header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др. Витомир Перић: Отворено писмо Патријарху Иринеју и свим христољубивим епископима СПЦ Штампај Е-пошта
среда, 14 април 2010

Отворено писмо Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и свим Христољубивим епископима СПЦ

 Христос Воскресе!

          Дуго размишљаjући, био сам у недоумици да ли да Вашој Светости упутим ово писмо? Међутим, као неко ко од свог рођења живи на Косову и Метохији, као неко ко је био сведок и очевидац неких ситуација не могу а да то не учиним. Ова тешка ситуација која је задесила нашу страдалну епархију рашко-призренску и косовско-метохијску ме је, као кап у препуној чаши воде, нагнала да Вам се као свом Оцу обратим указујући на све проблеме које ме као верника понајвише погађају.

Милошћу Божјом, Господ је благоизволео да мене грешника призове Себи и Цркви у средњој школи. Није да нисам раније ишао у цркву али је сигурно то било ретко и само на веће празнике. У самом почетку богослужењима сам присуствовао само због жеље да научим и усавршим појање, међутим, касније је то Благодаћу Божијом добијало виши смисао од првобитног тако да данас не могу да живим без свете Литургије, која ме огрезлог у гресима, у овако тешким временима, бар мало приближава Господу и даје снагу и веру да се одупрем искушењима садашњице. Био сам тада без духовног руководства јако сујеверан, горд и свезнајући тако да ме је у том периоду сам Господ сачувао да не одем у неку крајност и тако изгубим душу.  Након бомбардовања и НАТО - Шиптарске окупације Косова и Метохије, мој факултет је пратећи судбину осталих факултета Универзитета у Приштини неко време провео у расејању у Србији. Повратком универзитета и мојим повратком на просторе Косова и Метохије, тачније у Косовску Митровицу, моје духовно спознање и приврженост Богу је почела да расте. У том периоду сам за владику Артемија слушао само преко медија и оно што сам знао је то да је он рашко-призренски и косовско-метохијски владика и ништа више од тога. Морам признати да сам у периоду пре бомбардовања, можда под утицајем тадашњих информативних служби а можда и слушајући разне приче, често осуђивао владику Артемија нарочито због његове умешаности у политику. Међутим, након бомбардовања, пошто су војска, милиција, и политичари напустили Косово и Метохију, када се збуњени и уплашени народ окупио у Цркви светог Николе у Гњилану и питао тадашњег Проту Живка Прото шта ћемо сад?, схватио сам да Црква као најстарија институција која је и у добру и у злу била уз свој народ мора бити саставни део живота сваког хришћанина па макар то значило и узимање учешћа у политици.  

Доласком у Косовску Митровицу почео сам да са пријатељима посећујем манастире, богослужења по манастирима и упознавао се са великим бројем монаха. У једном од њих препознао сам и свог духовног руководитеља. Упознавајући духовника и монаштво наше страдалне епархије осетио сам код њих велику љубав и велику духовну снагу која ме је све више приближавала Богу. Временом сам у различитим ситуацијама приметио да Исти ту велику духовну снагу и љубав црпе од Господа преко свог духовника преосвећеног владике Артемија.

Заволевши тако све више Господа, заволео сам свог духовника, а преко њега и његовог духовника и мог архијереја владику Артемија. Ја лично нисам имао никад прилику да разговарам са владиком Артемијем, виђао сам га често и узимао благослове на манастирским славама, разним већим скуповима и сл., али сам га кроз његова дела поштовао као великог духовника и ревнитеља за веру и страдални народ на Косову и Метохији. Мени није требало да ми мој владика даје бомбоне, да се шали или игра фудбал са мном, ја сам њега заволео због онога што он духовно јесте, због онога што је постигао у рашко-призренској епархији, а нарочито због тога што ме је преко својих духовних чада, а сада у народу уважених јеромонаха, приближио мом Распетом Господу Исусу Христу. Нашег блаженопочившег Патријарха Павла сам видео свега неколико пута у животу и можда 4-5 пута узео благослов, међутим то није била препрека да осетим његову духовну снагу и љубав према Христу и да га због тога заволим и поштујем.

   Два дана пред почетак великог и часног Васкршњег поста, у време у коме се православни хришћани припремају да у миру постом и молитвом очисте своје душу и тело од грехова, Свети Архијерески Синод СПЦ доноси одлуку да владику Артемија до редовног заседања Сабора, разреши са места епископа рашко-призренског и косовско-метохијског. Тим поводом сви смо у епархији били сломљени. Тешко нам је пала ситуација око безаконе смене владике Артемија, изабрани тренутак, повод и начин на који је то учињено, а нарочито понашање владика Атанасија и Теодосија са њиховим монаштвом које је личило више на деловање неких страних служби него на понашање црквених великодостојника и монаха. Збуњени одвијањем ситуације, сви смо се у том тренутку запитали, ако се на Синоду расправљало о разрешењу владике Артемија, како то да су се већ непун сат од завршетка састанка Синода владика Атанасије са Владиком Теодосијем и њиховим истомишљеницима појавили у манастиру Грачаници? Да ли им je Синод благословио да као пучисти преузимају власт и обијају поједине манастирске просторије? Овакво одвијање ситуације, нажалост, указује на то да је овако нешто било већ унапред испланирано и да је седница Синода била само фарса намењена медијима и народу! Не могу Вам описати какво је тада разочарење владало у нашем народу! Људи су пали у очајање а цела та ситација је изазвала исти осећај као када је потписан Кумановски споразум, односно када се десио 17 март 2004. године или када је проглашена независност Косова и Метохије. Осетио сам да сам по не знам који пут преварен, остављен, с тим што ми је сада било теже јер је то долазило, не од државе већ од појединаца из СПЦ. Осећао сам се као сироче које је још једном изгубило Косово и Метохију.

Искрено се надам да из претходно изложеног можете закључити шта у овим тешким тренуцима значи присуство владике Артемија и његовог монаштва на Косову и Метохији. Ако јесте, коленопреклоно Вас молимо не одузимајте нам то!!!

Не могу а да се у писму не дотакнем и догађаја у Грачаници, и да из прве руке посведочим о томе шта се у ствари догодило. Нико од нас верујућег народа и монаха који притом нису били само из Црне Реке, није на то окупљање дошао са намером да прави нереде и да привлачи пажњу. То окупљање је било само спонтана реакција на безакону смену владике Артемија и на све што се тих дана дешавало у епархији. Дошли смо да се мирно поклонимо светињама у цркви и да ако можемо узмемо благослов од преосвећеног владике Артемија. Били смо затечени призором када смо видели да неколико монаха (из Дечана) и цивила блокирају улаз у порту манастира Грачаница. Просто нисмо могли да верујемо да смо доживели да у пристојно време, мирно, не можемо ући у манастир да упалимо свеће и да се поклонимо светињама. Када сам био у БЈР Македонији нисам могао да уђем у већину њихових цркава а да претходно не платим цену улазнице и то ме није чудило обзиром на то да су у расколу, међутим до тога дана у Грачаници нисам доживео да ме монаси и цивили својим физичким присуством на улазу спречавају да, иако помућен свим догађајима, мирно уђем у цркву, упалим свећу и ако могу узмем благослов од владике Артемија. Сигурно да не оправдавам оно што се десилом пред улазом у порту Манастира Грачаница, али ако већ оптужујемо, онда морамо рећи (а то се може јасно видети и на снимку) да је искра која је покренула пожар кренула од стране чувара улаза и да је то покренуло лавину следећих догађаја. Каснија анализа целог тог догађаја навела нас је на помисао да су цела та ситуација са блокирањем улаза у порту манастира, као и провокација присутног монаштва и верног народа били оркестрирани и унапред припремљени са циљем да се повећа медијски линч на владику Артемија, монаштво, свештенство и верни народ наше епархије и с друге стране оправда и глорификује пуч на нашу епархију и активности владика Атанасија и Теодосија. Један део нас окупљених пред улазом у порту манастира чувши да је бочна капија која се налазила са леве стране манастирског комплекса отворена, упутио се трчућим кораком ка тим вратима не би ли ушли у порту манастира Грачаница. Био сам пријатно изненађен и почаствован када сам видео како у истом трку са нама са штапом у руци и још већом ревношћу иде и деда Антоније монах манастира Црна Река. Ушавши у порту манастира, приметили смо да је и друга група монаха и верника ушла у порту и стала пред епархијски двор у коме је био владика Артемије. Недуго по нашем уласку у порту манастира, збуњени, са послужења у трпезарији, су нам се придружили и припадници покрета 1389 који су тих дана били на пропутовању по манастирима Косова и Метохије носећи истовремено и хуманитарну помоћ. После краћег комешања и пред улазом у владичански двор, по налогу неког изнутра, пустили су нас да уђемо. Ушавши у једну просторију која се налазила до библиотеке, затекли смо нашег владику како, видно исцрпљен и блед, са још групом монаха седи за столом. Видевши нас да улазимо устао је и сваком од нас појединачно дао благослов. Атмосфера је била пуна емоција, већина од присутних у просторији су плакали, што од радости што су узели благослов то и од туге због целокупне ситуације у епархији. У разговору са нама, монасима и свештеницима, владика је као и много пута, показао пример смирења, нешто што његови прогонитељи немају и нису имали. Рекао је да морамо прихватити одлуку Синода иако се са њом не слажемо, да је до коначне саборске одлуке наш епископ Администратор епархије владика Атанасије са свим правима која му по канонима припадају итд. На многа питања која смо му поставили не као епископу већ као духовнику, владика нам је смирено одговарао да поступамо по савести, што ја овим редовима и чиним. Поводом догађаја у Грачаници, у веома кратком року огласио се и администратор епархије владика Атанасије који током тих догађаја није био у манастиру, те је, будући погрешно информисан од стране својих сарадника, што се може закључити по опису догађаја (текст: Епископ Атанасије о насилној провали у манастир Грачаницу), расуо рафаљну паљбу називајући нас који смо се тог дана окипили у Грачаници бунтовницима. Да је владика Атанасије бар мало познавао те вернике који су се са монасима окупили у Грачаници, онда би видео да то нису бунтовници већ да се ради о истим оним људима који већ годинама иду у Цркву, да многи од њих певају за певницом, прислужују у олтару, и помажу монаштву и свештенству у припреми манастирских и храмовних слава. Да су то верници који су њега и остале владике и госте, заједно са владиком Артемијем, дочекивали са пуно љубави, угостили и испраћали из епархије.

На крају тог немилог догађаја, када се све мирно завршило питао сам се што је требала она гарда чувара пред портом манастира Грачаница ако је све што су радили администратор епархије владика Атанасије, владика Теодосије и остали из њиховог окружења било од срца, истино и правдољубиво на Христовом путу?

Нажалост, дешавања у нашој епархији управо показују какве су праве намере оних који су на један не-братски и не-Христољубиви начин извршили пуч на епархију рашко-призренску и косовско-метохијску. Сетите се само како су владика Атанасије и владика Иринеј бачки на почетку целе ове ситуације изјавили како је владика Артемије добар, радан, вредан и честит и да је до његовог смењивања и постављања администратора дошло због тежње чланова Синода да допринесу мирном превазилажењу канонског и материјалног нереда, створеног антиканонским деловањем, тачније цркворушилачким понашањем, поменутог Симеона Виловског и његових бесавесних и антицрквених сарадника.” (апсурд: они који крше каноне и каче их мачку о реп покушавају да у епархији среде канонски и материјални неред!?) Међутим, они који су читали више клеветачко него братско писмо владике Атанасија упућено владици Артемију могли су уочити праве разлоге и намере појединаца из Синода и заједно са њима и владика Атанасија и Теодосија. Речником који не приличи црквеним великодостојницима су владика Артемије, монаштво, свештенство и верни народ инкриминисани и представљени као духовно посрнули и у духовном ропству. Контра аргументе нећу изводити али о духовном стању наше епархије док је била под управом владике Артемија и хришћанској љубави монаштва, свештенства и верног народа говоре плодови молитве, рада и посвећености Богу, а  такође могу сведочити многи, међу њима и многобројни поклоници који су нас, хвала Богу, често посећивали.

Нама, верном народу ове епархије, учесници и инспиратори оркестрираног пуча стално говоре да требамо ћутати јер било какавим писањем или делом отежавамо положај владике Артемија, док са  друге стране ти исти упорно и на сва уста нападају владику Артемија, монаштво и појединце од верног народа ове епархије. Свака истинита информација о стању у епархији која се на било ком сајту појави било од стране верника или клирика се карактерише као нецрквена, псевдозилотска и рушилачка, док су информације које се објављују на званичном сајту епархије и другим сличним сајтовима истинољубиве и правдољубиве. Инфо-служба званичног епархијског сајта објављујући само њихове истинољубиве и правдољубиве информације о стању у нашој епрахији, покушава да верни народ ван простора Косова и Метохије држи у медијском мраку као што је то некада Титов комунистички режим радио током зверског убијања, малтретирања и шиканирања Срба и осталих Неалбанаца од стране Шиптара. Сведоци смо нажалост да се иде и дотле да се у контексту остваривања унапред постављених циљева злоупотребољава и Васкршња посланица. Стога, они који се држе само њихове истине, немају права нас оптуживати да оваквим мирним реакцијама и пристојним писањем отежавамо ионако тежак положај Владике Артемија, јер се трудимо да сведочимо истину. Истину нам нико не може забранити, нити ће истина икад икоме сметати до оним неистинољубивима.

У великој су заблуди и јако греше они који сматрају да су поједини људи створили култ личности владике Артемија. Исти они, који тенденциозно износе овакве неистине, очигледно из љубоморе, јер је владика Артемије своме народу и целом свету делима показао да је он прави - РЕВНИТЕЉ ЗА ВЕРУ И ПРАВОСЛАВЉЕ и прави наследник свог Светог Аве Јустина,  се не могу помирити са том чињеницом те жустро и без трунке љубави устају против њега. Ми верници ове Богом дане епархије поштујемо, ценимо и волимо нашег владику Артемија због тога што нам је својим молитвама Господу Исусу Христу  и делањем у епрахији створио духовни кутак у коме радосно трпимо сва искушења која на Косово и Метохију долазе са разних страна, на коме радосно дајемо живот у одбрану Вере, Православља и отаџбине наших светих предака. Кутак коме се радосно увек враћамо ма где били. Није то стварање култа личности Владике Артемија већ поштовање његових плодова, његовог делања и рада.  Ми сви православни хришћани знамо, као што и владика Артемије зна, да смо људи и да много грешимо, али се исто тако трудимо да Човекољубљем и Милошћу Господа нашег Исуса Христа кроз Свете тајне које је оставио својој Цркви останемо на Његовом путу. Трудимо се да нам свака реч, дело, покрет, откуцај срца и најситнија радња нашег трулежног тела буде Исус Христос. Кнез овога света не посустаје, нападајући нас на најразличитије начине, али се уз Божију помоћ недамо, и нећемо устукнути. Овакви многогрешни, са вером у Божију правду, сведочићемо истину, па макар и страдали због ње!

Прихватајући одлуке Светог Синода (а не слажући се са њима!) Отац Артемије је својим делима и речима, као много пута до сада, нама својој духовној деци показао пример смирења. Примере од којих су многи имали учити и следити, нису следили они који су свима нама требали дати пример и бити узор. Ова се констатација превасходно односи на преосвећеног владику Теодосија, који се није смирено покорио одлуци свог епископа и духовног оца, већ се као пучиста отпадио и уз помоћ истих оних који спроводе атак на владику Артемија остао на месту игумана свете Дечанске лавре. Ако је неко према свом владики и духовном оцу на делу показао несмиреност, властољубље, сујету и гордост како очекује да се према њему неко понаша с поштовањем, смирено. Такво своје лице владика Теодосије показао је и током десанта на владику Артемија и епархију рашко-призренску и косовско-метохијску. Уобразивши да је сменом владике Артемија њему дата епархијска власт вршио је притисак (често у виду претњи и ултиматума), што преко владике Атанасија, то и у сопственој режији на неподобно и непослушно монаштво, свештенство и верни народ. О владици Теодосију, као једном од инспиратора целе ове ситуације, нећу даље говорити. Свима онима који су присуствовали светом чину монашења и давања монашких завета, биће довољно да сами закључе шта је као монах владика Теодосије требао да уради, а шта није урадио.

Осврнућу се на још један проблем који ме као верника погађа а то је питање литургијске реформе. Нисам теолог да могу да се упуштам у теолошке расправе које се о литургијској реформи ових дана, а и претходних година, воде што по новинама то и по скуповима широм Србије и дијаспоре. Међутим, говорићу о томе као неко ко већ више од 15 година учествује у литургијама за певницом, читајући Апостоле и прислужујући у олтару. Не сећам се да је икада ико од верног народа икада на литургији подигао глас на свештенослужитеља или ометао службу пре увођења новотарија у литургијски поредак. До увођења тих новотарија, народ је са поштовањем мирно, смерно и скрушено присуствовао светим Литургијама, причешћивао се и по завршетку свете Литургије одлазио својим кућама. Када су поједини епископи без благослова Цркве започели увођење тих новотарија почеле су и расправе, свађе међу монасима, свештеницима и верним народом. Народ је, иако теолошки необразован, у духу приметио да су те промене без благослова и неисправне. Управо због тога о овом проблему је више пута расправљано на заседањима Сабора СПЦ, те је маја 2007 године на редовном пролећном заседању Сабора СПЦ донешена одлука у којој се сви епископи умољавају да се до извештаја литургијске комисије у погледу служења Свете Литургије и осталих богослужења имају држати устаљеног вековног поретка наше Цркве. Међутим, опет се ти исти епископи усуђују да и ову одлуку а поготову део устаљеног вековног поретка тумаче у духу њиховог новотарства. Као да је Саборска одлука нека одлука донешена на пијаци па да је свака баба тумачи како је њој воља. Сви епископи врло добро знају шта се на тој седници Сабора дешавало и каква је права порука коначне саборске одлуке. На жалост, упркос свему томе поједини епископи и даље истрајавају у својим намерама, као да им није важно то што својим поступцима саблажњавају народ и што им се свештеници, монаси и верни народ свађају, расправљају и туку. Ако дела која спроводе не дају плодове, због чега и даље својом упорношћу настављају да међу народом, свештеницима и монасима уносе нетрепељивост и мржњу делећи их при том на новотарцеи зилоте? У контексту ове теме навешћу цитат из предговора Божанствене Литургије у преводу Светог Аве Јустина Поповића: ...Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у канону Евхаристије, за који су последњих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе.... Ако је Свети Ава Јустин Поповић, особити теолог и литургичар сматрао да није његово да извесне ствари током превода и уређивања мења, како се онда извесни епископи без саборске одлуке усуђују да било шта мењају у литургијском поретку? Морам такође напоменути да постоји и аудио снимак Свете Литургије коју је Ава Јустин Поповић служио на дан Усековања главе светог Јована Крститеља у манастиру Ћелије. Слушајући овај снимак приметићете да Ава Јустин није читао свештеничке молитве наглас и да делови литургије као и  литургијске песме нису скраћивани и избацивани!

Милошћу Божијом, у искушењима која су нас снашла, дочекасмо и овај Васкрс на по ко зна који пут распетом Косову и Метохији. Осећања су била помешана, велика радост због Христовог Васкрсења којим је победио смрт, и туга због сазнања да два братства наше страдалне епархије (Црна Река и свети Архангели) нису могли одслужити Васкршњу литургију у својим манастирима нити се за празник причестити. Дирнут том чињеницом, питам се да ли у тој, више политичкој одлуци коју је администратор епархије спровео над два велика братства, има и трунке љубави? Закључујем Нема! Нема љубави, а нема ни вере у промисао Господа нашег Исуса Христа. Да администратор и његови истомишљеници имају мало више вере, онда би целу ситуацију у епархији (која уопште није, нити је била таква каквом је приказују) препустили на уређење Господу Христу а не себи, а главно оруђе би им била молитва а не срамна и неоснована одлука о смени епархијског архијереја и постављање администратора, нога за обијање врата, неприличан речник, одлука о забрани служења и причешћивања и сл.! Не може се само говорити о љубави, већ се љубав мора показати делима.

Синод СПЦ, а нарочито владике које се често (само)бирају у састав Синода, се владиком Артемијем баве уназад неколико година занемарујући при том много очигледније и виталније ствари које се тичу Вере и Светог предања. На телошком факултету у Београду се уместо Богом надахнуте Догматике светог Аве Јустина Поповића учи догматика духовно посрнулог Митрополита Зизјуласа (познатог екуменисте) и проповедају неправославна учења (смртност душе и сл.). Један број епископа успоставља веома блиске везе са католицима и понекад саслужује са њима, док поједини одлазе на поклоњење папи и истом целивају руку. Поједини пак епископи самовољно, без благослова Цркве, мењају литургијски поредак и све оне који им се у томе супростављају измештају, смењују и кажњавају. Сви они траже да им свештенство, монаштво и верни народ буду у послушању, а заборављају да кроз непоштовање Саборских одлука, они сами нису послушни Мајци Цркви! Не могу да верујем да чланове Синода више занима финансијско стање и неправилности у једној епархији од духовног посрнућа појединих епископа који својим понашањем и делањем саблажњавају верни народ, свештенство и монаштво и уносе раздор и мржњу међу њима. Да ли је то заиста тако? Да ли су се поједине Владике више приволеле земаљском царству? Искрено се и од срца надам да није тако, међутим здрав разум ми на основу чињеница говори да јесте.

Ваша Светости, у једном тешком тренутку по Србију и српски народ, Господ је благоизволео да на Светосавски трон баш Ви наследите Блаженопочившег Патријарха Павла и да при том наследите и текуће проблеме. Времена су мутна, верни народ је смућен због свих проблема који потресају и Цркву и Државу тако да се мора, уз Божију помоћ, опрезно и смирено делати. Ја сам покушао да Вам, знајући да нисте били присталица оваквог одвијања ситуације, колико могу, изложим како на овај тренутно актуелни, а и на друге поменуте проблеме гледа верни народ. Како то изгледа са нашег аспекта. Поуздано знам да нисам једини који има овакво мишљење о свим овим догађајима и проблемима у СПЦ, а после свега што се дешава приметио сам да број мојих истомишљеника нагло расте. Нама, а нарочито верном народу на Косову и Метохији, би много учинили када би Ви са још неким Христољубивим Владикама, својим ауторитетом, уз Божију помоћ, издејствовали да се Владици Артемију врати управа над Епархијом Рашко-призренском и косовско-метохијском.

 Молићу се Богу да Вас на овом тешком путу укрепи да у духу својих претходника, а водећи се Светим Јеванђељем, успешно и плодоносно извршавате Богом Вам дану дужност.

Целивам Вашу Свјатјејшу десницу и молим за Ваше молитве

У Христу, одан Светосављу и СПЦ

Др Витомир Перић

Последњи пут ажурирано ( среда, 14 април 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.