Подсећамо наше цењене посетиоце на текст под насловом „Живица Туцић против правоверја у СПЦ“, који смо објавили 9.9.2008. године, а који је посвећен расветљавању улоге „верског аналитичара“ Живице Туцића у пропагандним активностима усмереним на модификовање јасног и чврстог православног става српских православних верника према цркворазградитељским реформама у СПЦ и покушају њеног утапања у конгломерат неколико стотина јереси назван „Светски савез цркава“. У тексту је посвећена пажња расветљавању „дечанске побуне“ против владике Артемија и улози Синода СПЦ у истој; показано је, такође, како је саботиран и обесмишљаван рад Комисије за литургијска питања од самог њеног оснивања, и ко су најзначајнији пропагатори и носиоци ове реформе у Српској Цркви.

Уредништво

+++

Светосавска духовна мисија

ЖИВИЦА ТУЦИЋ ПРОТИВ ПРАВОВЕРЈА У СПЦ 

       У последње време медији су били преплављени коментарима и "анализама" самозваног "верског аналитичара" Живице Туцића. Текстови дотичног борца против правоверја у СПЦ (једног од многих), појављују се у готово свим дневним и многим недељним новинама. Његове "анализе" преносе многе новинске агенције, ТВ-е и радио станице. После побуне у манастиру Високи Дечани, Туцић је постао неприкосновени тумач догађања у СПЦ.

Поред многих других који су тих дана били активни у изношењу лажи и клевета против канонског епископа епархије рашко – призренске Артемија, посебно место је заузимао Живица Туцић. Било je очигледно да је дошло време да се намире  дугови... Све се догађало по оној народној: "Не пада снег да покрије брег...".

Јасно је, и то не треба посебно објашњавати, да је улога Живице Туцића да својим „анализама“ усмерава јавно мњење, а посебно суд православних, у правцу који рушитељима СПЦ одговара.

Каквим се способностима и стручностима Туцић квалификовао за место „верског аналитичара“ за обичне смртнике остаће тајна. Можда су то способности које је он показао као службеник немачке амбасаде. Но, ово је само једна од претпоставки. Пошто је Туцић жестоки критичар анонимног писања и деловања било би добро и корисно да приложи јавности (као јавни делатник) своју биографију, да би се многи, поучени његовим примером, почели потписивати испод својих написа. Из његове биографије могли бисмо сазнати  какве су стручне квалификације потребне да би неко могао постати „верски аналитичар“.

          Својим јавним деловањем Туцић ствара утисак веома упућеног човека и познаваоца свега и свачега. Тако је он медијски промовисан у компетентног познаваоца односа и стања у Српској Цркви; он „студиозно“ пише и о дешавањима код римокатолика, Другом ватиканском концилу и његовим одлукама, англиканцима и протестантима; пише  о клонирању, масонерији, црквеним приликама у Русији и Украјини; анализира, са „верског становиштва“, кампању за америчког председника; анализира питање монархија у многим државама; пише  о председничким изборима у Парагвају, говори  о стању у Исламској заједници у Србији итд., итд., итд.

          Његова дрскост у изношењу ставова непојмљива је сваком здравомислећем човеку. Туцић себи приписује улогу  судије у питањима која су судбоносна за СПЦ. Он се не либи да јавно изнесе чак осуду легитимног чина једног канонског епископа и да му после тога ни длака са главе не зафали. Ево, на пример, изјаве за „Курир“ Живице Туцића од 25. августа:

 Нанета велика штета интересима СПЦ

 „Верски аналитичар Живица Туцић оценио је јуче да је сукобом у рашко-призренској епархији нанета велика штета Српској православној цркви, пре свега на Косову и Метохији. Туцић је казао да је владика Артемије имао право да смени свог викарног епископа Теодосија, али да је требало да о томе писмено обавести Синод и наведе да не може да сарађује с њим.“ (Извор: „Курир“, 25. август 2008.г.)

Оваквим језуитским лукавством у писању Туцић манипулише расуђивањем људи који нису довољно упућени у догађања у СПЦ. Он најпре каже да је владика Артемије имао право да смени свог викарног епископа, а одмах затим изводи закључак да ипак то није смео да уради без претходног обавештавања Синода о својој одлуци. Циљ је постигнут, закључак је изведен: владика Артемије је крив!

Дакле, по Туцићу, штету интересима Цркве нанео је владика Артемије, зато што претходно, о одлуци на коју канонски има право, није обавесто „шефа Цркве“ - „Његово блаженство архиепископа цетињског Амфилохија.“ Ни помена да су дечански разбојници извели побуну против свог епископа и претукли његовог секретара, и да им за такво злодело следују оштре сакције предвиђене канонима православне Цркве.

О истом проблему Туцић је говорио и за „Дојче веле" (то је, изгледа, за Немце важна вест пред "Октобар фест"). 28. августа „Дојче веле“ је пренео интервју са Туцићем из кога ћемо пренети само неке карактеристичне делове:

"Ово је више један личан спор, једна лична неподношљивост. Епископ Артемије не жели да има као сарадника епископа Теодосија, сматра га својим супарником, својим противником. То су крупне речи...”

Многи ће читаоци прогутати овако крупну лаж, и у владици Артемију видети једног властољубивог човека, који се једино тим мотивом руководио приликом доношења одлуке о смени свог викарног епископа. Ни једно од злодела, која је учинио Теодосије, а због којих га је владика Артемије и сменио, Туцић није навео.

"Али не можемо да имамо ситуацију - на једној страни Артемије, а на другој цео Синод или највећи део цркве. Значи да не пребројавамо ко би и да ли би подржао овакво понашање епископа Артемија."

 Значи, по Туцићу, владика Артемије се успротивио целом  Синоду, што, по његовим мерилима, јесте највећи део Цркве. „Верски аналитичар“ је овде открио суштину „греха“ епископа Артемија, а то је његово одбијања апсолутне послушности Синоду, што ће рећи, „архиепископу“ Амфилохију.

"Боже мој, настало је неко страшно згражавање - двојица епископа се не слажу. Па свугде има неслагања па и у цркви. Није ово била никаква трагедија нити раскол. Ја посебну похвалу дајем архиепископу цетињском Амфилохију Радовићу који председава Синоду. Он је успео да нађе једно решење које смирује ситуацију. Не решава је, али је смирује. И то је велики успех."

Морао је Туцић да похвали „мудрог архиепископа“, јер полтронство и улизништво њему ће донети додатне поене за  будуће деловање у рушењу правоверја у СПЦ.

Ни у време мајског заседања Светог архијерејског сабора СПЦ (2008), Живица Туцић није седео беспослен. Нико му не може приговорити да он не зарађује хлеб који једе. Изведени пуч у СПЦ Туцић тумачи као добро решење. Вести.рс пренеле су 17.5.2007. изјаву Живице Туцића за Бету, при чему су навеле да је дотични уредник Верске информативне агенције.

Ево шта је Туцић изјавио 17.5. за Бету, а у погледу изведеног пуча у СПЦ:

Туцић: Добра одлука да Синод преузме дужности патријарха

17.05.2008

Верски аналитичар и публициста Живица Туцић оценио је данас да одлука да Свети архијерејски синод СПЦ-а преузме сву власт, дужности и обавезе патријарха Павла представља добро решење, јер се тако наставаља заседање сабора. Туцић, који је уредник Верске информативне агенције, рекао је Бети да је доношењем те одлуке рад сабора ушао у нормалан ток након што је на почетку било проблема ко ће да председава. "Одређене разлике које су се показале дубоким у сабору између епископа су на један прагматичан начин превазиђене и сабор може да настави са радом", казао је он и додао да јучерашња одлука делује "смирујуће". Туцић ја навео да се одлука односи на управљање сабором а не црквом.

хттп://www.вести.рс/извор/Туциц-Добра-одлука-да-Синод-преузме-дузности-патријарха.хтмл

            Иако дуго времена посматрамо штеточинско деловање Живице Туцића по правоверје у СПЦ, посебно смо били инспирисани за ово писање после читања његовог „аналитичког“ наклапања у НИН - у бр.3009, од 28.8.2008 г. Текст под насловом „Даље од канона“ представља маестрално дело манипулисања недовољно упућеним читаоцима у дешавања у СПЦ. Кроз цео текст Туцић провлачи неистине, тобоже неутралном „анализом“ „компетентног аналитичара“. Туцић зна да је најопаснија лаж она која се меша са истином, па тако и поступа изводећи своје „анализе“.

Туцић свој напис у НИН-у почиње у песничком стилу: „У августовској тишини мировања током кога ни Свети синод до пред крај месеца не заседа..." Бесмисленост ове реченице потпуно је очигледна, осим ако се август месец не сматра за божанство коме се, ето, чак и Синод клања. Није нам јасно (Туцић нам је ту ускратио „анализу“), који су мотиви нагнали митрополита Афилохија да својом цркворушитељском беседом у патријаршијској капели 12.8.2008 г., наруши „свету тишину августовског мировања“.

На самом почетку текста Туцић је приступио објашњавању историјске утемељености титулисања митрополита Амфилохија као архиепископа (да одмах читаоцу буде јасно чији је Туцић слуга покорни).

Наводећи површно, и тек онако узгред (као небитно), које су промене извршене у поретку Свете Литургије, он одмах затим приступа хваљењу „храброг“ архиепископа, зато што је у својој беседи у патријаршијској капели „... јасно рекао шта мисли (о литургијским променама), мада се то и до сада мање више знало“. „Аналитичар“ није нашао за сходно да истакне да је изјава самозваног архиепископа ниподаштавање и деградација одлуке Светог архијерејског сабора о поретку Свете Литургије, и да такав чин представља расколничко понашање  и рушење саборности СПЦ.

У даљем тексту Туцић даје тобожњу историјску анализу литургијских промена у неким православним Црквама, и појашњава да су то биле само исправке „...онога што је настало погрешним преводима богослужбених књига са грчког“. Не пропушта Туцић ни да хули на Свету Литургију, упоређујући промене у поретку Свете Литургије са променама мисе код католика.

Прескочићемо неке делове (иако скоро свака реченица у овом тексту изискује објашњење) и задржати се на пасусу у коме Туцић објашњава да су разматрања (литургијских промена) међу српске теологе стигла са невеликим закашњењем, јер су „...поједини епископи извршили одређене литургијске измене које се практикују у њиховим епархијама, тако да се појавила разлика између дијецеза“. Поново „аналитичар“ избегава да изнесе поштен суд (јер му то и није циљ) о овоме што је рекао. Није рекао из којих су разлога неки епископи приступили тако исхитрено и самовољно промени литургијског поретка у својим епархијама. Зашто Комисија за литургијска питања, коју Туцић помиње, није најпре формирана и донела свој суд о овом битном питању за јединство СПЦ, па да се тек по завршетку њеног рада у епархијама поступи по донесеним закључцима Комисије. Туцић не објашњава читаоцима да ли по канонима православне Цркве један епископ има право да уноси промене у литургијски поредак, и какве су санкције канонима предвиђене за самовољу и расколничко понашање. Констатујући чињеницу да се Комисија за литургијска питања до сада није оглашавала, не говори да је то због опструкције од стране епископа расколника у њеном саставу.

Није Туцић заборавио ни да помене још једног „мудрог“ заговорника „обнове литургијског живота“. Свакако, ради се  Атанасију Јевтићу. Туцић је истакао како се Атанасије Јевтић  посебно ангажовао у дискусији о реформи Литургије, и да је инсистирао да не треба прејудицирати закључке Комисије. Да ова неистина не би остала нерасветљена, кратко ћемо се осврнути и на штеточинско деловање Атанасија Јевтића по рад Комисије за литургијска питања.

Светом архијерејском сабору се због тога обратио један од чланова те Комисије, Његово Преосвештенство епископ канадски Г.Г. Георгије. Ево извода из писма епископа Георгија Сабору:

"Обраћам се као члан Комисије за проучавање литургијских питања, поводом писања Епископа умировљеног Г. Атанасија о измјенама у поретку Св. Литургије, које је објављено у Православљу, и на сајту СПЦркве, као одговор на један текст на исту тему у "Банатском веснику.

Свети архијерејски сабор образовао је поменуту Комисију, као мјеродавно тијело, да испред и у име Српске православне цркве расправи питање литургијског поретка. У чије име  онда иступа Епископ Атанасије јавним размишљањем и изрицањем става о истом питању? Ако смо једна Црква и ако смо сви ми, архијереји, дио Светог архијерејског сабора, зар нас то онда не обавезује да се понашамо одговорно и у складу са одлукама које донесемо?

Оно што је у његовом иступу посебно неодговорно, па и омаловажавајуће према цијелој Цркви, јест то што је он себи дао за право да изриче унапријед свој суд о овако осјетљивом питању. То је несхватљива исхитреност која одражава апсолутно ниподаштавање Светог архијерејског сабора.

Да ли овако јавно и унапријед изнесено мишљење Владике Атанасија значи да је сав труд који ће чланови Комисије да уложе унапријед проглашен узалудним и безвриједним? И, што је важније, да ли ће и њихово мишљење и став који заузму на крају бити неважни и необавезујући? Да ли смо то дошли до фазе да сваки архијереј себи узима за право да креира Цркву по својој вољи? Да ли то већ отворено може сваки од нас да мисли и да каже да је изнад Цркве и да му саборност отјеловљена у овом нашем скупу није потребна?/.../“

Ето такав однос Туцићеви ментори имају према чановима Комисије за литургијска питања и њеном раду.

Није Туцић пропустио да помене ко су све противници „литургијске обнове“. Дакле, сада треба „непријатеље“ Цркве жигосати. Поменуо је интернет сајтове који се боре против литургијских промена, а посебно, као „непријатеље“ Цркве, истакао ревнитеље Светог Православља окупљене у „УГ Законоправило“ из Чачка. По Туцићу су за „прекидање Литургије“ у Душковцима криви чланови „Законоправила“. Све врви од неистина. Литургија у Душковцима није прекинута, већ завршена до краја. То што су неки верници у Душковцима добили батине од свештеника разбојника, а други бездушно гажени и обарани на под  храма, за Туцића није вредно помена (сигурно мисли да су верници,  који су добили батине, то и заслужили).

„Верски аналитичар“ пљује по верницима који ревнују за правоверје и износи клевете на њихов рачун. Каже да се ти „антиреформисти“ не устежу да објављују фотографије и биографије епископа који уводе промене, и сугерише монстроузни закључак да после свега што су „антиреформисти“ чинили до сада епископима новотарцима, „...можда ће им следећи корак бити ломача“. Овако нешто може говорити само слуга мрачних сила. Поента закључка оваквих мисаоних конструкција треба да буде изазивање самилости код читалаца према „мученицима“  - епископима новотарцима (јер се човек увек солидарише са слабијом страном) и осуда "злих" ревнитеља.

„Многи који читају њихове изјаве, отворена писма, публикације, кажу да им је подоста мучно. То има не личи на полемику нити дискусију, већ дисквалификацију, одстрел...“

Свакако, мучно је то свим новотарцима, јер би они желели да нема никаквог отпора њиховим злоделима.

„Код критичара обнове, сматрају зналци, има и других повода...“

Обратимо пажњу на ову манипулацију речима. Речима „сматрају зналци“ треба засенити мисао читаоца, тако што ће паралисати његово критичко промишљање о изнесеним ставовима. Пошто, тобоже, тако „сматрају зналци", следи закључак: то је сигурно истина. Туцић не наводи који су „зналци“ у питању, вређајући таквим поступком интелигенцију читалаца којима се обраћа.

„...Комисија је обавезна да узме у обзир и како се у другим православним црквама третира иста тема. Помесна црква не може да игнорише целокупност православља, или да селективно поступа“.

Све што је речено у горњем наводу јесте тачно, с тим што смо ускраћени за „анализу“ у којој бисмо требали добити одговор на следеће питање: Ако једна Помесна Црква не може да игнорише целокупност Православља, или да селективно поступа, како то онда може да чини један епископ? Прећуткујући чињеницу да један епископ нема право да мења литургијски поредак, Туцић је поред изношења истине у горњем пасусу, провукао и ову лаж (тиме што није говорио о тој истини) да епископ нема право да мења поредак Свете Литургије. Не заборавимо: најопаснија је она лаж која се меша са истином!

 „Литургија је центар верског живота, сабирања и сједињавања. Теолози говоре да је она деценијама у кризи и да у њој недовољно учествује народ...“

Поново неодређена формулација „теолози говоре“ без конкретног навођења имена.

„...Појавила се 'склероза литургијских обичаја', богослужење је отишло у олтар, удаљивши се од народа. У православљу су се одувек служиле раузличите литургије, а и у оквиру византијских традиција их је неколико. Потпуна једнообразност у православљу никада није постојала, чак ни између појединих манастира“.

Ето, како „верски аналитачар“ Живица Туцић, кроз тобоже неутралну анализу, на крају свог написа провлачи тврдњу да је потребно извршити „обнову литургијског живота“. То је, дакле, због наводне „склерозе литургијских обичаја“ и „удаљености литургије од народа“. Намера му је, очигледно, да код читалаца створи утисак да је реформа Литургије у интересу народа. Овакво поступање слично је комунистичком, јер су и они највећа злодела према народу чинили у име народа!

 На крају  своје „неутралне анализе“ Живица Туцић је написао:

„Сада када је и архиепископ Амфилохије изнео свој став, о питању око ког у Цркви нема једногласја, залагање обновитеља добија на тежини“.

И ето, коначно смо сазнали зашто је „мудри архиепископ“ својом беседом у патријаршијској капели 12.8.2008 г., нарушио „свету тишину августовског мировања“. Ово је било, у ствари, ударање руком о сто „шефа“ Цркве и његово показивање у ком правцу ће даље ићи „реформа литургијског живота“ - право папи у загрљај! „Мудри архиепископ“ је само заборавио једну битну ствар: „Ал' не рече Туре, ако Бог да!“

Морамо се, ради објективности, осврнути још само на православност ставова и уверења Живице Туцића. У свом чланку под насловом „Религија Томаса Мана“, у  закључку, Туцић износи следећи став:

„Религијски погледи  Томаса Мана  достојни су посебне пажње, не само читалаца већ и теолога. Он им указује на  могуће излазе из кризе, можда стављањем нагласка,  као на почетку хришћанства, на љубав према Богу и ближњем, а не на институције вере и прописане форме“.  (http://www.drustvosns.org/verski%20zivot/tekst/religija%20tomasa%20mana.html)

У горњим редовима јасно се пројављује „православност“  „ верског аналитичара“. Црква, по њему, више и није потребна, довољно је само „љубити Бога и ближње“. Туцић је, очигледно, верник екуменизма – религије антихриста, и добар познавалац учења „епископа љубави“ Игњатија Мидића. Напоменућемо да је такав „православац“  сарадник „Православља“, новина  Српске патријаршије.

На крају, дајемо и један хвалоспев "мудром архиепископу цетињском" ЖивицеТуцића, који сам по себи довољно говори.

 +++

У најбољим годинама за поглавара

Које одлике би могле препоручити архиепископа Амфилохија за следећег патријарха?

Архиепископ цетињски је, наравно, један од кандидата, свакако истакнутији. Они који говоре о његовим великим изгледима, пре свега, помињу да је за поглавара «у најбољим годинама», сада му је 69. За епископа банатског је биран 1985, а 1991. постаје митрополит црногорски. У многим тешким тренуцима за Цркву и народ сачувао је смиреност. За темељ «здравог друштва» помиње истину и веру, а да власт никако не треба апсолутизовати. Његов антикомунизам није идеолошки. Разлике унутар Цркве и унутар Православља сматра легитимним, и поред њих може постојати јединство. У међуцрквеним и међурелигијским контактима никада није био искључив. Неке његове изјаве наилазиле су у делу јавности и медија на критике. Међутим, реч је о различитим погледима на свет. У православном свету, и не само њему, познат је и уважаван. Они који су га лично упознали, на Цетињу, у Београду или другде, сматрају га пријатним и компетентним саговорником.

-  http://ilustrovana.com/2007/2551/2.htm

ЧОВЕК СНУЈЕ, А БОГ ОДРЕЂУЈЕ!