header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Само један Пут води у живот Штампај Е-пошта
петак, 26 март 2010

САМО ЈЕ ЈЕДАН ПУТ КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ

       
         Од извора два путића. Један је пут Исуса и народа, и други пут првосвештеника и данашњих другосвештеника. Међу те другосвештенике убраја се и лик администратора Атанасија Јевтића. Познајемо га  по његовим непристојним, и у српском речнику непознатим  речима којима описује све оне који не желе да следе његове творевине. Стиче се утисак да је и овај пут постављен да би ишао на руку онима који желе губитак православне истине.

Исто је тако познато да је администратор Атанасије Јевтић највише мењао епархије и неколико пута постављан за епископа нове епархије. Као дипломиран теолог сам је упознат да то није по канонима Цркве, али он из своје дипломе издваја само оно што иде у прилог њему и онима који су кршили канон о везивању епископа за једну епархију. Од 1991. године он постаје званична медијска личност. Како по својим ватреним говорима, тако и по игри речи које је користио као и шахиста фигуре на шаховској табли. Више од речи Божијих, оно што је као знање требао да проповеда свом народу, познавао је магијску моћ речи, и ту магију користио спрем свог циља, или свог транса.

Српски православни народ упознат је са поругама администратора Атанасија Јевтића према верујућем монаштву, свештенству и народу. Те верујуће хришћане назива псевдоревнитељи-зилоти. Оптужује их због непослушности према својим епископима и опомиње да је епископ закон у епархији. Док оптужује, ружи, ружно говори и пише о верујућем народу, заборавља да је и о њему написано „...Patrijarh German je, dakle, imao pred sobom "nepopravljivog zilota" koji je govorio: "Ne pristajem da patrijarh sve nas kroji prema sebi." (Mala napomena za citaoca: jos od osmog veka u crkvi oni umereni, spremni na kompromise i po cenu da se neka nacela malo skrajnu, oni koji lice na "politicare", zovu se ikonomisti. Oni drugi, koji nisu voljni da odstupe ni za korak, koje zovu "revnosni", kojima je rizik prirodno stanje a trpljenje svakojakih pritisaka "na putu istine" ih osnazuje - jesu ziloti.)...“

Дизао је глас и против патријарха Павла, чак сматрао да је дошло време да се патријарх Павле мења избором новог патријарха, иако је патријарх Павле смирено носио његову ћуд (псевдоревнитељско-зилотску) и говорио, „Све што Атанасије напише, ја ћу да потпишем“. Администратор Атанасије Јевтић знао је да га патријарх Павле благо опомиње за ћудљиво понашање, па је сам за себе рекао „Ја не знам да ли ћу у рај, имам незгодан језик, осоран сам и имам много огрешења, и својих личних, и према Богу, и према свом народу“ (Слободан Рељић „НИН“).

Администратор Атанасије Јевтић најбљутавијим речима говори о окупљеном православном народу под именом „Законоправило“, и уједно не жели да зна да Законоправило Светог Саве најстрожије забрањује епископе попут њега и њему истих. Упорно се везује за Сабор архијереја иако зна да Сабор архијереја у времену Светог Саве не би дозволио постојање администратора Атанасија Јевтића и њему истих. Док православан народ гледа у њега и њему исте, пита се да ли таквим епископима да повери своје душе?

Кроз тешку турбуленцију је прошао српски народ и српска православна вера. Администратор Атанасије Јевтић је „искусно“ говорио о свим тим тешкоћама. Стекао се утисак да је прошао кроз сва минска поља. Данас можемо са разлогом да се питамо како је он опстао, из пензије се повратио, а толики народ је страдао, гладовао, избегао, и како је то народ данас на рубу сиромаштва а епископи на царевом трону? Од чијих и каквих пара су епископи обогаћени? Који се то епископ храни у народној кухињи, и заједно са својим народом стоји у реду са оскудном порцијом у руци? Законоправило Светог Саве налаже да епископ први помогне сироте, али не у преступној години, већ свакодневном бригом. Спорадичног и краткотрајног помагања свог народа у свом брижном елаборату поседује сваки епископ, али и народ поседује истину да је данас немерљиво богатство и раскошан живот српских епископа.

Свети Дух данас почива на народу, тако су цркве данас препуне народа. Иако народ живи у раслабљеном духовном животу, Свети Дух га не напушта. И небо и земља знају да народ данас нема чистоту примера у духовним вођама.

 Православни Срби знају да је неколико епископа издало православље и окренули се екуменизму. Том екуменистичком удицом су планирали да улове народ који се вратио вери. У корак са гладијаторима новог светског поретка иду ти епископи светосавља. Ударају у опстанак народа на исти начин као и нови светски поредак. Истрошен и збуњен народ лак је материјал за „вајарске“ руке. Из таквог „атељеа“ је изашао и пензионисани епископ Атанасије Јевтић. Одбацује истину да је својом пропагандом залуђивао прошлост и без стида се прихвата да залуђује и садашњост. Косовским ранама је још само требао администратор Атанасије Јевтић. Као да није довољно неартикулисаног дивљања на Косову па је потребно да га увећају понашањем и речником пензионисаног епископа.

У контрадикторном понашању администратора Атанасија Јевтића некада су промицале и речи патриотизма и хришћанског достојанства. У тој емотивној магији речи тад је говорио да је српском народу суђено да носи крст прогона и рата, али да ће га и овај пут носити достојанствено. Да ли је он пример тог достојанства? Не дај Боже ни сам на себе да се угледа, а камоли као углед да служи народу.

Ако је за веровати некакво писмо је писао епископу Артемију. Оно што се у том писму може прочитати и закључити је, и превртљиви Латини су здравије перо у руци држали. Уједно писмо такве садржине, од једног епископа, пензијонера, администратора, је разлог зашто православни, светосавски народ више не верује у своје епископе. Њихове непристојне речи, међусобне размирице и очита мржња, скривање ноторног богатог живота иза злоупотребе хришћанства и монашког завета, довело је до тога да народ оправдано, за разлику од администратора Атанасија Јевтића, користи став његове изговорене реченице и неће пристати да га неки епископи кроје према себи.

Није народ ушао у сукоб са епископима (атеље Јевтић, Буловић, Радовић, Добријевић...), већ се народ брани од сукоба који су они на народ пустили.

Сам администратор Атанасије Јевтић често је користио речи мудре Јеврејке: „Праштамо вам што сте нас убијали, али не можемо да вам опростимо ако нас присилите да вас убијамо“. Како је користио у свом магијском говору ову реченицу, тако сад у свесној истини треба да зна да се народ без разлога и са мржњом није подигао против њиховог скрнављења православља. Народ екуменистичке бебе не мрзи, чак им и прашта што су на мајку пљунули а маћеху за руку ухватили, али не може да им опрости што су га присилили да брани своју веру од њедара њихове маћехе.

Народ види шаховску игру епископа, али још увек ћути. У том раслабљеном српском народу почива Дух Свети, па народ као и Господ ћути, али веру и Бога не напушта. Нису данас светиње пуне због части према свештенослужитељима (част часним), већ су пуне што Свети Дух народ призива светињама.

Овај пут српски народ није издао веру ради комунизма или неке друге безбожне идеологије, веру су данас издали другосвешеници ради екуменизма. Јуда је издао Господа за тридесет сребреника, а другосвештеници данас издају Господа због продаје српске истине, историје,  српских гробова, српског крста, српског прогона и српске косовске колевке.

Данас слабоверни не одлазе у секте ради комунизма који забрањује хришћанство, већ слабоверни од хришћанства у секте одлазе ради саблазни од другосвештеника... Да ли су то плећа администратора Атанасија Јевтића толико велика па има снаге да понесе крст саблазни свог верујућег народа, или верује да и за душу постоје два путића?

З.Д.

Последњи пут ажурирано ( петак, 26 март 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.