header image
Др Никола Жутић: Нико Бартуловић-римокатолик четник Штампај Е-пошта
субота, 10 април 2010

Др Никола Жутић

НИКО БАРТУЛОВИЋ - РИМОКАТОЛИК ЧЕТНИК

1890-1945.

-Од либерала-антиклерикалца и антикомунисте до равногорца-антифашисте-

 УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Због свог импресивног интердисциплинарног књижевно-историографског стваралаштва, које се кретало од романа, приповјетки, драма, до безбројних публицистичких идеолошко-политичких чланака, критика и полемика, књижевник (и књижевни публициста) Нико Бартуловић је требао много раније да уђе у жижу  интересовања југославенских књижевних историчара и нарочито историографа, који су га у потпуности занемарили. Српски и хрватски аутори слагали су се, а и данас се слажу с чињеницом да је Нико Бартуловић у потпуности анатемисано па потом и у потпуности заборављено књижевно и публицистичко-историографско име. При том је Бартуловићево публицистичко идеолошко-политичко стваралаштво сасвим дјевичански нетакнута тема од стране историчара.

У поговору књиге Чедомир Вишњић на најбољи начин сажима Бартуловићеву "злехуду судбину", од потпуног одбацивања, анатемисања, убиства и заборава: "Готово шездесет година послије насилне смрти овај Хрват-Југославен спада у групу малобројних око којих чак и нема међунационалних спорења, јер се за њих нико не отима. Да се и не говори о томе да му све ово време ниједна књига није прештампана, ни у Загребу, ни у Београду. У двоје деценије прве Југославије врло је мали број појединаца своје животе и дјела заложио за њене идеале и њен опстанак, а без користољубља и властољубља. У пречанским интелектуалним и политичким круговима издвајају се у том смислу моралне фигуре Адама Прибићевића и Нике Бартуловића. И док је први самоусавршавању тежио кроз самоодрицање, тјерајући при том преко разумне границе, нарочито за човјека у чијем се мишљењу лако назирала златна нит рационализма и амбиција пророка, дотле је медитеранац и Старограђанин, барем идејно, ишао другим путем! Адам је од рада и сиромаштва религију направио, супростављајући се тако типским слабостима српског менталитета. У једном од текстова насталих на Косову писао је како он и сељаци око њега, због високе цијене, сваку шибицу расијецају на четири дијела и тако се са једном користе четири пута. То га је мучило па је о томе писао. Књижевник Бартуловић је ишао к истом циљу, али са ведријим осунчанијим сликама у глави. У већ спомињану биљежницу записивао је мисли и афоризме који су му требали служити у даљем раду.

Бартуловић је, према Чедомиру Вишњићу, био и оштар критичар "србијанског неразумијевања пречанских прилика и менталитета", али му критика никад није прелазила ону фину границу која је смисао његовог рада и улоге одређивала као навођење на могући хрватско-српски споразум и, у крајњој инстанци, јединство. У том је духу рјешавао питање Срба у Хрватској, оштро се изјашњавајући против подјеле земље. Сматрао је да Србима и Хрватима потпуну слободу и равноправност гарантира једино принцип народног јединства. Он је заправо вјеровао у ванвремену важност својих принципа, много тога, па и превише, опраштајући онима који су их проводили у живот у складу са својим ограниченим људским могућностима. Бартуловић је, како истиче Вишњић, "имао своју аутокефалну цркву".1))

Књижевни историчар проф. др Иван Бошковић за Бартуловића каже да је свакако једна од "контрадикторних особности хрватске књижевности и политичке повијести двадесетог стољећа": "Аутор двају романа, двију драма те неколико књига новела и приповиједака, данас је тек успутна чињеница у хисториографским прегледима; књижевне повијести и приручници углавном га не спомињу, а када га и спомињу, најчешће је то без знатнијих књижевних претензија. Стога не изненађује да су ријетке студије, портрети, коментари и критичке оцјене његова дјела, својевремено у самом жаришту интереса, касније, а напосе данас, прекривена прашином повијесног заборава, неистражена и недовољно вреднована". Бошковић с разлогом поставља слиједеће питање, које многе и данас мучи: "Који су разлози посвемашњег заборава и шутње о Ники Бартуловићу?". Одговор за Бошковића није нимало "једнозначан ни једноставан": "Уз онај који се односи на скромну вриједност књижевних страница, дио их свакако треба потражити у Бартуловићеву политичком дјеловању - радикално интегралистичкој идеологији монархистичког југославенства те каснијем апологетству четништва. При томе се не смије изгубити из вида ни чињеница да је већи дио своје (не само књижевне) дјелатности везао уз београдску средину и постао  'искључиво српским писцем'. Његову судбину - израслу на протухрватској идеологији хегемонистичког великосрпства - потврђену и судјеловањем на четничком конгресу у селу Ба, то је учинило посве незанимљивом хрватској књижевности и њезиној хисториографији".2

О Бартуловићевој идеолошкој суштини, дакле, и дан данас се одржава представа да је он био експонент "хегемонистичког великосрпства" и "крволочног четништва". У ствари Бартуловић је био и остао један нестварни романтични заточник југославенства, који је у њега простодушно вјеровао и када је свима било јасно да таква идеолошка концепција постаје утопија у годинама пред Други свјетски рат. За југославенство се борио, уз помоћ Организације Југославенских националиста (Орјуне), против ексклузивног Хрватскох националног покрета (Ханао), радикалског Српског националног покрета (Срнао), али и против милитантног словеначког Корошчевог клерикализма. При том су му главни савезници, у тој борби, били српски, хрватски и словеначки југословенски националисти окупљени у Орјуни, југословенским националним организацијама (у Удружењу Четника, Соколима, Народној одбрани, Јадранској стражи). Сви су се они заједно борили против "племенских национализама" (српског, хрватског и словеначког). Бартуловић је у континуираној сарадњи са идеолошким истомишљеницима, прије свега либералним Четницима (нарочито с Јевђевићем, Бирчанином, Пећанцем), с којима од Орјуне, преко Јадранске страже, Сокола, југославенски мисли и поступа и с којима завршава у Југословенској војсци у Отаџбини. "Југословенство изнад свега" је основни Бартуловићев национални постулат.

Соцреалистички аутори Крлежине "Енциклопедије Југославије" описали су Бартуловића као "писца без неког нарочитог дара"; по њима политички се формирао у сјени предратне југославенске националистичке омладине, дијелећи њене неодређене мисли и предоyбе о проблему државног и културног уједињења југославенских народа. Придружио се оном крилу те омладине које се, послије слома Аустро-Угарске, као "реакционарна антидемократска и нарочито антикомунистичка групација", ставило у службу династичке политике. Почевши од драме "Куга" (1919), Бартуловић се "развијао све више удесно и коначно завршио у редовима четника".3                                                         

Виктор Новак, иако Бартуловићев идеолошки либерално-масонски и антиклерикални "брат" и списатељски сарадник у Бартуловићевој периодици, уопште га не помиње у књизи Magnum crimen (Београд, 1948), иако је био жестоки противник римокатоличког политичког ангажмана и нацифашистичког тоталитаризма. Међутим, Виктор Новак се лукаво, "језуитски", на време идеолошко-политички преоријентисао к новом комунистичком и соцреалистичком тоталитаризму. Бартуловић је, једноставно, према "процјени" комунистичког идеолошког суда, добио етикету четника - народног непријатеља, па самим тиме и "квислинга- сарадника окупатора". Наиме, личност Нике Бартуловића, као и личност четничког идеолога књижевника Драгише Васића, и књижевника Ђуре Виловића, сврставана је од стране комунистичких публициста и историчара, заједно са равногорским четничким покретом, у табор фашистичких и нацистичких идеолога и идеологија. Према познатој симетрији комунистичког политичког и идеолошког “кључа”, режимски историчари Брозове Југославије су и комплетан четнички покрет, који је био  заснован на либерално-револуционарној "карбонарској" основи, прожет идеалистичким монархистичким југославенством, такође сврставали у "фашистички колаборационистички квислиншки антинародни покрет". Четничка ослободилачка антиосманлијска либерално-револуционарна борба с почетка XX вијека, југославенско национално дјеловање у Краљевини Југославији и ослободилачка антифашистичка борба у Другом свјетском рату, у комунистичкој Југославији су заборављени и добили искривљену национално-идеолошку одредницу великосрпског и фашистичког покрета. Нико Бартуловић је дјелио све фазе и мјене и југославенског националисте, који је сарађивао са југославенским Удружењем четника у Краљевини Југославији, као и проказану судбину Југословенске војске у Отаџбини, односно, равногорског покрета.

 _____________

 1 Н. Бартуловић, Глас из горућег грма, поговор Ч. Вишњића, Загреб, 451-452.

2 Вишњић, Апостол Југославенства Нико Бартуловић, поговор књизи: Н. Бартуловић, Глас из горућег грма, издање Српског културног друштва "Просвјета", Загреб, 2003, 448.

3  И. Бошковић, Идеологија и аутобиографија у романима Нике Бартуловића, Флуминенсиа, бр. 2, 2006, 117-118.

4 Аутор ове енциклопедијске јединице сакрио је начин и годину смрти Н. Бартуловића (Енциклопедија Југославије, 1, Загреб, 1955, 382).


 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.