header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Огугласмо ли и замрзесмо ли? Штампај Е-пошта
петак, 16 април 2010

Владимир Димитријевић

ОГУГЛАСМО ЛИ И ЗАМРЗЕСМО ЛИ?

          У ове дане по Васкрсу, кад Црква пева о Пасхи као избављењу од туге и позива нас, речима Светог Дамаскина, да једни друге загрлимо и кажемо „Браћо“! чак и онима који нас мрзе, морамо се поново вратити методологији сведочења Светог Предања у доба у коме нас је Бог призвао у постојање. Наиме, вишегодишњи сукоби између „новотараца“ и „конзервативаца“ (око екуменизма, богослужења, случаја владике Артемија, итд.) одавно су многе од нас осуровили и учинили да заборавимо да мржња и бес нису хришћанска осећања. Пошто смо уверени да су они други „покварени“ и да не желе да појме нашу „изванредну“ аргументацију, почели смо да их ненавидимо, па чак и да желимо да нестану са овога света.

Било је тога и међу апостолима. Када су с Христом пролазили кроз једно самарјанско село, Самарјани су одбили да их приме и угосте, па су Воанергес, Синови грома, Јован и Јаков Заведејеви, од Христа тражили да спали село, како је то некад учинио Свети Илија с војницима царским који су дошли да га ухапсе. Господ их је оштро прекорео, рекавши им да ни не знају каквога су духа (очито, то није био Дух Свети), и да Син Човечији није дошао као уништитељ, него као Спаситељ.

Тога се увек морамо сећати, чак и када се у Цркви, преко неких њених чланова, огрезлих у самољубљу и самовољи, творе безакоња. И ти и такви носе лик Божји у себи, и за њих је Христос распет и васкрсао, па мржња према њима не само да није благословена, него је непосредно противна заповести Господњој о љубави, чак и према непријатељима, за коју је Свети Силуан Атонски рекао да без ње нико неће видети Царство Небеско. Ми се не боримо да победимо, говорио је Свети Јован Златоуст, него да придобијемо одељену браћу.

Свети Николај Жички, у једној белешци из оставштине, каже: „Што год ти желиш да се догоди другима, десиће се теби“. Закон је формулисан математички прецизно, јер, по оцу Георгију Флоровском, волети ближњег као себе самог не значи волети га као што волимо себе, него волети га зато што је ближњи наше истинско ја. Ако је Свети архиђакон Стефан молио Бога да не узме за грех онима који су га каменовали, а плод његове молитве било је обраћање Савла (који је Стефаново каменовање одобравао!) у Павла апостола, ко смо ми да желимо зло чак и онима који чине зло, макад и тамо где га не би смело бити – у Цркви? Сваког дана се неки Савле може претворити у Павла и, увидевши заблуду, постати ревносни вршитељ заповести Божјих, много ревноснији од нас, пуних себе и своје лажне праведности. Чак и да се то не деси, заблуделе не треба мрзети, него жалити. То је азбука наше вере.

Ко се радује подели у Цркви?

Ђаво.

Ко жели да подела буде дубља?

Ђаво.

Ко људе наговара да не слушају Свето Предање?

Ђаво.

Ко убија у нама веру, наду и љубав?

Ђаво.

С ким смо ако мржњом доприносимо поделама, ако се не молимо за заблуделе, ако заборављамо да су нам то браћа?

С Ђаволом.

Одавно се у Цркви борим против екуменизма и модернизма, и добро знам како човек огуглава и пада у суровост срца. Јер је као у рату: сваки дан чујеш мрачне вести – неко осакаћен, неко погинуо, неко прешао на страну туђина. И не можеж више да издржиш, па се повлачиш у љуштуру од леда, и постајеш циничан и према себи и према другима. Као што су Београђани пили пиво испод својих суграђана, које су Немци вешали о бандере на Теразијама, тако огуглаш. Огуглаш од Гугл претраживача на Интернету, од читања вести с фронта.

А то ли је православно, то ли је Христово?

Није. И себи, и теби, читаоче, кажем: „Није“! Ако мрзимо, нисмо на путу Господњем. Огугламо ли, опет нисмо.

Није довољно бити правеверан. Морамо бити на путу правоживља.

Може се, и то врло брзо, десити да православни у Србији постану гоњена мањина. Екуменисти и модернисти у Цркви здружују се с глобалистима – евроунијатима у држави, и из тог не светог савеза могу се родити чудовишта каква је црква – организација у служби државе, лишена благодатног порицања световне таштине и христоликог голготско-васкрсног стремљења Оцу. Па ипак, чак и онда, кад нас поведу изван Града (јер, како рече Миодраг Павловић, остадосмо „без Града и без Закона“), кад нас поведу на Брдо лобање, морамо се сетити да молимо Оца да им прости јер не знају шта раде.

Господе, Који си заповест нову дао ученицима Својим да љубе друг друга, обнови исту и упечати у душе и срца наша благодаћу Пресветога Духа Свога, како бисмо мислили не како ћемо угодити себи, него Теби, нашем Владару и Добротвору, и послужити ближњима нашим на корист и спасење. Молимо Ти се, Добротворе Милостиви, услиши и милостиво помилуј!

Да будемо савршени у љубави Твојој, Боже наш, да имамо нелицемерну љубав ка ближњем, принуди нас, Господе, благодаћу Свога Духа! Ко мисли да има љубав према Теби, а брата свог мрзи, лажа је и у тами ходи!

Зато, Милостиви, разгори душе и срца наша на љубав према Теби и према браћи! Молимо Ти се, као Милостив услиши и као Преблаг помилуј!

Амин, Боже дај!

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 април 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.