header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Искушење моћи Штампај Е-пошта
уторак, 30 март 2010

Владимир Димитријевић

ИСКУШЕЊЕ МОЋИ

         Моћ, коју човек добије у руке, може постати страшно оружје. Колико се то пута у историји видело! Моћ Божја, сведржитељство Његово, свагда се пројављивало у крајњем смирењу – Распети је у Студеници насликан као „Цар славе“. Али, људи – чак и апостоли! – пречесто су моћ схватали не као повод за служење, него за насиље. Св. Јован и Јаков Заведејеви тражили су од Христа да погуби цело самарјанско село – и то муњом, као Илија пророк! – јер им нису указали гостољубље. Христос их је строго укорео, и упозорио их да дух у коме су говорили ове речи није Његов, него његовог непријатеља.

(Моћ је, свугде и свагда, опасна без неког коректива. Моћ у Цркви је опасна без коректива молитвеног смирења и саборности.) Куда може да одведе апсолутна, неконтролисана моћ, и то једног озбиљног религиозног човека, показује нам руски куртулорог Јуриј Лотман, у својој студији „Култура и експлозија“ (Народа књига, Алора, 2004), бавећи се личношћу цара Ивана Грозног. Иван Грозни је био својеврсна комбинација јуродивог (суманутог човека, који, у извесним случајевима, може бити и Божји човек) и самодура – окрутника који поступа по личној самовољи, газећи достојанство других. Ево шта каже Лотман:

>>Како изгледа то клупко противуречности с тачке гледишта динамике културе најбоље се може показати на примеру Ивана Грозног. Овде је згодно да се дотакнемо неких маргиналних аспеката понашања Ивана Грозног. Ако ово понашање посматрамо с  тачке гледишта семиотике културе, оно нам личи  на свесни експеримент превладавања било каквих забрана. Нас у овом случају интересују етичке забране  и свакодневно понашање. То је она област у којој ексцесна понашања не могу да буду мотивисана било каквим државним, политички новаторским разлозима. Међутим ова област деловања Грозног заузима тако много места, да историчари - од Карамзина до Кључевског, Платонова и С. Б. Веселовског - чак и кад не проучавају проблеме политике, социјалних конфликата и државности, неизбежно бивају увучени у дискусију о психолошким загонеткама Ивана IV. С наше тачке гледишта није толико интересантна индивидуална психологија Ивана IV као уникатне и, можда, патолошке личности, колико механизам његовог културног понашања.

Рецепцију личности Грозног, како од стране савременика тако и од стране историчара, дели црта 1560. г. - време кад епоху реформи смењује епоха терора. Па не би понављали обимну литературу по овом питању, и не повећавамо ионако замашан број претпоставки о узроцима нагле промене у царевом понашању, можемо да наведемо следеће: први период је органски повезан с епохом реформи, започетих још за време Ивана III, и карактерише га постепено, логички доследно кретање. Управљање државом одликује се упадљивим цртама колективизма и умереног традиционализма. Царева личност долази до изражаја у томе што он следи одређени прогресивни процес; други период се оштро разликује од првог, пре свега, до крајности доведеном непредвидљивошћу како државничких, тако и личних царевих поступака. Самодурство и јуродство, о којима је овде било речи, доведени су до крајњих граница. Постоји мноштво хипотеза - од Курбског па до савремених историчара - о узроцима таквог чудног понашања. Међутим, пре него их подвргнемо оцени, треба да се подсетимо да феномен Грозног није баш сасим уникатан. Срозавање апсолутне монархије на ексцесе безумног деспотизма - представља прилично распрострањену појаву у светској  историји  иако она сваки пут поприма своју национално-историјску нијансу. Уздизање цара на ниво Бога, коме припада целокупна власт, неизбежно је изазивало, с једне стране, његово поистовећивање с ђаволом, а, с друге стране, неопходност сталне самопровере. Иван Грозни је доследно кршио све етичке забране и то с тако оригиналном педантеријом да се човек и нехотице мора запитати: шта је овде примарно - жеља да се задовоље необуздани нагони, чему су склоне љубазне теорије, или експеримент на реализацији теорије током којег страсти које су већ изгубиле сваку контролу, прекорачују све границе дозвољеног? Да ли физиологија формулише љубазну семиотику, или семиотика уступа простор физиологији?

Стварни ексцеси историје су неограничени у својој разноликости, абецеда сваког семиотичког система је ограничена (или је ми доживљавамо као унеколико ограничену). То доводи до тога да описи историјских догађаја знатно повећавају њихову поновљивост. Оно различито на нивоу описа постаје истоврсно. Изоморфизам је често последица механизма описа. У понашању  Ивана Грозног јасно се оцртавају  следеће улоге:

1. Улога Бога. Грозни себи приписује улогу Сведржитеља, метафору „неограничена власт" он схвата буквално (за њега је уопште својствено да метафору схвата у њеном директном значењу). Такав однос према власти претвара носиоца те власти у Бога-Сведржитеља. У том смислу су речи Василија Грјазног: „Ти, государ, аки Бог... имале знатно дословнији смисао него што смо ми сад склони и да претпоставимо.

2.  Улога ђавола. Идеја неограничене власти (у дословном смислу) условила је сложено и практично нерешиво питање: да ли је та власт дарована у Христу или у ђаволу? А пошто сам носилац неограничене власти није могао да одлучи да ли је његова личност богоподобна или ђаволоподобна, били су неопходни нагли заокрети у понашању. Непредвидљиве осцилације Грозног од светости до греха, и обрнуто, које су забележили бројни извори и које су изазивале запрепашћење, нису биле последица ексцеса личне психологије већ су неминовно произлазиле из неограничености његове власти. Казне које је Грозни сам извршавао биле су васпостављање паклених казни па је, у складу с тим, Грозни своју улогу доживљавао час као улогу владара пакла, час као божанску свемоћ. Томе треба додати да је снажан манихејски утицај, који је уочљив у идејама и понашању Грозног, допуштао тумачење ђавола као опуномоћеног намесника Господњег у управљању грешним човечанством .

3. Улога јуродивог. Спајање улоге Бога, ђавола и грешника изнедрило је у понашању Грозног још један лик: јуродивог. Јуродство је допуштало спајање неспојивог, да се води грешни и богомрски начин живота који се истовремено доживљава као метафора светости, непојмљива „припростим", али јасна побожнима. Огавно понашање јуродивог резултат је његове понизности и онај ко жели да појми загонетку јуродства мора да се понизи још више него што се понизио онај који је опседнут јуродством: отуда и представа о томе да су световна осећања као што су гадљивост, љубав према чистоћи - плод греха охолости. Јуродиви се може ваљати у блату и видети у њему највишу чистоту духа. Његово понашање је затворено и контрастно, он увек свету поставља загонетке и то се јасно види у понашању Грозног.

4. Улога изгнаника. Неограничени господар/незаштићени изгнаник - Грозни стално реализује ове супротне моделе понашања. Грозни присваја себи све облике власти. С тим је повезана његова тежња да прошири сфере своје компетенције, да се меша у религиозне дискусије и формулише државне идеје. Суштински смисао његовог односа према власти јесте - неограниченост. Стога он у принципу не признаје било коју сферу у држави коју би могао да повери другоме. Истовремено Грозни је стално играо улогу незаштићеног изгнаника. Овде није реч, само о плановима да се ожени енглеском краљицом, како би имао прибежиште у случају да мора да бежи  из Москве, већ и о његовој монашкој маски и често понављаној тврдњи да ће примити калуђерски постриг. Штавише, сам ексцес опричнине укључује у себе двоструку психологију: изгнаника окруженог непријатељима који тражи сигурно прибежиште, и самодршца с неограниченом влашћу. И у наведеном случају неспојивост ових двају узајамно противуречних појмова не само што није збуњивала Грозног, већ је, напротив, стварала за њега природни контрастни простор. Спој ових тенденција видимо у писмима Курбском у којима се гласови незаштићене жртве неправедних прогона и неограниченог господара нераздвојно преплићу.

Контраст ових неспојивих тенденција доводио је у сфери која је предмет нашег интерсовања до тога да се у самој основи понашања Грозног налазило самодурство уздигнуто на државну норму: понашање се није обликовало у доследну, изнутра мотивисану политику већ је представљало низ непредвидљивих експлозија. „Непредвидљивост" у датом случају треба схватити као одсуство унутрашње политичке  логике, међутим, у сфери личног понашања смена експлозија суровости и ексцеса покајања допушта да се говори о правилности која представља подручје психопатологије.<<

Самовоља, дакле, уме да буде страшна, непојамно сурова, управо зато што самовољник гради виртуелну стварност на основу своје похоте. Ко се не потчињава виртуелној стварности моћника, бива подвргнут казни „за непослушност“, при чему се његова „непослушност“ ничим не доказује – само се показује како „непослушни“ пролазе.

Боже, не дај нам моћ!

Зато је Свети Павле говорио: „Кад сам слаб, онда сам силан!“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.