац Давид каже, да само безумник може рећи нема Бога, али да сваки напад на Цркву као организацију и њену јерархију, може да саблазни многе вернике, а неверницима пружи оправдање за њихово неверије. У ово време потпуне медијске слободе, када је новинарима одобрено да пишу шта и о коме хоће, а "добронамерни браниоци" на разним сајтовима сами кроје црквену политику и дају мишљења о појединим црквеним великодостојницима, црквени посленици, а пре свега они који руководе црквеном организацијом, морали би да припазе на своје изјаве, као и јавне поступке, јер све то може бити уперено на Цркву као институцију и да има несагледиве последице по јеванђелску црквену мисију у народу.

Извор: ЦРКВА, лист за православну мисију епархије средњоевропске, бр. 91

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=48&t=9097&p=151611#p151611