header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Jеретици - Свети Игњатије Брјанчанинов Штампај Е-пошта
среда, 03 септембар 2008

        Горко ридање заслужује призор: хришћани не знају у чему се састоји хришћанство! А данас погледи готово стално наилазе на такав призор и ретко бивају утешени другачијим, заиста утешним! У многобројној маси оних који себе називају хришћанима, погледи ретко могу да се зауставе на некоме ко је хришћанин и по имену и на делу.

 

   Питање које сте поставили, сада је сасвим уобичајено: „Зашто се неће спасити – пишете ви – незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те најбоље људе било би противно милосрђу Божијем!... То се противи чак и здравом људском разуму! И јеретици су – такође хришћани. Себе сматрати спасенима, а чланове других вероисповести погинулима, то је безумно и крајње гордо!“

   Хришћани! Ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је то спасење, зашто је оно људима потребно, и коначно – не знате Христа, Који је једино средство нашег спасења! Ево истинског учења о том предмету, учења свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у обнови општења са Богом. То општење изгубио је читав људски род падом прародитеља у грех. Читав људски род је – скупина погинулих бића. Погибао је – удео свих људи, и добродетељних и злочинаца. Зачињемо се у безакоњима, рађамо се у греху. С тугом ћу у ад сићи за сином својим – говори свети патријарх Јаков о себи и свом светом, прекрасном и целомудреном сину Јосифу! По окончању свог земаљског странствовања у ад су силазили не само грешници, него и праведници Старог Завета. Ето колика је сила људских добрих дела! Таква је вредност добродетељи наше пале природе! Да би било обновљено општење човека са Богом, то јест за спасење, било је неопходно искупљење. Искупљење људског рода није савршио Анђео ни Арханђео, нити било ко други од виших, али ограничених и створених бића – савршио га је Сам безгранични Бог. Казне су, као удеољудског рода. замењене Његовим погубљењем; недостатак људских заслуга замењен је Његовим бесконачним достојанством. Сва људска добра дела – слаба, која су силазила у ад – замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Јудеји су питали Господа: Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија? А Господ им је одговорио: Ово је дело Божије да верујете у Онога Кога Он посла (Јн. 6,28-29). Једино добро дело које нам је неопходно за спасење је – вера. Али вера је – дело. Вером, само вером, ми можемо да уђемо у општење са Богом, посредством Светих Тајни које нам је даровао. Ви пак узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и муслиманима спасити, то јест да ће ступити у општење са Богом! На мисао која је томе противна погрешно гледате као на новину, као на заблуду која се поткрала! Не! То је постојано учење истинске Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је одувек сматрала да је једино средство спасења: Искупитељ! Она је сматрала да и највеће добродетељи пале природе силазе у ад. Ако су у ад силазили праведници истинске Цркве, светилници из којих је светлео Дух СВети, пророци и чудотворци који су веровали у долазак Искупитеља – али је њихово упокојење претходило Искупитељевом доласку – како онда Ви хоћете да незнабошци и муслимани, зато што се Вама чинр баш добри, а који нису познали и поверовали у Искупитеља, добију спасење, које пружа само једно, понављам само једно средство – вера у Искупитеља?

   Хришћани! Познајте Христа! Схватите да Га не познајете, да сте Га се одрекли сматрајући да је спасење могуће и без Њега, због некаквих добрих дела! Онај ко прихвата могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа; он пада, можда и не знајући, у тешки грех богохуљења.

   Мислимо, дакле – вели свети апостол Павле – да ће се човек оправдати вером без дела закона (Рим. 3,28). Правда Божија (се јавила) кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије. А оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу (Рим. 3,22-24). Ви ћете приговорити: „Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела; он учи да је вера без дела – мртва“. Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Видећете да он захтева, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, дела вере, а не добра дела наше пале природе! Он захтева живу веру, која се утврђује делима новог човека, а не добрим делима пале природе, противним вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело у коме се пројавила вера праведника: то дело састојало се у приношењу на жртву Богу свога сина јединца. Заклати свога сина за жртву – то никако није добро дело према схватању људске природе: оно је добро дло као испуњавање заповести Божије, као дело вере. Погледајте Нови Завет и уопште читаво Свето Писмо: наћи ћете да оно захтева испуњавање заповести Божијих, да се то испуњавање назива делима, да од тог испуњавања заповести Божијих вера у Бога постаје жива и делатна; без њих, она је мртва и као да је лишена сваког покрета. Напротив, наћи ћете да су добра дела пале природе, која потичу од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца – забрањена и одбачена! А управо се та добра дела Вама и допадају код незнабожаца и муслимана! Због тих (дела), мада су праћена одбацивањем Христа, Ви хоћете да им дате спасење. Чудно је ваше размишљање о здравом разуму! Због чега и са којим правом га налазите и видите код себе? Ако сте хришћанин, онда о том предмету треба да имате хришћанско схватање, а не неко друго, самовољно или покупљено ко зна где! Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, и да разум наше пале природе, каква год природна својства имао, колико год био изоштрен светском ученошћу, задржава оне особине која му је донео пад и остаје – лажно названи разум. Неопходно је одбацити га и препустити се руковођењу вере: уз то руковођење, кад дође време, због значајних подвига побожности, Бог ће Своме верном слуги даровати познање Истине или разум духовни. Тај разум можемо и треба да сматрамо здравим разумом: он је осведочена вера коју је тако лепо описао свети апостол Павле у једанаестој глави своје посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је – Бог. Оно се подиже на том тврдом камену и зато се не клати и не пада. Здрав разум како га ви називате, ми хришћани сматрамо само за болесни разум, толико помрачен и заблудео да се не може излечити другачије него одсецањем свих његових знања мачем вере и њиховим одбацивањем. А ако га будемо прихватили као здрав – и то на неком непознатом, климавом, неодређеном и стално променљивом основу – он ће, као такав, свакако одбацити и Христа. Искуство је то већ показало. Шта Вам говори ваш здрав разум? Да је признавање погибије добрих људи који не верују у Христа противно таквом разуму! И не само то! Погибија добродетељних противна је милосрђу тако Сведоброг Бића као што је Бог. Ви сте свакако имали откривење свише о том предмету – шта је противно, а шта није противно милосрђу Божијем? Не! Него Вам то показује здрав разум. Да! Ваш здрав разум! Ипак, чак и уз Ваш здрав разум, одакле Вам то да сопственим ограниченим људским умом можете да схватите шта је противно, а шта није противно милосрђу Божијем? Дозволите ми да изнесем следећу мисао: Јеванђеље, или Христово Учење, или Свето Писмо, или Света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може да зна о милосрђу Божијем, које надвисује свако умовање, сваку људску спознају и није јој доступно. Сујетно тумара људски ум када жели да ограничи безграничног Бога!... Када тражи да објасни необјашњиво и да га потчини својим схватањима... Кога (да објасни и схвати)? Бога! Такав подухват је – сатански подухват! Себе зове хришћанином, а не познаје учење Христово! Ако из тог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог недокучив – онда иди у школу и слушај шта деца тамо уче! Њима професори математике објашњавају теорију бесконачног – да се оно као неодређена величина не потчињава законима којима се потчињавају ограничене величине, бројеви, и да резултати ту могу да буду потпуно супротни резултатима у области бројева. А ти хоћеш да одредиш законе деловања милосрђа Божијег, па кажеш: ово је у реду, а ово није! То је у складу или није у складу са твојим здравим разумом, са твојим појмовима и осећањима! Да ли из тога следи да је Бог обавезан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? Зар то захтеваш од Бога? Ето зачетка најнеразумније и крајње гордости! Не криви суд Цркве за недостатак здравог разума и смирења: то је товј недостатак! Она, Света Црква, само непоколебиво следи Божанско учење о делима Божијим, које је открио Сам Бог! Њена истинска чедда послушно иду за њом, просвећујући се вером и газећи разметљиви разум који устаје на Бога! Верујем да о Богу можемо да знамо само оно што Он благоизволи да нам открије! Када би постојао други пут Богопознања, пут којим бисмо сопственим трудом могли да прокрчимо уму, онда нам откривење не би било даровано. Оно је дато зато што нам је неопходно. А сопствене измишљотине људског ума су сујетне и лажљиве.

   Ви кажете „Јеретици су – такође хришћани“. Одакле вам то? Зар ће неко ко себе назива хришћанином, а не зна ништа о Христу,у своме крајњем незнању одлучити да себе сматра истим таквим хришћанином какви су јеретици, и да свету веру хришћанску не разликује од проклете богохулне јереси? Другачије о томе размишљају истински хришћани! Многобројни зборови светих примили су мученички венац јер су више волели најљуће и предуге муке, тамницу и изгнанства, него да пристану на учешће у богохулном учењу јеретика. Васељенска Црква је јерес одувек сматрала за смртни грех, одувек је сматрала да је човек заражен страшном болешћу јереси мртав душом, туђ благодати и спасењу, да је у општењу са ђаволом и његовом погибли. Јерес је – грех ума, грех више ђавољи него људски, она је ћерка ђавола, његов изум, безбожност блиска идолопоклонству. Оци идолопоклонство обично називају „нечестијем“, а јерес – „злочестијем“. У идолопоклонству ђаво од залепљених људи узима божанско поштовање за себе, док у јереси заслепљене људе чини саучесницима свога главног греха – богохуљења. Ко са пажњом прочита „Дела сабора“ лако ће се уверити да је карактер јеретика – потпуно сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, несхватљиву гордост, уочиће да је њихово држање састављено од непрекидне лажи, да се предају различитим ниским страстима, видеће да се они, кад имају могућност, усуђују да почине све најужасније преступе и злочине. Нарочито је значајна њихова непомирљива мржња и крвожедност према чедима истинске Цркве! Јерес је повезана и са гневом срца, са страшним помрачењем и повређеношћу ума, и упорно се држи у души која је њоме заражена. Човеку је тешко да се исцели од те болести! Свака јерес у себи садржи хулу на Духа Светога: она хули или на догмат о Духу Светоме, или на дејство Духа Светога, али свакако хули на Духа Светога. Суштина сваке јереси је – богохуљење. Свети Флавијан, Патријарх Константинопољски, који је крвљу запечатио исповедање истинске вере, изрекао је пресуду помесног Константинопољског сабора против јересијарха Евтихија следећим речима: „Евтихије, до сада јереј и архимадрит, потпуно је разоткривен – како у заблудама Валентина и Аполаинарија, и у упорном следовању њиховом богохуљењу, тим пре што није послушао чак ни наше савете и поуке у вези са примањем здравог учења. Стога, плачући и уздишући због његове коначне погибељи, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа, да је Евтихије пао у богохуљење, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром; дајемо на знање свима који ће од сада беседити са њиме или га посећивати, да су и сами подвргнути одлучењу“. Ова пресуда је – образац општег мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; ову пресуду прихватила је читава Црква, она је потврђена на Халкидонском Васељенском сабору. Евтихијева јерес састојала се у томе што није исподведао две природе у Христу по ваплоћењу, како исповеда Црква, него је допуштао само Божанску природу. Ви ћете рећи: само!... Забаван је по своме недостатку истинског знања, али горко жалостан по својој суштини и последицама, одговор неког лица које је располагало влашћу овог света, упућен светом Александру, Патријарху Александријском, о аријанској јереси. Ово лице саветује Патријарха да сачува мир и да због неколико речи не уводи спорове, који су толико противни духу хришћанства; он пише да у Аријевом учењу не налази ништа за осуду: извесну разлику у реду речи – само то! „Тај ред речи – примећује историчар Флери – у којима „нема  ничег за осуду“, одбацује Божанство Господа нашег Исуса Христа“. Само то! Значи, руши целокупну веру хришћанску – само то! Занимљиво – све древне јереси, под различитим маскама које се мењају, тежиле су ка једноме циљу: оне су одбацивале Божанство Логоса и искривљавале догмат о ВАплоћењу. Најновије јереси понајвише теже да одбаце деловање Духа Светога: са ужасним хулама оне су одбациле Божанску Литургију, све Свете Тајне, све што је Васељенска Црква одувек сматрала за деловање Духа Светога. Они (јеретици) су то назвали људским установама, па и дрскије: сујеверјем, заблудом! Али наравно, Ви у јереси не видите ниразбојништво, ни лоповлук! Можда је само због тога не сматрате грехом? Овде одбачен Син Божији, тамо одбачен Дух Свети и похуљено на Њега – само то! Онај ко је прихватио и држи богохулно учење, ко богохули, а није разбојник, не краде и чак чини добра дела пале природе – он је диван човек! Како Бог може да одбије да га спасе? Сав узрок Ваше последње недоумице, као и свих других, јесте дубоко познавање хришћанства! Немојте да мислите да је такво непознавање неважан недостатак! Не! Његове последице могу да буду погибељне, нарочито данас, када су у оптицају безбројне књиге са хришћанским заглављем, а учењем – сатанским. Услед непознавања истинског хришћанског учења, лако вам се може догодити да лажну и богохулну идеју прихватите као истинску, да је усвојите, а заједно са њом да усвојите и вечну пропаст. Богохулник се не спасава! Већ и те недоумице, које сте представили у своме писму, представљају страшне сметње за ваше спасењ. Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно да плачете. Прихватите се читања Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква проглашава за свете); код Светих Отаца Православне Цркве изучите како правилно треба да се схвата Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Христа и хришћанство изучавајте из Светог Писма и живе вере. Пре но што наступи страшни час у који ћете морати да изађете пред Бога на суд, прибављајте себи оправдања, која Бог овде, посредством хришћанства, дарива свим људима.

   Франциско Асишки, Игњатије Лојола и други подвижници латинства (по отпадању Западне Цркве од Источне), који се у његовим недрима сматрају светима, отшелништвом су задобили најсилније демонске прелести. „Када је Франциско био уздигнут на небо – каже писац његовог житија – Бог Отац се видевши га, на тренутак нашао у недоуимици коме да укаже првенство: Своме Сину по природи, или сину по благодати – Франциску“. Има ли шта страшније и изопаченије од ове хуле, има ли шта жалосније од ове прелести?!

   Забрањено је молити се за јеретике као за оне који припадају Цркви; стога за њих не треба ни вадити честице, које изображавају учешће у Цркви. Могуће је молити се за њихово обраћање. Ко има свога покојника, плаче за њим и моли се за њега. Злочинци заточени у тамници не могу се прихватати заступања других злочинаца. Господ јесте Љубав и толико жели да се сви спасу, да ми то не можемо ни да схватимо. Препустимо тој Љубави наше спасење и спасење свих других, а са своје стране, потрудимо се око онога што зависи од нас – око свога очишћења.            

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

Порука од нашег читаоца Александра коју нам је послао скупа са својом донацијом:

„Коначно сте нам дали могућност да и ми читаоци помогнемо вама, који толико чините за све нас. Хвала вам на томе. Свако добро у Господу“.

Александар

+ + +

ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:

(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Својство истинског покајања је да отвара очи за сопствену греховност и грех уопште".
 (Преподобни Никон Оптински)
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.